Pređi na sadržaj

Kostmanov sindrom

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kostmanov sindrom
Vreme pojaveDetinjstvo[1]
TipoviSCN1-SCN5, SCNX
UzrociMutacija u genima, u zavisnosti od tipa[1]
Dijagnostički metodtest krvi, genetsko testiranje[1]
LečenjeG-CSF, HSCT[1]
LekoviFilgrastim[1]
Frekvencija2-3 u milion (2018)[1]

Kostmanov sindrom ili teška kongenitalna neutropenija (akronim KS) redak je urođeni poremećaj proizvodnje neutrofila zbog oštećenja mijeloidne diferencijacije u koštanoj srži, sa brojem neutrofila koji je karakteristično manji od 500h10(3) ćelija/l (normalno: 2-7h10(9)/l).[2]

Teška uporna neutropenija dovodi do povećane osetljivosti na česte bakterijske infekcije. Stanje se može lečiti rekombinantnim humanim faktorom stimulacije kolonije granulocita.(G-CSF).[2]

Nazivi[uredi | uredi izvor]

Teška kongenitalna neutropenija, autozomno recesivni tip 3 - Kostmanov sindrom - Kostmanova bolest - Kostmanova agranulocitoza - Kongenitalna agranulocitoza- Kongenitalna neutropenija - Trajna neutropenija - Infantilna genetska agranulocitoza -Teška infantilna genetska neutropenija.

Naziv teška kongenitalna neutropenija se koristi kao sveobuhvatni termin za sve bolesti koje najviše utiču na mijelopoezu. Kostmanov sindrom se može restriktivno odnositi na Kostmanovu bolest ili se može koristiti kao sinonim za Kostmanov sindrom kao glavni termin. Kako su podtipovi sindroma fenotipski slični uprkos tome što proizilaze iz različitih genskih abnormalnosti naziv Kostmanov sindrom se i za njih koristi.[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kostmanova bolest je oblik teške kongenitalne neutropenije (Kostmanov sindrom), posebno tipa 3 (KS 3),[4] koja je retko autozomno recesivno stanje u kome se teška hronična neutropenija otkriva ubrzo nakon rođenja.[5] Poremećaj je 1956. godine u proširenoj porodici u severnoj Švedskoj otkrio Rolf Kostman, švedski lekar.[6][7] On je bolest opisao kao autozomno recesivni poremećaj koji karakteriše teška neutropenija i početak teških bakterijskih infekcija u ranom životu.[8]

U svojoj ključnoj doktorskoj tezi, Rolf Kostman je proučavao 14 obolele dece iz jedne porodice u provinciji Norboten u Švedskoj. Po završetku istraživanja izvestio je da je neutropeniju pratila "primarna insuficijencija koštane srži" i da je bolest određena "jednom recesivnom razlikom gena".

Pedeset godina kasnije, homozigotne mutacije u genu koji kodira mitohondrijski protein HCLS1-povezan sa X1 (HAX1) pronađene su kod pogođenih potomaka originalne Kostmanove porodice.[9]

Danas se stanje koje je Kostman prvobitno opisao naziva Kostmanovom bolešću. Međutim, sada je očigledno da je kongenitalna neutropenija genetski heterogena grupa srodnih poremećaja i da se stoga označava kao teška urođena neutropenija.

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Epidemiološki podaci o Kostmanov sindrom su ograničeni s obzirom na preklapajuće definicije slučajeva kongenitalne neutropenije i nekoliko registara pacijenata.[10]

Prema podacima Međunarodnog registra za neutropenije iz 2003. koji pokrivaju područja sa ukupnom populacijom od 700 miliona stanovnika u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Australiji i Evropi (bez Francuske), prijavljen je 731 slučaj, sa prevalencijom od oko 1 slučaj na milion ljudi.[10]

Francuski registar prijavio je incidenciju od čak 6 slučajeva na milion ljudi od pacijenata iz francuske ankete;[11]

