Антибиотик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тестирање подложности бактерије Staphylococcus aureus на антибиотике путем дифузионог теста на агару – антибиотици се шире дифузијом и инхибирају раст S. aureus,чиме се формирају зоне инхибиције.

Антибиотици представљају групу хемијских једињења која успоравају раст или уништавају микроорганизме, у првом реду бактерије, на такав начин који није (у прописаним дозама) штетан по домаћина.[1][2][3][4] Антибиотици могу било да убију или да инхибирају раст бактерија. Неколико антибиотика је исто тако ефективно против гљивица и протозоа, а неки су токсични за људе и животиње, чак и кад се користе у терапеутској дози. Антибиотици нису ефективни против вируса као што су прехлада или инфлуенца, и могу да буду штетни ако се непримерено користе.

Антибиотици су произвели револуционарне промене у медицини 20. века, и заједно са вакцинацијом су скоро довели до искорењивања болести као што је туберкулоза у развијеном свету. Њихова ефективност и доступност доводе до прекомерне употребе, посебно при узгоју марве, што подстиче бактерије да развију отпорност. То је довело до широко распрострањених проблема са антимикробном и антибиотичком отпорношћу, до те мере да је Светска здравствена организација класификовала антимикробну отпорност као „озбиљну претњу [која] више није предвиђање за будућност, она се догађа у стварности у сваком региону света и има потенцијал да утиче на сваког, независно од узраста, у свакој земљи“.[5]

Ера антибактеријске хемотерапије је започела открићем арсфенамина, који су Алфред Бертејм и Паул Ерлих синтетисали 1907, и који је кориштен за третман сифилиса.[6][7] за шта му је додељена Нобелова награда 1939. године[8]

Понекад се термин антибиотик користи за сваку супстанцу која се примењује против микроба,[9] синонимно са антимикробним агенсом.[10] Неки извори праве разлику између антибактеријала и антибиотика; антибактеријали се користе у сапунима и средствма за чишћење, али не као лекови.[11] Овај чланак третира те термине као синониме, и следи најшире заступљену дефиницију да су антибиотици супстанце које се користе против бактерија.

Медицинска употреба[уреди]

Фармакодинамика[уреди]

Успешан исход антимикробне терапије антибактеријским једињењима зависи од неколико фактора. Они обухватају одбрамбене механизме домаћина, локацију инфекције, и фармакокинетичка и фармакодинамичка својства антибактеријског агенса.[16] Вактерицидна активност антибактеријских агенаса може да буде зависна од бактеријске фазе раста. Неопходни приреквизит је обично текућа метаболичка активност и деоба бактеријских ћелија.[17] Ти налази су базирани на лабораторијским студијама. У клиничком окружењу је исто тако показано да су неопходни за елиминацију бактеријске инфекције.[16][18] Пошто активност антибактеријских агенаса фреквентно зависи од њихове концентрације,[19] ин витро карактеризација антибактеријске активности нормално укључује одређивање минималне инхибиторне концентрације и минималне бактерицидне концентрације антибактеријског агенса.[16][20] Да би се предвидео клинички исход, антимикробна активност антибактеријског агенса се обично комбинује са његовим фармакокинетичким профилом, и група фармаколошких параметера се користи као индикатор ефикасности лека.[21][22]

Класе[уреди]

Главни чланак: Списак антибиотика
Молекулске мете антибиотика у бактеријској ћелији

Антибактеријски антибиотици се обично класификују на бази њиховог механизма дејства, хемијске структуре, или спектра активности. Већина њих је усредсређена на бактеријске функције или процесе раста.[23] Они чија мета је бактеријски ћелијски зид (пеницилини и цефалоспорини) или ћелијска мембрана (полимиксини), или они који ометају есенцијалне бактеријске ензиме (рифамицини, липиармицини, хинолони, и сулфонамиди) имају бактерицидно дејство. Они чији циљ је протеинска синтеза (макролиди, линкосамиди и тетрациклини) су обично бактериостатични (изузев бактерицидних аминогликозида).[24] Даља категоризација је базирана на њиховој циљној специфичности. Антибактеријски антибиотици „уског спектра“ делују на специфичне типове бактерија, као што су Грам-негативне или Грам-позитивне бактерије, док антибиотици широког спектра утичу на широк опсег бактерија. Након 40-годишњег застоја у откривању нове класе антибактеријских једињења, четири нове класе антибактеријских антибиотика су доспеле до клиничке примене[25]: циклични липопептиди (као што је даптомицин), глицилциклини (као што је тигециклин), оксазолидинони (као што је линезолид), и липиармицини (као што је фидаксомицин).[26][27]

