Klemens Markam

Klemens Robert Markam
Klemens Robert Markam
Datum rođenja	(1830-07-20)20. jul 1830.
Mesto rođenja	Stinglflit, Engleska
Datum smrti	30. januar 1916.(1916-01-30) (85 god.)
Mesto smrti	London, UK

Ser Klemens Markam (engl. Sir Clements Markham; 20. jul 1830. godine — 30. januar 1916. godine) bio je engleski geograf, istraživač i pisac. Bio je sekretar Kraljevskog geografskog društva između 1863. i 1888. godine, a kasnije je služio kao predsednik Društva narednih 12 godina. U kasnijem dobu on je bio najviše odgovoran za organizovanje Nacionalne antarktične ekspedicije od 1901—04. godine, i za pokretanje polarne karijera Roberta Falkona Skota.

Markam je započeo svoju karijeru kao kadet Kraljevske mornarice i pitomac vojno-pomorske akademije, tokom kog vremena je otišao na Arktik sa NMS Asistens u jednoj od mnogih potraga za izgubljenom ekspedicijom Sera Džona Frenklina. Kasnije, Markam je služio kao geograf u kancelariji Indija, i bio je odgovoran za prikupljanje biljaka sinčoa sa njihovih prirodnih staništa - šuma Perua i njihovo presađivanje u Indiju. Pomoću toga indijska vlada je dobila domaći izvor za dobijanje kinina. Markam je takođe služio kao geograf u Ser Robert Napjerovoj ejbisinijskoj ekspedicionoj posadi, i bio je prisutan 1868. godine u vreme pada Magdale.

Najvažniji rezultat Markamovog predsedavanja KGD-om na kraju 19. veka ogledalo se u obnovi britanskih interesa u istraživanju Antarktika nakon perioda od 50 godina. Imao je čvrste i jasne ideje o tome kako Nacionalna antarktička ekspedicija treba da bude organizovana, i zalagao se da osigura da se ona sprovodi prvenstveno kao mornarički poduhvati to pod komandom kapetana Skota. Da bi to omogućio, upeo je da savlada otpore i protivljenje većeg dela naučne zajednice. U godinama koje su pratile ekspediciju, nastavio je da podržava Skotovu karijeru, u meri u kojoj je potcenjivao postignuća drugih sveobuhvatnih istraživača.

Ceo svoj život, Markam je bio putnik i putopisac, njegova dela bila su istorije, putni nalozi i biografije. Bio je autor mnogih papira i izveštaja za KGD, uradio je dosta uređivačkog i prevodilačkog posla za Haklujt društvo, čiji je predsednik takođe postao. Dodeljene su mu javne i akademske počasti, i priznato je da je ostavio veliki uticaj na disciplinu geografije, iako se danas smatra da je veliki deo njegovog rada bio zasnovan više na entuzijazmu nego na naučnom istraživanju. Od geografskih celina, njegovo ime nosi antarktička planina Markam, koju je Skot nazvao po njemu 1902. godine.

Detinjstvo

Markam je rođen 20. jula 1830. godine u Stinglflitu, u Jorkširu. On je bio drugi sin velečasnog Dejvida Markama koji je bio paroh Stinglflita. Članovi porodice su bili potomci Ro Hona i presveštenog dr Vilijama Markama, nekadašnjeg arhiepiskopa Jorka i kraljevskog učitelja; ova povezanost sa crkvom dovela je do postavljanja Dejvida Markama, 1827. godine za počasnog episkopa Vindzora. Markamova majka, Kerolin, rođ. Milner, bila je kćerka Sera Vilijama Milnera iz Jorkšira.

