Пређи на садржај

Метафизика

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Инкунабула која у центру слике приказује текст почетка Аристотелове Метафизике. Изнад ње стоји група људи у шареним одорама, а испод су животиње на трави.
Почетак Аристотелове Метафизике, једног од темељних текстова ове дисциплине

Метафизика је грана филозофије која истражује основну структуру стварности. Традиционално се сматра проучавањем карактеристика света које су независне од ума, али неки теоретичари је виде као истраживање концептуалног оквира људског разумевања. Неки филозофи, укључујући Аристотела, називају метафизику првом филозофијом како би нагласили да је она фундаменталнија од других облика филозофског истраживања.

Метафизика обухвата широк спектар општих и апстрактних тема. Она истражује природу постојања, заједничке карактеристике свих ентитета и њихову поделу на категорије бића. Утицајна подела је на партикуларије и универзалије. Партикуларије су појединачни јединствени ентитети, попут одређене јабуке. Универзалије су опште карактеристике које различите партикуларије деле, попут боје црвена. Модална метафизика испитује шта значи да је нешто могуће или неопходно. Метафизичари такође истражују концепте простора, времена и промене, као и њихову везу са каузалношћу и законима природе. Друге теме укључују начин на који су ум и материја повезани, да ли је све у свету унапред одређено и да ли постоји слободна воља.

Метафизичари користе различите методе за своја истраживања. Традиционално се ослањају на рационалне интуиције и апстрактно резоновање, али су недавно укључили и емпиријске приступе повезане са научним теоријама. Због апстрактне природе своје теме, метафизика је наилазила на критике које доводе у питање поузданост њених метода и смисленост њених теорија. Метафизика је релевантна за многа поља истраживања која се често имплицитно ослањају на метафизичке концепте и претпоставке.

Корени метафизике леже у антици, у спекулацијама о природи и пореклу универзума, попут оних у Упанишадама у древној Индији, таоизму у древној Кини и пресократској филозофији у античкој Грчкој. Током каснијег средњег века на Западу, расправе о природи универзалија биле су под утицајем филозофија Платона и Аристотела. Модерни период је донео појаву различитих свеобухватних система метафизике, од којих су многи прихватили идеализам. У 20. веку, традиционална метафизика уопште, а посебно идеализам, суочили су се са различитим критикама, што је подстакло нове приступе метафизичком истраживању.

Дефиниција

[уреди | уреди извор]

Метафизика је проучавање најопштијих карактеристика стварности, укључујући постојање, објекте и њихова својства, могућност и неопходност, простор и време, промену, узрочност и однос између материје и ума. Она је једна од најстаријих грана филозофије.[1][а]

Прецизна природа метафизике је спорна, а њена карактеризација се мењала током историје. Неки приступи виде метафизику као јединствено поље и дају широку дефиницију, схватајући је као проучавање „фундаменталних питања о природи стварности” или као истраживање суштина ствари. Други приступ сумња да различита подручја метафизике деле скуп основних карактеристика и уместо тога пружа детаљнију карактеризацију набрајањем свих главних тема које метафизичари истражују.[4] Неке дефиниције су дескриптивне и пружају опис онога што метафизичари раде, док су друге нормативне и прописују шта би метафизичари требало да раде.[5]

Двe историјски утицајне дефиниције у античкој и средњовековној филозофији схватају метафизику као науку о првим узроцима и као проучавање бића qua бића, то јест, као тему о томе шта је заједничко свим бићима и којим фундаменталним категоријама припадају. У модерном периоду, опсег метафизике се проширио на теме као што су разлика између ума и тела и слободна воља.[6] Неки филозофи следе Аристотела у описивању метафизике као „прве филозофије”, сугеришући да је она најосновније истраживање од којег на неки начин зависе све друге гране филозофије.[7][б]

Уљана слика која приказује Канта спреда на тамној позадини у седећем положају, наслоњеног на сто са перјем и мастилом, у смеђој свечаној одећи
Имануел Кант је осмислио метафизику из перспективе критичке филозофије као проучавање принципа који леже у основи целокупног људског мишљења и искуства.

Метафизика се традиционално схвата као проучавање карактеристика стварности независних од ума. Почевши од Кантове критичке филозофије, истакнутост је добила алтернативна концепција која се фокусира на концептуалне шеме, а не на спољашњу стварност. Кант разликује трансцендентну метафизику, која има за циљ да опише објективне карактеристике стварности изван чулног искуства, од критичке перспективе на метафизику, која оцртава аспекте и принципе који леже у основи целокупног људског мишљења и искуства.[9] Филозоф П. Ф. Стросон је даље истраживао улогу концептуалних шема, правећи разлику између дескриптивне метафизике, која артикулише концептуалне шеме које се уобичајено користе за разумевање света, и ревизионарне метафизике, која има за циљ стварање бољих концептуалних шема.[10]

Метафизика се разликује од појединачних наука проучавањем најопштијих и најапстрактнијих аспеката стварности. Појединачне науке, насупрот томе, испитују специфичније и конкретније карактеристике и ограничавају се на одређене класе ентитета, као што је фокус на физичке ствари у физици, жива бића у биологији и културе у антропологији.[11] Спорно је у којој мери је овај контраст строга дихотомија, а не постепен континуум.[12]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Реч метафизика потиче од старогрчких речи μετά (metá, што значи „после”, „изнад” и „изван”) и φυσικά (physiká), као скраћени облик од τὰ μετὰ τὰ φυσικά (ta metá ta physiká, што значи „оно што долази после физике”). Ово се често тумачи тако да метафизика расправља о темама које, због своје општости и свеобухватности, леже изван домена физике и њеног фокуса на емпиријско посматрање.[13] Могуће је да је метафизика добила своје име историјском случајношћу када је објављена Аристотелова књига на ову тему.[14] Аристотел није користио термин метафизика, али је његов уредник (вероватно Андроник са Родоса) можда сковао тај назив за њен наслов како би указао да би ову књигу требало проучавати након Аристотелове књиге објављене о физици: дословно „после физике”. Термин је у српски језик ушао преко латинске речи metaphysica.[13]

Гране

[уреди | уреди извор]

Природа метафизике се такође може окарактерисати у односу на њене главне гране. Утицајна подела из ране модерне филозофије разликује општу и посебну или специфичну метафизику.[15] Општа метафизика, која се назива и онтологија,[в] заузима најширу перспективу и проучава најосновније аспекте бића. Она истражује карактеристике које сви ентитети деле и како се ентитети могу поделити у различите категорије. Категорије су најопштије врсте, као што су супстанција, својство, релација и чињеница.[17] Онтолози истражују које категорије постоје, како зависе једна од друге и како формирају систем категорија који пружа свеобухватну класификацију свих ентитета.[18]

Посебна метафизика разматра биће из ужих перспектива и подељена је на поддисциплине на основу перспективе коју заузимају. Метафизичка космологија испитује променљиве ствари и истражује како су повезане да би формирале свет као тоталитет који се протеже кроз простор и време.[19] Рационална психологија се фокусира на метафизичке основе и проблеме који се тичу ума, као што су његов однос према материји и слобода воље. Природна теологија проучава божанско и његову улогу као првог узрока.[19] Опсег посебне метафизике се преклапа са другим филозофским дисциплинама, што чини нејасним да ли нека тема припада њој или областима као што су филозофија духа и теологија.[20]

Почевши од друге половине 20. века, примењена метафизика је осмишљена као област примењене филозофије која испитује импликације и употребу метафизике, како унутар филозофије, тако и у другим областима истраживања. У областима као што су етика и филозофија религије, бави се темама попут онтолошких основа моралних тврдњи и верских доктрина.[21] Изван филозофије, њене примене укључују употребу онтологија у вештачкој интелигенцији, економији и социологији за класификацију ентитета.[22] У психијатрији и медицини, испитује метафизички статус болести.[23]