Производња[уреди]

Захваљујући напретку медицинске хемије, већина модерних антибактеријских агенаса су полусинтетичке модификације разних природних једињења.[28] Они обухватају, на пример, бета-лактамске антибиотике, представници којих су пеницилини (производи гљива из рода Пенициллиум), цефалоспорини, и карбапенеми. Једињења која се још увек добијају изолацијом из живих организама су аминогликозиди, док су други антибактеријски агенси — на пример, сулфонамиди, хинолони, и оксазолидони — производе путем хемијске синтезе. У складу с тим, многа антибактеријска једињења се класификују на бази њиховог хемијског/биосинтетичког порекла у природне, полусинтетичке и синтетичке. Један други класификациони систем је базиран на биолошкој активности; у тој класификацији, антибактеријски агенси се деле у две широке групе следствено њиховом биолошком ефекту на микроорганизме: бактерицидне агенсе који убијају бактерије, и бактериостатичке агенсе који успоравају или заустављају бактеријски раст. Многа антибактеријска једињења су релативно мали молекули са молекулском тежином од мање од 2000 атомских јединица масе.

Још од времена првих пионирских напора Флореја и Чејна 1939, значај антибиотика, укључујући антибактеријска средства, за медицину је довео до интензивних истраживања производње антибактеријских агенаса на великим скалама. Након тестирања антибактеријских агенаса на широком опсегу бактерија, производња активних једињења се изводи користећи ферментацију, обично у строго аеробним условима.[29]

Администрација[уреди]

Орални антибиотици се узимају путем уста, док се интравенозна администрација може користити у озбиљнијим случајевима, као што су дубоко укорењене системске инфекције. Антибиотици се исто тако могу понекад дозирати топикално, на приме путем капи за очи или уља.

Топикални антибиотиц су:[30]

Док топикални лекови који делују као комедолитици, као и антибиотици су:

Нуспојаве[уреди]

Здравствене поруке попут ове подстичу пацијенте да разговарају са својим доктором о безбедности коришћења антибиотика.

Антибиотици се тестирају за бројне могуће негативне ефекте на људима и другим сисарима пре него што се одобри њихова клиничка примена. Они се обично сматрају безбедним, и већина њих је добро толерисана. Међутим, поједини антибиотици су били везани за опсег штетних нуспојава.[31] Нуспојаве су у опсегу од благих до веома озбиљних у зависности од кориштеног антибиотика, циљних микробних организама, и индивидуалног пацијента. Безбедносни профили новијих лекова често нису добро познати, за разлику од оних са дугом историјом примене.[31] Непожељна дејства су у опсегу од грознице и мучнине до знатних алергијских реакција, укључујући фотодерматитис и анафилаксу. Честа нуспојава је дијареја, која је последица поремећаја композиције интестиналне флоре, што може да доведе од прекомерног раста патогених бактерија, као што је Цлостридиум диффициле.[32] Антибактеријски агенси исто тако могу да утичу на вагиналну флору, те могу да доведу до прекомерног раста квасце из рода Candida у вулво-вагиналној области.[33] Додатне нуспојаве могу да произађу из интеракције са другим лековима, као што је повећани ризик од повреде тетива услед администрације хинолонских антибиотика са системским кортикостероидом. Неки научници сматрају да неселективна употреба антибиотика мења микробиоту домаћина и то је било повезано са хроничним болестима.[34][35]

Међусобне интеракције лекова[уреди]

Пилуле за контролу рађања[уреди]