  • 30% je imalo ELANE mutacije (20% sa teškom kongenitalnom neutropenijom i 10% sa cikličnom neutropenijom),
  • 30% je imalo Shwachman-Diamond sindrom (SBDS),
  • 5% je imalo bolest skladištenja glikogena tipa 1b,
  • 35 % je imalo druge poremećaje (po 1 ili 2%).[12]

U jednoj studiji iz Severnoameričkog skladišta tkiva za teške hronične neutropenije, mutacije u genima ELANE pronađene su kod 90 (55,6%) od 162 pacijenta. Od 72 pacijenta sa normalnim ELANE genima, 45 je imalo dovoljno DNK da se podvrgne sekvenciranju protoka kako bi se utvrdila prevalencija drugih mutacija ( HAKS1, -VASp, SBDS, GFI1 i G6PC3 ). Utvrđeno je da pet od ovih pacijenata ima mutacije: G6PC3 u 2, GFI1 u 1, SBDS u 1 i VASp u 1. Kod 40% pacijenata genetska etiologija teške kongenitalne neutropenije je bila nepoznata.[13]

Mortalitet/morbiditet[uredi | uredi izvor]

Stopa mortaliteta je 70% u prvoj godini života u odsustvu medicinske terapije sa faktorom stimulacije kolonije granulocita (G-CSF), transplantacijom koštane srži ili transplantacijom matičnih ćelija periferne krvi.[11]

Geografske razlike[uredi | uredi izvor]

Verovatno ne postoje velike razlike u prevalenciji među zemljama. Međutim, određene mutacije su povezane sa geografskim poreklom, kao što su HAKS1 u Kurdistanu i Švedskoj i G6PC3 u Aramejcima.[12] Verovatno ne postoje velike razlike u prevalenciji među zemljama.[14]

Polne razlike[uredi | uredi izvor]

Kao što naziv implicira, teška kongenitalna neutropenija povezana sa H-hromozomom pa se mutacija javlja samo kod dečaka. Nijedna polna sklonost nije povezana sa drugim uzrocima teške kongenitalne neutropenije.[10]

Starost[uredi | uredi izvor]

Kod pacijenta sklonih ovoj bolesti, ona se manifestuje ubrzo nakon rođenja, a dijagnostikuje se kao rekurentna bakterijska infekcije u prvih nekoliko meseci života.[10]

Patogeneza[uredi | uredi izvor]

Najčešći oblik, KS 1, je autozomno dominantan.
Podtip Kostmannove bolest, KS 3, nasleđuje se autozomno recesivno.

Kostmannova bolest, Kostmanov sindrom3, nasleđuje se na autozomno recesivan način, ali najčešći podtip Kostmanovog sindroma, KS1, je autozomno dominantan. [15] Značajnom delu Kostmanovog sindroma nedostaje poznata mutacija.[16]

Prepoznati podtipovi Kostmanovog sindroma su:

