Korisnik:Vladimirnrt3613/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Edvard Tič
Datum rođenja1680.
Mesto rođenjaBristol,  Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti(1718-11-22)22. novembar 1718.
Mesto smrtiOkrakok,  Sjedinjene Američke Države

Edvard Tič (engl. Edward Teach, još poznat i kao Crnobradi; 1680. - 22. novembar 1718.) bio je ozloglašeni engleski gusar koji je delao na prostorima oko Zapadnoindijskih ostrva i istočne obale britanskih kolonija u Severnoj Americi. Iako se o njegovom ranom životu ne zna mnogo, smatra se da je rođen u Bristolu, u Engleskoj. Prema novijim genealoškim istraživanjima, njegova porodica preselila se na Jamajku, gde je 1706. godine Edvard Teč Mladji zaveden u registar kao marinac u službi Kraljevske ratne mornarice na brodu njenog kraljevskog veličanstva “Vindzor.” [1] Moguće je da je radio za korsare tokom Rata kraljice Ane, pre nego što se preselio na Bahamsko ostrvo Novi Providens, bazu kapetana Bendžamina Hornigolda, čijoj posadi se Tič pridružio oko 1716. godine. Hornigold ga je postavio za kapetana slupa koji je prethodno zauzeo, pa su se zajedno bavili piraterijom. U tome su im pomogla još dva broda koja su se pridružila njihovoj floti, jednim od kojih je komandovao Sted Bonet. Međutim, krajem 1717. godine Hornigold se povukao iz piraterije i sa sobom poveo dva broda.

Tič je zauzeo francuski trgovački brod, preimenovao ga u “Osveta kraljice Ane” i opremio ga sa 40 topova. Postao je čuveni gusar, a nadimak je dobio po svojoj gustoj, crnoj bradi i zastrašujućem izgledu, pričalo se i da je vezivao zapaljene fitilje ispod svog šešira da bi zaplašivao neprijatelje.[2][3] Oformio je gusarski savez i držao pod opsadom luku Čarlston u Južnoj Karolini. Uzeo je otkupninu za građane Čarlstona, nakon čega se “Osveta kraljice Ane” nasukala na peščani sprud blizu Boforta u Severnoj Karolini. Crnobradi i Bonet su se razišli, pa se Crnobradi preselio u Bat, gde je pomilovan. Ali ubrzo se vratio na more, kad je privukao pažnju Aleksandra Spotsvuda, guvernera Virdžinije. Spotsvud je poslao vojnike i mornare da zarobe Crnobradog, što su i uspeli 22. novembra 1718. godine. Tokom krvave bitke, Tič i nekoliko članova njegove posade su ubijeni od strane male grupe mornara koje je predvodio poručnik Robert Mejnard.

Prepredeni i proračunati vođa, Tič je odbijao da upotrebljava silu, već se više oslanjao na svoj zastrašujući izgled kako bi izazvao željenu reakciju kod onih koje je pljačkao. Nasuprot modernoj slici tiranina, Crnobradi je svojim brodovima upravljao uz dopuštenje njihove posade, a ne postoje nikakvi dokazi da je ikada povredio ili ubio nekog od svojih zarobljenika.[4] Posle smrti je romantiziran i tako postao inspiracija za razna dela o gusarima

Mladost[uredi | uredi izvor]

Ne zna se mnogo o ranom životu Crnobradog. Veruje se da je u vreme smrti imao između 35 i 40 godina, pa se zaključuje da je rođen oko 1680. godine.[5][6] U spisima iz njegovog vremena, uglavnom se javlja kao Crnobradi, Edvard Teč ili Edvard Tič; danas se najčešće koristi poslednje. Međutim, postoji nekoliko verzija njegovog prezimena. Prema jednom izvoru njegovo pravo prezime je bilo Dramond, ali to ne potvrđuje nikakva dokumentacija. Gusari su uglavnom koristili izmišljena prezimena dok su se bavili piraterijom, da ne bi osramotili porodično ime, zbog čega se pravo ime Crnobradog verovatno nikada neće saznati.[7][8] Usled napredovanja britanskih kolonija u Americi u 17. veku i ubrzane ekspanzije transatlantske trgovine robljem u 18. veku, Bristol je postao važna međunarodna luka, pa je Tič verovatno odrastao u tada drugom najvećem gradu u Engleskoj. Verovatno je umeo da čita i piše; komunicirao je sa trgovcima, a kada je ubijen kod njega je pronađeno pismo od ministra pravde i sekretara Provincije Karoline, Tobajasa Najta. Pisac Robert Li je na osnovu ovoga pretpostavio da je Tič rođen u imućnoj porodici.[9] Verovatno je na Karibe došao poslednjih godina 17. veka, na trgovačkom brodu (moguće na brodu za prevoz robova).[10] U 18. veku je pisac Čarls Džonson tvrdio da je Tič radio za korsare tokom Rata za špansko nasleđe, i da se “često isticao zbog svoje neuobičajene smelosti i lične hrabrosti.”[11] U skladu sa podacima iz njegovog života pre nego što je postao gusar, ne zna se ni kada se pridružio ratu.[12]


Novi Providens[uredi | uredi izvor]

Zbog svoje istorije kolonizacije, trgovine i piraterije, Zapadnoindijska ostrva su bila centar mnogih pomorskih incidenata u 17. i 18. veku. U 18. veku, Henri Dženings, korsar koji je postao gusar, i njegovi sledbenici odlučili su da od nenaseljenog ostrva Novi Providens naprave svoju bazu operacija; imalo je lak pristup Floridskom prolazu i trgovačkim rutama gde su prolazili mnogi brodovi koji su prelazili Atlantik. U luku Novog Providensa moglo je da pristane na stotine brodova, a bila je previše plitka za brodove Kraljevske ratne mornarice. Pisac Džordž Vudberi je Novi Providens opisao kao “ne grad za domove, već za privremeno boravište i osveženje za bukvalno plutajuću populaciju,” nastavljajući, “Jedini trajni stanovnici su sledbenici gusarskih kampova, trgovci i ulizice, svi ostali su prolazni”.[13] U Novom Providensu su gusari nalazili predah od zakona.[14]

Tič je bio jedan od onih koji su došli da uživaju u povlasticama koje je pružalo ovo ostrvo. Verovatno brzo nakon potpisivanja sporazuma u Utrehtu, doselio se sa Jamajke, i sa mnogim korsarima koji su učestvovali u ratu, počeo je da se bavi piraterijom. Verovatno oko 1716. godine, pridružio se posadi kapetana Bendžamina Hornigolda, čuvenog gusara koji je delao slobodnim vodama Novog Providensa. 1716. godine, Hornigold je postavio Tiča za kapetana slupa koji je prethodno osvojio.[15] Početkom 1717. godine, Hornigold i Tič su krenuli ka kontinentu. Zauzeli su brod koji je izvozio 120 bureta brašna iz Havane, a potom su uzeli i 100 bureta vina sa slupa iz Bermuda. Par dana kasnije, zaustavili su brod koji je plovio iz Madeire do Čarlstona u Južnoj Karolini. Tič i njegov intendantski oficir Vilijam Hauard [nb 1] su tada već teže kontrolisali svoju posadu. Oni su već sada razvili sklonost ka madeirskom vinu, a 29. septembra, blizu Kejp Čarlsa, su sa broda “Beti” iz Virdžinije uzeli samo pošiljku Madeire, nakon čega su potopili brod sa ostatkom tereta.[16]

