Косово (drama)
| Kosovo | |
|---|---|
 Miladin Ševarlić | |
| Nastanak | |
| Orig. naslov | Kosovo |
| Autor | Miladin Ševarlić |
| Zemlja | Srbija |
| Jezik | srpski jezik |
| Sadržaj | |
| Žanr / vrsta dela | politička satira, društvena komedija, alternativna istorija |
| Teme | raspad Srpskog carstva, boj na Kosovu |
| Mesto i vreme radnje | Moravska Srbija; jun 1389. godine |
| Izdavanje | |
| Datum | 1988. |
| Klasifikacija | |
| ISBN ? | 86-85501-08-3 |
| Hronologija | |
| Prethodnik | Propast carstva srpskoga (drama) |
| Naslednik | Izdajnik |
Kosovo je drama srpskog književnika Miladina Ševarlića, objavljena 1988. godine. Iako opisuje istorijske ličnosti i događaje neposredno pre i posle boja na Kosovu (1389), ova drama se ne može nazvati istorijskom, pošto istorijske događaje i ličnosti prikazuje iz moderne, kritičke perspektive, dajući tako alternativno piščevo viđenje kneza Lazara i kosovskog mita. Ključno mesto u drami zauzima sukob između kneza Lazara i njegovog najboljeg vojskovođe Vitomira, pobednika u bici kod Dubravnice (1381), prvoj srpskoj pobedi nad Turcima.[1][2]
Radnja[uredi | uredi izvor]
Drama se dešava početkom juna 1389. godine. Na dvoru kneza Lazara u Kruševcu sve je mirno. Knez i njegova porodica pripremaju se za proslavu godišnjice bitke na Dubravnici, u kojoj je Lazarev vojvoda Vitomir pobedio Turke 1381. godine. U jeku priprema za godišnjicu, vojvoda Vitomir donosi vesti da velika turska vojska ide prema Kosovu i zahteva od kneza da prestane sa besmislenim rasipanjem novca na raskoš i proslave, već da novac upotrebi za opremanje narodne vojske za odbranu zemlje. Knez olako odbacuje opasnost od Turaka, tvrdeći da će ih Vitomir ponovo odbiti, kao kod Dubravnice. Izgubivši strpljenje, Vitomir mu odgovara da obojica znaju da je bitka kod Dubravnice zapravo bila izgubljena, a da je čitava proslava samo prevara koja narodu daje osećaj lažne sigurnosti. Knez odgovara da je zvanična istina daleko važnija od ružne stvarnosti, pošto su narodu neophodne pobede kako bi imao poverenja u vlast i državu. U svom govoru na proslavi, Vitomir poziva kneza da narodu kaže istinu dok ne bude prekasno, ali je posle proslave uhapšen i zatvoren.[1]
Knez poziva sve srpske velikaše u Kruševac (dolaze Vuk Branković, kralj Tvrtko, Marko Kraljević, Konstantin Dejanović, Đurađ Balšić i Andrija Gropa[a]), ali među njima odmah izbija svađa: Marko izjavljuje da su mu srpski velikaši veći neprijatelji nego Turci[b], Konstantin odbija da prizna Lazara za vođu[v], Đurađ smatra da Turci ipak uvode red i versku toleranciju, a Andrija Gropa, kao Arbanas, smatra da su Srbi sami upropastili svoju državu i da Bog pomaže Turcima. Lazar pokušava da ga uhapsi, ali odustaje kada ga Gropa upozori da mu boj sa ljutim Arbanasima, sad pred boj sa Turcima, ne treba. I Tvrtko odlazi, pravdajući se da baš sad mora osvajati gradove po Dalmaciji, pošto se uželeo hrvatske krune. Lazar i Vuk ostaju sami, ali knez izlazi pred narod i objavljuje da je postignut dogovor i da će svi srpski velikaši doći na Kosovo.[1]
Za to vreme, Vitomira u kruševačkoj tamnici muče da prizna da se još pre boja na Dubravnici poturčio i radio za Turke. Najsuroviji mučitelj je Dimitrije, vizantijski učitelj mladog kneza Stefana, koji honorarno radi kao islednik u tamnici. Jedino mlada kneginja Olivera veruje u Vitomirovu nevinost i pokušava da ga spase. Noć uoči boja, Vitomira u tamnici posećuje sam knez, i moli ga da prizna krivicu pred narodom kako bi vojska imala poverenja u Lazara pred odlučujuću bitku, od koje zavisi sudbina celog naroda. Olivera, potkupivši Dimitrija, dolazi da oslobodi Vitomira, ali on, potpuno slomljen, izjavljuje da je kriv i odbija da beži.[1]
U zoru, na Vidovdan, Lazar zaklinje vojsku stihovima iz narodne pesme.[g] Vitomir pred vojskom priznaje krivicu i javno je pogubljen, a vojska odlazi u boj. U sledećoj sceni, na bojištu među leševima srpskih junaka, turski poslanici primaju zakletvu na vernost od kneginje Milice i odvode Oliveru u harem sultana Bajazita.[1]
Ličnosti[uredi | uredi izvor]
- Knez Lazar, prikazan kao makijavelistički političar spreman na sve, sa vizijom velike budućnosti, koji ne obraća pažnju na surovu realnost i ograničene mogućnosti Srbije, čak i pred smrtnom opasnošću za ceo narod.
