Korisnik:MatejaS001/pesak

Rođen u Kolčesteru, Eseks, Rodžer Penrouz je sin psihijatra i genetičara Lajonela Penrouza i Margaret Lic i unuk fiziologa Džona Beresforda Lica i njegove supruge, Ruskinje, Sonje Mari Natanson, koja je napustila Sankt Peterburg krajem 1880-tih. Njegov ujak je bio Roland Penrouz, čiji je sin, sa fotografkinjom Li Miler, Antoni Penrouz. Penrouz je brat fizičara Olivera Penrouza i šahovskog velemajstora Džonatana Penrouza. Penrouz je pohađao Univerzitetsku koledž školu i Londonski univerzitetski koledž, gde je diplomirao sa diplomom prve klase iz matematike. Godine 1955., dok je još bio student, Penrouz je ponovo uveo E.H. Murovu generalizovanu matričnu inverziju, poznatu i kao Mur-Penrouzova inverzija, nakon što ju je 1951. godine ponovo osmislio Arn Bjerhamar. Gospodin V.V.D. Hodž, Penrouz je završio doktorat na Kembridžu 1958. godine, sa tezom o "tenzorskim metodama u algebarskoj geometriji" pod mentorstvom algebriste i geometra Džona A. Toda. On je pedesetih godina 20. veka osmislio i popularizovao Penrouzov trougao, opisujući ga kao "nemogućnost u svom najčistijem obliku", i razmenio materijal s umjetnikom M. K. Ešerom, čije ga je ranije prikazivanje nemogućih objekata dijelom inspirisalo. Ešerov Vodopad i Usponi i padovi bili su inspirisani Penrouzom.

Kao recenzent Mandžit Kumar kaže:

Kao student 1954. godine Penrouz je prisustvovao konferenciji u Amsterdamu gde je slučajno naišao na izložbu Ešerovog rada. Vrlo brzo posle toga je pokušavao da i sam dočara nemoguće objekte i otkrio tribar [vidi tribar za sliku] - trougao koji izgleda kao pravi, čvrsti trodimenzionalni objekat, ali nije. Zajedno sa svojim ocem, fizičarem i matematičarem, Penrouz je dizajnirao stepenište koje se istovremeno petljalo gore i dole. Usledio je članak i kopija je poslata Ešeru. Kompletirajući ciklični tok kreativnosti, holandski majstor geometrijskih iluzija inspirisan je da napravi svoja dva remek-dela.

Postavši predavač na Brkbek koledžu,London(i skrenuvši pažnju sa čiste matematike na astrofiziku pod uticajem kosmologa Denisa Skijame,tada na Kembridžu),1964.,po rečima Kipa Torna od Kalteha ,,Rodžer Penrouz je napravio revoluciju matematičkih alatki koje se koriste za analiziranje svojstva (prostorno vreme?) ". Do tada rad na zakrivljenoj geometriji opšte relativnosti bio je ograničen na konfiguracije sa dovoljno visokom simetrijom da bi Ajnštajnove jednačine bile eksplicitno rešive, i postojala je sumnja da li su takvi slučajevi tipični. Jedan pristup ovom problemu bio je upotrebom teorije perturbacija, koja je razvijena pod vođstvom Džona Arčibalda Vilera na Prinstonu. Drugi, radikalnije inovativniji pristup koji je pokrenuo Penrouz je bio da previdi detaljnu geometrijsku strukturu (prostor-vremena)? i umesto toga koncentriše pažnju samo na topologiju prostora, ili u najvećoj meri na njegovu konformalnu strukturu, pošto je ona kasnije - kako je određeno položajem svetlosnih kupa - koje određuju trajektorije svetlosnih geodezija, a time i njihove uzročne veze. Važnost Penrouzove epohalne knjige "Gravitacioni kolaps i prostorno-vremenske singularnosti" nije bio samo njen rezultat (otprilike da ako objekat kao što je umiruća zvezda implodira iznad određene tačke, ništa ne može da spreči da gravitaciono polje da postane toliko jako da formira neku vrstu osobenosti).Takođe je pokazao način da se dobiju slično opšti zaključci u drugim kontekstima, naročito onaj o kosmološkom Velikom prasku, kojim se bavio u saradnji sa najpoznatijim učenikom Denisa Skijame, Stivenom Hokingom.

U lokalnom kontekstu gravitacionog kolapsa, doprinos Penrouza je bio odlučujući, počevši od njegove kosmičke cenzure iz 1969. godine, do te mere da bi svaka pojedinačna singularnost bila zatvorena unutar dobro obrađenog horizonta događaja u okruženju skrivene prostorno-vremenske regije, za koje je Viler osmislio termin crna rupa, ostavljajući vidljivu spoljašnju oblast sa jakom ali konačnom zakrivljenošću, iz koje se neka gravitaciona energija može izdvojiti od onoga što je poznato kao Penrouzov proces, dok akrecija okolne materije može osloboditi dodatnu energiju koja može objasniti astrofizičke fenomene kao što su kvazari.

Prateći svoju "hipotezu o slaboj kosmičkoj cenzuri", Penrouz je nastavio, 1979. godine, da formuliše jaču verziju zvanu "jaka hipoteza cenzure". Zajedno sa pretpostavkama BKL-a i pitanjima nelinearne stabilnosti, rešavanje cenzurnih pretpostavki je jedan od najvažnijih otvorenih problema u opštoj relativnosti. Takođe od 1979. godine potiče Penrouzova uticajna Vejlova hipoteza zakrivljenosti za početne uslove vidljivog dela univerzuma i poreklo drugog zakona termodinamike. Penrouz i Džejms Terel su samostalno shvatili da objekti koji se kreću brzinom bliskom brzini svetlosti neće podvrgavati osobnom iskrivljenju ili rotaciji. Ovaj efekat se naziva Terelova rotacija ili Penrouz-Terelova rotacija.

Godine 1967. Penrouz je izmislio teoriju tvistora koja mapira geometrijske objekte u Minkovskovom prostoru u četverodimenzionalni kompleksni prostor sa metričkim potpisom (2,2).

Penrose je dobro poznat po otkriću Penrouzovih nagiba iz 1974. godine, koji su formirani od dve pločice, koje mogu samo neperiodično da zakrive ravan, i prvi su nagibi koje pokazuju petostruku rotacionu simetriju. Penrouz je te ideje razvio na osnovu članka Djuks tip fondacije statističke distribucije (1938; prevod Dva osnovna tipa statističke distribucije) češkog geografa, demografa i statističara Jaromira Korčaka. Godine 1984. takvi obrasci su uočeni u rasporedu atoma u kvazikristalima. Još jedan značajan doprinos je njegov izum o spinskim mrežama iz 1971. godine, koji je kasnije formirao geometriju prostor-vremena u kvantnoj gravitaciji petlje. Bio je uticajan u popularizaciji onoga što se obično naziva Penrouzovim dijagramima (kauzalnim dijagramima).

Godine 1983. Penrouz je pozvan da predaje na Rajs univerzitetu u Hjustonu, od tadašnjeg provokata Bila Gordona. Tamo je radio od 1983. do 1987.