  • Kostmanovog sindroma 1 (KS 1) je najčešći oblik Kostmanovog sindroma, koji čini 60-80% bolesnika sa Kostmanovim sindrom,[3] i prvi koji je genetski tipizovan.[3] Ovaj autozomno dominantni oblik koji nastaje mutacijom ELANE (ranije ELA2) gena na hromozomu 19p13.3, koji kodira neutrofilnu elastazu.[17] Preko stotinu ELANE mutacija je pronađeno u KS 1.[18] Ovaj isti gen je mutiran u cikličnoj neutropeniji.[18]
  • Kostmanovog sindroma 2 (KS 2) je oblik Kostmanovog sindroma uzrokovan heterozigotnom (autozomno dominantnom) mutacijom GFI1 gena na hromozomu 1p22.[19] GFI1 je represor nekoliko transkripcionih procesa, uključujući ELANE,[3] kao i miR-21 i miR-196b mikro-RNA koje utiču na mijelopoezu.[3]
  • Kostmanovog sindrom 3 (KS 3) je "klasični", autozomno recesivni oblik Kostmannove bolesti koji nastaje usled homozigotnih mutacija u genu HAKS1 na hromozomu 1p22.1. Otprilike jedna trećina osoba sa KS 3 takođe ima neurološke promene uključujući napade, smetnje u učenju ili zaostajanje u razvoju. [3]
  • Kostmanovog sindrom 4 (KS 4)j e uzrokovan autozomno recesivnom mutacijom gena G6PC3 na 17k21.[20] Kostmanovog sindrom 4 je povezan sa strukturnim srčanim abnormalnostima, uvećanom jetrom, intermitentnom trombocitopenijom i istaknutim površinskim venskim uzorkom.[20] Podskup KS 4 ima tešku primarnu plućnu hipertenziju i respiratornu insuficijenciju.[20]
  • Kostmanovog sindrom 5 (KS 5) proizilazi iz autozomno recesivne Thr224Asn mutacije u VPS45 genu na hromozomu 1k21.2.[21] Za razliku od klasične Kostmanove bolesti, KS 5 takođe ima defektnu agregaciju trombocita (trombasteniju) i mijelofibrozu.[22] Ovaj tip je refraktoran na faktor koji stimuliše koloniju granulocita. Postoji odsustvo lizozoma u fibroblastima i iscrpljivanje alfa granula u trombocitima. Ubrzana apoptoza se javlja u neutrofilima i koštanoj srži.
  • H-vezani Kostmanov sindrom je uzrokovan mutacijom VASP gena na Hp11.[23]
  • Kostmanov sindrom povremeno može nastati i zbog zbog SBDS mutacija.[16]
Podtipovi Kostmanovog sindroma
OMIM Naziv Gen Hromozom Gen/Lokus MIM broj
202700 SCN1 ELANE 19p13.3 130130[24]
613107 SCN2 GFI1 1p22.1
610738 SCN3 HAX1 1q21.3
612541 SCN4 G6PC3 17q21.31
615285 SCN5 VPS45 1q21.2
300299 SCNX WASP Xp11.23 300392[25]

Iako mutacije više od 15 gena uzrokuju tešku kongenitalnu neutropeniju (u opštem smislu) ne smatraju se svi oni da su Kostmanov sindrom.[26] Klinička upotreba isključuje dve široke kategorije kongenitalne neutropenije. Isključene su bolesti koje otvoreno utiču na više sistema, a ne najizraženije utiču na mijelopoezu. Tako Kostmanov sindrom isključuje tešku neutropeniju koja se može javiti kod urođenih bolesti kao što su Shwachman–Diamond syndrome, Bartov sindrom, Chédiak–Higashi syndrome, WHIM syndrome i bolest skladištenja glikogena tipa 1b.[27]

Dalja grupa drugih naslednih poremećaja, kao što su hiper IgM sindrom, Hermanski-Pudlak sindrom (HPS), Griscelli syndrome (GS), PN, nedostatak P14, Cohen syndrome, Šarko-Mari-Tutova bolest može pokazati urođenu neutropeniju, ali nedostaju nalazi koštane srži tipični za Kostmanov sindrom.

Ova grupa bolesti takođe može imati dodatne karakteristike kao što su delimični albinizam, retinopatija ili neuropatija i nisu sklone degeneraciji u akutnu mijelocitnu leukemiju.[3]

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Deca sa Kostnerovim sindromom imaju česte infekcije: 50% ima značajnu infekciju u roku od 1 meseca, većina drugih do 6 meseci.[3] Njihova etiologija je obično bakterijska, posebno stafilokokna, a najčešće obuhvataju apscese kože i unutrašnjih organa, upalu pluća, mastoiditis (zapaljenje mastoidnog nastavka) i sepsu. Sve ovo je opasno po život odojčadi.[28]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Apsolutni broj neutrofila hronično manji od 500/mm3, a najčešče manji od 200/mm3, glavni je znak Kostmannove bolesti. Ostali elementi uključuju težinu neutropenije, početak bolesti (od rođenja; ne pojavljuje se kasnije) i druge normalne nalaze (hemoglobin, trombociti, opšte zdravlje tela).