Метаметафизика[г] је метатеорија метафизике и истражује природу и методе метафизике. Она испитује како се метафизика разликује од других филозофских и научних дисциплина и процењује њену релевантност за њих. Иако расправе о овим темама имају дугу историју у метафизици, метаметафизика се тек недавно развила у систематско поље истраживања.[25]

Теме

[уреди | уреди извор]

Постојање и категорије бића

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Постојање и Теорија категорија

Метафизичари често сматрају постојање или биће једним од најосновнијих и најопштијих појмова.[26] Постојати значи бити део стварности, што разликује стварне ентитете од замишљених.[27] Према традиционално утицајном гледишту, постојање је својство својстава: ако неки ентитет постоји, онда су његова својства инстанцирана.[28] Другачији став тврди да је постојање својство појединаца, што значи да је слично другим својствима, као што су облик или величина.[29] Контроверзно је да ли сви ентитети имају ово својство. Према филозофу Алексијусу Мајнонгу, постоје непостојећи објекти, укључујући само могуће објекте попут Деда Мраза и Пегаза.[30][д] Сродно питање је да ли је постојање исто за све ентитете или постоје различити начини или степени постојања.[31] На пример, Платон је сматрао да платонски облици, који су савршене и непроменљиве идеје, имају виши степен постојања од материје, која може само несавршено да одражава платонске облике.[32][ђ]

Још једна кључна брига у метафизици је подела ентитета у различите групе на основу заједничких основних карактеристика. Теорије категорија пружају систем најосновнијих врста или највиших родова бића успостављањем свеобухватног пописа свега.[34] Једну од најранијих теорија категорија предложио је Аристотел, који је изложио систем од 10 категорија. Тврдио је да су супстанције (нпр. човек и коњ) најважнија категорија, јер се све друге категорије попут квантитета (нпр. четири), квалитета (нпр. бело) и места (нпр. у Атини) приписују супстанцијама и зависе од њих.[35] Кант је схватао категорије као фундаменталне принципе који леже у основи људског разумевања и развио је систем од 12 категорија, подељених у четири класе: квантитет, квалитет, релација и модалитет.[36] Новије теорије категорија предложили су Чарлс Сандерс Пирс, Едмунд Хусерл, Семјуел Александер, Родерик Чизом и Е. Џ. Лоу.[37] Многи филозофи се ослањају на контраст између конкретних и апстрактних објеката. Према уобичајеном гледишту, конкретни објекти, попут стена, дрвећа и људских бића, постоје у простору и времену, подлежу променама и утичу једни на друге као узрок и последица. Они су у супротности са апстрактним објектима, попут бројева и скупова, који не постоје у простору и времену, непроменљиви су и не улазе у узрочне односе.[38]

Партикуларије

[уреди | уреди извор]

Партикуларије су појединачни ентитети и укључују и конкретне објекте, попут Аристотела, Ајфеловог торња или одређене јабуке, и апстрактне објекте, попут броја 2 или одређеног скупа у математици. Они су јединствени, непоновљиви ентитети и у супротности су са универзалијама, попут црвене боје, које истовремено могу постојати на више места и карактерисати више партикуларија.[39] Широко распрострањено гледиште је да партикуларије инстанцирају универзалије, али да саме нису инстанциране нечим другим, што значи да постоје саме по себи, док универзалије постоје у нечем другом. Теорија супстратума, повезана са филозофијом Џона Лока, анализира сваку партикуларију као супстратум, који се назива и гола партикуларија, заједно са различитим својствима. Супстратум даје индивидуалност партикуларији, док својства изражавају њене квалитативне карактеристике или каква је она. Овај приступ одбацују теоретичари снопова. Инспирисани филозофијом Дејвида Хјума, они тврде да су партикуларије само снопови својстава без основног супстратума. Неки теоретичари снопова укључују у сноп индивидуалну суштину, која се према схоластичкој терминологији назива хаецеитет, како би осигурали да је сваки сноп јединствен. Још један предлог за конкретне партикуларије је да су оне индивидуализоване својом просторно-временском локацијом.[40]

Конкретне партикуларије са којима се сусрећемо у свакодневном животу, попут стена, столова и организама, сложени су ентитети састављени од различитих делова. На пример, сто се састоји од плоче и ногу, од којих је свака састављена од безброј честица. Однос између делова и целина проучава мереологија.[41][е] Проблем мноштва је филозофско питање о условима под којима неколико појединачних ствари сачињава већу целину. На пример, облак се састоји од много капљица без јасне границе, што поставља питање које капљице чине део облака. Према мереолошким универзалистима, свака колекција ентитета формира целину. То значи да оно што изгледа као један облак јесте преклапање безброј облака, по један за сваку збирку капљица воде налик облаку. Мереолошки модератисти сматрају да морају бити испуњени одређени услови да би група ентитета сачињавала целину, на пример, да се ентитети додирују. Мереолошки нихилисти у потпуности одбацују идеју целина, тврдећи да не постоје облаци или столови, већ само честице које су распоређене налик на облаке или столове.[43] Повезан мереолошки проблем је да ли постоје једноставни ентитети који немају делова, као што тврде атомисти, или се све може бесконачно делити на мање делове, као што тврде теоретичари континуума.[44]

Универзалије

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Универзалије (метафизика)

Универзалије су општи ентитети, који обухватају и својства и релације, а који изражавају какве су партикуларије и како личе једна на другу. Оне су поновљиве, што значи да нису ограничене на јединствено постојање, већ их могу инстанцирати различите партикуларије у исто време. На пример, партикуларије Нелсон Мандела и Махатма Ганди инстанцирају универзалију човечанство, слично као што јагода и рубин инстанцирају универзалију црвено.[45]

Тема о којој се расправља још од античке филозофије, проблем универзалија састоји се у изазову карактеризације онтолошког статуса универзалија.[46] Реалисти тврде да су универзалије стварни, умо-независни ентитети који постоје поред партикуларија. Према платонским реалистима, универзалије постоје независно од партикуларија, што implicira да би универзалија црвено наставила да постоји чак и да нема црвених ствари. Умеренији облик реализма, инспирисан Аристотелом, тврди да универзалије зависе од партикуларија, што значи да су стварне само ако су инстанциране. Номиналисти одбацују идеју да универзалије постоје у било ком облику. За њих, свет се састоји искључиво од партикуларија. Концептуалисти нуде средњу позицију, тврдећи да универзалије постоје, али само као концепти у уму који се користе за уређивање искуства класификацијом ентитета.[47][ж]

Природне и друштвене врсте се често схватају као посебни типови универзалија. Ентитети који припадају истој природној врсти деле одређене фундаменталне карактеристике својствене структури природног света. У том смислу, природне врсте нису вештачки конструисана класификација, већ се откривају,[з] обично од стране природних наука, и укључују врсте као што су електрони, H
2O и тигрови. Научни реалисти и анти-реалисти се не слажу око тога да ли природне врсте постоје.[50] Друштвене врсте, као што су новац и бејзбол,[51] проучава социјална метафизика и карактерише их као корисне друштвене конструкције које, иако нису чисто фиктивне, не одражавају фундаменталну структуру стварности независне од ума.[52]

Могућност и неопходност

[уреди | уреди извор]

Појмови могућности и неопходности преносе шта може или мора бити случај, изражено у модалним исказима попут „могуће је пронаћи лек за рак” и „неопходно је да два плус два буду четири”. Модална метафизика проучава метафизичке проблеме који се тичу могућности и неопходности, на пример, зашто су неки модални искази истинити, док су други неистинити.[53][и] Неки метафизичари сматрају да је модалитет фундаменталан аспект стварности, што значи да поред чињеница о томе шта је случај, постоје и додатне чињенице о томе шта би могло или морало бити случај.[55] Другачије гледиште тврди да се модалне истине не односе на независан аспект стварности, већ се могу свести на немодалне карактеристике, на пример, на чињенице о томе која својства или језички описи су међусобно компатибилни или на фиктивне исказе.[56]

