Korisnik:Specter75/pesak

Tradicionalni simbol Jina i Janga

U kineskoj filozofiji, kocept jin i jang (takođe jin-jang ili jin jang; pojed. kin. 阴阳; pinjin yīnyáng) predstavlja komplementarnost naizgled suprotnih snaga, međusobno povezanih i međusobno zavisnih u prirodnom svetu. Mnoge materijalne dualnosti (kao što su svetlost i tama, vatra i voda, širenje i skupljanje) smatraju se fizičkim manifestacijama dualnosti koju simbolizuje koncept jin i jang. Ovo dvojstvo prisutno je u mnogim granama klasične kineske nauke i filozofije, a takođe je i primarni koncept tradicionalne kineske medicine i različitih oblika kineskih borilačkih veština i vežbi (npr. baguadžang, taiđićuen, ćigong).

Dvojnost se može naći u mnogim sistemima verovanja, ali jin i jang su delovi jedinstva koje se takođe povezuje sa konceptom dao. Jin i jang se u tom smislu posmatraju kao komplementarne (a ne suprotstavljene) snage koje stupaju u interakciju kako bi formirale dinamičan sistem u kome je celina važnija od okupljenih delova. Sve ima i jin i jang aspekte, a jedan od njih može se manifestovati više ili manje u određenom objektu (čak i kada deluje da je ispoljen samo jedan aspekt, on ne može da postoji bez drugog – na primer, senka ne može da postoji bez svetla). Slika jin jang (tj. simbol taiđitu) pokazuje ravnotežu između dve suprotnosti sa po malo suprotnog elementa u svakom delu.

U daoističkoj metafizici je razlika između dobrog i lošeg, zajedno sa drugim dihotomnim moralnim sudovima, stvar percepcije, a ne stvarnosti; tako je dualnost jina i janga nedeljiva celina. Sa druge strane, u konfucijanskoj etici, pre svega u filozofiji Dong Džongšua (pojed. kin. 董仲舒; pinjin Dǒng Zhòngshū; oko 2. veka p.n.e.), za ideju jina i janga je vezana moralna dimenzija.

Mitološke životinje koje metaforički predstavljaju jin i jang su zmaj (jang) i feniks (jin); često se mogu videti kao dekorativni motiv u kineskim restoranima.

Istorija

Princip jin i jang je fundamentalni koncept kineske filozofije i kulture, i datira iz 3. veka p.n.e., a možda i ranije. Ovaj princip podrazumeva da sve stvari postoje kao spoj nerazdvojivih suprotnosti. Dve suprotnosti se privlače i dopunjuju jedna drugu, i kao što njihov simbol prikazuje, svaka strana u svom centru ima element druge strane (koja je predstavljena malom tačkom). Nijedna strana nije superiorna u odnosu na drugu, ali povećanje jedne doprinosi smanjenju druge, te pravi balans mora biti postignut da bi došlo do harmonije.

Koncept jin i jang je postao popularan kroz rad kineske škole Jinjang (trad.kin. 陰陽家; pojed.kin. 阴阳家; pinjin Yīnyángjiā), odn. Naturalističke škole, koja je proučavala filozofiju i kosmologiju u 3 . veku pre nove ere. Prvi predlagač ove teorije bio je Cou Jen (trad. kin. 鄒衍; pojed. kin. 邹衍; pinjin Zōu Yǎn; 305. p. n. e. — 240. p. n. e.), koji je verovao da je život prošao kroz pet faza (wuxing) – vatra, voda, metal, drvo, zemlja – koji se neprekidno menjaju kroz princip jin i jang. Naturalistička škola je promovisala ideju o harmoničnom životu u skladu sa zakonima prirode. Učenjaci ove škole tumačili su prirodne fenomene i posmatrali kako se oni prikazuju u ljudskom telu kroz zdravlje i bolest. Jin i jang i Pet elemenata su tako postali sastavni deo kineske filozofije.