Izolovana neutropenija kod odojčadi može se javiti kod:

  • virusnih infekcija,
  • autoimune neutropenije u detinjstvu,
  • supresije koštane srži lekom ili toksinom,
  • hipersplenizma i
  • pasivnog placentnog transfera majčinog IgG.[29]

Test koštane srži može pomoći u dijagnozi, jer koštana srž obično pokazuje rane prekursore granulocita, mada se mijelopoetski razvoj „zaustavlja“ u fazi promijelocita i/ili mijelocita, tako da se istovremeno vidi nekoliko oblika sazrevanja. Preživljavanje neutrofila je normalno.

Terapija[uredi | uredi izvor]

Redovna primena egzogenog faktora stimulacije kolonije granulocita (filgrastima) klinički poboljšava broj neutrofila i imunološku funkciju i predstavlja glavni oslonac terapije Kostmanovog sindroma Pri tome treba imati u vidu da ova terapija može dugoročno povećati rizik od mijelofibroze i akutne mijeloidne leukemije.[30]

Preko 90% bolesnika sa Kostmanovim sindrom reaguje na tretman faktorom koji stimuliše koloniju granulocita (filgrastim), što je trenutno značajno poboljšalo preživljavanje.

Antimikrobna profilaksa[uredi | uredi izvor]

Antimikrobna profilaksa može biti korisna u prevenciji ponovnih infekcija. Korišćena je oralna doza sulfametoksazola/trimetoprim sulfata (Baktrim) jednom dnevno, 50 mg/kg/d. Ovo samo delimično sprečava gingivostomatitis povezan sa teškom kongenitalnom neutropenijom. Može se dodati i istovremena terapija metronidazolom, koji pokriva oralnu saprofitnu floru (posebno anaerobe).[31]

Hematopoetski faktori rasta[uredi | uredi izvor]

Hematopoetski faktori rasta (faktor stimulacije kolonije granulocita (G-CSF) i faktor stimulacije kolonije granulocita makrofaga (GM-CSF) se koriste za korekciju neutropenije. G-CSF se koristi od kasnih 1980-ih i pokazali su stopu odgovora veću od 90%. G-CSF je efikasniji i podnošljiviji od GM-CSF, sa manje sindroma sličnog gripu i manje izraženom eozinofilijom. Dostupna su 2 oblika G-CSF: filgrastim (Neupogen u bočicama od 480 ili 330 µg) i lenograstim (Granocit u bočicama od 340 ili 130 µg), koji je glikozilovani oblik G-CSF.[31]

Pegfilgrastim (Neulasta)

Pegfilgrastim je pegilovani, kovalentni konjugat G-CSF, kombinacija filgrastima i polietilen glikola, sa poluživotom od 15-80 sati, što smanjuje broj potrebnih injekcija sa jednodnevnih na jednom nedeljno. Pokazalo se da je pegfilgrastim klinički efikasan i da poboljšava usklađenost i kvalitet života u različitim izveštajima slučajeva.[30][32][33] Međutim, u opservacionoj studiji na 17 pacijenata iz francuskog registra teške hronične neutropenije koji su primali pegfilgrastim, samo polovina pacijenata kojima je prepisan bio je u stanju da nastavi sa ovim lekom dugoročno zbog neželjenih događaja i nedostatka efikasnosti.[34]

Filgrastim/lenograstim (G-CSF)

Postoji faza indukcije sa G-CSF da bi se procenio odgovor pojedinaca, sa povećanjem apsolutnog broja neutrofila (ANC) (>1.500/μL) i kliničkim poboljšanjem nakon 10-15 dana. Početna dnevna doza je 5 μg/kg potkožno. Ako nema odgovora nakon 15 dana, dnevna doza se povećava za 5 μg/kg. Ako je odgovor brz ili prekomeran (ANC >5.000 /μL), doza se prepolovi. Kada se odredi minimalna dnevna doza, faza održavanja može da počne, uz praćenje broja neutrofila svakih 3-6 meseci. Skoro dve trećine pacijenata reaguje na dnevnu dozu od 2-10 µg/kg, dok 20% reaguje na 10-20 µg/kg. Malom procentu pacijenata su potrebne veće doze, do 100 μg/kg. Oko 10% pacijenata ne reaguje na terapiju G-CSF.[35]