Већина студија показује да антибиотици не ометају дејсто контрацептивних пилула.[36] Такве клиничке студије показују да је антибиотицима узрокована стопа неуспеха контрацептивних пилула веома ниска (око 1%).[37] У случајевима где се сумља да антибактеријска средства утичу на ефикаснот пилула за контролу рађања, као што је код антибиотика широког опсега рифампицина, могуће је да долази до повећања активности хепатичких ензима јетре, који узрокују убрзани распад активних састојака пилуле.[36] Утицаји на интестиналну флору, који могу да доведу до умањене апсорпције естрогена у цревима, исто тако су предложени, мада су такве сугестије неуверљиве и конроверзне.[38][39] Лекари препоручују да се додатне контрацептивне мере предузму током терапије у којој се користе антибиотици за које се сумља да формирају интеракције са оралним контрацептивима.[36]

Алкохол[уреди]

Интеракције између алкохола и појединих антибиотика се могу јавити. То може да узрокује нуспојаве и умањену ефективност антибиотичке терапије.[40][41]

„Разумно је да се избегава конзумирање алкохола кад се користе лекови. Међутим, мало је вероватно да умерено конзумирање алкохола може да доведе до проблема при употреби већине уобичајених антибиотика. Додуше, постоје специфични типови антибиотика при чијој употреби би алкохол требало у избегавати у потпуности, због озбиљних нуспојава.“[3]

Стога, потенцијални ризици од нуспојава и ефективност зависе од типа коришћеног антибиотика. Упркос одсуства категоричне коунтрандикације, веровање да алкохол и антибиотике никад не треба мешати је широко распрострањено.

Антибиотици као што су метронидазол, тинидазол, цефамандол, латамоксеф, цефоперазон, цефменоксим и фуразолидон, узрокују хемијску реакцију сличну дисулфираму са алкохолом путем инхибирања његовог разлагања посредством ацеталдехид дехидрогеназа|ацеталдехид дехидрогеназе, што може да доведе до повраћања, мучнине, и краткоће даха.[3]

Други утицаји алкохола на активност антибиотика обухватају промене активности ензима јетре који разлажу антибиотска једињења.[42] Додатно, серумски новои бактериостатичких антибиотика доксициклина и еритромицин сукцината могу да буду редуковани при конзумацији алкохола, што доводи до умањене ефикасности и фармакотерапеутског дејства.[43]

Историја[уреди]

Пре појаве хемијских препарата у борби против инфекција изазваних опортуним бактеријама коришћени су, са разноликим резултатима, препарати добијени од биљака и плесни. Овај метод лечења практиковали су стари Грци а нарочито стари Кинези. Са данашњег становишта, јасно је да су неки од ових препарата заиста у одређеној мери и били ефикасни. Наиме, многе плесни имају способност да производе антибиотске супстанце, али је свакако јасно да су у прошлости антички народи ово могли да прихвате само на интуитивном нивоу.

Почетак 20. века донео је извесне помаке. У неким земљама западне Европе али и тадашње Русије почела је примена бактериофага. Бактериофази представљају вирусе који једном унети у тело домаћина почињу да нападају ћелије бактерија остављајући телесне ћелије нетакнутима. Ово је био изузетан помак. До тада су покушани третмани агресивним хемијским агентима, као што су то арсеник и трихнин, који су, уколико изузетно пажљиво дозирани, побољшавали опште стање код извесног броја пацијената. Ипак, ови агенси се нису одликовали селективном токсичношћу, за разлику од бактериофага које нису адверзно утицале на ћелије домаћина. Недовољно разумевање третмана бактериофагама као и недоследни резултати довели су до гашења овог начина лечења.

Употреба хемијских агенаца против патогена је започела са немачким доктором Паулом Ерлихом (1854—1915). Ерлих је након низа експеримената утврдио да је са одређеном хемијском токсивношћу могуће убити патоген, а притом не убити домаћина. Он је 1904. октрио да је употребом хемијског једињења трипан могуће умањити могућност појаве или нивоа испољавања болести Афричко спавање (тада није било познато да је цеце мува узрочник болести). Он је такође открио да употребом арсфенамина је могуће лечити пацијенте оболеле од сифилиса. 1910. године једињење арсфенамина је произведено за тржиште под именом Салварсан.

