Išida Micunari

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
U japanskoj tradiciji prezime (Išida) prethodi imenu.
Išida Micunari
Portret Išide Micunarija
Datum rođenjaseptembar 1559
Mesto rođenjaŌmi Province
Datum smrti6. novembar 1600
Mesto smrtiKjoto

Išida Micunari (石田 三成, 1559. – 6. novembar 1600) bio je japanski samuraj i vojni komandant kasnog Sengoku perioda. Najviše je ostao upamćen kao glavni komandant zapadne vojske u bici kod Sekigahare tokom Azuči-Momojama perioda. Po svojoj dvorskoj tituli poznat je i kao Džibu-no-Šo (治部少輔).

Mladost[uredi | uredi izvor]

Pismo Išide Micunarija Tojotomi Hidejošiju u kome izražava svoje negativno mišljenje prema određenim generalima (među kojima je i Kobajakava Hideaki) povodom nemarnih akcija na bojnom polju tokom invazije na Koreju.
Grb (mon) Išide Micunarija koji je koristio na barjacima

Rođen je severno u provinciji Omi (današnji grad Nagahama, prefektura Šiga), kao drugi sin Išide Masacugua, koji je radio za Azai klan. Njegovo dečje ime bilo je Sakiči (佐吉) a kada je Azai klan poražen 1573. povukao se iz njihove službe. Po legendi postao je budistički monah u hramu pre nego što je prešao da radi za Tojotomi klan ali ova verzija događaja se smatra netačnom i legendom pošto se zapisi o njom pojavljuju tek tokom Edo perioda.

Služba pod Hidejošijem[uredi | uredi izvor]

Po legendi Hidejoši je upoznao Micunarija dok je bio na jednom od svojih pohoda. Kako je bio letnji dan, Hidejoši je svratio u jedan hram kako bi se osvežio a monasi su mu u pomoć poslali jednog svog učenika, Micunarija, koji je tada imao 13 godina. Micunari je doneo čaj i ponudio ga Hidejošiju koju je naiskap popio punu šolju mlake tečnosti. Nakon toga mu je ponudio drugu šolju, do pola punu i topliju od prethodne. Treći put doneo mu je samo malo čaja, gde je tečnost bila vrela. Na ovaj način čaj su ispijale otmene osobe koje su poznavale čajnu ceremoniju. Hidejoši je protumačio dečakovu nameru i njegovu inteligenciju. Prva šolja čaja koja je ponuđena Hidejošiju imala je cilj da utali žeđ, druga da je potpuno ugasi a treća da se u njoj uživa. Oduševljen njegovim razmišljanjem Hidejori je dečaka odmah primio u službu.[1] Micunari je bio jedan od najodanijih Hidejošijevih vazala koji je kod njega imao sličan položaj kao i nekad Hidejoši kod Nobunage. Njemu se pripisuju velike zasluge što se velika japanska vojska iz Koreje vratila u relativno podnošljivom stanju.

Mada je Micunari sreo Hidejošija on je još uvek bio mlad vođa koji je nedugo zatim postao daimjo Nagahame. Kada je Hidejoši učestvovao u kampanji u regiji Čugoku, Micunari mu je pomagao u napadima na zamkove Totori i Takamacu.

Nakon što je Hidejoši pridobio moć i postao carski regent, Micunari, kao talentovan organizator u finansijskim poslovima postao je jedan od čelnih ljudi u njegovoj administraciji. Od 1585. na dalje, sa svojim bratom Išidom Masazumijem bio je upravitelj Sakaija. Kasnije je postao jedan od pet komesara što ga čini jednim od glavnih upravnika Hidejošijeve vlade. Kasnije postaje i daimjo Savajame u provinciji Omi, zemljišta vrednog 500.000 kokua (sada deo Hikone). Njegov zamak, Savajama, smatrao se jednim od najbolje utvrđenih zamkova u tom periodu.

Hidejošijeva smrt i bitka kod Sekigahare[uredi | uredi izvor]

Micunari je bio vođa birokrata u Hidejošijevoj vladi i bio je poznat po svom krutom karakteru. Po administrativnoj važnosti, on je zauzimao položaj visokog dvorskog savetnika. Iako je imao puno prijatelja, bio je u lošim odnosima sa određenim daimjoima koji su se dokazali kao odlični ratnici, a među njima su bili i Hidejošijevi rođaci poput Fukušime Masanorija i Kato Kijomase. Nakon Hidejošijeve smrti odnosi su se još više pogoršali. Glavni akcenat njihovog konflikta ležao je u pitanju da li Tokugavi Ijejasuu treba verovati da će podržati vlast Tojotomi klana i ostati veran nasledniku, tada još uvek detetu, Tojotomi Hidejoriju.

