Kesarije Arlski
| Kesarije Arlski | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 468/470. |
| Mesto rođenja | Šalon sir Saon, |
| Datum smrti | 27. avgust 542 |
| Mesto smrti | Arl, |
| Arhiepiskop Arlski | |
Kesarije Arlski, poznat i kao Sveti Cezarije iz Šalona (468/470 - 27. avgust 542) - svetitelj, arhiepiskop i propovednik.
Živeo je u vreme aktivne konfrontacije između kraljevstava Burgunda, Vizigota, Ostrogota i Franaka za kontrolu nad južnom Galijom. Do kraja života bio je jedan od najvećih crkvenih vođa u Merovinškom kraljevstvu. Kao teolog, poznat je po svojoj borbi protiv polupelagijanizma i svojim doprinosima teološkom proučavanju Svetog Trojstva i greha. Doktrina o blagodati, formulisana na saboru u Oranži 529. godine pod njegovim predsedavanjem, okončala je polupelagijevski spor i ostala je fundamentalna u crkvi sve do Tridentskog sabora. Neke od novina u liturgijskoj praksi Arla koje su nastale pod Kesarijem postale su rasprostranjene u Galiji. Kesarije je bio i autor dva monaška pravila, od kojih je jedno uticalo na vladavinu svetog Benedikta. Među prioritetima Kesarijevog društvenog delovanja bili su dobročinstvo i briga o ratnim zarobljenicima. Ksenodohijum koji je osnovao bio je prvi u Galiji.
Najvažniji problem za Kesarija bila je delotvornost episkopa u ispunjavanju njegovih pastirskih dužnosti. Propoved je već postala deo standardne crkvene službe u Galiji i mnogi episkopi su prepoznali važnost takvog načina moralnog vaspitanja i podsticali ga. Međutim, Kesarijev entuzijazam je bio izvanredan na svoj način, i on je podsticao svoje sveštenstvo da propoveda što je češće moguće, u crkvi i van nje, voljno i nevoljno. Teme Kesarijevih propovedi su se po pravilu ticale moralnih pitanja. Kesarijev doprinos je bio odlučujući u razbijanju monopola episkopa na propovedanje i, kao posledicu, dalju hristijanizaciju ruralnih oblasti Provanse. Iako u velikoj meri Kesarijeve besede nisu originalne i sadrže značajne pozajmice iz dela episkopa prethodnog veka, posebno Avgustina, zbog svoje kratkoće i jasnoće stila one su postale rasprostranjene.
Biografija
Kesarije je rođen oko 470. godine u keltskom gradu Kabiljonu, sadašnjem Šalon-sur-Son. Od početka 5. veka grad je bio okružni centar provincije Lugdunske Galije. Od kasnih 460-ih grad je bio pod kontrolom Burgunda, koji su postali savezni oko 442. godine. Verovatno je da su Kesarijevi roditelji pripadali galo-rimskoj aristokratiji Šalona i da su bili hrišćani. U Žitiju Svetog Episkopa Kesarija, koji je glavni izvor podataka o njegovom životu, ne navode se imena roditelja budućeg episkopa, ali se navodi da je imao jednu sestru poznatu po imenu, Kesarija i nekoliko nećaka od drugih sestara i braće. Epsikop Arelata 485-502 Eonije je takođe bio njegov rođak. Obrazovanje koje je Kesarije dobio omogućilo mu je da ubuduće piše svoje propovedi na dobrom latinskom, ali očigledno nije uključivalo proučavanje klasične književnosti i filozofije. Godine 486/487, u svojoj sedamnaestoj godini, odlučio je da se pridruži sveštenstvu Šalona kao čtec – kako se navodi u žitiju, bez dozvole roditelja i potpuno raskinuvši sve veze sa porodicom. Savremeni istraživači su skeptični prema takvim izjavama i, najverovatnije, pošto se pridružio crkvi, Kesarije je izabrao karijeru tradicionalnu za svoju porodicu. Nešto više od dve godine kasnije, odlučio je da se pridruži zajednici Lerinskog manastira u južnoj Galiji. Razlog za odluku da se ide tako daleko mogla bi biti nejasna perspektiva postizanja visokih crkvenih položaja u rodnom Šalonu, sa crkvenom aristokratijom sa kojom Kesarijeva porodica nije imala rodbinske veze. Naprotiv, manastir, koji je do tada već dao dva episkopa Arla, u prisustvu uticajnog rođaka, otvorila je odlične mogućnosti za jednog ambicioznog mladića[1].
Sve vreme boravka u manastiru provodio je u molitvi, čitanju, pevanju i bdenju, nedeljom jedući samo biljnu kašu, podražavajući egipatske pustinjake. Ubrzo je njegovo zdravlje značajno narušeno, i iguman ga je poslao u Arl. To se verovatno dogodilo oko 495. godine.