Kratkoročna podnošljivost

G-CSF ima dobru kratkoročnu podnošljivost sa povremenim trenutnim i lokalnim reakcijama (< 1 na 100). Reakcije slične gripu su još jedan retki neželjeni efekat. Kod 2-5% pacijenata javlja se bol u kostima, koji se povlači u roku od 24 sata i ne ponavlja se nižim dozama.[14]

Dugotrajna podnošljivost

G-CSF deluje uglavnom na granulocite, ali se tokom lečenja prolazno mogu videti različite abnormalnosti krvnih zrnaca. Monocitoza (iznad 1500/μL) je česta i eozinofilija se može pojačati G-CSF, ali limfocitoza i nivoi hemoglobina obično nisu pogođeni. Povremeno se mogu uočiti retikulocitoza i povišeni nivoi hemoglobina ako postoji početna inflamatorna anemija na početku lečenja.[31]

Trombocitopenija je najčešći hematološki neželjeni efekat i obično je umeren i nestaje kada se doza G-CSF smanji. Trombocitopenija može biti i od hipersplenizma. Slezina je obično uvećana na početku lečenja. Ponekad može doći do rupture slezine koja zahteva splenektomiju.

Urikemija može nastati usled dugotrajnog lečenja, ali nema kliničke posledice. Međutim, kod kratkotrajne terapije primećene su egzacerbacije gihta.[31]

Prvi slučajevi leukocitoklastičnog vaskulitisa primećeni su nakon kratkotrajnog tretmana G-CSF i izgleda da su posledica povećanja ekspresije adhezionih molekula neutrofila.

Dva slučaja mezangioproliferativnog glomerulonefritisa su primećena tokom dugotrajnog lečenja, ali su se povukli nakon smanjenja doze ili prekida lečenja.

Osteoporoza se javlja kod do jedne četvrtine pacijenata sa teškom kongenitalnom neutropenijom koji primaju terapiju G-CSF, a prijavljena su 2 slučaja patoloških preloma. Međutim, izgleda da je sama teška kongenitalna neutropenija povezana sa osteopenijom, koja je obično prisutna pre početka lečenja.[31]

Hirurška terapija[uredi | uredi izvor]

Hirurška drenaža apscesa može biti potrebna za infekcije refraktorne na intravenske antibiotike.

Transplantacija hematopoetskih matičnih ćelija (HSCT) može biti lekovita za tešku kongenitalnu neutropeniju i jedina je opcija kada pacijenti i dalje imaju teške infekcije uprkos terapiji G-CSF. Transplantacija hematopoetskih matičnih ćelija je indikovana kada postoji otpornost na G-CSF (>50 μg/kg/dan) i mijelodisplazija/leukemijska transformacija.[31]

