Константин Драгаш Дејановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Константин Драгаш Дејановић
Датум рођења 1355.
Датум смрти 25. мај 1395.
Династија Дејановићи
Отац Дејан
Мајка Теодора Немањић
Потомство Јелена Драгаш
Претходник Јован Драгаш

Константин Драгаш Дејановић је био српски велможа који је у другој половини XIV века владао деловима данашње североисточне Македоније, југоисточне Србије и југозападне Бугарске. Био је син севастократора Дејана и Теодоре Немањић, а власт је делио са братом деспотом Јованом, до његове смрти 1378. или 1379. године. Браћа су после Маричке битке 1371. године постали османски вазали[1], а сам Константин је погинуо 1395. године, предводећи помоћне одреде у бици на Ровинама. Женио се два пута, а његова ћерка Јелена се 1392. године удала за византијског цара Манојла II (1391—1425) и била је мајка последњих византијских царева Јована VIII (1425—1448) и Константина XI (1449—1453). Заједно са мајком и братом је помогао светогорске манастире, а град Ћустендил, у данашњој Бугарској, назван је по њему.

Порекло и породица[уреди]

Константин је рођен у браку велможе Дејана (родоначелника Дејановића) и Теодоре (Евдокије) Немањић, ћерке краља Стефана Дечанског (1322—1331) из његовог другог брака са Маријом Палеолог, из бочне линије византијске династије Палеолога (била је праунука византијског цара Михајла VIII (1261—1282) и унука његовог трећег сина Константина). Њен брат је био господар Тесалије и Епира Симеон Синиша (1359—1370), а полубрат Душан Силни (краљ 1331—1346, цар 1346—1355). Константин је имао и старијег брата Јована Драгаша, са којим је делио власт.

Оженио се непознатом племкињом са којом је највероватније имао двоје деце:

  • Јелену, која се удала за византијског цара Манојла II
  • Јакова, који је примио ислам и као Јакуб једно време управљао његовим поседима

Други пут се оженио Евдокијом из породице Великих Комнина, са којом није имао деце. Она је била ћерка трапезунтског цара Алексија III (1349—1380) и Теодоре Кантакузин, из бочне линије Кантакузина.

Живот и владавина[уреди]

Држава Константина Драгаша и околне државе

Након смрти севастократора Дејана, средином XIV века, владавину његовим поседима преузели су његови синови Јован и Константин. Они су, заједно са својом мајком Теодором (Евдокијом), богато обдаривали светогорске манастире, поготово Хиландар, Пантелејмон и Ватопед[1].

После Маричке битке 1371. године, у којој су погинули њихови суседи Вукашин (1365—1371) и Угљеша Мрњавчевић, браћа Драгаш су, као и њихов наследник Марко Мрњавчевић (1371—1395), постали вазали султана Мурата I (1359—1389). Јован Драгаш је умро 1378. или 1379. године, након чега је Константин наставио да самостално влада њиховом државом. На челу својих снага, учествовао је, као османски вазал, у бици на Ровинама 17.03. 1395. године. Поред њега, као османски вазали, против влашког војводе Мирче (1386—1418) борили су се и кнез Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402, деспот 14021427) и краљ Марко Мрњавчевић, који је пред битку, према народном предању, рекао:„Молим Господа да буде хришћанима помоћник, a ja нека будем први међу мртвима у овом рату“. Влашке снаге су однеле победу у бици, током које су погинули и Марко и Константин. Након битке, његов син Јаков (Јакуб) је наследио његову државу, али су Османлије, током наредних година, преузеле све његове поседе.

У историјским изворима на српском језику, Константин се помиње са титулом господин, док се у онима на грчком језику помиње као кир и аутентес, док неки аутори сматрају да је носио титулу деспот Србије[1]. Град Велбужд, код кога су српске снаге предвођене његовим дедом (Стефаном Дечанским) и ујаком (Душаном Силним) потукле у бици Бугаре 1330. године, налазио се у саставу његове државе. Османлије су град по њему називали Константинова Бања односно Köstendil, а тај назив се, у нешто исквареном облику, одржао до данас, као Ћустендил.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Дејан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Константин Драгаш Дејановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
12. Стефан Урош II Милутин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
6. Стефан Урош III Дечански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Јелена или Ана Тертер
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Теодора Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Константин Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
14. Јован Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Марија Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium (1. штамп. изд.). New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6. 

Литература[уреди]