Po dolasku u Arl, uspostavio je kontakte sa svetovnim i crkvenim vlastima grada, pre svega sa episkopom Eonijem. Eonije je rukopoložio Kesarija za đakona, a zatim za prezvitera. Oko 499. godine umire iguman jednog od manastira Arelata, a na njegovo mesto je postavljen Kesarije. Među dostignućima Kesarija na ovoj funkciji, koju je obavljao oko tri godine, njegovo žitije navodi jačanje discipline i oživljavanje manastira. Neposredno pre smrti, Eonije je sveštenstvu i građanima predstavio Kesarija kao najboljeg mogućeg naslednika. Eonije je umro 501. ili 502. godine, verovatno 16. avgusta. Kesarije je izabran za episkopa Arla tek u decembru 502. godine, a ovo odlaganje ukazuje na to da su Eonijevi napori da prenese vlast naišli na izvesno protivljenje.
Svojim prvim episkopskim koracima, Kesarije je pokazao da nastavlja da sledi monaške ideale siromaštva. Održavajući izrazito asketski način života, distancirao se i od upravljanja crkvenom imovinom eparhije. Kesarije se nije u potpunosti odrekao vlasništva nad imovinom, a njegov testament, sastavljen 40 godina kasnije, uključivao je dva roba i nekoliko odevnih predmeta, što je, međutim, bilo znatno manje nego kod njegovih savremenika episkopa. Svojim načinom života nastojao da izgladi sukob vezan za njegov izbor, stavljajući sebe, kao asketu, van politike i kritike. Kao episkop, uložio je napore da poboljša odnose sa vizigotskim vladarima i izdejstvovao je od Alariha II oslobođenje od oporezivanja crkvene zemlje u Arlu. Dodatna prikupljena sredstva iskorišćena su za podršku siromašnima, a organizovana je i bolnica. Istovremeno, Kesarije je promovisao svoj reformski program, koji je imao za cilj pretvaranje sveštenstva iz Arla u monaštvo. Ovaj pristup, iako ranije neuobičajen, nije bio sasvim nov: slične mere preduzeli su episkopi Jevsevije iz Verčelija 360-ih, Avgustin 400-ih i kasnije Fulgentije iz Rušpije. U vladičanskoj kući živelo je sveštenstvo, a ženama je pristup bio zabranjen. Tamo su zajedno jeli jednostavnu hranu, razgovarali o Svetom pismu i bavili se obrazovanjem. Po uzoru na Amvrosija Milanskog, Cezar je započeo propovedničko delo koje ga je proslavilo i uveo u službu antifono pevanje, kada je narod okupljen u crkvi Svetog Stefana pevao naizmenično sa horom pevača[2].
Crkveni sabor koji je organizovao car Alarih trajao je od kraja leta do 10. septembra 506. godine u Agdu. Kesarije je verovatno predsedavao, pošto se njegovo ime nalazi na prvom mestu među 24 episkopa. Nisu svi galski episkopi pristali da dođu ili pošalju svoje predstavnike, negirajući prava mitropolita iz Arla nad njegovom eparhijom. Uprkos njihovom odsustvu, na saboru je bila zastupljena skoro cela crkvena organizacija Alarihovog kraljevstva. Zadaci sabora bili su prvenstveno organizacioni, a njegove odluke su se ticale ponašanja sveštenstva, upravljanja crkvenom imovinom i uspostavljanja jednoobrazne liturgije. Nekoliko meseci nakon povratka iz Bordoa, a verovatno i nakon završetka Sabora u Agdi, Kesarije je počeo da gradi ženski manastir izvan gradskih zidina. Iako je manastir zvanično otvoren tek 512. godine, ženska zajednica koja se tu nastala je mnogo ranije oko Kesarije Starije. Ovakva institucija je doprinela povećanju prestiža grada, jačanju uticaja Kesarija kroz uspostavljanje veza sa aristokratskim porodicama koje su slale svoje predstavnike u manastir. Lokacija na kojoj su se objekti nalazila trenutno je nepoznata. Dok se bavio razvojem ženskog manastira, Kesarije se, međutim, praktično nije interesovao za poslove muškog manastira, na čijem je čelu ranije bio, usled čega je on propao.
Godine 507. Alarik II je poginuo u bici kod Vuja, a u zimu iste godine Arl su opsedali Burgundi. Tokom opsade, manastir, do tada gotovo završen, je uništen, a monahinje su morale da potraže utočište u Marselju. Sumnje u Kesarijevu lojalnost među stanovnicima grada ponovo su se pojačale nakon što je jedan od njegovih rođaka pobegao pred opsadnike. Počeli su nemiri koje žitije pripisuje Jevrejima. Kesarije je uhapšen u svojoj palati i planirao je da bude prevezen duž Rone u drugi grad koji je ostao pod kontrolom Vizigota. Grad je bio pod opsadom do kraja 508. godine, sve dok ostrogotski kralj Teodorik Veliki nije poslao svoju vojsku pod komandom vojvode Ibe. Burgundi su bili primorani da se povuku iza Duransa, vraćajući se na svoje prethodne granice. Odlukom Teodorika obnovljena je pretorijanska prefektura Galije sa centrom u Arlu. Godine 510. patricij Liberije je postavljen za poglavara prefekture.