Tokom ove plovidbe sa Hornigoldom nastaje i prvi izveštaj o Tiču, gde se priznaje kao pravi gusarski kapetan sa brojnom posadom. U izveštaju antipiratske patrole Severne Karoline, kapetan Metju Munt opisuje kako “Teč” upravlja slupom sa 6 topova i oko 70 članova posade.[17] U septembru, Tič i Hornigold susreću se sa Stedom Bonetom, zemljoposednikom i vojnim oficirom iz imućne porodice, koji se ranije te godine okrenuo pirateriji. Oko 70 ljudi koji su činili Bonetovu posadu, bili su nezadovoljni njegovim vođstvom, te je Tič, uz Bonetovu dozvolu, preuzeo komandu nad njegovim brodom “Osveta.” Njegovu eskadrilu su sada činila tri broda: “Osveta,” Tičov stari slup i Hornigoldov “Rendžer.” Do oktobra, ovoj maloj floti se pridružuje još jedan osvojeni brod.[18] Slupove “Robert” iz Filadelfije i “Dobronamerni” iz Dablina zaustavili su i opljačkali 22. oktobra 1717. godine.[19]

Kao bivši britanski korsar, Hornigold je napadao samo svoje stare neprijatelje, njegovoj posadi je smetalo to što nisu napadali britanske brodove pune dragocenog tereta, pa je krajem 1717. godine Hornigold degradiran. Ne zna se da li je Tič imao neke veze sa ovom odlukom[20], ali se Hornigold ubrzo povukao iz piraterije.[21] Sa sobom je poveo “Rendžera” i još jedan slup, a drugi slup i “Osvetu” je ostavio Tiču. Nikada se više nisu sreli, a Hornigold je, poput mnogih stanara Novog Providensa, bio pomilovan od strane Vudsa Rodžersa u junu sledeće godine.[22]

Crnobradi[uredi | uredi izvor]

Tičeva dva broda su 28. novembra napala francuski trgovački brod blizu obale Svetog Vinsenta. Pucali su sa bočnih strana iznad bedema, pobili deo njegove posade i tako primorali kapetana da se preda.[23] U pitanju je bio brod “Konkord” iz Sen Maloa, veliki francuski teretni brod za prevoz robova. Tič i njegova posada su brodom otplovili južno uz Sveti Vinsent i Grenadini, do ostrva Bekija, gde su iskrcali posadu i tovar, a brod prepravili za sopstvene potrebe. Posadi “Konkorda” dodeljen je manji Tičov slup, koji su oni preimenovali u “Mauvaise Rencontre” (Loš susret), pa su otplovili za Martinik. Tič jemožda regrutovao deo robova, ali je ostatak ostavljen na ostrvu, a kasnije, kada se posada broda “Mauvaise Rencontre” vratila, ponovo su zarobljeni.[24]

Tič je “Konkord” odmah preimenovao u “Osveta kraljice Ane,” i opremio ga sa oko 40 topova. Krajem novembra, blizu Svetog Vinsenta, napao je brod “Veliki Alen.” Posle duže borbe, primorao je veliki, dobro naoružani trgovački brod da se preda. Naredio im je da otplove blizu obale, gde je iskrcao posadu, uzeo tovar, a potom zapalio i potopio brod. Ovaj događaj je zabeležen u Bostonskom izveštaju, gde se navodi da je Tič zapovedao “francuskim brodom sa 32 topa, brigantinom od 10 topova i slupom od 12 topova.” Ne zna se kada i gde je Tič zauzeo brigantinu, ali smatra se da je tada na ova tri broda imao već oko 150 članova posade.[25][26]

Tič je 5. decembra 1717. godine zaustavio trgovački brod “Margaret” blizu Ostrva Kraba, kod Angvile. Kapetan broda, Henri Bostok, zajedno sa posadom, bili su zarobljeni oko osam sati, i bili primorani da gledaju kako je njihov brod poharan. Bostok, koji je držan na “Osveti kraljice Ane,” vraćen je na “Margaret” nepovređen i dozvoljeno mu je da ode sa svojom posadom.[27] On se vratio u svoju bazu, na ostrvo Sveti Kristofer, i ovaj incident prijavio guverneru Volteru Hamiltonu, koji mu je tražio pismenu izjavu. Po Bostokovom svedočenju, Tič je imao dva broda: slup i veliki francuski teretnjak holandske građe, sa 36 topova i 300 članova posade. Kapetan je smatrao da je veći brod prenosio skupoceni zlatni prah, srebrninu i jedan dragoceni pehar, koji su navodno uzeli od zapovednika “Velikog Alena”.[nb 2] Tičova posada je rekla Bostoku da su prethodno već potopili nekoliko brodova, i da planiraju da odu na Hispaniolu, gde bi sačekali Špansku armadu, koja je prevozila novac za plaćanje garnizona. Bostok je tvrdio i da ga je Tič ispitivao o kretanju lokalnih brodova, ali i da nije bio iznenađen kada mu je Bostok rekao da se iz Londona očekuje kraljevsko pomilovanje za sve gusare.[29]

U svom svedočenju, Bostok je opisao Tiča kao “visokog, suvog čoveka koji je imao veoma crnu bradu, koja je bila veoma duga.” To su bili prvi zapisi o Tičovom izgledu, a otuda i njegov nadimak, Crnobradi.[30] U kasnijim opisima pominje se da je njegova gusta, crna brada bila ispletena u kike, nekada uvezane malim šarenim trakama. Džonson (1724.) ga opisuje kao “takvu pojavu, da ni furija iz pakla ne bi strašnije izgledala.”[31] Ne zna se da li je Džonsonov opis bio tačan, ili malo ulepšan, ali izgleda da je Tič znao kako izgled može da utiče na ljude; bolje da se neprijateljima utera strah u kosti, nego da se oslanja samo na pretnje. Tič je bio visok čovek, širokih ramena. Nosio je čizme do kolena i tamnu odeću, veliki šešir, a ponekad i dugi plašt jarkih boja od svile ili somota.[32] Prema Džonsonu, za vreme bitke Tič je nosio “povez preko ramena, sa tri kaiša za pištolje, koji su visili u kuburama poput redenika, i stavljao upaljene šibice ispod šešira,”[32][nb 3] ovo poslednje verovatno da bi još više naglasio svoj zastrašujući izgled. Uprkos njegovoj reputaciji nemilosrdnog gusara, ne postoje nikakvi zapisi koji bi potvrdili da je ikada ubio ili povredio nekog od svojih zarobljenika. [nb 4]Moguće je da je Tič koristio i druge pseudonime; brod “Monseratski Trgovac” naišao je na dva broda i jedan slup, kojima su komandovali kapetan Kentiš i kapetan Edvards (poznati pseudonim Steda Boneta).[35]

Širenje Tičeve flote[uredi | uredi izvor]