Једна од најпознатијих прича везаних за открића у овој области је сигурно оно везано са откриће пеницилина. 1896. 21-годишњи француски студент медицине Ернест Дишен је изучавао гљиву Penicillium chrysogenum. Он је открио могућа позитивна дејства ове гљиве и желео је да изучава њене могућности. Међутим у то време није било довољно новца за финансирање, и помоћ коју је тражио од Пастеровог института је остала игнорисана, и идеја о употреби гљиве у медицинске сврхе је одбачена. 1923. године доктор из Костарике Пикадо Твајт је такође изучавао ову гљиву и након неколико експеримената утврдио да поседује антибиотичко дејство.

Међутим случајним срећним околностима откриће пеницилина као антибиотика се приписује шкотском научнику Александру Флемингу, који је 1928. године открио директно дејство пеницилина као антибиотика на узорку Стафилококе бактерије коју је држао у Петријевом тањирићу. Тањирић је био испуњен Стафилококама које су покриле дно тањирића. На местима где је додао пеницилин, појавили су се чисти кругови на дну тањирића. Он је тиме закључио да пеницилин има инхибитарно дејство на развој бактерије. Међутим он је мислио да антибиотик није у стању да преживи довољно дуго у човечијем телу и тиме је неефективан и одбацио могућност пеницилина као антибиотика.

Ово се све променило 1939. године када је аустралијски научник Хауард Флори на Оксфордском универзитету након серије експеримената утврдио да је антибиотик довољно јак да преживи у човечијем систему, а притом задржи своје антибиотске могућности и активно делује против патогена. Пионирским радом Флорија, али и Флеминга и Ернста Чејна почела је масовна производња и примена пеницилина, првог ефикасног антибиотика.

Дефиниција[уреди]

У почетку, термин антибиотик односио се искључиво на супстанце које су производ метаболизма других микроорганизама које имају бактериостатски или бактерицидан ефекат, селективну токсичност,[44] релативну безопасност по домаћина и структурну стабилност да у телу истог могу да се задрже довољно дуго да произведу пожељне ефекте.

Да би хемијски агенат био у потпуности ефективан, он мора поседовати селективну токсивност, тј. мора бити способан да потпуно уништи патоген, а да притом има мало штетног ефекта на домаћина или да га нема уопште. Ниво селективне токсивности може бити изражен у облику

  • терапеутске дозе, односно количине хемијског агента неопходног за дату инфекцију
  • токсичне дозе, односно количине агента у крви који није штетан по домаћина.

Ова иницијална дефиниција доживела је извесно проширење. Од времена када је британска хемичарка Дороти Хоџкин дала хемијску структуру пеницилина, почела је производња хемијски модификованих антибиотика. Утолико је и споменута дефиниција проширена и на полу-синтетске али и на (ретке) синтетске антибиотике.

Антибиотици делују само и искључиво на бактерије, грам позитивне и грам негативне, али немају никаквог утицаја на вирусе. Неки делују и на гљивице.

Стриктно говорећи, лекови који су у потпуности добијени синтетски путем (стрептомицин) се називају хемотерапеутици, али се данас термин антибиотици користи за све антибактеријске лекове, без обзира на начин добијања.

Механизам деловања[уреди]

Антибиотик може да оштети патоген на неколико начина. Антибиотици са веома високим степеном селективности (тј. они који имају афинитет ка само једној или две бакетрије) делују против патогена тако што заустављају синтезу ћелијског зида тога патогена, без кога он не може да фунционише.[45] У ову групу антибиотика спадају пеницилини, цефалоспорини и ванкомицини.[46]

Антибиотици такође могу да се вежу за рибозоме патогена. Рибозоми су место синтезе протеина. Везивањем антибиотика за рибозом спречава се синтеза протеина тог патогена, и долази до погрешног читања амино киселина, и на тај начин антибиотик спречава функционисање патогена. У ову групу антибиотика спадају гентамицин, хлорамфеникол, тетрациклин, и еритромицин.