Iako zidine Arla nisu uništene, predgrađa su potpuno opljačkana. Kesarije je aktivno učestvovao u obezbeđivanju hrane za žrtve. Pored svojih sugrađana, episkop je učestvovao u sudbini zarobljenih Franaka i Burgunda. Da bi ih otkupio iz zatočeništva, sakupljao je i pretopio crkvenu imovinu. Takve mere protiv paganskih Franka i jeretičkih arijanaca Burgundaca izazvale su otpor među građanima, posebno sveštenstvom. Kesarije je uspeo da opovrgne optužbe svojih protivnika za bogohuljenje, pa čak i da krsti jedan broj zatočenika.
Posle njegove smrti Manastir Arija je preimenovan u njegovo ime i postojao je do Francuske revolucije.
Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]
Kesarije je bio istaknuta crkvena ličnost u ranom srednjem veku, organizator monaštva, arhiepiskop i propovednik u Provansi[3]. Smatra se najvažnijim propovednikom svoje generacije u Galiji[4]. Smatra se jednim od poslednjih velikih crkvenih vođa svoje generacije koji je promovisao asketski život u zapadnoj hrišćanskoj tradiciji[5].
Pisao je kratke besede koje su trajale najviše pola sata, a čiji je sadržaj bio veoma jednostavan i koje se obično odnose na jednu ili dve osobe, a veoma retko na nekoliko[6]. Imajući u vidu da se obraćao neobrazovanim seljacima Južne Galije, Kesarije je u svojim besedama često pravio poređenja sa seoskim životom. Tako je u jednoj besedi rekao: „Moramo paziti na dušu dok obrađujemo svoje njive“, a jednu svoju besedu završio je rečima: „Bilo bi lepo da se više govori o Svetom Josifu, ali zbog sirotinje, koja žuri sa svojim poslom, bolje je odložiti za sutra“. Drugom prilikom, odgovarajući na izgovor nekih seljaka da ne mogu da slušaju reč Božiju jer su zauzeti seoskim poslovima, Kesarije ih je upitao zašto ne razumeju Hristovu nauku, a oni su znali i pevali „i one sramne.ljubavne pesme? Pri tome kaže da postoje dve vrste njiva – njiva Gospodnja (ljudska duša) i njiva ljudska, a zatim razrađuje ovu paralelu sa zemljoradničkim radom, tvrdeći da čovek ne sme da obrađuje zemlju i da zaboravi na spasenje. duše. U drugoj besedi, objašnjavajući seljacima da treba da se uzdrže od polnih odnosa sa svojim ženama, podsetio ih je da niko od njih ne obrađuje i seje istu njivu više puta godišnje. U stvari, Kesarije se u svojim propovedima drži opštih tema, ali se stalno poziva na očigledne primere iz života. Kesarije je jednom izjavio: „Kada izlažem Sveto pismo kao što su to činili sveti oci, ta hrana služi samo nekolicini učenih, a ostali ljudi ostaju gladni. Zato te molim, neka tvoj učeni sluh ljubazno podnese reči zemlje da bi stado Božije primilo duhovnu hranu na prostom i narodnom jeziku...“[7]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „William E. Klingshirn. <italic>Caesarius of Arles: The Making of a Christian Community in Late Antique Gaul</italic>. (Cambridge Studies in Medieval Life and Thought, number 22.) New York: Cambridge University Press. 1994. Pp. xix, 317. $59.95”. The American Historical Review. 1996. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/101.5.1529.
- ^ Tюlenev, Vladimir Mihaйlovič (2019-12-16). „Early Christian Hagiography of Gallic Saints / translated from the Latin by A. V. Bannikov, etc. SPb.: Eurasia, 2016. 278 p.”. Bibliя i hristianskaя drevnostь (4(4)): 230—238. ISBN 978-5-91852-153-3. ISSN 2658-7815. doi:10.31802/2658-4476-2019-4-4-230-238.
- ^ Bonner, Gerald (1979). „Césaire d'Arles: Sermons au peuple, II (Sermons 21-55). Edited by Marie-José Delage (Sources Chrétiennes, 243.) Pp. 498. Paris: Éditions du Cerf, 1978. Fr. 211.”. The Journal of Ecclesiastical History. 30 (4): 507—508. ISSN 0022-0469. doi:10.1017/s002204690002947x.
- ^ Perée, Isabelle (2011-04-01). „Vie de Césaire d’Arles”. Revue des sciences religieuses (85/2): 309—310. ISSN 0035-2217. doi:10.4000/rsr.2041.
- ^ Dupont, Anthony, ur. (2018). Preaching in the Patristic era: sermons, preachers, and audiences in the Latin West. New history of the sermon. Leiden ; Boston: Brill. ISBN 978-90-04-36356-4.
- ^ Daly, William M. (1970). „Caesarius of Arles, a Precursor of Medieval Christendom”. Traditio. 26: 1—28. ISSN 0362-1529. doi:10.1017/s0362152900004931.
- ^ Klingshirn, William E. (1994). Caesarius of Arles: Life, Testament, Letters. PO Box 147, Liverpool, L69 3BX: Liverpool University Press. ISBN 978-0-85323-368-8.