Позајмљујући термин из теодицеје немачког филозофа Готфрида Вилхелма Лајбница, многи метафизичари користе концепт могућих светова за анализу значења и онтолошких импликација модалних исказа. Могући свет је потпун и доследан начин на који би целокупност ствари могла бити.[57] На пример, диносауруси су истребљени у стварном свету, али постоје могући светови у којима су још увек живи.[58] Према семантици могућих светова, исказ је могуће истинит ако је истинит у барем једном могућем свету, док је неопходно истинит ако је истинит у свим могућим световима.[59] Модални реалисти тврде да могући светови постоје као конкретни ентитети у истом смислу као и стварни свет, с тим што је главна разлика у томе што је стварни свет онај у којем живимо, док су други могући светови насељени панданима. Ово гледиште је контроверзно и предложене су разне алтернативе, на пример, да могући светови постоје само као апстрактни објекти или су слични причама испричаним у делима фикције.[60]

Простор, време и промена

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Филозофија простора и времена

Простор и време су димензије које ентитети заузимају. Просторно-временски реалисти тврде да су простор и време фундаментални аспекти стварности и постоје независно од људског ума. Просторно-временски идеалисти, насупрот томе, сматрају да су простор и време конструкти људског ума, створени да организују и дају смисао стварности.[61] Просторно-временски апсолутизам или супстанцијализам схвата простор-време као посебан објекат, при чему га неки метафизичари концептуализују као контејнер који у себи држи све друге ентитете. Просторно-временски релационизам види простор-време не као објекат, већ као мрежу релација између објеката, као што су просторна релација бити поред и временска релација доћи пре.[62]

У метафизици времена, важан контраст је између А-серије и Б-серије. Према теорији А-серије, ток времена је стваран, што значи да се догађаји категоризују у прошлост, садашњост и будућност. Садашњост се непрекидно креће напред у времену, а догађаји који су сада у садашњости на крају ће променити свој статус и бити у прошлости. Из перспективе теорије Б-серије, време је статично, а догађаји су поређани временским релацијама раније-од и касније-од без суштинске разлике између прошлости, садашњости и будућности.[63] Етернализам сматра да су прошлост, садашњост и будућност подједнако стварни, док презентизам тврди да постоје само ентитети у садашњости.[64]

Материјални објекти опстају кроз време и притом се мењају, као дрво које расте или губи лишће.[65] Главни начини концептуализације опстанка кроз време су ендурантизам и пердурантизам. Према ендурантизму, материјални објекти су тродимензионални ентитети који су у потпуности присутни у сваком тренутку. Како се мењају, они добијају или губе својства, али иначе остају исти. Пердурантисти виде материјалне објекте као четвородимензионалне ентитете који се протежу кроз време и састоје се од различитих темпоралних делова. У сваком тренутку, присутан је само један део објекта, а не објекат у целини. Промена значи да се ранији део квалитативно разликује од каснијег дела. На пример, када банана сазри, постоји незрели део, а затим зрели део.[66]

Каузалност

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Каузалност

Каузалност је однос између узрока и последице при чему један ентитет производи или мења други ентитет.[67] На пример, ако особа гурне чашу и проспе њен садржај, онда је гурање узрок, а просипање је последица.[68] Поред појединачне каузалности између партикуларија у овом примеру, постоји и општа каузалност изражена у исказима као што је „пушење изазива рак”.[69] Термин агенцијска каузалност се користи када људи и њихове радње нешто узрокују.[70] Каузалност се обично тумачи детерминистички, што значи да узрок увек изазива своју последицу. Међутим, неки филозофи, као што је Г. Е. М. Анском, пружили су контрапримере овој идеји.[71] Такви контрапримери су инспирисали развој пробабилистичких теорија, које тврде да узрок само повећава вероватноћу да ће се последица догодити. Ово гледиште може објаснити да пушење изазива рак иако се то не дешава у сваком појединачном случају.[72]

Теорија регуларности каузалности, инспирисана филозофијом Дејвида Хјума, тврди да каузалност није ништа друго до стална коњункција у којој ум схвата да један феномен, као што је стављање руке у ватру, увек праћен другим феноменом, као што је осећај бола.[73] Према номичким теоријама регуларности, регуларности се манифестују као закони природе које проучава наука.[74] Контрачињеничке теорије се не фокусирају на регуларности, већ на то како последице зависе од својих узрока. Оне тврде да последице дугују своје постојање узроку и не би се догодиле без њега.[75] Према примитивизму, каузалност је основни концепт који се не може анализирати у терминима некаузалних концепата, као што су регуларности или односи зависности. Један облик примитивизма идентификује каузалне моћи инхерентне ентитетима као основни механизам.[76] Елиминативисти одбацују горе наведене теорије сматрајући да каузалност не постоји.[77]

Ум и слободна воља

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Ум и Слободна воља
Дијаграм приступа проблему ума и тела. На левој страни је приказан дуализам у облику картезијанског дуализма. На десној страни је приказан монизам у облицима физикализма, идеализма и неутралног монизма.
Различити приступи решавању проблема ума и тела[78]

Ум обухвата феномене као што су мишљење, перципирање, осећање и жељење, као и основне способности одговорне за ове феномене.[79] Проблем ума и тела је изазов разјашњавања односа између физичких и менталних феномена. Према картезијанском дуализму, умови и тела су различите супстанције. Они међусобно узрочно делују на различите начине, али могу, барем у принципу, постојати самостално.[80] Ово гледиште одбацују монисти, који тврде да је стварност сачињена од само једне врсте. Према метафизичком идеализму, све је ментално или зависи од ума, укључујући физичке објекте, који се могу схватити као идеје или перцепције свесних умова.[ј] Материјалисти, насупрот томе, тврде да је сва стварност у својој основи материјална. Неки негирају да ум постоји, али је чешћи приступ објашњавање ума у терминима одређених аспеката материје, као што су мождана стања, бихевиоралне диспозиције или функционалне улоге.[82] Неутрални монисти тврде да стварност у основи није ни материјална ни ментална и сугеришу да су материја и ум изведени феномени.[83] Кључни аспект проблема ума и тела је тешки проблем свести или како објаснити да физички системи попут мозга могу произвести феноменалну свест.[84]

Статус слободне воље као способности особе да бира своје радње је централни аспект проблема ума и тела.[85] Метафизичари су заинтересовани за однос између слободне воље и каузалног детерминизма — гледишта да је све у универзуму, укључујући људско понашање, одређено претходним догађајима и законима природе. Спорно је да ли је каузални детерминизам истинит и, ако јесте, да ли то имплицира да не постоји слободна воља. Према инкомпатибилизму, слободна воља не може постојати у детерминистичком свету, јер нема правог избора или контроле ако је све одређено.[к] Тврди детерминисти из тога закључују да слободна воља не постоји, док либертаријанци закључују да детерминизам мора бити нетачан. Компатибилисти нуде трећу перспективу, тврдећи да детерминизам и слободна воља не искључују једно друго, на пример, зато што особа и даље може деловати у складу са својом мотивацијом и изборима чак и ако су они одређени другим силама. Слободна воља игра кључну улогу у етици у погледу моралне одговорности коју људи имају за оно што чине.[87]

Остало

[уреди | уреди извор]