- Vitomir, knežev vojskovođa, prikazan kao glas razuma i rodoljublja među ambicioznim i nerazumnim vođama. Zbog zahteva knezu da narodu kaže istinu o turskoj opasnosti, osuđen kao izdajnik i poturica i pogubljen uoči boja na Kosovu.
- Olivera, buduća sultanija, zaljubljena u Vitomira.
- Dimitrije, učeni Vizantinac, učitelj Lazarevog sina Stefana. Honorarno zaposlen kao mučitelj u Kruševačkoj tamnici.
Analiza[uredi | uredi izvor]
Drama Kosovo pripada ciklusu Ševarlićevih drama sa tematikom iz srpske srednjovekovne istorije, koje kritičari[d] svrstavaju u takozvanu Srpsku trilogiju, zajedno sa dramama Propast carstva srpskoga (iz 1980) i Zmaj od Srbije (iz 1994).[3] Po rečima samog pisca, ovom ciklusu pripadaju i kasnije napisane drame Izdajnik (iz 2010) i Balkanski gambit (iz 2013), pošto se u njima javljaju isti likovi[đ], a dramska radnja se kontinuirano nadovezuje - Balkanski gambit predstavlja prolog za Propast carstva srpskoga, a Izdajnik se neposredno nadovezuje na Kosovo. Hronološki, drame idu sledećim redom i zajedno čine tematsku celinu koja se bavi propadanjem stare srpske države:[4]
- Balkanski gambit (2013),
- Propast carstva srpskoga (1980),
- Kosovo (1988),
- Izdajnik (2010),
- Zmaj od Srbije (1994).
Iako se bavi istorijskim ličnostima i događajima, Kosovo ipak nije prava istorijska drama: polazeći od istorijskih činjenica i narodnog predanja, ova drama uspostavlja simboličku vezu i analogiju srpske nacionalne istorije sa modernom srpskom i jugoslovenskom[e] političkom situacijom.[3]
Žanr ove drame najbolje je definisao sam autor, koji sve drame Srpske trilogije opisuje kao farsične parabole, u kojima se istražuju zakonitosti i konstante srpske istorije - pre svega ciklusi propadanja i uništenja srpske države, pitanja odnosa stvarnosti i zvanične srpske istorije, kao i pitanja iracionalnog, mitomanskog odnosa srpskog naroda i njegovih vođa prema vlastitoj prošlosti i sadašnjosti.[3]
Citati[uredi | uredi izvor]
Druga scena, Lazar i Vitomir, na vesti da dolaze Turci:
LAZAR: A šta bi ti hteo, sinko? (Pauza. Gledaju se) Reci slobodno, zar ti ja nisam kao otac? (Pauza)
VITOMIR: Reći ću! Hteo bih, prvo, da se ljudima kaže istina o položaju Srbije. Zatim, da se smanje porezi, da se narod oslobodi preteranog kuluka, da se prestane sa besmislenim zidanjima, velelepnim lovovima i proslavama. Da se od tog novca stvori narodna vojska. da se plate veće najamničke čete. I da se hitno otpočnu pregovori sa pokrajinskom vlastelom. Sa Bosnom, Zetom, Južnom Srbijom...Sami nećemo opstati, gospodaru. Pogotovo ne pred najezdom, koja se sa istoka sprema. (Pauza. Lazar klima glavom)
LAZAR: A možda i prvenstvo da prepustim nekome od njih? Nekom sposobnijem, Marku, Tvrtku?
VITOMIR: To ja nisam rekao, gospodaru!
LAZAR: Možda si mislio, Vitomire...
Treća scena, Lazar i Stefan, koji je video Vitomirovo hapšenje:
LAZAR: To što si video pripada takozvanom području privida ili proizvoljnosti. Samo prečišćena, kanonizovana stvarnost ima pravo da se stvarnošću nazove. Ona stvarnost, dakle, koja je očišćena od svega slučajnog, haotičnog, nezakonitog - od svega što narušava zadati red i poredak...