Nije poznato gde se Tič kretao krajem 1717. i početkom 1718. godine. Pretpostavlja se da su on i Bonet odgovorni za napad kod Svetog Eustahija decembra 1717. godine. Henri Bostok je tvrdio da je čuo kako gusari planiraju da krenu za zaliv Samana u Hispanioli, ali brzom pretragom nisu otkrivene nikakve gusarske aktivnosti. Hjum, kapetan broda njenog kraljevskog veličanstva “Skarborou” (1711.), izvestio je 6. februara: “priča se da gusarski brod sa 36 topova i 250 članova posade, i slup od 10 topova i 100 članova posade plove oko Ostrva Zavetrine.” Hjum je svojoj posadi pridodao vojnike naoružane musketama i pridružio se brodu njenog kraljevskog veličanstva “Sifordu” u potrazi za ovim brodovima, ali bezuspešno, mada su otkrili da su dva broda potopila jedan francuski brod kod ostrva Sveti Kristofer, a poslednji put su viđeni kako “odlaze niz severnu stranu Hispaniole.” Iako nije potvrđeno da su ovim brodovima komandovali Tič i Bonet, pisac Angus Konstam veruje da je tako.[36]

U martu 1718. godine, dok su plovili oko ostrva Turnef, istočno od Belizea, primetili su da slup za seču drva sa Jamajke, “Avantura,” pristiže u luku. Zaustavili su brod i pozvali kapetana Dejvida Heriota da se pridruži gusarima. Heriot i njegova posada su prihvatili poziv, a Tič je poslao posadu da upravlja “Avanturom,” postavivši Izraela Hendsa za kapetana.[37] Otplovili su u Honduraški zaliv, gde su svojoj eskadri pridružili još jedan brod i četiri slupa.[38][39] Tičova proširena flota je 9. aprila opljačkala i spalila brod “Protestant Cezar.” Zatim su otplovili na Veliki Kajman, gde su zauzeli jedan “mali brod‐kornjaču”. Tič je zatim verovatno krenuo ka Havani, gde je možda zauzeo manji španski brod koji je isplovio iz kubanske luke.[40] Zatim su se uputili ka istočnoj obali Floride, ka olupini Španske flote iz 1715. Tamo je Tič iskrcao posadu zauzetog španskog slupa, nakon čega je produžio severno do luke Čarlston u Južnoj Karolini, napadnuvši usput tri broda.[41]

Opsada Čarlstona[uredi | uredi izvor]

Do maja 1718. godine, Tič je sebi dodelio titulu komodora i bio je na vrhuncu svoje moći. Kasnije tog meseca, njegova eskadra opsela je luku Čarlston u Provinciji Južna Karolina . Zaustavili su sve brodove koji su ulazili ili izlazili iz luke, a kako grad nije imao stražarski brod[42], prvo su zauzeli sprovodni čamac. Tokom narednih pet ili šest dana, devet brodova je zaustavljeno i opljačkano dok su pokušavali da pređu Čarlstonski sprud, gde je bila usidrena Tičeva flota. Jedan od brodova, “Krauli”, plovio je za London sa grupom istaknutih građana Čarlstona, među kojima je bio i Semjuel Reg (član Veća Provincije Karoline). Putnici su ispitivani o brodovima u luci, pa zatvoreni u potpalublje na pola dana. Tič je zarobljenicima saopštio da su njegovoj floti potrebne medicinske potrepštine od vlade Južne Karoline, a ako niko ne bi pristao da ih snabde, svi zarobljenici bi bili pogubljeni, njihove glave bi poslali Guverneru, a svi brodovi bi bili potopljeni.[43]

Reg je pristao na Tičeve zahteve, a gospodinu Marksu i dvojici pirata dali su dva dana da preuzmu lekove. Tič je premestio svoju flotu, kao i zarobljene brodove, na oko 5 ili 6 liga od kopna. Tri dana kasnije, stigao je kurir koga je poslao Marks, Marksov brod se prevrnuo, što je odložilo njihov povratak u Čarlston. Tič je odobrio odlaganje od dva dana, ali se ipak niko nije vratio. Tada je sazvao sastanak mornara, i premestio osam brodova u luku, što je izazvalo opštu paniku u gradu. Kada je Marks konačno stigao, objasnio je šta se dogodilo. On je Guverneru preneo zahteve gusara i lekovi su brzo prikupljeni, ali nisu mogli da pronađu dvojicu gusara koji su mu bili pratnja, kasnije su ih pronašli pijane.[44] Tič je ispoštovao svoj deo nagodbe i oslobodio brodove i zatvorenike – mada su im uzeli sve dragocenosti, uključujući i skupocenu odeću koju su neki od njih nosili.[45]

Zaliv Bofort[uredi | uredi izvor]

Dok je bio u Čarlstonu, Tič je saznao da je Vuds Rodžers krenuo iz Engleske sa nekoliko ratnih brodova, sa naređenjem da očisti Zapadnoindijska ostrva od gusara. Tičeva eskadra je zaplovila severno obalom Atlantika i u zaliv Topsejl (poznatiji kao zaliv Bofort), blizu obale Severne Karoline. Tamo su planirali da nagnu svoje brodove da bi im očistili korita, međutim, “Osveta kraljice Ane” se nasukala na sprud, glavni jarbolse polomio i oštetilo se dosta drvene građe. Tič je naredio slupovima da pokušaju da je oslobode uz pomoć kanapa. Brod “Avantura”, kojim je komandovao Izrael Hends, takođe se nasukao. Oba broda su bila previše oštećena[46], tako da su ostali samo “Osveta” i španski slup.[47]

Tič je čuo za kraljevsko pomilovanje i verovatno rekao Bonetu da bi ga prihvatio. Pomilovanje je važilo za sve gusare koji bi se predali do 5. septembra 1718., ali je postojala napomena da bi imunitet važio samo za zločine počinjene pre 5. januara. Iako je u teoriji ovo predstavljalo pretnju za Tiča i Boneta zbog opsade Čarlstona, vlasti bi ipak mogle da odbace ove uslove. Tič je smatrao da može da veruje guverneru Čarlsu Edenu, ali je ipak želeo da sačeka da vidi šta će se desiti nekom drugom kapetanu.[48] Bonet je na manjoj jedrenjači[nb 5] odmah otišao u Bat, gde se predao guverneru Edenu, i bio je pomilovan. Potom se vratio u zaliv Bofort po “Osvetu” i svoju posadu, sa namerom da ode u Sent Tomas i unovči ih. Na njegovu nesreću, Tič je ukrao sve dragocenosti i opremu, a posadu ostavio na ostrvu. Bonet je hteo da mu se osveti, ali nije uspeo da ga pronađe. Sa svojom posadom, ponovo se okrenuo pirateriji, i zarobljeni su 27. septembra 1718. godine na ušću reke Kejp Fir. Svi osim četvorice su osuđeni i obešeni u Čarlstonu.[49][nb 6]

Pisac Robert Li pretpostavlja da su Tič i Hends namerno nasukali brodove da bi se rešili dela posade i tako zadržali veći deo plena za sebe. Tokom suđenja Bonetovoj posadi, bocman “Osvete” Ignacius Pel svedočio je da je “brod nasukan i izgubljen, što je izazvao Teč”.[50] Li smatra da je moguće da je Tič ispričao Bonetu za svoj plan da primi pomilovanje. Predložio je Bonetu da uradi isto, pa da postane korsar za Englesku, pošto je na pomolu bio rat četvornog saveza i Španije. Li sugeriše i da je Tič ponudio da vrati “Osvetu” Bonetu.[51] Konstam (2007) ima slično mišljenje, on misli da je za Tiča “Osveta kraljice Ane” postala nepouzdana. Kad god bi se usidrili, vest o tome bi brzo došla do okolnih gradova i kolonija, pa su brodovi odlagali isplovljavanje. Bilo je mudro za Tiča da se ne zadržava predugo na jednom mestu, ali uništavanje broda je ipak bila ekstremna mera.[52]