Baner i barjak Micunarija u borbi

Godine 1600, izbila je bitka kod Sekigahare kao rezultat tog konflikta. Micunari je uspeo da sakupi vojsku, koju je pored njega vodio Mori Terumoto, ali je umesto njega pobedila vojska koju je predvodio Tokugava Ijejasu.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Micunari je nakon poraza pokušao da pobegne ali su ga uhvatili seljaci pa je ubrzo obezglavljen je u Kjotu. Drugi daimjoi zapadne armije poput Koniši Jukinage i Ankokudži Ekeija su takođe pogubljeni. Nakon izvršenja kazne, glave su im, odrubljene od tela, postavljene na sto kako bi ih svi ljudi u Kjotu videli. Ostaci su mu sahranjeni u Sangen-inu, malom hramu u Daitoku-džiju, u Kjotu.

Postoji još jedna verzija Micunarijevog zarobljavanja i pogubljenja. Naime posle bitke na Sekigahari zarobljeni Micunari i general hrišćanske veroipovesti Koniši Jukinaga odbili su da izvrše samoubistvo. Jukinagi je vera zabranjivala, a Micunari je izjavio kako je izvršenje samoubistva suviše lako i da želi da se njegovi protivnici malo pomuče kako bi ga ubili. Posle takvih izjava zarobljenici su vezani pušteni pred stanovništvo Osake i Sakaja dok su im sa vratova visile drvene table na kojima je pisalo da sva odgovornost za narušeni mir pripad njima. Na taj način bili su izloženi najrazličitijim vidovima poruga, vređanja i omaložavanja, a kada je na putu ka mestu pogubljenja Micunari zatražio šolju čaja, neko iz grupe mu je ponudio urmu. Na iznenađenje prisutnih Micunari to odbija uz komentar da mu urme smetaju pri varenju, na šta ga je Koniši pitao da li mu je to zaista važno budući da će uskoro biti ubijen. Micunari je pod uticajem zen filozofije rekao: "Čovek nikad nije u potpunosti siguran šta će se dogoditi sledećeg momenta, pa stoga sve dok diše, treba da vodi računa o sebi". Zarobljenici su zatim odvedeni na reku Kamo gde su bili pogubljeni.[2]

Legenda[uredi | uredi izvor]

Po teoriji / legendi Ijejasu ga je poštedeo i sakrio zbog političkih razloga, sa jednim Tokugavinim generalom Sakakibarom Jasumason gde je ostario i umro prirodnom smrću. Kako bi zahvalio Jasumasi na njegovoj ćutnji, Micunari mu je navodno poklonio vredno sečivo sunobi-tanto dugo 31.2 cm dobivši nadimak Išida-Sadamune (石田貞宗) i titulu Džujo Bunkazai od japanske vlade.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Micunari je imao tri sina, Šigeijea, Šigenarija i Sakičija, kao i tri ćerke (zna se samo da je ime najmlađe bilo Tacuhime). Nakon očeve smrti, Šigenari menja prezime u Sugijama kako ga, kao sina poraženog, ne bi pogubili.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Simić, N. Samuraji (2007). str. 83-84.
  2. ^ Simić, Nenad (2007). Samuraji: odjeci ratničkog sna: knj. 1., Istorija ratničke klase (1 izd.). Beograd: N. Simić. str. 90—92. ISBN 978-86-907599-1-0. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Simić, Nenad (2007). Samuraji: odjeci ratničkog sna: knj. 1., Istorija ratničke klase (1 izd.). Beograd: N. Simić. str. 90—92. ISBN 978-86-907599-1-0. 
  • Simić, Nenad. Samuraji: odjeci ratničkog sna: knj. 1., Istorija ratničke klase. Beograd: N. Simić. Simić, Nenad (2007). Samuraji: Odjeci ratničkog sna. Istorija ratničke klase. N. Simić. ISBN 978-86-907599-1-0. 
  • Bryant, Anthony. Sekigahara 1600: The Final Struggle for Power. Praeger Publishers, 2005

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Išida Micunari na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ишида_Мицунари&oldid=26403442”