Идентитет је однос који сваки ентитет има према самом себи као облик истоветности. Односи се на нумерички идентитет када је у питању исти ентитет, као у исказу „звезда Даница је звезда Вечерњача” (обе су планета Венера). У нешто другачијем смислу, обухвата квалитативни идентитет, који се такође назива потпуна сличност и неразлучивост, а који се јавља када су два различита ентитета потпуно иста, као што су савршени идентични близанци.[88] Принцип неразлучивости идентичних је широко прихваћен и сматра да нумерички идентични ентитети потпуно личе један на другог. Супротан принцип, познат као идентитет неразлучивих или Лајбницов закон, контроверзнији је и тврди да су два ентитета нумерички идентична ако потпуно личе један на другог.[89] Још једна разлика је између синхронијског и дијахронијског идентитета. Синхронијски идентитет повезује ентитет са самим собом у истом времену, док се дијахронијски идентитет односи на исти ентитет у различитим временима, као у исказима попут „сто који сам купио прошле године је исти као сто у мојој трпезарији сада”.[90] Лични идентитет је сродна тема у метафизици која користи термин идентитет у нешто другачијем смислу и тиче се питања као што су шта је личност или шта некога чини особом.[91]

Разни савремени метафизичари се ослањају на појмове истине, носилац истине и истинотворца како би спровели своја истраживања.[92] Истина је својство усклађености са стварношћу. Носиоци истине су ентитети који могу бити истинити или неистинити, као што су језички искази и менталне репрезентације. Истинотворац исказа је ентитет чије постојање чини исказ истинитим.[93] На пример, чињеница да парадајз постоји и да је црвен делује као истинотворац за исказ „парадајз је црвен”.[94] На основу овог запажања, могуће је бавити се метафизичким истраживањем постављањем питања шта су истинотворци исказа, при чему су различита подручја метафизике посвећена различитим врстама исказа. Према овом гледишту, модална метафизика пита шта чини истинитим исказе о томе шта је могуће и неопходно, док је метафизика времена заинтересована за истинотворце временских исказа о прошлости, садашњости и будућности.[95] Блиско повезана тема тиче се природе истине. Теорије истине имају за циљ да одреде ову природу и укључују кореспондентне, кохерентне, прагматичне, семантичке и дефлацијске теорије.[96]

Методологија

[уреди | уреди извор]

Метафизичари користе различите методе за развој метафизичких теорија и формулисање аргумената за и против њих.[97] Традиционално, a priori методе су доминантан приступ. Оне се ослањају на рационалну интуицију и апстрактно резоновање из општих принципа, а не на чулно искуство. A posteriori приступи, насупрот томе, утемељују метафизичке теорије на емпиријским посматрањима и научним теоријама.[98] Неки метафизичари у своја истраживања укључују перспективе из области као што су физика, психологија, лингвистика и историја.[99] Ова два приступа нису међусобно искључива: могуће је комбиновати елементе из оба.[100] Метод који метафизичар бира често зависи од његовог схватања природе метафизике, на пример, да ли је види као истраживање структуре стварности независне од ума, као што тврде метафизички реалисти, или принципа који леже у основи мисли и искуства, као што тврде неки метафизички анти-реалисти.[101]

A priori приступи се често ослањају на интуиције — не-инференцијалне утиске о исправности одређених тврдњи или општих принципа.[102][л] На пример, аргументи за А-теорију времена, која тврди да време тече из прошлости кроз садашњост у будућност, често се ослањају на пре-теоријске интуиције повезане са осећајем проласка времена.[105] Неки приступи користе интуиције за успостављање малог скупа очигледних темељних принципа, познатих као аксиоми, и користе дедуктивно резоновање за изградњу сложених метафизичких система извлачењем закључака из ових аксиома.[106] Приступи засновани на интуицији могу се комбиновати са мисаоним експериментима, који помажу у изазивању и разјашњавању интуиција повезујући их са замишљеним ситуацијама. Они користе контрачињеничко размишљање за процену могућих последица ових ситуација.[107] На пример, да би истражили однос између материје и свести, неки теоретичари упоређују људе са филозофским зомбијима — хипотетичким створењима идентичним људима, али без свесног искуства.[108] Сродан метод се ослања на уобичајено прихваћена веровања уместо на интуиције за формулисање аргумената и теорија. Приступ здравог разума се често користи за критиковање метафизичких теорија које значајно одступају од начина на који просечна особа размишља о неком питању. На пример, филозофи здравог разума су тврдили да је мереолошки нихилизам нетачан, јер имплицира да уобичајено прихваћене ствари, попут столова, не постоје.[109]

Концептуална анализа, метод посебно истакнут у аналитичкој филозофији, има за циљ разлагање метафизичких појмова на саставне делове како би се разјаснило њихово значење и идентификовали суштински односи.[110] У феноменологији, метод еидетске варијације се користи за истраживање суштинских структура koje леже у основи феномена. Овај метод укључује замишљање објекта и варирање његових карактеристика како би се утврдило које су од њих суштинске и не могу се променити.[111] Трансцендентални метод је даљи приступ и испитује метафизичку структуру стварности посматрајући који ентитети постоје и проучавајући услове могућности без којих ти ентитети не би могли постојати.[112]

Неки приступи дају мање важности a priori резоновању и виде метафизику као праксу која је континуирана са емпиријским наукама, генерализујући њихове увиде и чинећи њихове основне претпоставке експлицитним. Овај приступ је познат као натурализована метафизика и уско је повезан са радом Виларда ван Ормана Квајна.[113] Он се ослања на идеју да истините реченице из наука и других области имају онтолошке обавезе, то јест, имплицирају да одређени ентитети постоје.[114] На пример, ако је реченица „неки електрони су везани за протоне” истинита, онда се може користити за оправдање постојања електрона и протона.[115] Квајн је искористио овај увид да би тврдио да се о метафизици може учити пажљивом анализом[љ] научних тврдњи да би се разумела врста метафизичке слике света коју оне претпостављају.[117]

Поред метода за спровођење метафизичког истраживања, постоје и различити методолошки принципи који се користе за одлучивање између конкурентских теорија упоређивањем њихових теоријских врлина. Окамова оштрица је добро познат принцип који даје предност једноставним теоријама, посебно онима које претпостављају да постоји мали број ентитета. Други принципи узимају у обзир објашњавајућу моћ, теоријску корисност и блискост утврђеним веровањима.[118]

Критика

[уреди | уреди извор]
Уљана слика која приказује Дејвида Хјума спреда на тамној позадини, обученог у црвени капут са златним везом, левом руком наслоњен на површину
Дејвид Хјум критикује метафизичаре због покушаја да стекну знање изван поља чулног искуства.

Упркос свом статусу једне од главних грана филозофије, метафизика је добила бројне критике које доводе у питање њен легитимитет као поља истраживања.[119] Једна критика тврди да је метафизичко истраживање немогуће јер људима недостају когнитивне способности потребне за приступ крајњој природи стварности.[120] Ова линија размишљања води до скептицизма у погледу могућности метафизичког знања. Емпиристи често следе ову идеју, попут Хјума, који тврди да не постоји добар извор метафизичког знања, јер метафизика лежи изван поља емпиријског знања и ослања се на сумњиве интуиције о домену изван чулног искуства. Тврдећи да ум активно структурира искуство, Кант критикује традиционалну метафизику због њеног покушаја да стекне увид у природу стварности независне од ума. Он тврди да је знање ограничено на домен могућег искуства, што значи да људи нису у стању да одлучују о питањима као што су да ли свет има почетак у времену или је бесконачан. Сродан аргумент који иде у прилог непоузданости метафизичког теоретисања указује на дубока и трајна неслагања о метафизичким питањима, што сугерише недостатак општег напретка.[121]

Друга критика сматра да проблем не лежи у људским когнитивним способностима, већ у самим метафизичким исказима, за које неки тврде да нису ни истинити ни лажни, већ бесмислени. Према логичким позитивистима, на пример, значење исказа дато је процедуром која се користи за његову верификацију, обично кроз посматрања која би га потврдила. На основу ове контроверзне претпоставке, они тврде да су метафизички искази бесмислени, јер не дају никакве проверљиве предвиђања о искуству.[122]