Pomilovanje[uredi | uredi izvor]

Pre nego što je sa svojim preostalim slupom krenuo severno do zaliva Okrakok, Tič je ostavio 25 članova svoje posade na malom peščanom ostrvu, koje je bilo jednu ligu udaljeno od kontinenta. Možda su otkrili njegov plan, pa je ovo uradio da bi ugušio njihove proteste. Bonet ih je spasao dva dana kasnije.[53] Tič je produžio ka Batu, gde je njega i njegovu posadu pomilovao guverner Eden, samo par dana nakon što je Bonet ostao bez pomilovanja.[54]

Preselio se u Bat, na istočnu stranu zaliva kod Plum Pointa, blizu Edenovog doma. Tokom jula i avgusta, putovao je od grada do slupa u Okrakorku. Džonson tvrdi da je oženio ćerku lokalnog zemljoposednika, mada nema dokaza za to. Eden je dozvolio Tiču da otplovi na Sent Tomas, ne bi li postao korsar (ovo je bio dobar način da se problematični gusari izvedu iz manjih gradova), i Tiču je zvanično dato pravo vlasništva nad njegovim preostalim slupom, koji je tada nazvao “Avantura.” Do kraja avgusta, vratio se pirateriji, a Guverner Pensilvanije je izdao nalog za njegovo hapšenje. Tič je tada već bio daleko, verovatno u zalivu Delaver. Kada je napuštao Karibe, oteo je dva francuska broda, prebacio svu posadu na jedan od njih, a drugi vratio u zaliv Okrakok.[55] U septembru je rekao Edenu da je taj brod našao napušten na moru. Ubrzo je sazvan Zamenski Admiralski Sud, kojim su presedali Tobajas Najt i Carinski inkasator. Presudili su da je brod bio napušten, a od tovara, 20 velikih bureta šećera dobio je Najt, a 60 Eden; ostatak je pripao Tiču i njegovoj posadi.[56]

Zaliv Okrakok je bio omiljeno uporište Tiča. Imao je odličan pogled na brodove koji su plovili oko severoistočne Karoline; odatle je Tič i primetio da se približava brod Čarlsa Vejna, engleskog gusara. Nekoliko meseci ranije, Vejn je odbio pomilovanje Vudsa Rodžersa i pobegao ratnim brodovima koje je engleski kapetan doveo u Nasau. Gonio ga je i Tičev bivši komandant Bendžamin Hornigold, koji je sada bio lovac na gusare. Tič i Vejn su proveli nekoliko noći na južnom kraju ostrva Okrakok, u pratnji ozloglašenih gusara Izraela Hendsa, Roberta Dila i Kaliko Džeka.[57]


Aleksandar Sportsvud[uredi | uredi izvor]

Vest o Tiču i Vejnu se przo pročula među obližnjim kolonijama, pa je stigla i do Guvernera Pensilvanije, koga je ovo toliko uznemirilo da je odmah poslao dva slupa da zarobe gusare. Nisu uspeli da ih zarobe, ali i guverner Virdžinije, Aleksandar Spotsvud, bio je uznemiren kada je čuo da bivši pirat sa svojom posadom živi u susednoj državi.[58] Neki bivši članovi Tičeve posade već su se bili preselili u nekoliko gradova‐luka u Virdžiniji, zbog čega je Spotsvud 10. jula izdao proklamaciju po kojoj su svi gusari bili dužni da se jave vlastima i odreknu svog oružja, a bilo im je zabranjeno i da putuju u grupama većim od tri. Kako je bio na čelu krunskih kolonija, Spotsvud je sa prezirom gledao na posedničku koloniju Severnu Karolinu; smatrao je da oni nisu sposobni da kontrolišu gusare, koji bi se verovatno vratili pirateriji čim ostanu bez novca, što bi onda naškodilo trgovini Virdžinije.[59]

Pirat Crnobradi: objavljeno u Istorija Pirata, 1725.



Spotsvud je saznao da se u blizini nalazi Vilijam Hauard, bivši intendantski oficir “Osvete kraljice Ane” i naredio je da uhapse njega i njegova dva roba, uz sumnju da zna gde se skriva Tič. Spotsvud nije imao ovlašćenje da im sudi,[nb 7] zbog čega je Hauardov advokat, Džon Holovej, tužio Brenda, kapetana broda njenog kraljevskog veličanstva “Lajm,” gde je Hauard bio zatvoren. Takođe je u Hauardovo ime zahtevao i odštetu od 500 funti za nezakonito hapšenje.

Spotsvudovo veće je tvrdilo da Tičovo prisustvo izaziva krizu, te da, prema statutu Vilijama trećeg, guverner ima pravo da sudi Hauardu bez porote. Optužen je za nekoliko čina piraterije koje je navodno počinio nakon datuma određenog za pomilovanja, u “slupu koji je pripadao podanicima španskog kralja.” Ignorisali su činjenicu da se to dešavalo van Spotsvudsove jurisdikcije i da je brod tada zvanično pripadao Hauardu. Jedna optužba se odnosila na dva napada, od kojih je jedan bio brod za prevoz robova kod Čarlstonskog spruda, sa koga je, pretpostavlja se, došao jedan od Hauardovih robova. Hauard je optužen za pirateriju i iščekivalo ga je suđenje ispred Zamenskog Admiralskog Suda, ali Brend i njegov kolega, kapetan Gordon (brod njenog kraljevskog veličanstva“Biser”), odbijali su suđenje dok je Holovej prisutan.[nb 8] Holovej je bio ljut zbog ovoga, ali nije imao izbora nego da se povuče, a zamenio ga je vrhovni tužilac Virdžinije, Džon Klejton, koga je Spotsvud opisao kao “poštenijeg čoveka (od Holoveja)”.[60] Hauard je proglašen krivim i osuđen na smrt vešanjem; međutim, spasila ga je naredba iz Londona da se svi gusari koji su se predali pomiluju za dela piraterije počinjena pre 23. jula 1718. godine.[61][62]

U međuvremenu, Spotsvud je od Hauarda dobio informacije o lokaciji Tiča i planirao je da pošalje vojsku preko granice u Severnu Karolinu da ga uhvate.[63] Podržala su ga dva čoveka koja su htela da diskredituju guvernera Severne Karoline – Edvard Mouzli i pukovnik Moris Mur.[64] Pisao je i Odboru za trgovinu, sugerišući da bi Kraljevstvo imalo finansijsku korist od hapšenja Tiča. Spotsvud je lično finansirao ovu operaciju, verovatno jer je verovao da je Tič imao mnogo sakrivenog blaga. Kapetanima Gordonu i Brendu sa “Bisera” i “Lajma” naredio je da kopnom odu u Bat. Poručniku Robertu Mejnardu sa “Bisera” data su dva konfiskovana slupa, da bi gradu prišao sa mora.[nb 9] An extra incentive for Teach's capture was the offer of a reward from the Assembly of Virginia, over and above any that might be received from the Crown.[66] Dodatni podsticaj za hvatanje Tiča bila je i nagrada koju je nudila Skupština Virdžinije, a koja je bila veća od bilo koje druge. Mejnard je 17. novembra preuzeo kontrolu nad dva naoružana slupa. Dali su mu 57 ljudi – 33 sa “Bisera” i 24 sa “Lajma.”