U kineskoj mitologiji, jin i jang su rođeni iz haosa, kada je univerzum tek bio stvoren, i veruje se da jin i jang harmonično postoje u centru Zemlje. Tokom stvaranja Zemlje, dostizanje njihove harmonije i balansa omogućilo je rađanje Pangu-a, prvog čoveka (prema kineskoj mitologiji). Uz to, prvi bogovi Fusi, Nuva i Šennong su rođeni iz jina i janga. U kineskoj religiji, Daoisti favorizuju jin dok konfucijanci favorizuju jang.

Kako se navodi u klasičnom kineskom spisu Ji Đing (poznato i kao Knjiga promena), konstantno menjanje veze između dva pola (jin i jang) je odgovorno za konstantni tok univerzuma i života. Kada postoji neravnoteža između ove dve energije, nastaju katastrofe kao što su poplave, suše i kuge.

Jin i jang su fundamentalni koncepti u tradicionalnoj kineskoj medicini i predstavljaju temelj postavljanja dijagnoze i lečenja. Najranije spominjanje jina i janga je u knjizi Ji Đing (Knjiga promene) oko 700. godine p.n.e. U ovom delu, svi fenomeni su objašnjenji postojanjem jina i janga. Karakteristike koje se pripisuju ovim komplementarnim principima su:

jin – žensko, pasivno, negativni princip u prirodi

      mesec, tamno, sever ili tamna strana brda

      južno od reke

jang – pozitivno, aktivno, muški princip u prirodi

       južna, sunčana strana brda

       severno od reke

Jin i jang se tradicionalno predstavljaju punom i prekinutom linijom:

Kombinujući jin i jang, dobijamo 4 faze:

Dodavanjem još jedne linije, formira se osam trigrama Ba Gua (pojed. kin. 八卦; pinjin bāguà) koji prikazuju sve pravce.

Osam trigrama su kombinovani da bi formirali 64 heksagrama, simbolizujući sve moguće fenomene Univerzuma. Ovi heksagrami su osnovni tekst kineskog klasičnog spisa Ji Đing.

U kineskoj tradiciji su primećene 2 faze konstantne ciklične promene. Jin se konstantno menja u jang i nazad u jin. Ovo se može videti u promenama četiri godišnja doba i promenama kroz jedan dan (24 sata).

Četiri glavna aspekta veze između jina i janga su:

1. Suprotnost

Oni su ili na suprotnim stranama kruga, kao godišnja doba u godini, ili, suprotnosti kontinuuma energije i materije. Ove suprotnosti su relativne, i o njima može da se govori samo u međusobnim vezama. Na primer: voda je jin, bliska sa parom, ali jang je blizak ledu. jin i jang nikada nisu statični, već u konstantnom balansu koji se menja.

2. Međuzavisnost: ne mogu da postoje jedan bez drugog

Dijagram Taiđi pokazuje vezu između jina i janga i ilustruje njihovu međuzavisnost. Ništa nije u potpunosti jin ili u potpunosti jang. Kada se dostigne potpuno stanje jina, jang počinje da raste. U jinu postoji seme janga i suprotno. Oni se konstantno transformišu jedno u drugo. Na primer: bez materije, nema energije; bez noći, nema dana. U kineskim klasicima se tvrdi: „jin stvara jang, i jang aktivira jin“. 

3. Uzajamno prožimanje

Relativni nivoi jina i janga se kontinuirano menjaju. To je uglavnom harmonična promena, ali kada jin i jang nisu u balansu, utiču jedan na drugog, i previše jednog od njih može da oslabi (pojede) drugog.

Četiri moguća stanja disbalansa:

1)nadmoć (višak) jina

2)nadmoć (višak) jang

3)slabost (nedostatak) jina

4)slabost (nedostatak) janga

4. Unutrašnja transformacija

Jedno može da se promeni u drugo, ali ovo nije nasumičan događaj, već se dešava samo kada je pravo vreme. Na primer: proleće dolazi kada se završi zima.