Нешто слабија позиција дозвољава метафизичким исказима да имају значење, док сматра да су метафизичка неслагања само вербални спорови о различитим начинима описивања света. Према овом гледишту, неслагање у метафизици композиције о томе да ли постоје столови или само честице распоређене налик на столове је тривијална расправа о језичким преференцијама без икаквих суштинских последица по природу стварности.[123] Позиција да метафизички спорови немају значење или значајну поенту назива се метафизички или онтолошки дефлационизам.[124] Ово гледиште се супротставља озбиљним метафизичарима, који тврде да су метафизички спорови о суштинским карактеристикама основне структуре стварности.[125] Блиско повезана расправа између онтолошких реалиста и анти-реалиста тиче се питања да ли постоје објективне чињенице које одређују које су метафизичке теорије истините.[126] Другачија критика, коју су формулисали прагматисти, види грешку метафизике не у њеним когнитивним амбицијама или бесмислености њених исказа, већ у њеној практичној ирелевантности и недостатку корисности.[127]

Мартин Хајдегер је критиковао традиционалну метафизику, говорећи да она не успева да разликује појединачне ентитете и биће као њихову онтолошку основу. Његов покушај да открије основне претпоставке и ограничења у историји метафизике како би „превазишао метафизику” утицао је на метод деконструкције Жака Дериде.[128] Дерида је користио овај приступ да би критиковао метафизичке текстове због ослањања на супротстављене термине, попут присуства и одсуства, за које је сматрао да су инхерентно нестабилни и контрадикторни.[129]

Не постоји консензус о ваљаности ових критика и да ли оне утичу на метафизику у целини или само на одређена питања или приступе у њој. На пример, могло би бити да су одређени метафизички спорови само вербални, док су други суштински.[130]

Однос са другим дисциплинама

[уреди | уреди извор]

Метафизика је повезана са многим пољима истраживања истражујући њихове основне појмове и однос према фундаменталној структури стварности. На пример, природне науке се ослањају на појмове као што су закони природе, каузалност, неопходност и простор-време да би формулисале своје теорије и предвиделе или објасниле исходе експеримената.[131] Док се научници првенствено фокусирају на примену ових појмова на специфичне ситуације, метафизика испитује њихову општу природу и како зависе један од другог. На пример, физичари формулишу законе природе, попут закона гравитације и термодинамике, како би описали понашање физичких система под различитим условима. Метафизичари, насупрот томе, испитују шта је заједничко свим законима природе, питајући се да ли они само описују контингентне регуларности или изражавају неопходне односе.[132] Нова научна открића су такође утицала на постојеће метафизичке теорије и инспирисала нове. Ајнштајнова теорија релативности, на пример, подстакла је разне метафизичаре да замисле простор и време као јединствену димензију, а не као независне димензије.[133] Емпиријски оријентисани метафизичари се често ослањају на научне теорије како би утемељили своје теорије о природи стварности у емпиријским посматрањима.[134]

Слична питања се јављају у друштвеним наукама, где метафизичари истражују њихове основне појмове и анализирају њихове метафизичке импликације. Ово укључује питања као што су да ли друштвене чињенице произлазе из недруштвених чињеница, да ли друштвене групе и институције имају постојање независно од ума, и како опстају кроз време.[135] Метафизичке претпоставке и теме у психологији и психијатрији укључују питања о односу између тела и ума, да ли је природа људског ума историјски фиксна, и какав је метафизички статус болести.[136]

Метафизика је слична и физичкој космологији и теологији у свом истраживању првих узрока и универзума као целине. Кључне разлике су што се метафизика ослања на рационално истраживање, док физичка космологија даје већу тежину емпиријским посматрањима, а теологија укључује божанско откровење и друге доктрине засноване на вери.[137] Историјски, космологија и теологија су се сматрале подпољима метафизике.[138]

Сугерисана горња обједињена онтологија
Ентитет    
  Физички    
  Објекат

 

 
  Процес

 

 
 
  Апстрактни    
  Квантитет

 

 
  Пропозиција

 

 
  Атрибут

 

 
  Релација

 

 
  Скуп или класа

 

 
 
 
Основне категорије у Сугерисаној горњој обједињеној онтологији[139]

Информатичари се ослањају на метафизику у облику онтологије за представљање и класификацију објеката. Они развијају концептуалне оквире, назване онтологије, за ограничене домене,[140] као што је база података са категоријама попут особа, компанија, адреса и име за представљање информација о клијентима и запосленима.[141] Онтологије пружају стандарде за кодирање и чување информација на структуриран начин, омогућавајући рачунарским процесима да користе информације у различите сврхе.[140] Горње онтологије, као што су Сугерисана горња обједињена онтологија и Основна формална онтологија, дефинишу појмове на апстрактнијем нивоу, омогућавајући интеграцију информација које припадају различитим доменима.[142]

Логика као проучавање исправног резоновања[143] често користе метафизичари да би се бавили својим истраживањима и изражавали увиде кроз прецизне логичке формуле.[144][м] Још један однос између ова два поља тиче се метафизичких претпоставки повезаних са логичким системима. Многи логички системи попут логике првог реда ослањају се на егзистенцијалне квантификаторе за изражавање егзистенцијалних исказа. На пример, у логичкој формули \( \exists x \text{Horse}(x) \) егзистенцијални квантификатор \( \exists \) се примењује на предикат \( \text{Horse} \) да би се изразило да постоје коњи. Следећи Квајна, разни метафизичари претпостављају да егзистенцијални квантификатори носе онтолошке обавезе, што значи да егзистенцијални искази имплицирају да су ентитети над којима се врши квантификација део стварности.[146]

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја метафизике
Симбол јина и јанга. Има кружни облик подељен на две увијене половине. Једна половина је црна са белом тачком унутра. Друга половина је бела са црном тачком унутра.
Таиџиту симбол приказује јин и јанг, две повезане силе које се разматрају у кинеској метафизици како би се истражила природа и обрасци постојања.[147]

Метафизика је настала у античком периоду из спекулација о природи и пореклу космоса.[148] У древној Индији, почевши од 7. века пре нове ере, Упанишаде су писане као религијски и филозофски текстови који испитују како крајња стварност представља основу свег бића. Оне даље истражују природу сопства и како оно може достићи ослобођење разумевањем крајње стварности.[149] У овом периоду се такође појавио будизам у 6. веку пре нове ере,[н] који негира постојање независног сопства и схвата свет као циклични процес.[151] Отприлике у исто време[њ] у древној Кини, формирана је школа таоизма која је истраживала природни поредак универзума, познат као тао, и како га карактерише међусобна игра јина и јанга као две повезане силе.[153]

У античкој Грчкој, метафизика се појавила у 6. веку пре нове ере са пресократским филозофима, који су давали рационална објашњења космоса као целине испитивањем првих принципа из којих све настаје.[154] Надовезујући се на њихов рад, Платон (427–347. п. н. е.) је формулисао своју теорију форми, која тврди да вечне форме или идеје поседују највишу врсту стварности, док је материјални свет само њихов несавршен одраз.[155] Аристотел (384–322. п. н. е.) је прихватио Платонову идеју да постоје универзалне форме, али је сматрао да оне не могу постојати саме по себи, већ зависе од материје. Такође је предложио систем категорија и развио свеобухватан оквир природног света кроз своју теорију о четири узрока.[156] Почевши од 4. века пре нове ере, хеленистичка филозофија је истраживала рационални поредак који лежи у основи космоса и законе који њиме управљају.[157] Неоплатонизам се појавио крајем античког периода у 3. веку нове ере и увео идеју о „Једном” као трансцендентном и неизрецивом извору свег стварања.[158][о]

У међувремену, у индијском будизму, школа мадјамака је развила идеју да су сви феномени суштински празни, без трајне суштине. Доктрина свести-само школе јогачара тврдила је да су доживљени објекти само трансформације свести и да не одражавају спољашњу стварност.[160] Хиндуистичка школа филозофије самкја[п] увела је метафизички дуализам са чистом свешћу и материјом као својим темељним категоријама.[161] У Кини, школа сјуенсјуе је истраживала метафизичке проблеме као што је контраст између бића и небића.[162]

Средњовековна илустрација која приказује Боетија спреда на светлој позадини, седећи, обучен у зелену одећу са црвеним огртачем
Боетијева теорија универзалија утицала је на многе касније метафизичаре.

