Istorija botanike

Nastanak botanike

Iako se kao biološka grana botanika formirala u XVII i XVIII veku, mnogi podaci o biljkama su bili poznati i primitivnom čoveku praistorije. Njegov život je bio neodvojivo povezan sa prirodom, i u njoj sa jestivim, lekovitim i otrovnim biljkama. Tekstovi, koje možemo smatrati botaničkim, su poznati od najranijih dana ljudske pismenosti u Mesopotamiji (Sumer, Vavilon, Asirija) i dolini Nila (Stari Egipat). Ovi tekstovi, baš kao i legendarna kineska knjiga o travama „Ben cao" (s kraja 3. milenijuma p. n. e.), uglavnom sadrže podatke o jestivim i lekovitim biljkama poznatim tamošnjim narodima.

Prve knjige u kojima biljke nisu opisivane samo sa aspekta korisnosti čoveku pripisuju se Aristotelu i njegovom učeniku Teofrastu, koji je napisao prvi pokušaj klasifikacije biljaka. Teofrast je podelio biljke na drveće, žbunove, polužbunove i trave, a među travama je razlikovao jednogodišnje, dvogodišnje i višegodišnje. Teofrast je često nazivan „ocem botanike“. U njegovom delu „Istorija biljaka“ opisano je oko 480 vrsta biljaka. Rimski prirodnjak Plinije Stariji je sakupio u svojoj „Istoriji prirode“ sva znanja svojih savremenika o prirodi, pomenuo je oko 1000 vrsta biljaka, opisavši ih zadovoljavajuće tačno.

Tokom 15 vekova posle Teofrasta i Plinija Starijeg, nakupljanje znanja o biljkama se dešavalo van Evrope. U Indiji se u 1. milenijumu p. n. e. pojavila „Ajurveda" - „nauka o životu“, koja je u sebe uključila i opise mnogobrojnih lekovitih biljaka Indije. Komentare i dopune Ajurvede su pisali indijski lekari u delima Čaraka (X-VII vek p. n. e.), Sušruta i Vadbaka (VII-VI v. p. n. e.).

Arapska ekspanzija u drugoj polovini 1. milenijuma nove ere značajno je proširila horizonte antičke tradicije. Naročiti značaj su imali radovi tadžičkog naučnika Ibn Sine (Avicene), koji je u delu „Kanon medicinske nauke“ opisao mnoštvo biljaka do tad nepoznatih Evropljanima. Specifični doprinos evropskoj botaničkoj nauci dao je nemački filozof i prirodnjak Albert fon Bolštat (Albert Veliki), koji je između ostalog ustanovio razliku u građi stabla monokotiledonih i dikotiledonih biljalka.

Kraj srednjeg veka

U epohi velikih otkrića ponovo je poraslo interesovanje za biljke, mada još uvek kao izvoru lekova i prehrambenih proizvoda. Pojavljuju se prvi herbarijumi, ustanovljavaju se botaničke bašte. Ovakva situacija je omogućila nakupljanje mnoštva novih činjenica i stvaranje prvih opštih botaničkih koncepcija, uglavnom u klasifikaciji biljaka. Tako, nemački botaničar O. Brunfels razlikuje „savršene“ (one koji cvetaju) od „nesavršenih“ biljaka, italijanski lekar i botaničar A. Ćezalpino (lat. Caesalpinus) je publikovao najvažnije botaničko delo epohe - „O biljkama“ - u čijem je predgovoru pokušao da klasifikuje biljke ne samo po životnoj formi već i po građi cvetova, plodova i semena. Švajcarski botaničar Johan Bauhin (Žan Boen) je u delu „Celokupnoj istoriji biljaka“ (publikovanom 1650. god., posle njegove smrti) opisao oko 5000 vrsta biljaka. Njegov brat Kaspar Bauhin je konstruisao binarnu nomenklaturu. Kao što je poznato, ovakav način imenovanja vrsta prihvatio je i primenio Karl Line, i u upotrebi je i danas.

XVI i XVII vek

Za ovaj period karakteristični su razvoj sistematike i otkriće mikroskopa koje je vodilo otkriću ćelijske strukturiranosti biljaka. Prvi na polju istraživanja biljaka mikroskopom bio je Robert Huk. Kasnije su Malpigi i Grju postavili osnove anatomije biljaka. Holanđanin van Helmont je postavio prvi eksperiment iz fiziologije biljaka u kome je ustanovio da četrdesetostruko povećanje mase vrbe za 5 godina eksperimenta nije pratilo smanjenje mase zemlje ukojoj je rasla. Nemački botaničar Kamerarijus prvi je ustanovio postojanje polnog procesa kod biljaka.

XVIII vek

Otkrića u različitim oblastima botanike u 18. veku, kao i razrada nekih koncepcija doneli su plodove kasnije. I pored toga, ovaj vek može se okarakterisati kao vek botaničke sistematike i povezuje se uglavnom sa imenom švedskog botaničara K. Linea. On je podelio svet biljaka na 24 klase na osnovu građe cveta, iako ovakav sistem nije dugo nadživeo svog tvorca. Svejedno, Line je po prvi put pokazao da se svaka biljka može svrstati u određenu kateogriju u saglasnosti sa svojim karakterističnim osobinama. Uistinu titanski Lineov rad je bio osnova za sva dalja istraživanja u oblasti sistematike biljaka. Mlađi Lineovi savremenici - na primer Francuzi Adanson i Lamark - su razradili sopstvene prirodne sisteme klasifikacije biljaka, gde su za princip pravljenja grupa uzeli „srodstvo“ (nedovoljno jasno određena „prirodna bliskost").

...