Pacijente koji su hronično zavisni od visokih doza G-CSF (najmanje 20 μg/kg po dozi leka najmanje 3 meseca godišnje) treba uzeti u obzir za presađivanje koštane srži od slučaja do slučaja jer postoji visok rizik od leukemijske transformacije, uzimajući u obzir da li su srodni donori dostupni. Preživljavanje nakon transplantacija hematopoetskih matičnih ćelija je sada preko 70%, čak i sa malignom transformacijom u većini slučajeva.[31]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ Dale DC, Makaryan V (2018) [2002]. „ELANE-Related Neutropenia”. GeneReviews. PMID 20301705. Pristupljeno 2019-08-12. 
  2. ^ a b Joazlina, Z. Y.; Wastie, M. L.; Kamarulzaman, A. (1. 9. 2005). „Kostmann's syndrome”. Clinical Imaging. 29 (5): 364—366. ISSN 0899-7071. PMID 16153548. doi:10.1016/j.clinimag.2005.01.031. 
  3. ^ a b v g d đ e ž Hoffman, Ronald; Edward j. Benz, Jr; Silberstein, Leslie E.; Heslop, Helen; Anastasi, John; Weitz, Jeffrey (januar 2013). Hematology: Basic Principles and Practice (6th izd.). Elsevier Health Sciences. ISBN 978-1-4377-2928-3. 
  4. ^ McKusick, Victor A. (1966), „Autosomal Recessive Phenotypes”, Mendelian Inheritance in Man, Elsevier, str. 139—246, ISBN 9781483166797, doi:10.1016/b978-1-4831-6679-7.50009-6, Pristupljeno 2022-02-20 
  5. ^ Christensen, Robert D.; Calhoun, Darlene A. (2004). „Congenital neutropenia”. Clinics in Perinatology. 31 (1): 29—38. PMID 15183654. doi:10.1016/j.clp.2004.03.011. 
  6. ^ Kostmann, Rolf (1956). „Infantile Genetic Agranulocytosis (Agranulocytosis infantilis hereditaria) A New Recessive Lethal Disease in Man”. Acta Paediatrica. 45 (3): 309—310. PMID 13326376. S2CID 71420679. doi:10.1111/j.1651-2227.1956.tb06875.x. 
  7. ^ Klein, Christoph; Grudzien, Magda; Appaswamy, Giridharan; Germeshausen, Manuela; Sandrock, Inga; Schäffer, Alejandro A.; Rathinam, Chozhavendan; Boztug, Kaan; Schwinzer, Beate; Rezaei, Nima; Bohn, Georg; Melin, Malin; Carlsson, Göran; Fadeel, Bengt; Dahl, Niklas; Palmblad, Jan; Henter, Jan-Inge; Zeidler, Cornelia; Grimbacher, Bodo; Welte, Karl (2007). „HAX1 deficiency causes autosomal recessive severe congenital neutropenia (Kostmann disease)”. Nature Genetics. 39 (1): 86—92. PMID 17187068. S2CID 22757727. doi:10.1038/ng1940. .
  8. ^ Kostmann R. Infantile genetic agranulocytosis; agranulocytosis infantilis hereditaria. Acta Paediatr Suppl. 1956 Feb. 45:1-78.
  9. ^ Klein, C.; Grudzien, M.; Appaswamy, G.; Germeshausen, M.; Sandrock, I.; Schäffer, A. A.; Rathinam, C.; Boztug, K.; Schwinzer, B.; Rezaei, N.; Bohn, G.; Melin, M.; Carlsson, G.; Fadeel, B.; Dahl, N.; Palmblad, J.; Henter, J. I.; Zeidler, C.; Grimbacher, B.; Welte, K. (januar 2007). „HAX1 deficiency causes autosomal recessive severe congenital neutropenia (Kostmann disease)”. Nat Genet. 39 (1): 86—92. PMID 17187068. S2CID 22757727. doi:10.1038/ng1940. .
  10. ^ a b v g Huynh N, Peter (2022-01-11). „Kostmann Disease: Epidemiology”. Emedicine.medscape. 
  11. ^ a b Connelly, J. A.; Choi, S. W.; Levine, J. E. (januar 2012). „Hematopoietic stem cell transplantation for severe congenital neutropenia.”. Curr Opin Hematol. 19 (1): 44—51. PMC 3291495 Slobodan pristup. PMID 22080845. doi:10.1097/MOH.0b013e32834da96e. 