Средњовековна западна филозофија била је дубоко обликована античком грчком мишљу, јер су филозофи интегрисали ове идеје са хришћанским филозофским учењима. Боетије (477–524. н. е.) је настојао да помири Платонове и Аристотелове теорије универзалија, предлажући да универзалије могу постојати и у материји и у уму. Његова теорија је инспирисала развој номинализма и концептуализма, као у мисли Пјера Абелара (1079–1142. н. е.).[163] Тома Аквински (1224–1274. н. е.) је схватао метафизику као дисциплину која истражује различита значења бића, као што је контраст између супстанције и акциденције, и принципе који се примењују на сва бића, попут принципа идентитета.[164] Вилијам Окамски (1285–1347. н. е.) је развио методолошки принцип, познат као Окамова оштрица, за избор између конкурентских метафизичких теорија.[165] Арапско-персијска филозофија је цветала од раног 9. века до касног 12. века, интегришући античке грчке филозофије за тумачење и разјашњавање учења Курана.[166] Авицена (980–1037. н. е.) је развио свеобухватан филозофски систем који је испитивао контраст између постојања и суштине, и разликовао између контингентног и неопходног постојања.[167] Средњовековна Индија је видела појаву монистичке школе адваита веданте у 8. веку, која сматра да је све једно и да је идеја о постојању многих независних ентитета илузија.[168] У Кини, неоконфучијанизам се појавио у 9. веку и истраживао концепт ли као рационални принцип који је основа бића и одражава поредак универзума.[169]

У раном модерном периоду, након обновљеног интересовања за платонизам током ренесансе, Рене Декарт (1596–1650) је развио дуализам супстанције према којем тело и ум постоје као независни ентитети који узрочно делују.[170] Ову идеју је одбацио Барух Спиноза (1632–1677), који је формулисао монистичку филозофију која сугерише да постоји само једна супстанција са и физичким и менталним атрибутима који се развијају упоредо, без међусобног деловања.[171] Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646–1716) је увео концепт могућих светова и артикулисао метафизички систем познат као монадологија, који посматра универзум као скуп једноставних супстанци синхронизованих без узрочног деловања.[172] Кристијан Волф (1679–1754) је концептуализовао опсег метафизике правећи разлику између опште и посебне метафизике.[173] Према идеализму Џорџа Берклија (1685–1753), све је ментално, укључујући материјалне објекте, који су идеје опажене умом.[174] Дејвид Хјум (1711–1776) је дао различите доприносе метафизици, укључујући теорију регуларности каузалности и идеју да не постоје неопходне везе између различитих ентитета. Инспирисан емпиризмом Френсиса Бекона (1561–1626) и Џона Лока (1632–1704), Хјум је критиковао метафизичке теорије које траже крајње принципе неприступачне чулном искуству.[175] Овај критички став прихватио је Имануел Кант (1724–1804), који је покушао да реконцептуализује метафизику као истраживање основних принципа и категорија мишљења и разумевања, а не као покушај схватања стварности независне од ума.[176]

Многи развоји у каснијем модерном периоду били су обликовани Кантовом филозофијом. Немачки идеалисти су усвојили његов идеалистички поглед у покушају да пронађу обједињујући принцип као темељ све стварности.[177] Идеалистичка тврдња Георга Вилхелма Фридриха Хегела (1770–1831) јесте да је стварност концептуална до сржи, а само биће је рационално.[178] Он је инспирисао британски идеализам Франсиса Херберта Бредлија (1846–1924), који је тумачио Хегелов концепт апсолутног духа као свеобухватну тоталност бића.[179] Артур Шопенхауер (1788–1860) је био снажан критичар немачког идеализма и артикулисао је другачију метафизичку визију, постулирајући слепу и ирационалну вољу као основни принцип стварности.[180] Прагматисти попут Ч. С. Перса (1839–1914) и Џона Дјуија (1859–1952) су замислили метафизику као опсервациону науку о најопштијим карактеристикама стварности и искуства.[181]

Фотографија која приказује Алфреда Норта Вајтхеда спреда на тамној позадини, гледајући у камеру, обучен у свечану тамну одећу са високом белом кошуљом испод
Алфред Норт Вајтхед је артикулисао темеље процесне филозофије у свом делу Процес и стварност.

На прелазу у 20. век у аналитичкој филозофији, филозофи попут Бертранада Расела (1872–1970) и Џ. Е. Мура (1873–1958) предводили су „побуну против идеализма”, заговарајући постојање света независног од ума, усклађеног са здравим разумом и емпиријском науком.[182] Логички атомисти, попут Расела и раног Лудвига Витгенштајна (1889–1951), замислили су свет као мноштво атомских чињеница, што је касније инспирисало метафизичаре попут Д. М. Армстронга (1926–2014).[183] Алфред Норт Вајтхед (1861–1947) је развио процесну метафизику као покушај да пружи холистички опис и објективних и субјективних сфера.[184]

Рудолф Карнап (1891–1970) и други логички позитивисти формулисали су широку критику метафизичких исказа, тврдећи да су они бесмислени јер не постоји начин да се верификују.[185] Друге критике традиционалне метафизике су идентификовале неспоразуме обичног језика као извор многих традиционалних метафизичких проблема или су оспоравале сложене метафизичке дедукције позивајући се на здрав разум.[186]

Опадање логичког позитивизма довело је до оживљавања метафизичког теоретисања.[187] Вилард ван Орман Квајн (1908–2000) је покушао да натурализује метафизику повезујући је са емпиријским наукама. Његов ученик Дејвид Луис (1941–2001) је користио концепт могућих светова да би формулисао свој модални реализам.[188] Сол Крипке (1940–2022) је помогао у оживљавању расправа о идентитету и есенцијализму, разликујући неопходност као метафизички појам од епистемичког појма a priori.[189]