Lingvistički aspekti

Kineski izrazi jin (trad.kin. 陰; pojed.kin. 阴; pinjin yīn) i jang (trad. kin. 陽; pojed. kin. 阳; pinjin yang) se u jezičkom smislu mogu analizirati pojedinačno kao karakteri, po izgovoru i etimologiji, značenjima, kao toponimi ili kao pozajmljenice.

Kada je u pitanju zajednička upotreba, ovaj izraz se u ovom značenju uvek koristi kao jin jang. U kineskom postoje neke fraze koje se izgovaraju jangjin - poput 洋銀 (bukvalno prevedeno: strano srebro) „srebrni dolar/novčić“, ali se u rečnicima nigde ne beleži  jangjin kao filozofski koncept. Iako jang i jin mogu da se jave zajedno u kontekstu, jangjin nije sličan jinjangu. U pitanju je „nepovratni binom“, što je lingivstički izraz za fraze gde dve reči „A-B“ ne mogu uobičajeno da se preokrenu i imaju značenje kao „B-A“ (npr. izraz „mrtav umoran“ nije sinoniman izrazu „umoran mrtav“).

U kineskom jeziku obrazac za korišćenje binomskih struktura koristi A za pozitivnu, a B za negativnu stranu, gde je A dominantna ili bitnija od B, npr. tijendi (tiandi) 天地 „nebo i zemlja“ i nan nu (nannü) 男女 „muškarci i žene“. Značenje jinjanga kao „tama i svetlo; žena i muškarac; mesec i sunce“ je izuzetak. Učenjaci su došli do raznih objašnjenja zbog čega jinjang ne koristi svoj uobičajeni obrazac, uključujući i „lingvističku pogodnost“ (lakše je reći jinjang nego jangjin), da je u proto-kineskom društvu vladao matrijarhat, ili pošto je jinjang postao istaknutiji tokom perioda Zaraćenih država, ovaj izraz je namerno upućen kao izazov da bi „izazvao“ kulturalne pretpostavke.

Kineski karakteri

Tradicionalni kineski karakteri 陰 i 陽 za reči  jin (yīn) i jang (yáng) se klasifikuju kao karakteri radikalno-fonetske vrste. Njihovo semantičko značenje dolazi od "阝" (ili "阜( fù)") – radikala za brdo, nasip ili uzvišeno zemljište, dok jin (pojed.kin. 侌, yīn) i jang (pojed. kin. 昜, yáng) vrše ulogu fonetskog pokazatelja. Prvi od navedenih fonetskih karaktera - jin (pojed kin. 侌, yīn) „oblačno” ideografski spaja đin (pojed. kin. 今, jīn ) „sada, sadašnjost” i jun (pojed. kin. 云, yún) „oblak”. Jang (pojed. kin. 昜, Yáng) „svetlo” u sebi ima Ž (rì) 日 „sunce” i 勿 „silazak (sunčevih) zrakova”. Taj karakter se može proširiti dodavanjem radikala za sunce 日 kako bi nastao karakter jang (yáng, trad. kin. 暘) koji nosi značenje izlaska sunca ili sunčeve svetlosti. Radikal za brdo 阝sa prethodno navedenim jin (trad. kin. 侌, yīn) karakterom stvara jin (trad. kin. 陰, yīn) „zatamljena strana brda” dok jang (trad. kin 陽, yáng), suprotno, znači „osvetljena strana brda”. U klasičnom kineskom jeziku, kombinacija ta dva karaktera sa karakterom tai (pojed. kin. 太, tài ) „veliki, divan, istaknut” čini imena dva nebeska tela. Taijin (trad. kin. 太陰,Tàiyīn) „mesec” i Taijang (trad. kin. 太陽, Tàiyáng) „sunce”.

Uprošćeni karakteri 阴 i阳, yīn i yáng, mešaju isti radikal za „brdo” ili „uzvišicu” sa ne-fonetskim jue (pojed. kin. 月, yuè) „mesec” i Ž (pojed.kin 日, rì) „sunce” karakterima. Time se slikovno opisuje „osenčena/osvetljena strana brda”.