Godine 1838, velečasni Dejvid Kanon Markam (kako se tad zvao) postavljen je za rektora Velikog Horkeslija, blizu Kolčestera, u Eseksu. Godinu dana kasnije, Markam je započeo školovanje, prvo u Čimu, a kasnije i u vestiminsterskoj školi. Navodno je bio sposoban učenik, posebno zainteresovan za geologiju i astronomiju i od ranog doba bio je pisao putopise i posvećivao im veliki deo slobodnog vremena. U Vestminsteru, za kojeg je govorio da je „divno i očaravajuće mesto“, posebno se zainteresovao za čamce, često kormilarivši u trkama na Temzi.

Kraljevska mornarica

HMS Collingwood, prvi Markamov brod

Mornarički kadet

U maju 1844. godine, Markama je predstavila njegova tetka, grofica Mensfilda, kontraadmiralu, Seru Džordžu Simoru, lordu admiralstva. Dečak je ostavio dobar utisak na admirala, i susret je doveo do toga da mu bude ponuđeno kadetstvo u Kraljevskoj mornarici. Prema tome, 28. juna 1844. godine, Markam je putovao u Portsmut i pridružio se Simorovom admiralskom brodu HMS Kolingsvud nekoliko dana kasnije. Kolingsvud je bio pripreman za opsežan put u Tihi okean gde je Simor trebalo da preuzme komandu nad Pacifičkom stanicom. Ovo putovanje trajalo je skoro četiri godine. Markamove društvene veze dovele su do toga da vodi znatno lagodniji život, navodi se da je često pozivan da večera sa admiralom, čije su žena i kćerke bile u inostranstvu. Brod je stigao u čileansku luku Viparacijo, sedište Pacifičke stanice 15. decembra nakon krstarenja koje je obuhvatalo posete Riju de Ženeiru i Folklandskim ostrvima, i olujni prolaz u Južnom okeanu.

Markam kao kadet mornarice 1844.

Nakon nekoliko nedelja odmora, Kolingsvud je zaplovio ponovo, ovog puta za Kalao, glavnu luku peruvske obale, pružajući Markamu prvo iskustvo o zemlji koja će bitno uticati na njegovu kasniju karijeru. Tokom naredne dve godine, Kolingsvud je krstario Tihim okeanom, i posetio ostrva Sendvič (Havaji), Meksiko i Tahiti, gde je Markam pokušao da pomogne nacionalističkim pobunjenicima protiv njihovoh francuskog guvernera. Prvi put je iskusio ukus mornaričke discipline kada je kažnjen zbog neposlušnosti prema mornaričkom instruktoru; bio je prinuđen da stoji na palubi od osam ujutru do zalaska sunca. Dana 25. juna 1846, Markam je prošao prijemni za pitomca vojno–pomorske akademije kao treći od deset kandidata. Dugi periodi provedeni u čileanskim i peruvskim lukama takođe su mu omogućila da nauči španski.

Pred kraj puta, Markamove ambicije više nisu bile usmerene ka konvencionalnoj vojno–pomorskoj karijeri. Više od svega, sada je želeo da bude istraživač i geograf, što je imao na umu tokom povratka kući. Prilikom dolaska u Portsmut, jula 1848. godine, obavestio je oca o svojoj želji da napusti mornaricu, ali ga je otac nagovorio da ostane. Nakon kratkog perioda služenja na Mediteranu, Markam je proveo više meseci bez posebnih zaduženja dok je bio smešten u Spithedu i kod uvale Kork, što je dalje smanjilo njegovo interesovanje za mornaričku službu. U svakom slučaju, početkom 1850. godine, saznao je da je posada četiri broda je spremna da izvrši novo istraživanje za izgubljenom Arktičkom ekspedicijom Sera Džona Frenklina. Markam je koristio uticaj svoje porodice da osigura mesto u ovom istraživačkom poduhvatu i 1. aprila 1850. godine dobija obaveštenje o postavljenju u HMS Asistens, jedan od glavnih brodova.

