Оливера Лазаревић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Оливера Лазаревић
Oliveralazarević.jpg
Датум рођењаоко 1373.
Место рођењаКрушевац
Моравска Србија
Датум смрти1444.
ДинастијаЛазаревић
ОтацКнез Лазар
МајкаКнегиња Милица
СупружникБајазит I
Потомствотри ћерке[тражи се извор]

Оливера Лазаревић (око 1373. — после 1444.[1]) била је најмлађа кћи кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. У својој младости она је провела дванаест година (1390—1402) у харему османског султана Бајазита I, као залог миру између породице Лазаревића и Османског царства, a једно време и у заробљеништву монголског емира Тамерлана, као заточеница несрећних околности након Ангорске битке 1402. године.

Биографија[уреди]

"Цар Лазар и његова породица", репродукција оригиналне литографије Павла Чортановића из 1860. године.

Рођена је око 1373. као најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, чукунунуке Вукана Немањића. Имала је четири старије сестре Мару, Јелену, Драгану и Теодору и два брата Стефана и Вука [2].

Оливера је 1390. године дата за жену османском султану Бајазиту I (1389—1402). Наиме, после Косовске битке Србијом је, у име малолетног кнеза Стефана Лазаревића, владала кнегиња Милица. Она је овај тешки владарски и мајчински терет одлуке о вазалству Турцима и давању Оливере у харем поделила са преживелим племством и црквеном јерархијом. Тако је коначну одлуку о слању Оливере у султанов харем донео Државни сабор, крајем 1389. године. Поред слања Оливере Бајазиту, Лазаревићи су се обавезали и на вазалне обавезе према Османлијама које су подразумевале плаћање годишњег данка и редовно извршавање војних обавеза [3].

Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу српски народ је Оливери посуо ружама[тражи се извор]. Међу стотинама жена у харему Оливера је постала једна од четири султанове законите жене - кадуне[тражи се извор]. Временом се између њих двоје ипак родила љубав. Према постојећим изворима Оливера је била „ванредно лепа и имала је велики утицај на страстима оданог Бајазита“[4] и успела да „и у султанскоме харему одржи прво место, и да задобије и одржи љубав бесног Бајазита“[5]. Своје “место у харему и султановом срцу“[5] она је често користила да помогне своме напаћеном народу и држави[тражи се извор]. За све време боравка у харему Оливера је остала у православној вери.

После битке код Ангоре (Анкаре) 1402, где је татарски емир Тамерлан нанео тежак пораз Османлијама и заробио султана Бајазита, заробљеништва је допала и Оливера. Према османској традицији, Бајазит је 8. марта 1403. у татарском ропству на крају извршио самоубиство због срамоте која је била нанесена Оливери [6]. Оливера је ослобођена из заточеништва током 1403. захваљујући посланству које је њен брат Стефан Лазаревић, сада већ деспот, послао Тамерлану [7].

Вратила се у Србију 1403. године и нешто касније се трајно настанила на двору свога брата деспота Стефана у тадашњој престоници Београду. Све до његове смрти, била му је „верни пратилац, друг и саветник, подстрекач и тешитељ“[8] Често је путовала код сестре Јелене-Јеле Балшић- Косаче у Дубровник, Зету и Херцеговину. Нарочито је топло била примана у Дубровнику, јер је „Домина Деспина“ (како су је Дубровчани звали) била „часна госпођа од крви Светлога Деспота и од његовога Двора“.

Принцеза Оливера није се више удавала и није имала потомака. Последњи пут она се помиње у документима из 1443. године.[9] Сматра се да је умрла после 1444. године и не зна се где је сахрањена. „Жртву принцезе Оливере за спас народа и отаџбине после Косовске битке, српски народ је још за њеног живота веома високо ценио. Она је сматрана жртвом библијског карактера, богоугодном и христоликом жртвом, принетом из слободе, љубави и послушања према своме роду и отачаству.“[10]

Сећање на Оливеру Лазаревић данас[уреди]

Године 2008. у Београду је основан Фонд „Принцеза Оливера“ у знак сећања на принцезу Оливеру Лазаревић. Мисија Фонда је очување духовности и српске културне и историјске баштине.

  • Принцеза Оливера заборављена српска Кнегиња ексклузивна историјска монографија, прва синтеза свих досадашњих знања о принцези Оливери Лазаревић, на српском, енглеском и руском језику засебно, издавач Фонд „Принцеза Оливера“ г. (Принцеза Оливера заборављена српска Кнегиња. 2009. ISBN 978-86-912875-0-4., Princess Olivera, a forgotten Serbian Heroine. ISBN 978-86-912875-2-8 . Принцесса Оливера, забытая сербская княгиня. ISBN 978-86-912875-1-1 )
  • Кнегиња Оливера, пут ружама посут, друго, скраћено и прерађено издање монографије Принцеза Оливера заборављена српска Кнегиња, на српском и немачком језику засебно, издавач Фонд „Принцеза Оливера“ г. (Кнегиња Оливера, пут ружама посут. 2010. ISBN 978-86-912875-3-5.. Die Fürstin Olivera, mit Rosen bestreuter Weg. ISBN 978-86-912875-4-2 Leiptzig)
  • Стојана Магделинић је 2010. године објавила треће издање романа „Оливера“ о Оливери Лазаревић (ISBN 978-86-83337-44-6 , изд. Рашка школа)
  • О њеном животу је 2013. снимљен први документарни филм „Пут ружама посут“.[11]
  • У књизи Две српске султаније: Оливера Лазаревић (1373-1444) и Мара Бранковић (1418-1487) - Две биографије као прилог историји српско-османских односа 1389-1487 (Дерета, Београд. 2016. ISBN 978-86-6457-054-1.), Никола Гиљен је преко биографија двеју српских племкиња које су постале и османске султаније испричао и причу о српско-османским односима у 14. и 15. веку и причу о последњем периоду српске средњевековне историје, у време када је Србија још увек постојала као држава (1389-1459), као и у првим деценијама њене историје под османском окупацијом (1459-1487).

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Лазар Хребељановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Оливера Лазаревић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Милица Хребељановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

  1. ^ Веселиновић & Љушић 2001, стр. 77, 81.
  2. ^ Веселиновић & Љушић 2001, стр. 76–77.
  3. ^ Веселиновић & Љушић 2001, стр. 77.
  4. ^ Владимир Ћоровић, Историја Југославије, Београд 1933.
  5. 5,0 5,1 Стојан Новаковић, Срби и Турци 14. и 15. века, Београд 1893.
  6. ^ Историја српског народа II, Српска књижевна задруга, Београд (1982). стр. 48, нап. 4.
  7. ^ Историја српског народа II, Српска књижевна задруга, Београд (1982). стр. 65.
  8. ^ Воја Ивановић, „Деспот Стефан–Повест о перу и мачу“, Дуга, 1990.
  9. ^ Смрт деспота Стефана Лазаревића („Вечерње новости”, 1. јул 2017)
  10. ^ Никола Гиљен, Оливера Шарановић, Соња Јовићевић Јов, Принцеза Оливера, заборављена српска Кнегиња, Београд 2009.
  11. ^ Филм о принцези Оливери („Политика“, 10. април 2013), Приступљено 17. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]