Značenja

Jin (yin) i jang (yang) su reči sa veoma komplikovanim značenjem.

U rečnicima se daju sledeća značenja: 

Jin (陰 ili 阴): 

• (filozofija) negativan/pasivan/ženski princip u prirodi
• prezime – ograničena morfema
• mesec
• osenčeni (deo nečega)
• prikriven, tajni, sakriven
• negativan 
• severna strana brda
• južna strana reke
• zadnji deo stele
• „u dubini” – Statični glagol
• naoblačiti (nešto, nekoga)
• (biti) zlokoban

Jang (陽 ili 阳):

• (filozofija) pozitivan/aktivan/muški princip u prirodi – ograničena morfema
• sunce
• opušten, u mirovanju
• otvoren, očit
• pripadnik ovog sveta (takođe važi i za predmet)
• muževan
• južna strana brda
• severna strana reke

Složenica jinjang (陰陽 ili 阴阳) nosi značenje:

• jin i jang;
• suprotnosti;
• drevna kineska astronomija;
• tajanstvene veštine;
• šaman(izam);
• astrolog;
• geomancer.

Toponimi

Mnogi nazivi za mesta u Kini (toponimi) sadrže u sebi reč jang (svetla strana) i par njih sadrži jin (tamna strana). U Kini, kao i na drugim mestima u severnoj hemisferi , sunčeva svetlost uglavnom dolazi sa juga, i zbog toga će južni deo planine ili severna obala reke primiti više direktne sunčeve svetlosti nego njena suprotna strana.

Jang se odnosi na „južnu stranu brda”  u nazivu mesta Hengjang (pojed. kin. 衡陽, pinjin Héngyáng) koje se nalazi južno od vrha Heng (pojed. kin. 衡山, pinjin Héng Shān)  u provinciji Hunan, a na severnu obalu reke u Luojangu (pojed. kin. 洛陽, pinjin Luòyáng) koji se nalazi severno od reke Luo (pojed. kin. 洛河, pinjin Luòhé) u Henanu.

Jin se odnosi na „severnu stranu brda” u Huajinu (pojed. kin. 華陰, pinjin Huáyīn) koji se nalazi severno od vrha Hua (pojed. kin. 華山, pinjin HuàShān) u provinciji Šansi.

Simbolizam i značaj

U simbolu jin jang, jin je crna strana sa belom tačkom, a jang je bela strana sa crnom tačkom. Odnos između jina i janga se često opisuje kao sunčeva svetlost koja se igra preko planine i doline. Jin (bukvalno „mesto u senci” ili „severni nagib”) je tamna oblast zaklonjena od strane planine, dok jang (bukvalno „sunčano mesto” ili „južni nagib”) je osvetljeni deo. Kako se Sunce kreće preko neba, jin i jang postepeno menjaju mesta jedno s drugim, otkrivajući šta je zaklonjeno i zaklanjajući ono što je otkriveno. Jin predstavlja sporo, mekano, popustljivo, difuzno, hladno, mokro, i pasivno; i povezan je sa vodom, zemljom, mesecom, ženskim i noću. S druge strane, jang predstavlja brzo, tvrdo, čvrsto, fokusirano, toplo, suvo, i aktivno; povezan je sa vatrom, nebom, suncem, muškim i danom.

Jin i jang se odnosi i na ljudsko telo. U tradicionalnoj kineskoj medicini dobro zdravlje direktno je povezano sa ravnotežom između jina i janga unutar organizma. Ako jin i jang postanu neuravnoteženi, smatra se da je jedan od kvaliteta u manjku ili ima viška.