Mejnard i deo eskadre sa “Bisera” uzeli su veći brod i nazvali ga “Džejn;” ostatak je išao “Rendžerom,” kojim je komandovao jedan od Mejnardovih oficira, gospodin Hajd. Neki od civila koji su činili posadu ova dva broda su ostali na njima. Zaplovili su od Kikotana, uz reku Džejms, 17. novembra.[67] Slupovi su plovili sporo da bi Brendova vojska na kopnu imala vreme da stigne do Bata. Brend je krenuo šest dana kasnije, i stigao na tri milje od Bata 23. novembra. U Brendovoj vojsci bila je i nekolicina Severnokarolinaca, uključujući pukovnika Mura i kapetana Džeremaju Vejla, koji su poslati da spreče pobunu lokalnog stanovništva protiv prisustva strane vojske. Mur je otišao do grada da proveri da li je Tič tamo; javio je da nije, ali da ga očekuju “svakog časa.” Tada je Brend otišao kod guvernera Edena da ga obavesti šta nameravaju da urade. Idućeg dana, Brend je poslao dva kanua niz reku Pamliko do zaliva Okrakok da izvide da li je Tič tu. Vratili su se posle dva dana, i raportovali o onome što se naposletku i pročulo.[68]


Poslednja bitka[uredi | uredi izvor]

Mejnard je pronašao gusare u unutrašjnosti ostrva Okrakok, na veče 21. novembra.[69] Njihov položaj je utvrdio uz pomoć brodova koje je usput zaustavljao, ali pošto nije bio upoznat sa lokalnim kanalima i sprudovima, rešio je da sačeka jutro. Zaustavio je sve brodove koji su išli ka zalivu – da bi sprečio da neko obavesti Tiča da su tu – i postavio stražu da motri na oba slupa, da Tič ne bi pobegao na more.[70] Na drugom kraju ostrva, Tič je imao goste, pa nije postavio stražu. Kako je Izrael Hends bio u Batu sa 24 mornara sa “Avanture,” Tičeva posada je brojala mnogo manje ljudi. Prema Džonsonu (1724.), Tič “nije imao vise od 25 čoveka na brodu,” ali je “brodovima sa kojima je dolazio u kontakt pričao da ima 40”.[71] Brend je admiralitetu kasnije raportovao da je bilo “13 belih i 6 crnaca.”[72]

U zoru, Mejnard je uplovio u kanal sa dva slupa, ispred kojih je išao mali čamac sa dubinomerom. Sa “Avanture” su ubrzo spazili čamac, i pucali su na njega čim im je došao u domet. Dok se čamac ubrzano povlačio ka “Džejn,” Tič je presekao sidrenjak “Avanture.” Tičeva posada je brzo podigla jedra i okrenula brod tako da su topovi sa desne strane bili upereni ka Mejnardovim brodovima, koji su se polako približavali.[73] Hajd je “Rendžera” pomerio sa leve strane “Džejn,” i na oba broda su razvili britansku vojnu zastavu. “Avantura” je krenula ka obali Okrakoka, ka uskom kanalu. [74]Ne zna se tačno šta se zatim dogodilo. Džonson tvrdi da je došlo do razmene vatre, nakon čega se “Avantura” nasukala na peščani sprud, dok se Mejnard usidrio i olakšao svoj brod ne bi li prešao iznad spruda. Po drugoj verziji, “Džejn” i “Rendžer” su se nasukali, mada Mejnard to ne pominje u svom izveštaju.[75]

[76][nb 10] | align = right | width = 33%}} Ono što je sigurno je da je “Avantura” okrenula topove ka brodovima i pucala. Bočna strana broda je bila razarajuća: u samo jednom trenutku je Mejnard ostao bez trećine svoje vojske. Na “Džejn” je ranjeno ili ubijeno 20 mornara, a na “Rendžeru” 9. Hajd je bio mrtav, a njegov drugi i treći oficir mrtvi ili teško ranjeni. Njegov slup je bio toliko oštećen, da više nije imao nikakvu ulogu u napadu.[78] Opet se ne zna tačno šta se zatim dogodilo, ali je moguće da su sa “Džejn” pucali iz oružja i oštetili prednje jedro “Avanture,” zbog čega je taj brod izgubio kontrolu i nasukao se. Nakon Tičevog napada, možda su se i “Džejn” i “Rendžer” nasukali; tada je bitka postala trka čiji će brod prvi da zaplovi.

Poručnik je držao dosta svojih ljudi u potpalublju, i pošto je očekivao da se gusari ukrcaju na njihov brod, rekao im je da se pripreme za borbu prsa u prsa. Tič je posmatrao kako se razmak između brodova smanjuje i naredio svojim ljudima da budu u pripravnosti. Do kontakta između brodova je došlo kada su sa “Avanture” zakačili kuke i kada su bacili nekoliko bombi od baruta i sačmi sa zapaljenim fitiljima na palubu slupa. Dok se dim raščišćavao, Tič se sa svojim ljudima ukrcao na brod. Zadovoljni što je brod bio skoro prazan, počeli su da pucaju na malu grupu ljudi na krmi koje je predvodio poručnik.[79]

Hvatanje pirata, Crnobradog, 1718, naslikana 1920

Ostatak Mejnardovih ljudi je izjurio iz zaklona, vičući i pucajući. Plan da iznenade Tiča i njegovu posadu je upalio, pirati su očigledno bili zatečeni napadom. Tič je okupio svoje ljude i dve grupe su se borile na palubi, koja je već bila klizava od krvi onih koji su bili ubijeni ili povređeni u Tičevom napadu. Mejnard i Tič su pucali jedan na drugog svojim kuburama, a zatim ih bacili. Tič je izvukao svoju sablju i uspeo da slomi Mejnardov mač. Iako su bili bolje uvežbani i malo brojniji, gusari su bili potisnuti prema pramcu, omogućavajući “Džejninoj” posadi da opkoli Mejnarda i Tiča, koji je do tada bio potpuno izolovan.[80] Kako se Mejnar povukao da bi ponovo pucao, Tič je krenuo da ga napadne, ali jedan od Mejnardovih ljudi mu je presekao vrat.[81] Kako je bio teško ranjen, nekoliko Mejnardovih ljudi ga je napalo i ubilo. Ostali pirati brzo su se predali. One koji su ostali na “Avanturi” zarobila je posada “Rendžera,” uključujući i jednog čoveka koji je planirao da zapali sobu sa barutom i raznese brod. Postoje različiti spiskovi žrtava ove bitke: Mejnard je izvestio da je 8 njegovih ljudi i 12 pirata bilo ubijeno. Brend je izvestio da je ubijeno 10 pirata i 11 Mejnardovih ljudi. Spotsvud je tvrdio da je poginulo 10 pirata i 10 kraljevih ljudi.[82] Mejnard je kasnije pregledao Tičevo telo, zapazivši da je bio najmanje pet puta upucan i oko dvadeset puta isečen. Pronašao je i nekoliko predmeta prepiske, uključujući i pismo od Tobajasa Najta. Tičevo telo bacili su u uvalu, dok su glavu zakačili da visi sa kosnika Mejnardovog broda, kako bi mogli da preuzmu nagradu.[83]


Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Poručnik Mejnard ostao je na Okrakoku još nekoliko dana, vršeći popravke i sahranjujući mrtve.[84] Tičev plen – šećer, kakao, indigo i pamuk – pronađen „u gusarskim slupovima i na obali u šatoru u kojem slupovi stoje,“ prodat je na aukciji zajedno sa šećerom i pamukom nađenim u štali Tobajasa Najta, za 2238 funti. Guverner Spotsvud iskoristio je deo ovoga da plati celu operaciju. Nagradni fond za hvatanje Tiča trebalo je da bude oko 400 funti, ali je podeljen između posada brodova njenog kraljevskog veličanstva “Lajm” i “Biser.” Kako kapetan Brend i njegove trupe nisu bili ti koji su rizikovali svoje živote, Mejnard je smatrao da je ovo krajnje nepravedno. Međutim, izgubio je veći deo podrške koju je mogao da ima kada je otkriveno da su on i njegova posada uzeli oko 90 funti Tičevog plena. Ove dve kompanije nisu primile svoju novčanu nagradu naredne četiri godine[85][86], i uprkos svojoj hrabrosti Mejnard nije bio unapređen, umesto toga iščezao je u zaborav.[87]

Brend je u Batu pronašao ostatak Tičeve posade i bivših saradnika, i prebacio ih u Vilijamsburg u Virdžiniji, gde su uhapšeni zbog piraterije. Nekolicina njih bili su crnci, što je navelo Spotsvuda da upita svoje veće šta može da se uradi sa „okolnostima ovih crnaca kako bi ih izuzeli da ne prolaze kroz isto suđenje kao ostali pirati“. Uprkos tome, njima je suđeno zajedno sa njihovim saradnicima u glavnog zgradi Vilijamsburga, po zakonu admiraliteta, 12. marta 1719. godine. Nema zapisa o suđenjima iz tog dana, ali je 14 od 16 optuženih proglašeno krivim. Od preostale dvojice jedan je dokazao da je učestvovao u borbi iz nužde, da je bio na Tičevom brodu samo kao gost na zabavi prethodne noći, a ne kao gusar. Drugi, Izrael Hends, nije bio prisutan u borbi. On je tvrdio da ga je Tič upucao u koleno tokom pijanke, kao i da je za njega još uvek važilo kraljevsko pomilovanje.[nb 11][89][90]


Guverner Eden se stideo zbog Spotsvudove invazije na Severnu Karolinu, dok se Spotsvud odrekao svog dela zaplene.[91] On je branio svoje postupke, pišući lordu Karteretu, akcionaru Provincije Karolina kako bi mogao da ima koristi od prodaje zaplenjene imovine i podsećajući grofa koliko Virdžinijanaca je poginulo da bi zaštitilo njegove interese. Zalagao se za tajnost operacije sugerišući da Eden „ne bi mogao nikako da doprinese uspehu plana“, a Edenu je rekao da je dobio ovlašćenje za hvatanje gusara od kralja. Edena su žestoko kritikovali zbog povezanosti sa Tičem i optužen je kao saučesnik. Kritikujući Edena, Spotsvud je pokušavao da ojača legitimitet svoje invazije.[92] Li (1974) zaključuje da iako je Spotsvud možda mislio da cilj opravdava sredstvo, on nije imao zakonsko ovlašćenje da napadne Severnu Karolinu, zarobi gusare, oduzme njihovu robu i rasproda je na aukciji.[93] Eden je bez sumnje imao isto mišljenje. Kako je Spotsvud takođe optužio Tobajasa Najta da je u savezu sa Tičem, 4. aprila 1719. Eden je doveo Najta na ispitivanje.

Izrael Hends je par nedelja ranije svedočio da je Najt bio na palubi “Avanture” avgusta 1718. godine, ubrzo nakon što je Tič doveo francuski brod u Severnu Karolinu kao nagradu. Četiri gusara je svedočilo da su sa Tičem posetili Najtov dom kako bi mu odneli poklone. Ovo svedočenje i pismo Mejnarda pronađeno na Tičevom telu činili su se uverljivim dokazima, ali Najt spremno sprovodi svoju odbranu. Iako je bio veoma bolestan i blizu smrti, doveo je u pitanje pouzdanost Spotsvudovih svedoka. Tvrdio je da je Izrael Hends govorio pod prinudom, a da po zakonu Severne Karoline, drugi svedok, Afrikanac, nije mogao da svedoči. Šećer, tvrdio je, bio je skladišten u njegovoj kući legalno, a Tič ga je posetio samo poslovno, u njegovom službenom svojstvu. Odbor je proglasio Najta nevinim po svim tačkama optužnice. Umro je kasnije te godine.[94][95]

Edena je uzrujalo to što su optužbe protiv Najta nastale tokom suđenja u kojem on nije učestvovao. Roba koju je Brend oduzeo bila je zvanično vlasništvo Severne Karoline i Eden ga je smatrao lopovom. Svađa je stalno besnela između kolonija, do Edenove smrti 17. marta 1722. Njegov testament je imenovao za korisnika jednog Spotsvudovog neprijatelja, Džona Holoveja. Iste godine, Spotsvuda, koji se godinama borio protiv svojih neprijatelja u Gornjem Domu i veću, zamenio je Hju Drisdejl, kada su ubedili Roberta Valpola da deluje.[96]

Savremeno gledište[uredi | uredi izvor]

Zvanični stavovi o gusarima ponekad se sasvim razlikuju od stavova savremenih autora, koji svoje subjekte č esto opisuju kao odvratne odmetnike mora. Engleska vlada je korsare koji su postali gusari obično smatrala za rezervnu pomorsku snagu, a ponekad su ih i aktivno podsticali; tako je davne 1581. kraljica Elizabeta proglasila Frensisa Drejka vitezom, kada se vratio u Englesku sa ekspedicije oko sveta sa plenom procenjene vrednosti 1,500,000 funti.[97]

Kraljevska pomilovanja su često bila izdavana, obično kada je Engleska bila na ivici rata i mišljenje javnosti o piratima je često bilo povoljno, neki su smatrali i da su nalik zaštitnicima.[98] Ekonomista Piter Lison veruje da su pirati uglavnom bili lukavi poslovni ljudi, daleko od savremenog, romantiziranog shvatanja o njima kao o ubilačkim tiranima. Međutim, nakon što se Vuds Rodžers 1718. iskrcao na Novi Providense i okončao piratsku republiku, piraterija u Zapadnoindijskim ostrvima je okončana. Bez lako dostupnog tržišta gde bi prodali svoju kradenu robu, pirati su se sveli na puku egzistenciju, i nakon gotovo čitavog veka pomorskog ratovanja između Britanaca, Francuza i Španaca ‐ tokom kojeg su mornari lako mogli naći zaposlenje ‐ usamljeni korsari našli su se u manjini u odnosu na moćne brodove koje je britanska imperija zaposlila da brane njenu trgovačku flotu. Popularnost trgovine robljem pomogla je da se privede kraju granično stanje Zapadnoindijskih ostrva, i u ovim uslovima, piraterija nije više mogla da se razvija kao nekada.[99]

