Путопис

Из Википедије, слободне енциклопедије

Путопис је књижевна врста у којој писац износи своје утиске о пределима кроз које путује. Путопис није само набрајање онога што је путописац видео већ се у њему огледа и уметничка склоност, став према животу, осећајни свет, укус и култура онога који пише. Путописац истовремено приказује и себе самог, а прави путопис је истовремено „плод стваралачког немира, огледало уметникове интиме и сведочанство његовог укуса.“[1]

Постоје међутим и тзв. научни путописи са мноштвом, историјских, етнографских, географских и других података. Њихови аутори су углавном, научници, истраживачи, поморци и мисионари.

Путопис може бити написан књижевноуметничким, научнопопиларнин или новинарским (публицистикчим) стилом.

Путописци[уреди]

Међу најстарије путописце може се уврстити грчки историчар Херодот, који је обишао многе земље. Један од претеча данашњег путописа био је и Јулије Цезар, аутор дела О галском рату. (Commentarii de bello Gallico).

Особине научног путописа има Дарвиново дело Путовање природњака око света (Naturalist‘s Voyage Round the World), и дела енглеског морепловца Џејмса Кука.

У ред важнијих представника научног путописа спадају Хенри Мортон Стенли, Роалд Амундсен и Фритјоф Нансен. И руски етнолог и антрополог Николај Николајевић Миклухо-Макај, оставио је занимљив материјал у својим чланцима, белешкама и дневницима Путовања.

Вредан прилог путописној литературу дали су у немачки књижевници Гете (Путовања по Италији) и Хајне (Слике с путовања).

Међу руским путописцима истичу се Радишчев (Путовање из Петровгреда у Москву), Карамзин (Писма руског путника), Пушкин (Путовање у Арзурум) и Гончаров (Фрегата Палада).

Француски писац Тен пише о својим утисцима из Италије (Путовање у Италију), песник Жерар де Нервал описује свој пут у Египат и Либан (Путовање на Оријент), Готје говори о ономе што је видео у Шпанији и Русији (Пут у Шпанију, Пут у Русију), Шатобријан пише о Америци (Путовање у Америку), а Андре Жид описује жалосне прилике у Африци и бруталност колонијализма у свом путовању (Пут у Конго).

Међу путописима новијег времена занимљиви су и записи са путовања Карела Чапека о путу по Енглеској и Скадинавији. Велике полемике изазвала је књига Андре Жида о утисцима са пута по Совјетском Савезу (Le retour de l‘U,R,S.S.). Совјетски књижевници Иљф и Петров су аутори путописа Приземна Америка.

Један од најславнијих отоманских путописаца био је Евлија Челебија. Пропутовао је Османско царство, а своја запажања објавио у свом најзначајнијем делу, Сејахатнаме, збирци од 10 томова која обухвата сва његова путовања. У својим путописима покушавао је да опише историју, грађевине, обичаје и традицију, као и значајне личности из земаља које је посетио. Међу земљама и крајевима које је посетио су Анадолија, Румелија, Сирија, Египат, Крит, Мађарска, Пољска, Аустрија, Немачка, Холандија, Крим, Кавказ. Његови путописи су од великог значаја за историографију балканских земаља.

У српској књижевности познати су путописи Љубомира Ненадовића. Написао је пет књига, писаних у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима. Такође, путописе су писали и Јован Дучић, Исидора Секулић (Писма из Норвешке), Милош Црњански и Растко Петровић.

Референце[уреди]

  1. Опћа Енциклопедија ЈЛЗ Загреб 1980.

Спољашње везе[уреди]