Ji Đing

U Ji Đingu, prvobitno knjizi uputstava za proricanje iz perioda Zapadni Džou (1046-771 p.n.e.), jin i jang su prikazani kao isprekidane i pune linije: jin je isprekidana (⚋), a jang je puna linija (⚊) . Oni se zatim kombinuju u trigrame koji su više jang (npr ☱) ili više jin (npr ☵), u zavisnosti od broja isprekidanih i punih linija (npr ☰ izrazito jang, a ☷ je izrazito jin). Trigrami su kombinovani u heksagrame (npr ䷕ i ䷟). Osam trigrama kombinovanih u 64 heksagrama čine osnovni tekst ovog spisa i oni simbolizuju sve moguće fenomene Univerzuma. Pozicije i broj jin i jang linija u okviru trigrama određuju značenje trigrama, dok se u heksagramu gornji trigram smatra jangom u odnosu na donji trigram, jin, čime se omogućava složeni prikaz međusobnih odnosa.

Sve promene i preobražaji su proizvod kretanja. U svemiru postoje dve osnovne sile: delotvorna zvana jang (pozitivni elemenat, muško) i prijemčiva zvana jin (negativni elemenat, žensko). Međusobno delovanje ove dve osnovne sile stvara sve vrste kretanja i promena. U Da džuanu nalazimo sledeću tvrdnju: „Jaka i slaba (sila) se smenjuju, i tako nastaju promena i preobražaj,” (I, II, 10) kao i ovu: Jedan jin i jedan jang nazivaju se tao. Kada nastavlja, on je dobrota. Kada dovršava, on je suština... Ono što je odvojeno od Taoa naziva se sudbina. Ono što se pokazuje u čoveku naziva se priroda. Sjedinjeni Tao se razdvaja kako bi upotpunio prirode pojedinaca. Prirode svih stvari sjedinjuju se kako bi upotpunile celinu Taoa. Jedan jin i jedan jang čine da se Tao nikada ne završava.

— Ji Đing, prevod Davida Albaharija, 2005, str. 22,

Na primer, jang je dan u odnosu na jin, noć, ali dan je takođe i ujutru i pred sumrak. Jutro kada sunce izađe je više jang nego predvečerje kada sunce zalazi; i zora i sumrak su jin i jang. Dan postaje noć, leto postaje zima, naša tela se kreću pa stanu, hladno nam je pa je vruće, budni smo a zatim spavamo. Samim tim, promene iz jina u jang i iz janga u jin su uvek ciklične.

Taiđitu

Simbol pod nazivom Taiđitu (pojednostavljeni kineski: 太极图, pinjin: tài jí tú), je dobro poznati kineski jin jang simbol (doslovno „dijagram vrhovnog ultimativnog”). Termin se obično koristi da označi jednostavnu formu „podeljenog kruga”, ali se može odnositi na bilo koju od nekoliko šematskih dijagrama koji predstavljaju ove principe, kao što je svastika, koja je zajednička za hinduizam, budizam i đainizam. U drugim kulturama su se pojavljivali slični simboli , kao što su simboli u keltskoj umetnosti i oznake na rimskim štitovima.

Zajedno, simboličke boje jin i jang, crno (simbolizuje tamu, odsustvo svetlosti) i belo (svetlost), čine krug koji simbolizuje daoizam. Ovaj grafički prikaz je daleko novijeg datuma nego same reči. Svaka strana sadrži seme svoje suprotnosti.

Taiđićuen

Reč taiđi (太极) je drevni daoistički filozofski termin koji simbolizuje interakciju jina i janga koji predstavljaju suprotnosti istih sila u prirodi. Taiđićuen (pojednostavljeni kineski: 太极拳, pinjin: tàijí quán), oblik borilačke veštine, se često opisuje kao skup principa jina i janga primenjen na ljudsko telo i na telo životinje. Taiđi se često prevodi kao „vrhovno ultimativno” (suprotno od vu đi 无极 što znači „bez ultimativnog”), dok ćuen 拳 znači „pesnica” ili „pesničenje”. Jedan od osnovnih principa taiđićuena jeste da tvrdoća dolazi iz mekoće i brzina dolazi iz sporosti. Ravnoteža jina i janga, što je temelj ove borilačke veštine, objašnjava vezu između duševnog (jin i unutrašnje) i borilačkog (jang i spoljašnje) aspekta.

Jin i jang u medicini

U tradicionalnoj kineskoj medicini, svi fizički procesi, znaci i simptomi se mogu uprostiti na jin i jang.