Prvo arktičko putovanje 1850—51

Ser Džon Frenklin je napustio Englesku maja 1845. godine sa dva broda, HMS Irbas i HMS Teror, u potrazi za severnozapadnim prolazom. Ekspediciju su poslednji put videli lovci na ajkule dana 29. jula u severnim vodama Bafinovog zaliva — tada su, zaustavljeni ledenim bregom, čekali priliku da nastave zapadno.

Potraga za nestalim brodovima počela je dva dana kasnije. Potragom za posadom kojoj se Markam pridružio, komandovao je kapetan Horejšio Ostin u HMS Resdjut. Markamovim brodom Asistens komandovao je Erasmus Omani. Markam, kao najmlađi član ekspedicije i njen jedini kadet, imao je ograničenu ulogu, ali pažljivo je zabeležio svaki detalj aktivnosti ekspedicije u svom dnevniku. Brodovi su otplovili četvrtog maja 1850. godine.

Nova fotografija brodova koji su otkriveni kod ostrva Biči 1850. godine

Nakon što su zaobišli najjužniju tačku Grenlanda 28. maja, posada je nastavila severno pre nego što ih je led zaustavio kod zaliva Melvil 25. juna. Bili su tamo do 18. avgusta, kada su konačno mogli da nastave zapadno u Lankaster Saund, poznatu rutu kojom je išao Frenklin. Ovde su se brodovi razdvojili u potrazi za tragovima ekspedicije nestale 23. avgusta Omamni je primetio humku, i našao tovar koji je bio u blizini, na kojem je pisalo „Goldner“ — ime Frenklinovog dobavljača konzervisanog mesa.

Zajedno sa drugim neobičnostima i ostacima napuštene opreme, ovi fragmenti bili su prvi tragovi koji bi ukazivali na Frenklinovo prisustvo koje je iko pronašao. Nekoliko dana kasnije, na ostrvu Biči, slučajno su naišli na članove Frenklinove posade koji su umrli između januara i aprila 1846. godine.

Potrage su nastavljene dok brodovi nisu skupljeni zbog duge arktičke zime. Veliki rad tokom poslednjeg meseca bio je detaljna priprema za prolećnu sezonu sankanja. Održavani su časovi za posadu, različita pozorišna izvođenja, u kojima je Markam uspeo da pokrene „svoj veliki istorijski talenat“. Mnogo je čitao, uglavnom arktičku istoriju i klasičnu literaturu, a razmišljao je o mogućoj ponovnoj poseti Peruu, zemlji u kojoj je bio u zarobljeništvu tokom kolingvudskog puta. Kada je došlo proleće, serije ekspedicija pokrenute su da bi se došlo do novih saznanja o nestalim posadama. Markam je igrao punu ulogu u ovim aktivnostima. koje nisu dovele do daljih dokaza o Frenklinu, ali su dovele do kreiranja mapa hiljada kilometara prethodno neevidentirane obale. Ekspedicija se vratila u Englesku ranog oktobra 1851. godine.

Odmah po svom povratku u Englesku, Markam je obavestio oca da je, izgleda, njegovo nezadovoljstvo bilo u rigoroznosti smrtne kazne koja je stalno primenjivana za šta su po njegovom mišljenju bili trivijalni prestupi. Bio je u neprilici tokom svog služenja u Kolingvudu zbog toga što je pokušao da spreči šibanje člana posade. Takođe je bio razočaran neradom koji je zauzeo duge periode njegove službe. Uz određeno žaljenje, stariji Markam pristao je na sinovljev zahtev, i, nakon što je odradio i položio streljački deo ispitivanja za rang poručnika, Markam je napustio službu krajem 1851. godine.