Od kraja ovog takozvanog zlatnog doba piraterije, Tič i njegovi podvizi postali su tema predanja, inspirativnih knjiga, filmova, pa čak i vožnji u zabavnim parkovima. Izvor velikog dela onoga što se o njemu zna može biti „Opšta istorija pljačkanja i ubistava najozloglašenijih gusara“ Čarlsa Džonsona, objavljena u Britaniji 1724.[100] Džonson je bio priznati poznavalac gusara, njegovi opisi ličnosti poput En Boni i Meri Rid godinama su bili neophodno štivo za one koji su zainteresovani za ovu temu.[101] Čitaoce su zagolicale njegove priče i drugo izdanje je brzo izašlo, iako pisac Angus Konstam pretpostavlja da je Džonsonov pristup Crnobradom bio „pomalo obojen kako bi napravio senzacionalniju priču“.[nb 12] Ipak, uglavnom se smatra da je Opšta istorija pouzdan izvor.[102] Džonson je možda bio preuzet pseudonim. Kako su Džonsonove priče potvrđene ličnim i zvaničnim izveštajima, Li (1974) smatra da, ko god da je on bio, imao je pristup službenoj prepisci. Konstam špekuliše dalje, sugerišući da je Džonson možda bio engleski pisac Čarls Džonson, britanski izdavač Čarls Rivington ili pisac Danijel Defo. U svom delu iz 1951. „Divni dani piraterije“, autor Džordž Vudberi piše da je Džonson „očigledno pseudonim“, nastavljajući: „čovek ne može, a da ne posumnja da je i on sam bio pirat“.[103]

Tičeva zastava prikazuje kostura kako kopljem probada srce, dok nazdravlja Đavolu. Ova zastava trebalo je da zastraši neprijatelja.

[104]

Uprkos svojoj ozloglašenosti, Tič nije bio najuspešniji pirat. Procenjuje se da su Henri Everi, bogati čovek u penziji, i Bartolomju Roberts uzeli pet puta više od onoga što je Tič ukrao.[105] Lovci na blago dugo su bili opsednuti traženjem bilo kakvog traga njegove navodne zalihe zlata i srebra, ali ništa pronađeno na brojnim istraživanim lokalitetima duž istočne obale SAD nikada nije povezano sa njim. Neke priče navode da su pirati često ubijali jednog zarobljenika na mestu gde su zakopali svoj plen,[106] i Tič nije bio izuzetak u ovim pričama, ali nije čudno što ništa nije pronađeno; zakopano blago pirata često se smatra savremenim mitom, za koji gotovo ne postoje dokazi. Dostupni spisi ne sadrže ništa što bi ukazivalo da je zakopavanje blaga bila uobičajena praksa, osim u mašti pisaca fiktivnih dela, poput “Ostrva s blagom”. Takve zalihe bi zahtevale jednog bogatog vlasnika, a njihovo navodno postojanje zanemaruje komandnu strukturu piratskog broda, u kojoj je posada često imala pravo glasa.[107]

Jedini pirat za koga se ikada znalo da je zakopavao blago bio je Vilijam Kid,[108] jedino blago do sada pronađeno iz Tičevih podviga je ono uzeto sa olupine onoga za šta se pretpostavlja da je “Osveta kraljice Ane,” pronađeno 1996.[109] Od 2009. je pronađeno više od 250,000 artefakata.[110] Asortiman je javno izložen u Pomorskom muzeju Severne Karoline.[111]

Postoje razne sujeverne priče o Tičevom duhu. Neobjašnjiva svetla na moru često se nazivaju “Tičeva svetlost”, a neki predanja tvrde da ozloglašeni gusar sada luta zagrobnim životom, tražeći svoju glavu, iz straha da ga njegovi prijatelji i Đavo neće prepoznati.[112] U priči iz Severne Karoline, Tičeva lobanja je upotrebljena kao osnova za srebrni pehar za piće; lokalni sudija je čak tvrdio da je pio iz njega jedne noći 1930‐ih.[113]