Kod bolesti moguće su četiri različite situacije: 

• višak jina – npr. kada višak hladnoće u telu potroši toplotu (jang).
• višak janga – npr. kada višak toplote (iz spoljašnjosti ili unutrašnjosti tela) potroši telesne tečnosti, što dovodi do suvoće ili visoke temperature.
• nedostatak jina (potrošeni jin) – npr. kada je jin energija u telu potrošena, jasan znak viška janga, vodi do osećaja „prazne toplote” (slabi, ali veoma specifični simptomi visoke temperature, npr. crveni obrazi, groznica, znojenje noću, vrući ekstremiteti).
• nedostatak janga (potrošeni jang) – kada jang energija u telu postane spontano nedovoljna to je znak viška jina, što dovodi do mnogih simptoma kao što su hladnoća i usporena aktivnost.

U tom smislu, svaka vrsta lečenja može imati jedan od četiri cilja, da:

• ublaži jang
• ublaži jin
• reši se viška janga
• reši se viška jina

U praksi, u zavisnosti od stanja organizma, strategije mogu da se kombinuju, na primer da se reši viška jina i ublaži jang.

Jin i jang i šest patogenih faktora

jin	jang
/	Vetar
Hladnoća	Vrućina
Vlaga	Suvoća
/	Letnja sparina

Jin i jang i ljudsko telo

jin	jang
Prednji deo (grudi-abdomen)	Leđa
Telo	Glava
Unutrašnjost (organi)	Spoljašnjost (koža, mišići)
Ispod struka	Iznad struka
Prednje-prema sredini	Pozadi-bočno
Površina torza i udova	Leđna/pozadinska površina udova
Struktura	Funkcija
Krv/Telesne tečnosti	Ći (živototvorna energija)
Zadržavanje/skladištenje	Transformacija/promena
Srce, pluća	Tanko crevo, debelo crevo
Jetra, slezina, bubrezi	Žučna kesa, želudac, bešika
Srčana kesa	San Điao (organ koji je zabeležen u tradicionalnoj kineskoj anatomiji koji je zadužen za regulaciju tokova kroz telo)
Čvrsti organi	Šuplji organi

Napred i pozadi

Napred, ili prednji deo je mek i ranjiv (jin). Pozadi, ili leđa, sadrže kičmu koja drži rebra, zaštitu. Kada se ljudsko telo prikaže kao da čuči, leđa dobijaju sunce (jang), a prednji deo tela okrenut je ka zemlji (jin), u senci je i zaštićen.

Svi kanali janga (sem stomačnog kanala) teku na leđnoj ili bočnoj površini tela i udova. Oni nose jang energjiju i štite telo od patogenih faktora. Jin kanali teku prednjom, ili prednjoj i prema sredini, površini tela i udova.

Glava i telo

Jang kanali se ili završavaju ili počinju na glavi. Akupunkturne tačke na glavi se mogu koristiti za podizanje jang energije. Kada jang energija nije rashlađena jin energijom, može se podići do glave, izazivajući znake kao što su crveno lice i crvene oči. Patogeni janga, kao što su toplota i vetar, lako utiču na glavu. Grudi i abdomen (jin) su pod većim uticajem jin patogena, kao što su hladnoća i vlaga.

Spoljašnjost i unutrašnjost

Spoljašnji delovi tela kao što su koža i mišići su jang. Spoljašnjost tela ga štiti od napada spoljašnjih patogena kao što su hladnoća, vetar itd. U klasicima se tvrdi: „jang je u spoljašnjosti i štiti jin”.

Ispod struka i iznad struka

Ispod struka – bliže zemlji (jin); iznad struka, bliže nebu (jang).

• Gornji deo je izloženiji uticaju jang patogena, na primer vetra.
• Donji deo je izloženiji uticaju jin patogena, hladnoći, vlagi itd.

Struktura i funkcija

• Struktura = nešto opipljivo, postojano, na primer materija (jin).
• Funkcija = nešto neopipljivo, nematerijalno, akcija, energija itd. (jang).