Literatura

• Baigent, Elizabeth (2006). „Clements Robert Markham (1830–1916)”. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford: Oxford University Press. Pristupljeno 23. 4. 2009.  (subscription required)
• „Cinchona”. Government of Sri Lanka. Arhivirano iz originala 29. 3. 2009. g. Pristupljeno 23. 4. 2009. 
• Coleman, E.C. (2007). The Royal Navy in Polar Exploration, Vol 2: from Franklin to Scott. Stroud, Gloucestershire: Tempus Publishing. ISBN 978-0-7524-4207-5. 
• Crane, David (2005). Scott of the Antarctic: A Life of Courage and Tragedy in the Extreme South. London: HarperCollins. ISBN 978-0-00-715068-7. 
• Dean, Warren (1987). Brazil and the Struggle for Rubber. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-33477-8. 
• Fisher, Margery and James (1957). Shackleton. London: James Barrie Books. 
• „Gold Medal Winners”. Royal Geographical Society. 
• „Historical Centre of the City of Arequipa”. UNESCO. Pristupljeno 30. 4. 2009. 
• Huxley, Elspeth (1977). Scott of the Antarctic. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-77433-4. 
• Huxley, Leonard, ur. (1913). Scott's Last Expedition, Volume I. London: Smith, Elder & Co. 
• Jones, Max (2003). The Last Great Quest. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280483-9. 
• Markham, Albert H. (1917). The Life of Sir Clements R. Markham. London: John Murray. 
• Markham, Clements (1921). The Lands of Silence. Cambridge: Cambridge University Press. 
• „Markham College, Lima, Peru”. International School directory. Arhivirano iz originala 21. 2. 2010. g. Pristupljeno 28. 4. 2009. 
• „Markham family”. Burke's Landed Gentry, 18th edition. 3. London: Burke's Peerage Ltd. 1972. str. 611. 
• „Markham Island”. Australian Antarctic Division. Pristupljeno 27. 4. 2009. 
• Moore, Grace (2004). Dickens and Empire. London: Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-3412-6. 
• Pankhurst, Richard, ur. (2003). Diary of a Journey to Abyssinia 1868 by William Simpson. Los Angeles: Tsehai Publishers. ISBN 978-0-9723172-1-4. 
• Poser, Charles M. and Bruyn, G.W. (1999). An Illustrated History of Malaria. London: Parthenon Publishing. ISBN 978-1-85070-068-5. 
• Preston, Diana (1997). A First Rate Tragedy. London: Constable & Co. ISBN 978-0-09-479530-3. 
• „Purchasing Power of British Pounds 1264 to 2007”. MeasuringWorth. Pristupljeno 30. 4. 2009. 
• „RGS Additional Papers: election of women as Fellows”. AIM25. Arhivirano iz originala 10. 05. 2012. g. Pristupljeno 6. 5. 2009. 
• Riffenburgh, Beau (2005). Nimrod. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-7475-7253-4. 
• Savours, Ann (2001). The Voyages of the Discovery. London: Chatham Publishing. ISBN 978-1-86176-149-1. 
• „Shackleton Testimonial letter”. Scott Polar Research Institute. Pristupljeno 26. 4. 2009. 
• „Sir Clement Robert Markham (1830–)”. Encyclopædia Britannica Eleventh Edition. 17. London and New York. 1911. str. 735. Arhivirano iz originala 6. 10. 2008. g. Pristupljeno 7. 5. 2009. 
• Souter, Gavin (1963). New Guinea: The Last Unknown. Sydney: Angus & Robertson. ISBN 978-0-207-94627-1. 
• Speak, Peter (2003). William Speirs Bruce. Edinburgh: National Museums of Scotland. ISBN 978-1-901663-71-6. 
• Willcox, Merlin et al. (eds) (2004). Traditional Medicinal Plants and Malaria. Boca Raton, Florida: CRC Press. ISBN 978-0-415-30112-1. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza)

Dodatna literatura

• Markham, Clements (1986). Holland, Clive, ur. Antarctic Obsession: a personal narrative of the origins of the British National Antarctic Expedition, 1901–1904. Norfolk, UK: Erskine Press. ISBN 978-0-948285-09-7. 
• Spufford, Francis (1997). I May Be Some Time. Ice and the English Imagination. London: Faber & Faber. ISBN 978-0-571-17951-0.