Ime Crnobradi vezuje se za mnoge lokalne atrakcije, poput Čarlstonove uvale Crnobradog.[114] Njegovo ime i ličnost često se javljaju u literaturi. On je glavni lik fiktivnog dela Matilde Daglas iz 1835, “Crnobradi: jedna strana iz kolonijalne istorije Filadelfije”. U fikciji “Doba nerazumnosti” [115]Gregorija Kiza, on se pojavljuje kao guverner kolonije, a priča Tima Pauersa iz 1988 “Na čudnijim plimama” govori o njegovom formiranju saveza gusara. Filmske interpretacije njegovog života uključuju: “Pirat Crnobradi” (1952), “Duh Crnobradog” (1968), “Crnobradi: teror na moru“ (2005), kao i mini serija kanala Holmark iz 2006. “Crnobradi.” Paralele se takođe povlače između Džonsonovog Crnobradog i lika kapetana Džeka Speroua iz avanturističkog filma iz 2003. “Pirati sa Kariba: Prokletstvo Crnog bisera” .[116]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Brooks 2015, str. 20–22
  2. ^ Johnson 1724, str. 57
  3. ^ Lee 1974, str. 20.
  4. ^ Konstam 2007, str. 157.
  5. ^ Perry 2006, str. 14.
  6. ^ Konstam 2007, str. 10–12.
  7. ^ Lee 1974, str. 3–4.
  8. ^ Wood, Peter H (2004), „Teach, Edward (Blackbeard) (d. 1718)”, Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, Pristupljeno 09. 06. 2009, [Pretplata neophodna (pomoć)] 
  9. ^ Lee 1974, str. 4–5.
  10. ^ Konstam 2007, str. 19.
  11. ^ Johnson 1724, str. 70
  12. ^ Lee 1974, str. 9.
  13. ^ Woodbury 1951, str. 71–72.
  14. ^ Lee 1974, str. 9–11.
  15. ^ Lee 1974, str. 11–12.
  16. ^ Konstam 2007, str. 68–69.
  17. ^ Konstam 2007, str. 64.
  18. ^ Konstam 2007, str. 78–79.
  19. ^ Lee 1974, str. 13–14.
  20. ^ Konstam 2007, str. 66–67.
  21. ^ Konstam 2007, str. 79.
  22. ^ Woodbury 1951, str. 155.
  23. ^ Lee 1974, str. 14.
  24. ^ Konstam 2007, str. 81–88.
  25. ^ Lee 1974, str. 18.
  26. ^ Konstam 2007, str. 88.
  27. ^ Konstam 2007, str. 154–155.
  28. ^ Konstam 2007, str. 90–91.
  29. ^ Lee 1974, str. 27–28.
  30. ^ Konstam 2007, str. 91.
  31. ^ Konstam 2007, str. 155.
  32. ^ a b Johnson 1724, str. 87
  33. ^ Lee 1974, str. 21.
  34. ^ Leeson, Peter T. (2010), Pirational Choice: The Economics of Infamous Pirate Practices, str. 21, Pristupljeno 21. 04. 2010 
  35. ^ Konstam 2007, str. 88–89.
  36. ^ Konstam 2007, str. 124–126.
  37. ^ Downey, Cristopher Byrd (2012). „Blackbeard”. Stede Bonnet: Charleston's Gentleman Pirate. The History Press. str. 44. ISBN 978-1-60949-540-4. 
  38. ^ Lee 1974, str. 30–33.
  39. ^ Konstam 2007, str. 127–128.
  40. ^ Lee 1974, str. 36–37.
  41. ^ Konstam 2007, str. 130.
  42. ^ Konstam 2007, str. 164.
  43. ^ Lee 1974, str. 39–42.
  44. ^ Lee 1974, str. 42–47.
  45. ^ Lee 1974, str. 47.
  46. ^ Lee 1974, str. 50–51.
  47. ^ Konstam 2007, str. 183.
  48. ^ Konstam 2007, str. 183–185.
  49. ^ a b Lee 1974, str. 52–54
  50. ^ Cobbett, Howell & Howell 1816, str. 1249.
  51. ^ Lee 1974, str. 51–52.
  52. ^ Konstam 2007, str. 150, 167
  53. ^ Konstam 2007, str. 187.
  54. ^ Lee 1974, str. 52–53, 56
  55. ^ Konstam 2007, str. 198–202.
  56. ^ Lee 1974, str. 80.
  57. ^ Lee 1974, str. 85, 88–90
  58. ^ Konstam 2007, str. 204–205.
  59. ^ Lee 1974, str. 94–95.
  60. ^ Lee 1974, str. 104.
  61. ^ Lee 1974, str. 104–105.
  62. ^ Konstam 2007, str. 205–207.
  63. ^ Lee 1974, str. 105.
  64. ^ Lee 1974, str. 106.
  65. ^ Konstam 2007, str. 241.
  66. ^ Lee 1974, str. 108–110.
  67. ^ Konstam 2007, str. 242–244.
  68. ^ Lee 1974, str. 111–112.
  69. ^ Woodard 2007, str. 289–290.
  70. ^ Lee 1974, str. 113.
  71. ^ Johnson 1724, str. 81.
  72. ^ Lee 1974, str. 210.
  73. ^ Konstam 2007, str. 246–248.
  74. ^ Lee 1974, str. 115–117.
  75. ^ Konstam 2007, str. 252.
  76. ^ Johnson 1724, str. 82.
  77. ^ Konstam 2007, str. 251.
  78. ^ Lee 1974, str. 118.
  79. ^ Konstam 2007, str. 253.
  80. ^ Konstam 2007, str. 255–257.
  81. ^ Lee 1974, str. 119–120.
  82. ^ Lee 1974, str. 120–123.
  83. ^ Lee 1974, str. 122, 124.
  84. ^ Konstam 2007, str. 259.
  85. ^ Lee 1974, str. 139.
  86. ^ Lee 1974, str. 125–126
  87. ^ Konstam 2007, str. 272–274.
  88. ^ Konstam 2007, str. 271.
  89. ^ Ostali gusari su bili obešeni i ostavljeni da trunu na vešalima duž glavnog puta Vilijamsburga (koji je neko vreme posle ovoga bio poznat kao „Put vešala“).
  90. ^ Lee 1974, str. 136–138.
  91. ^ Lee 1974, str. 127.
  92. ^ Konstam 2007, str. 233.
  93. ^ Lee 1974, str. 127–135.
  94. ^ Lee 1974, str. 143–153.
  95. ^ Konstam 2007, str. 274–277.
  96. ^ Lee 1974, str. 98–101
  97. ^ Lee 1974, str. 5.
  98. ^ Lee 1974, str. 168.
  99. ^ Woodbury 1951, str. 201–208.
  100. ^ Woodard 2007, str. 325.
  101. ^ a b Konstam 2007, str. 90
  102. ^ a b Woodard 2007, str. 222–223
  103. ^ Woodbury 1951, str. 198.
  104. ^ Konstam 2007, str. 176–177.
  105. ^ Konstam 2007, str. viii
  106. ^ Ross, I. (oktobar 1974), Blackbeard, United States Naval Institute Proceedings, str. 72—74 
  107. ^ Woodbury 1951, str. 131–133.
  108. ^ Konstam 2007, str. 285.
  109. ^ In Shipwreck Linked to Pirate, State Sees a Tourism Treasure, The New York Times, hosted at nytimes.com, 09. 11. 1997, str. 134, Pristupljeno 21. 04. 2010 
  110. ^ 250,000 Pieces of Blackbeard from Shipwreck, islandgazette.net, 20. 11. 2009, Arhivirano iz originala 09. 07. 2015. g., Pristupljeno 27. 03. 2015 
  111. ^ Konstam 2007, str. 288.
  112. ^ Lee 1974, str. 174.
  113. ^ Whedbee 1989, str. 32–33.
  114. ^ Blackbeard's Cove, blackbeardscove.net, 2007, Pristupljeno 21. 04. 2010 
  115. ^ Douglas 1835, str. 34.
  116. ^ Konstam 2007, str. 284–285.

Beleške

  1. ^ Moguće je da se Bendžamin Hornigold do ovog trenutka već rastao sa Tičom i njegova dva plovila. U tom slučaju, Vilijamu Hauardu bi bilo ostavljeno zapovedništvo nad Tičovom drugom slupom.
  2. ^ Konstam (2007) smatra da ovo nije tačno i da su pirati skoro sigurno "mučili zarobljenike lovačkim pričama." "[28]
  3. ^ Li (1974) opisuje ove šibice kao fitilje napravljene od konca debljine olovke i umočene u smešu šalitre i krečne vode."[33]
  4. ^ Za Tiča se ova politika isplatila. Prema istoričaru Angusu Konstamu, do Tičove poslednje bitke on nije ubio ni jednog čoveka.[34]
  5. ^ Verovatno jedrenjača sa Osvete Kraljice Ane
  6. ^ Zarobljena "Osveta je kasnije priključeva floti kojom je komandovao Guverner Južne Karoline. Flota je izvela opasan napad na grupu pirata blizu ulaza u Čarlstonsku luku što je rezultovalo egzekucijom 49 pirata u mesec dana. Njihova Tela su obešena blizu Bateri Parka.[49]
  7. ^ Kolonijalni guverneri su imali ovlašćenja da pokušaju pirate van Engleske, ali njihova ovlašćenja su se gubila sa smrću tog monarha. Sportsvud nije dobio novo ovlašćenje od Džordža prvog sve do Decembra 1718.
  8. ^ Dva kapetana su odbijala jer je Holovej bio u civilnoj akciji.
  9. ^ Biser and Lajm su propuštali previše vode i nisu bili u stanju da plove kroz sprud oko Okrakoka.[65]
  10. ^ Nema drugog izveštaja o ovoj razmeni i Džonsonov izveštaj se može smatrati literarnom dekoracijom.[77]
  11. ^ Konstam (2007) sugeriše da dok je bio zarobljen, Hends je bio doušnuk za Sportsvuda. [88]
  12. ^ Pored mnogih neproverenih činjenica u Džonsonovom izveštaju je susret između Tiča i Skerborua.[101] Niti dnevnik Skerboroua niti izveštaji kapetana pominju ovaj susret, istoričal Kolin Vudard veruje da je Džonson zbunjen i da je pomešao dva događaja: Skerborouovu bitku sa bandom Džona Martela i Crnobradov susret sa drugim ratnim brodom Sifordom.[102]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vladimirnrt3613/pesak na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Vladimirnrt3613/песак&oldid=22207523”