Svi delovi tela imaju strukturu (fizičku formu) i funkciju (svoju aktivnost). Međutim, sve je relativno. Čak i u jang kategoriji funkcija, postoje jin funkcije (na primer, zadržavanje, očuvanje) i jang funkcije (transformacija, transportacija, varenje, izlučivanje).

Jin organi su „čvrsti”, skladište krv, telesne tečnosti, esencije, Ći, konstanto aktivni, uključeni u proizvodnju i skladištenje telesnih vitalnih substanci dok su jang organi „šuplji”, dobijaju i cirkulišu, ali ne skladište, uključeni su u varenje, transformaciju, izlučivanje konstantno se transformišu, transportuju i luče proizvode varenja.

Klinički znaci i simptomi se mogu tumačiti kroz teoriju jin jang. Tamo gde su jin i jang u dinamičnoj ravnoteži i postoje harmonično, ne postoje simptomi za posmatranje. Kada su jin i jang van ravnoteže, oni se razdvajaju. Na primer :

• kada jin ne hladi i ne hrani jang, jang se podiže (glavobolje, crveno lice, natečene oči, bolno grlo, krvarenje nosa, iritacije, manično ponašanje)
• kada jang ne greje i ne aktivira jin, jin se smanjuje (hladni udovi, usporena aktivnost, slaba cirkulacija krvi, bledo lice, slaba energija)

U praksi, iako je koncept jin i jang važan za razumevanje simptoma i znaka, mora se ići još dublje u analizu da bi se postavila dijagnoza.

I u medicini, jin i jang se transformišu jedan u drugog, ali samo kada su uslovi dobri. Pravi momenat određuju unutrašnji kvaliteti kroz datu situaciju ili fenomen. U kliničkoj praksi, ovaj princip je veoma važan. Bolest se sprečava kroz život u ravnoteži, a narušavanje može biti, na primer:

• preterani rad (jang) bez odmora, vodi ka nedostatku jin energije
• preterani unos hladne hrane (jin) vodi ka nedostatku telesne jang energije
• pušenje (dodavanje jang energije u pluća) vodi ka nedostatku jin pluća (i na kraju bubrega)

Jin i jang u zapadnoj filozofiji i nauci

Ideja o suprotnostima (jin i jang, ujedinjenje i harmonija suprotnosti) postoji i u istočnoj i zapadnoj filozofiji od davnina. Iako ne postoje dokazi o direktnom uticaju kineske filozofije, u grčkoj filozofiji se takođe pojavljuju slični koncepti. Heraklit i Parmenid su smatrali da je univerzum jedan i dinamički. Kako Bertrand Rasel piše o Heraklitu:

On je, međutim, imao još jedno mišljenje kome je pridavao više važnosti od onog o neprekidnom toku; to je bilo učenje o mešanju suprotnosti. „Ljudi ne znaju,” kaže on, „da se ono što je u suprotnosti slaže sa samim sobom. To je usklađivanje suprotnih napetosti, kao kod luka i lire.” Njegova vera u borbu povezana je sa ovom teorijom, jer se suprotnosti u borbi tako spajaju da stvaraju kretanje koje je harmonija. Na svetu postoji jedinstvo, ali to jedinstvo proizilazi iz različitosti: „Parovi su stvari koje su celina i stvari koje nisu celina, ono što se privlači i ono što se odbija, ono što je skladno i neskladno. Jedno je sastavljeno od svih stvari, a sve stvari proizilaze iz jednog.”

— Istorija zapadne filozofije, Bertrand Rasel, 1998., str. 60,

Parmenid je drugačije video „Jedno”:

Jedino istinsko biće je ,,Jedno’’, koje je beskonačno i nedeljivo. To nije, kao kod Heraklita, jedinstvo suprotnosti, jer suprotnosti ne postoje. Očito da je on mislio da, na primer ,,hladno’’ znači samo ,,ne vruće’’, a ,,tamno’’ znači samo ,,ne svetlo’’. Parmenid nije ,,Jedno’’ zamišljao kao što mi zamišljamo Boga; izgleda da je on o tome mislio kao o nečemu materijalnom i sveobuhvatnom, jer o tome govori kao o lopti. Ali ono se ne može deliti, jer je celina toga svuda prisutna.