  12. ^ a b Donadieu J, Fenneteau O, Beaupain B, Mahlaoui N, Chantelot CB. Congenital neutropenia: diagnosis, molecular bases and patient management. Orphanet J Rare Dis. 2011. 6:26.
  13. ^ Xia, J.; Bolyard, A. A.; Rodger, E.; Stein, S.; Aprikyan, A. A.; Dale, D. C.; Link, D. C. (novembar 2009). „Prevalence of mutations in ELANE, GFI1, HAX1, SBDS, WAS and G6PC3 in patients with severe congenital neutropenia.”. Br J Haematol. 147 (4): 535—42. PMC 2783282 Slobodan pristup. PMID 19775295. doi:10.1111/j.1365-2141.2009.07888.x. 
  14. ^ a b Donadieu J, Fenneteau O, Beaupain B, Mahlaoui N, Chantelot CB. Congenital neutropenia: diagnosis, molecular bases and patient management. Orphanet J Rare Dis. 2011. 6:26. [QxMD MEDLINE Link].
  15. ^ Zeidler, Cornelia; Welte, Karl (2002). „Kostmann syndrome and severe congenital neutropenia”. Seminars in Hematology. 39 (2): 82—88. PMID 11957189. doi:10.1053/shem.2002.31913. .
  16. ^ a b Xia J, Bolyard AA, Rodger E et al. Prevalence of mutations in ELANE, GFI1, HAX1, SBDS, WAS and G6PC3 in patients with severe congenital neutropenia. Br J Haematol. 2009. Xia, J.; Bolyard, A. A.; Rodger, E.; Stein, S.; Aprikyan, A. A.; Dale, D. C.; Link, D. C. (2009). „Prevalence of mutations in ELANE, GFI1, HAX1, SBDS, WAS and G6PC3 in patients with severe congenital neutropenia”. British Journal of Haematology. 147 (4): 535—542. PMC 2783282 Slobodan pristup. PMID 19775295. doi:10.1111/j.1365-2141.2009.07888.x. 
  17. ^ „OMIM Entry - * 130130 - ELASTASE, NEUTROPHIL-EXPRESSED; ELANE”. omim.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-20. 
  18. ^ a b Germeshausen, M.; Deerberg, S.; Peter, Y.; Reimer, C.; Kratz, C. P.; Ballmaier, M. (2013). „The spectrum of ELANE mutations and their implications in severe congenital and cyclic neutropenia”. Human Mutation. 34 (6): 905—914. PMID 23463630. S2CID 3484630. doi:10.1002/humu.22308. 
  19. ^ „OMIM Entry- # 613107 - NEUTROPENIA, SEVERE CONGENITAL, 2, AUTOSOMAL DOMINANT; SCN2”. omim.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-20. 
  20. ^ a b v „OMIM Entry - # 612541 - NEUTROPENIA, SEVERE CONGENITAL, 4, AUTOSOMAL RECESSIVE; SCN4”. omim.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-02-20. 
  21. ^ „OMIM Entry -# 615285 - NEUTROPENIA, SEVERE CONGENITAL, 5, AUTOSOMAL RECESSIVE; SCN5”. omim.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 2. 2022. 
  22. ^ Stepensky, Polina; Saada, Ann; Cowan, Marianne; Tabib, Adi; Fischer, Ute; Berkun, Yackov; Saleh, Hani; Simanovsky, Natalia; Kogot-Levin, Aviram; Weintraub, Michael; Ganaiem, Hamam; Shaag, Avraham; Zenvirt, Shamir; Borkhardt, Arndt; Elpeleg, Orly; Bryant, Nia J.; Mevorach, Dror (2013). „The Thr224Asn mutation in the VPS45 gene is associated with the congenital neutropenia and primary myelofibrosis of infancy”. Blood. 121 (25): 5078—5087. PMID 23599270. S2CID 8868549. doi:10.1182/blood-2012-12-475566. .
  23. ^ „#300299 - NEUTROPENIA, SEVERE CONGENITAL, X-LINKED; SCNX - OMIM”. omim.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-02-06. 
  24. ^ Elastase, neutrophil-expressed; ELANE. Online Mendelian Inheritance in Man. Johns Hopkins University. [1]
  25. ^ WAS gene; WAS. Online Mendelian Inheritance in Man. Johns Hopkins University. [2]