У континенталној филозофији, Едмунд Хусерл (1859–1938) се бавио онтологијом кроз феноменолошки опис искуства, док је његов ученик Мартин Хајдегер (1889–1976) развио фундаменталну онтологију да би разјаснио значење бића.[190] Хајдегерова филозофија је инспирисала критику метафизике Жака Дериде (1930–2004).[191] Приступ метафизици Жила Делеза (1925–1995) оспорио је традиционално утицајне концепте као што су супстанција, суштина и идентитет, реконцептуализујући поље кроз алтернативне појмове као што су мултиплицитет, догађај и разлика.[192]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Филозофи који се баве метафизиком називају се метафизичари.[2] Изван академског дискурса, термин метафизика се понекад користи у другачијем смислу за проучавање окултних и паранормалних феномена, попут метафизичког лечења, аура и моћи пирамида.[3]
  2. ^ На пример, метафизички проблем узрочности релевантан је како за епистемологију, као фактор укључен у перцептивно знање, тако и за етику, у вези са моралном одговорношћу за последице изазване нечијим радњама.[8]
  3. ^ Термин онтологија се понекад користи и као синоним за метафизику у целини.[16]
  4. ^ Неки филозофи користе термин метаонтологија као синоним, док други карактеришу метаонтологију као подпоље метаметафизике.[24]
  5. ^ Према Мајнонгу, постојање није синоним за биће: сви ентитети имају биће, али не и сви ентитети имају постојање.[30]
  6. ^ Иако се обично назива Платонова теорија форми, постоји одређено научно неслагање о томе у којој мери овај став припада Сократу, а не Платону.[33]
  7. ^ Мереолошки проблеми су се расправљали већ у античкој грчкој филозофији.[42]
  8. ^ Позиције номинализма и концептуализма су формулисане у средњовековној филозофији.[48]
  9. ^ Класификовани ентитети не морају се јављати природно и могу обухватати производе направљене од стране човека, као што су синтетичке хемијске супстанце.[49]
  10. ^ Даља тема се тиче различитих врста модалитета, као што је контраст између физичке, метафизичке и логичке неопходности на основу тога да ли неопходност потиче из закона природе, суштина ствари или закона логике.[54]
  11. ^ Постоје и други облици идеализма који заступају благо другачије ставове, као што су трансцендентални идеализам и апсолутни идеализам.[81]
  12. ^ На пример, аргумент последица Питера ван Инвагена каже да људи немају моћ над будућношћу ако је све одређено прошлошћу заједно са законима природе.[86]
  13. ^ Термин интуиција има различита друга значења у филозофији. Може се односити на просто мишљење, склоност веровању, оно што се чини да је случај, или однос између ума и апстрактних објеката.[103] Појам игра централну улогу у филозофији Имануела Канта, који интуиције схвата као свесне, објективне репрезентације уско повезане са осећајем за простор и време.[104]
  14. ^ Квајнова метода анализе се ослања на превод у логику првог реда како би се тврдње изразиле што прецизније, користећи егзистенцијалне квантификаторе за идентификацију њихових онтолошких обавеза.[116]
  15. ^ На пример, метафизика вишег реда користи логика вишег реда у великој мери за анализу метафизичких проблема.[145]
  16. ^ Прецизан датум је споран.[150]
  17. ^ Према традиционалним извештајима, Лао Це као оснивач таоизма живео је у 6. веку пре нове ере, али други извештаји наводе да је можда живео у 4. или 3. веку пре нове ере.[152]
  18. ^ Утицајни неоплатонисти укључују Плотина, Порфирија, Јамвлиха, Хипатију и Прокла.[159]
  19. ^ Идеје које леже у основи филозофије самкје појавиле су се већ у 7. и 6. веку пре нове ере, али се њена класична и систематска формулација датира у 350. годину нове ере.[161]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Carroll & Markosian 2010, стр. 1–3
  2. ^ Mumford 2012, § 10 What Is Metaphysics?
  3. ^ Carroll & Markosian 2010, стр. 1
  4. ^ Carroll & Markosian 2010, стр. 1–4
  5. ^ Loux & Crisp 2017, стр. 2
  6. ^ Loux & Crisp 2017, стр. 1–4
  7. ^ Koons & Pickavance 2015, стр. 8–10
  8. ^ Koons & Pickavance 2015, стр. 8–10
  9. ^ Loux & Crisp 2017, стр. 1–2, 6–7
  10. ^ Heyndels, Bengtson & Mesel 2024, стр. 4
  11. ^ Mumford 2012, § 10 What Is Metaphysics?
  12. ^ Tahko 2015, стр. 203–205
  13. ^ а б Hoad 1993, стр. 291, 351
  14. ^ Hamlyn 2005, стр. 590
  15. ^ Loux & Crisp 2017, стр. 3–5, 10
  16. ^ Hawley 2016, стр. 166
  17. ^ Loux & Crisp 2017, стр. 10–14
  18. ^ Hofweber 2023, § 3. Ontology
  19. ^ а б Loux & Crisp 2017, стр. 3–5, 10
  20. ^ Loux & Crisp 2017, стр. 10–11
  21. ^ Hawley 2016, стр. 165–168
  22. ^ Hawley 2016, стр. 168–169, 171–172
  23. ^ Hawley 2016, стр. 174
  24. ^ Tahko 2018, Lead Section
  25. ^ McDaniel 2020, § 7 Meta-metaphysics
  26. ^ Lowe 2005b, стр. 277
  27. ^ Lowe 2005b, стр. 277
  28. ^ Casati & Fujikawa, Lead Section, §1. Existence as a Second-Order Property and Its Relation to Quantification
  29. ^ Casati & Fujikawa, Lead Section, §2. Existence as a First-Order Property and Its Relation to Quantification
  30. ^ а б Van Inwagen 2023
  31. ^ Casati & Fujikawa, Lead Section, §3. How Many Ways of Being Existent?
  32. ^ Daly 2009, стр. 227–228
  33. ^ Gerson 2002, стр. 87
  34. ^ Thomasson 2022, Lead Section
  35. ^ Thomasson 2022, § 1.1 Aristotelian Realism
  36. ^ Thomasson 2022, § 1.2 Kantian Conceptualism
  37. ^ Thomasson 2022, § 1.3 Husserlian Descriptivism, § 1.4 Contemporary Category Systems
  38. ^ Falguera, Martínez-Vidal & Rosen 2022, Lead Section, § 1. Introduction, § 3.5 The Ways of Negation
  39. ^ Lowe 2005, стр. 683
  40. ^ Maurin 2019, Lead Section
  41. ^ Loux & Crisp 2017, стр. 250–251
  42. ^ Varzi 2019, Lead Section
  43. ^ Weatherson 2023, Lead section, § 3. Overpopulation
  44. ^ Berryman 2022, § 2.6 Atomism and Particle Theories in Ancient Greek Sciences
    • Varzi 2019, § 3.4 Atomism, Gunk, and Other Options
  45. ^ MacLeod & Rubenstein, Lead Section
  46. ^ MacLeod & Rubenstein, Lead Section, § 1c. The Problem of Universals
  47. ^ MacLeod & Rubenstein, Lead Section, § 2. Versions of Realism, § 3. Versions of Anti-Realism
  48. ^ Hancock 2006, стр. 188–190
  49. ^ Brzović, Lead Section
  50. ^ Brzović, Lead Section, § 3. Metaphysics of Natural Kinds
  51. ^ Ásta 2017, стр. 290–291
  52. ^ Ney 2014, стр. 259–263
  53. ^ Parent, Lead Section
  54. ^ Hanna 2009, стр. 196
  55. ^ Goswick 2018, стр. 97–98
  56. ^ Goswick 2018, стр. 97–98
  57. ^ Menzel 2023, Lead Section, § 1. Possible Worlds and Modal Logic
  58. ^ Nuttall 2013, стр. 135
  59. ^ Menzel 2023, Lead Section, § 1. Possible Worlds and Modal Logic