— Istorija zapadne filozofije, Bertrand Rasel, 1998., str. 65,

Jedan broj evropskih naučnika i intelektualaca bio je verovatno i direktno inspirisan kineskim konceptom jina i janga. Gotfrid Vilhem Lajbnic bio je nemački filozof, matematičar, pravnik i diplomata. Takođe se bavio filologijom, bio je veoma fasciniran klasičnim kineskim jezikom. Njegova misao je zasnovana na Aristotelovoj školi filozofije, prvenstveno je razmatrao odnos duha i materije, a vidljivi su i uticaji kineske misli.

Jedan od najkarakterističnijih vidova njegove misli zasnovanih na zakonu o suprotnosti i zakonu dovoljnog razloga jeste učenje o mogućnosti mnogih svetova.

Postoji beskrajan broj mogućih svetova, koje je sve Bog razmotrio pre nego što je stvorio ovaj stvaran svet. Pošto je dobar, Bog je odlučio da stvori najbolji od svih mogućih svetova, a smatrao je da bi najbolji bio onaj u kome u najvećoj meri preteže dobro nad zlim. On je mogao da stvori svet koji ne bi sadržavao zlo, ali taj ne bi bio tako dobar kao što je postojeći svet. To je zato što su neka velika dobra logički vezana sa izvesnim zlom. Da uzmemo jedan trivijalan primer, gutljaj hladne vode, na vrućini, kada ste veoma žedni, može da vam pruži tako veliko zadovoljstvo da vam se čini da je bilo vredno izdržati raniju žeđ, iako je bila neprijatna, jer bez nje ni kasnije zadovoljstvo ne bi moglo da bude tako veliko. Slobodna volja je veliko dobro, ali je Bogu logički bilo nemoguće da podari slobodnu volju i istovremeno odluči da neće biti greha. Svet koji je nastao, iako sadrži zlo, ima mnogo više dobra nego zla od bilo kog drugog mogućeg sveta.

— Istorija zapadne filozofije, Bertrand Rasel, 1998., str. 533,

Grb Nilsa Bora

Nils Bor, danski fizičar, vodeći je osnivač kvantne mehanike i začetnik savremene atomistike. Takođe je formulisao Princip komplementarnosti. Dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1922. godine. Danski kralj Ferdinand IX 1947. godine dodeljuje Boru titulu viteza (Orden Slona, najviši orden Danske). Bor je sam dizajnirao svoj grb koji, osim samog Ordena Slona, sadrži taiđitu kao upečatljivo tradicionalni predstavnik principa komplementarnosti na kojem je zasnovao svoje stavove o fundamentalnim zakonima fizike, i moto na latinskom „contraria sunt complementa”, u prevodu - suprotnosti su komplementarne.

Vidi još

• Kineska mitologija
• Taoizam
• Tradicionalna kineska medicina
• Feng šui

 

Literatura

• Yinyang: The Way of Heaven and Earth in Chinese Thought and Culture By Robin R. Wang, https://books.google.rs/books/about/Yinyang.html?id=I7YhAwAAQBAJ&printsec=frontcover&source=kp_read_button&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false
• Taijiquan: The Art of Nurturing, the Science of Power By Yang Yang, Scott A. Grubisich
• Istorija zapadne filozofije, Bertrand Rasel, Narodna Knjiga Alfa 1998.
• Giovanni Monastra: "The "Yin–Yang" among the Insignia of the Roman Empire?" "Sophia," Vol. 6, No. 2 (2000)
• Ji Đing, prevod Davida Albaharija, Tabernakl 2005

Spoljašnje veze

Skriveno značenje jina i janga

Jin jang i feng šui

Jin jang i tradicionalna medicina