Peta scena, Dimitrije i Vitomir, vezan, u tamnici:
DIMITRIJE: Nemojte mi zameriti što to kažem, ali, brate, baš ste vi Srbi varvari. Tako vulgarno tući čoveka...Naša misija na Balkanu dala je vrlo, vrlo polovične rezultate. To morate i sami priznati. Ali da se predstavim: ja sam Demetrios, ili, ako više volite, Dimitrije, kako bi se to na vašem narečju reklo. Iz Carigrada. Tamo se živi sve teže. Počeo je naš veliki egzodus na Zapad. Ja sam, na žalost, stigao samo dovde...Uostalom, priznaću vam, ja ovaj posao radim samo honorarno. Moje glavno zanimanje je vaspitač kneževog sina Stefana. Ali plata je mizerna. Izgleda da kod vas učeni ljudi nisu baš na ceni...Mi nećemo, razume se, koristiti nehumana sredstva prisile. Na primer, ove igle. Vidite, ima ih raznih dužina i debljina. Koriste se, pre svega, za zabadanje pod nokte, mada postoje i druga za to pogodna mesta na telu. Evo, samo da probate! (Zabada mu jednu, drugu, treću iglu pod nokte. Vitomir se grči, izdržava, najzad krikne)
Dvanaesta scena, Kraljevi se otimlju o carstvo:
ANDRIJA: Vi se žaljite na napade spoljašnjeg neprijatelja; ipak, ako bi strani nerijatelj prestao da vas uznemirava, da lji bi Srbin stvarno bio u stanju da živi u miru sa Srbinom? Ako bi spoljašnja opasnost od Turaka bila otklonjena, ne bismo lji bilji izljoženi nemoljosrdnijem i težem razaranju u samoj zemlji? Vi se tužite na sljabe žetve i gljad; ipak, najveće gljadi ne stvara suša već ljakomost, i najsramnija nesređenost potiče od preterane zarade i podizanja cena u trgovini žitaricama; tužite se da obljaci ne ispuštaju kišu koju drže na nebu, a ne vodite računa o ambarima koji ne ispuštaju žito na gljadnu zemlju. Vi se tužite na pad u proizvodnji, a ne vodite računa o nepravednoj raspodelji onoga što je proizvedeno. Žaljite se na kuge i boljesti, a ne shvatate da su one kazna za zlo koje ste sami počinili.
TVRTKO: I ovaj se, znači, poturčio...
LAZAR: Straža! (Ulaze oklopnici)
ANDRIJA: Poljako, Ljazar! Dve hiljade ljutih Arbanasa čeka u zasedi ispred grada, Misljim da ti boj s njima sada nije potreban.
LAZAR: Ništa, ništa... (Oklopnici izlaze)
ANDRIJA: Nezadrživo napredovanje isljama od istoka prema zapadu jasan je dokaz da Bog njima pomaže i da je isljam prava vera. Tako mi Arbanasi misljimo. Zbogom Ljazar. Zbogom veljmože srpske. (Ode)
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ U drami, Balšić govori sa crnogorskim (Čoče, bogumi...), a Gropa sa iskarikiranim albanskim naglaskom (Ljazar, misljimo...).
- ^ Pošto su mu Vuk Branković, Konstantin Dejanović, Đurađ Balšić i Andrija Gropa razgrabili očevinu posle bitke na Marici 1371.
- ^ Pošto je, kao sestrić cara Dušana, daleko plemenitijeg porekla nego Lazar, koji je sin carevog glavnog sluge, Pripca Hrebeljanovića.
- ^ "Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena, a ne doš'o u boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo..."
- ^ Olivera Stojanović, Boško Suvajdžić, D. Č. Jovanović i drugi.
- ^ Knez Lazar, kralj Vukašin, Marko Kraljević i car Dušan u Balkanskom gambitu, a Vuk Branković, Marko Kraljević, Olivera i Đurađ Branković u Izdajniku.
- ^ Drama je objavljena 1988, uoči raspada bivše SFRJ.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d Ševarlić, Miladin (2006). Izabrane drame. 2. Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije. str. 33—74. ISBN 86-85501-08-3.
- ^ „[Projekat Rastko] Miladin Sevarlic: Srpska trilogija”. rastko.rs. Pristupljeno 2023-11-10.
- ^ a b v Ševarlić, Miladin (2006). Izabrane drame. 2. Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije. str. 7—8. ISBN 86-85501-08-3.
- ^ Ševarlić, Miladin (2014). Izabrane drame. 5. Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije. str. 245—250. ISBN 978-86-85501-43-2.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ševarlić, Miladin (2006). Izabrane drame. 2. Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije. ISBN 86-85501-08-3. COBISS.SR 134326540
- Ševarlić, Miladin (2014). Izabrane drame. 5. Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije. ISBN 978-86-85501-43-2. COBISS.SR 207158540