  60. ^ Parent, Lead Section, § 2. Lewis' Realism, § 3. Ersatzism, § 4. Fictionalism
  61. ^ Dainton 2010, стр. 245–246
  62. ^ Hoefer, Huggett & Read 2023, Lead Section
  63. ^ Dyke 2002, стр. 138
  64. ^ Carroll & Markosian 2010, стр. 179–181
  65. ^ Miller 2018, Lead Section
  66. ^ Miller 2018, Lead Section
  67. ^ Carroll & Markosian 2010, стр. 20–22
  68. ^ Carroll & Markosian 2010, стр. 20
  69. ^ Carroll & Markosian 2010, стр. 21–22
  70. ^ Ney 2014, стр. 219, 252–253
  71. ^ Wiland & Driver 2022, § 3. Metaphysics
  72. ^ Ney 2014, стр. 228–231
  73. ^ Lorkowski, Lead Section, § 2. Necessary Connections and Hume’s Two Definitions, § 4. Causal Reductionism
  74. ^ Ney 2014, стр. 223–224
  75. ^ Carroll & Markosian 2010, стр. 26
  76. ^ Ney 2014, стр. 231–232
  77. ^ Tallant 2017, стр. 231–232
  78. ^ Kind & Stoljar 2023, § Introduction
  79. ^ Morton 2005, стр. 603
  80. ^ McLaughlin 1999, стр. 684–685
  81. ^ Alston 2018, стр. 97
  82. ^ McLaughlin 1999, стр. 685–691
  83. ^ Stubenberg & Wishon 2023, Lead Section; § 1.3 Mind and Matter Revisited
  84. ^ Weisberg, Lead Section, § 1. Stating the Problem
  85. ^ Timpe, Lead Section
  86. ^ Vihvelin 2022, § 5. Choice and the Consequence Argument
  87. ^ O’Connor & Franklin 2022, Lead Section, § 2. The Nature of Free Will
    • Timpe, Lead Section, § 1. Free Will, Free Action and Moral Responsibility, § 3. Free Will and Determinism
    • Armstrong 2018, стр. 94
  88. ^ Kirwan 2005, стр. 417–418
  89. ^ Sleigh 2005, стр. 418
  90. ^ Gallois 2016, § 2.1 Diachronic and Synchronic Identity
  91. ^ Noonan & Curtis 2022, Lead Section
  92. ^ Tallant 2017, стр. 1–4
  93. ^ Lowe 2005a, стр. 926
  94. ^ Rodriguez-Pereyra 2006, стр. 191–192
  95. ^ Tallant 2017, стр. 1–4, 163–165
  96. ^ Dowden & Swartz, Lead section
  97. ^ Loux & Crisp 2017, стр. xi, 2
  98. ^ Koons & Pickavance 2015, стр. 2–3
  99. ^ Koons & Pickavance 2015, стр. 2–3
  100. ^ Tahko 2015, стр. 151–152, 172–173
  101. ^ Mumford 2012, § 10. What Is Metaphysics?
  102. ^ Daly 2015, стр. 11–12, Introduction and Historical Overview
  103. ^ Pust 2019, § 1. The Nature of Intuitions
  104. ^ Janiak 2022, § 2.2 Kant's Understanding of Representation
  105. ^ Tahko 2015, стр. 188–190
  106. ^ Goldenbaum, Lead Section, § 1. The Geometrical Method
  107. ^ Tahko 2015, стр. 177–178
  108. ^ Kirk 2023, Lead Section, § 2. Zombies and Physicalism
  109. ^ Lawson 2020, стр. 185–186
  110. ^ Jackson 1998, стр. 28–30
  111. ^ Drummond 2022, стр. 75
  112. ^ Pihlström 2009, стр. 60–61
  113. ^ Ney 2014, стр. 30–31
  114. ^ Ney 2014, стр. 37–38, 40
  115. ^ Ney 2014, стр. 41
  116. ^ Ney 2014, стр. 40–41
  117. ^ Ney 2014, стр. 40–43
  118. ^ McDaniel 2020, стр. 217–221
  119. ^ Van Inwagen, Sullivan & Bernstein 2023, § 5. Is Metaphysics Possible?
  120. ^ Van Inwagen, Sullivan & Bernstein 2023, § 5. Is Metaphysics Possible?
  121. ^ Rea 2021, стр. 210–212
  122. ^ Van Inwagen, Sullivan & Bernstein 2023, § 5. Is Metaphysics Possible?
  123. ^ Manley 2009, стр. 1–4
  124. ^ Manley 2009, стр. 4, 15, 32
  125. ^ Manley 2009, стр. 28, 36
  126. ^ Chalmers 2009, стр. 77–78
  127. ^ Koons & Pickavance 2015, стр. 5
  128. ^ Wheeler 2020, § 1. Biographical Sketch, § 2.2.1 The Question, § 3.3 Technology
  129. ^ Reynolds, Lead Section, § 2. Deconstructive Strategy
  130. ^ Rea 2021, стр. 215–216, 223–224
  131. ^ Göhner & Schrenk, Lead Section, § 1. What Is Metaphysics of Science?
  132. ^ Göhner & Schrenk, § 3. Why Do We Need Metaphysics of Science?, § 4c. Laws of Nature
  133. ^ Healey 2016, стр. 356–357
  134. ^ Hawley 2018, стр. 187–188
  135. ^ Hawley 2018, стр. 188–189
  136. ^ Dafermos 2021, стр. 1–2, 6–7
  137. ^ Van Inwagen 2024, стр. 6–8
  138. ^ Dryer 2016, стр. 490
  139. ^ Heckmann 2006, стр. 42
  140. ^ а б Grütter & Bauer-Messmer 2007, стр. 350
  141. ^ Kozierkiewicz & Pietranik 2019, стр. 24
  142. ^ Hameed, Preece & Sleeman 2013, стр. 231–233
  143. ^ MacFarlane 2017
  144. ^ Ney 2014, стр. 1–2, 18–20
  145. ^ Hofweber 2022, стр. 29–30
  146. ^ Shapiro & Kouri Kissel 2022, §2.1 Building Blocks
  147. ^ Perkins 2023, Lead Section
    • Littlejohn, § 5. Fundamental Concepts in the Daodejing
  148. ^ Hancock 2006, стр. 183
  149. ^ Perrett 2016, стр. 7–10
  150. ^ Velez, § 1a. Dates
  151. ^ Perrett 2016, стр. 7–10
    • Velez, Lead Section, § 3. The Buddha's Cosmology and Metaphysics
    • Grayling 2019, § Indian Philosophy
  152. ^ Dynes 2016, стр. 60
    • Littlejohn, § 2. Classical Sources for Our Understanding of Daoism
  153. ^ Littlejohn, § 5. Fundamental Concepts in the Daodejing
  154. ^ Hancock 2006, стр. 183
  155. ^ Hancock 2006, стр. 184–185
  156. ^ Hancock 2006, стр. 185–187
  157. ^ Hamlyn 2005, стр. 590
    • Graham, § 5a. Epicureanism, § 5c. The Stoics
  158. ^ Hancock 2006, стр. 187–188
  159. ^ Wildberg 2021, § 1. Historical Orientation: Antiquity
  160. ^ Grayling 2019, § Indian Philosophy
  161. ^ а б Ruzsa, Lead Section
  162. ^ Chai 2020, стр. 19
  163. ^ Hancock 2006, стр. 188–189
  164. ^ Brown, § 5. Metaphysics
  165. ^ Hancock 2006, стр. 190
  166. ^ Grayling 2019, Arabic–Persian Philosophy
  167. ^ Grayling 2019, § Ibn Sina (Avicenna)
    • Lizzini 2021, Lead Section, § 3. Essence and Existence, § 4. Modality and Existence
  168. ^ Grayling 2019, § Indian Philosophy
  169. ^ Berthrong, Lead Section, § 4. Traits, Themes and Motifs
  170. ^ Hamlyn 2005, стр. 591
  171. ^ Hancock 2006, стр. 190
  172. ^ Hancock 2006, стр. 190–191
  173. ^ Svare 2006, стр. 15
  174. ^ Hancock 2006, стр. 192
  175. ^ Morris & Brown 2023, § 3. Philosophical Project, § 5. Causation, § 6. The Idea of Necessary Connection
  176. ^ Hancock 2006, стр. 192–193
  177. ^ Hancock 2006, стр. 193
  178. ^ Houlgate 2005, стр. 106
  179. ^ Hancock 2006, стр. 193
  180. ^ Grayling 2019, § Schopenhauer
  181. ^ Hancock 2006, стр. 194
  182. ^ Griffin 2013, стр. 383, 396, 399–402
  183. ^ Proops 2022, Lead Section
  184. ^ Desmet & Irvine 2022, § 6. Metaphysics
  185. ^ Hamlyn 2005, стр. 592
  186. ^ Hancock 2006, стр. 194–195
  187. ^ Broadbent 2016, стр. 145
  188. ^ Hylton 2007, стр. 348
  189. ^ Ahmed 2010, стр. 3
  190. ^ Smith 2018, Lead Section, § 5. Phenomenology and Ontology, Epistemology, Logic, Ethics
  191. ^ Gilje & Skirbekk 2017, Derrida, Foucault, and Rorty – Deconstruction and Critique
  192. ^ Smith, Protevi & Voss 2023, Lead Section

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Библиотечки ресурси о
Метафизика

}}


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Метафизика&oldid=30554713”