  26. ^ McDermott, D. H.; De Ravin, S. S.; Jun, H. S.; Liu, Q.; Priel, D. A.; Noel, P.; Takemoto, C. M.; Ojode, T.; Paul, S. M.; Dunsmore, K. P.; Hilligoss, D.; Marquesen, M.; Ulrick, J.; Kuhns, D. B.; Chou, J. Y.; Malech, H. L.; Murphy, P. M. (2010). „Severe congenital neutropenia resulting from G6PC3 deficiency with increased neutrophil CXCR4 expression and myelokathexis”. Blood. 116 (15): 2793—3502. PMC 2974587 Slobodan pristup. PMID 20616219. doi:10.1182/blood-2010-01-265942. 
  27. ^ McDermott, D. H.; De Ravin, S. S.; Jun, H. S.; Liu, Q.; Priel, D. A.; Noel, P.; Takemoto, C. M.; Ojode, T.; Paul, S. M.; Dunsmore, K. P.; Hilligoss, D.; Marquesen, M.; Ulrick, J.; Kuhns, D. B.; Chou, J. Y.; Malech, H. L.; Murphy, P. M. (2010). „Severe congenital neutropenia resulting from G6PC3 deficiency with increased neutrophil CXCR4 expression and myelokathexis”. Blood. 116 (15): 2793—3502. PMC 2974587 Slobodan pristup. PMID 20616219. doi:10.1182/blood-2010-01-265942. 
  28. ^ Kawalec, Wanda (2015). Pediatria. Warsaw: PZWL. p. 1070. ISBN 978-83-200-4631-1. 
  29. ^ Boxer LA. Severe congenital neutropenia: genetics and pathogenesis. Trans Am Clin Climatol Assoc. 2006. 117:13-31; discussion 31-2.
  30. ^ a b Fioredda, F.; Calvillo, M.; Lanciotti, M.; Lanza, T.; Giunti, L.; Castagnola, E.; Lorenzi, I.; Tonelli, R.; Ghezzi, P.; Dufour, C. (mart 2010). „Pegfilgrastim in children with severe congenital neutropenia”. Pediatr Blood Cancer. 54 (3): 465—7. PMID 19927291. S2CID 20156801. doi:10.1002/pbc.22350. 
  31. ^ a b v g d đ e „Kostmann Disease Treatment & Management: Medical Care, Surgical Care, Consultations”. emedicine.medscape.com. 2022-01-11. 
  32. ^ Choi, L. M.; Guelcher, C.; Guerrera, M. F. (2007-12-01). „Novel treatment for severe congenital neutropenia with pegfilgrastim”. Blood. 110 (12): 4134. PMID 18024801. doi:10.1182/blood-2007-08-106807. 
  33. ^ Lähteenmäki, P. M.; Jahnukainen, K.; Pelliniemi, T. T.; Kainulainen, L.; Salmi, T. T. (januar 2009). „Severe congenital neutropenia and pegfilgrastim”. Eur J Haematol. 82 (1): 75—6. PMID 18774955. S2CID 32430813. doi:10.1111/j.1600-0609.2008.01145.x. .
  34. ^ Beaupain, B.; Leblanc, T.; Reman, O.; Hermine, O.; Vannier, J. P.; Suarez, F.; Lutz, P.; Bordigoni, P.; Jourdain, A.; Schoenvald, M.; Ouachee, M.; François, S.; Kohser, F.; Jardin, F.; Devouassoux, G.; Bertrand, Y.; Nove-Josserand, R.; Donadieu, J.; French Scn Registry, Service d'Hémato Oncologie Pédiatrique (decembar 2009). „Is pegfilgrastim safe and effective in congenital neutropenia? An analysis of the French Severe Chronic Neutropenia registry”. Pediatr Blood Cancer. 53 (6): 1068—73. PMID 19618456. S2CID 2631862. doi:10.1002/pbc.22147. 
  35. ^ Ward, A. C.; Dale, D. C. (januar 2009). „Genetic and molecular diagnosis of severe congenital neutropenia”. Curr Opin Hematol. 16 (1): 9—13. PMC 2720320 Slobodan pristup. PMID 19057199. doi:10.1097/MOH.0b013e32831952de. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Helmut Löffler, Torsten Haferlach, Hämatologische Erkrankungen: Ein diagnostisches Handbuch, Springer 2010.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Костманов_синдром&oldid=27754222”