Инхибиција синтезе ћелијског зида[уреди]

Ова група антибиотика инхибира, односно зауставља стварање веза пептидогликена у ћелијском зиду патогена. Ова инхибиција се остварује активирањем ензима који кида везе пептидогликена, и на тај начин долази до деградације зида. у ову групу спадају:

Инхибиција синтезе протеина[уреди]

Стрептомицин

Инхибиција синтезе протеина значи да долази до прекида регуларне активосноти деловања рибозома. Група антибиотика који делују на овај начин су:

Инхибиција синтезе нуклеинских киселина[уреди]

Ова група антибиотика делује тако што или директно деградира ДНК и РНК молекуле, или се везује на ензиме који управљају ДНК репликацијом, типа ДНК полимераза I. Ову групу антибиотика чине:

Инхибиција метаболизма[уреди]

Метаболизам је један од најважнијих процеса свих организама, помоћу којег ћелије долазе до енергије за разне друге процесе. У случају да доће до деградације ензима који учествују у метаболизму, ћелије су неспособне за нормално функционисање. У ову групу антибиотика спадају:

Нарушавање јонског баланса[уреди]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ур. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 изд.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. doi:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X. 
  2. Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803. 
  3. 3,0 3,1 3,2 „Antibiotics”. NHS. 5. 6. 2014. Приступљено 17. 1. 2015. 
  4. „Factsheet for experts”. European Centre for Disease Prevention and Control. Приступљено 21. 12. 2014. 
  5. „WHO's first global report on antibiotic resistance reveals serious, worldwide threat to public health”. The World Health Organization. 30. 4. 2014. Приступљено 21. 12. 2014. 
  6. Williams KJ (2009). „The introduction of 'chemotherapy' using arsphenamine - the first magic bullet”. J R Soc Med. 102 (8): 343—8. PMC 2726818Слободан приступ. PMID 19679737. doi:10.1258/jrsm.2009.09k036. 
  7. Goodman & Gilman (2010). стр. 134.
  8. „Physiology or Medicine 1939 – Presentation Speech”. Nobel Foundation. Приступљено 14. 1. 2015. 
  9. American Heritage® Dictionary of the English Language, 5th edition. 2011. 
  10. Mosby's Medical Dictionary, 8th Edition. Elsevier. 2009. 
  11. „General Background: Antibiotic Agents”. Alliance for the Prudent Use of Antibiotics. Приступљено 21. 12. 2014. 
  12. Rogers RS, Seehafer JR, Perry HO (1982). „Treatment of cicatricial (benign mucous membrane) pemphigoid with dapsone”. J. Am. Acad. Dermatol. 6 (2): 215—23. PMID 7037880. doi:10.1016/S0190-9622(82)70014-3. 
  13. Kırkıl C. Long-term results of nonoperative treatment for uncomplicated acute appendicitis. The Turkish journal of gastroenterology. 2014-08;25:393–397.
  14. Wilson W, Taubert KA, Gewitz M, Lockhart PB, Baddour LM, Levison M, et al. (2007). „Prevention of infective endocarditis: guidelines from the American Heart Association: a guideline from the American Heart Association Rheumatic Fever, Endocarditis, and Kawasaki Disease Committee, Council on Cardiovascular Disease in the Young, and the Council on Clinical Cardiology, Council on Cardiovascular Surgery and Anesthesia, and the Quality of Care and Outcomes Research Interdisciplinary Working Group”. Circulation. 116 (15): 1736—54. PMID 17446442. doi:10.1161/CIRCULATIONAHA.106.183095. »American Heart Association Rheumatic Fever« 
  15. Zadik Y, Findler M, Livne S, Levin L, Elad S (2008). „Dentists' knowledge and implementation of the 2007 American Heart Association guidelines for prevention of infective endocarditis”. Oral Surg Oral Med Oral Pathol Oral Radiol Endod. 106 (6): e16—9. PMID 19000604. doi:10.1016/j.tripleo.2008.08.009. 
  16. 16,0 16,1 16,2 Pankey GA, Sabath LD (2004). „Clinical relevance of bacteriostatic versus bactericidal mechanisms of action in the treatment of Gram-positive bacterial infections”. Clin Infect Dis. 38 (6): 864—870. PMID 14999632. doi:10.1086/381972. 
  17. Mascio CT, Alder JD, Silverman JA (2007). „Bactericidal action of daptomycin against stationary-phase and nondividing Staphylococcus aureus cells”. Antimicrob. Agents Chemother. 51 (12): 4255—60. PMC 2167999Слободан приступ. PMID 17923487. doi:10.1128/AAC.00824-07. 
  18. Pelczar, M.J., Chan, E.C.S. and Krieg, N.R. (1999) "Host-Parasite Interaction; Nonspecific Host Resistance", In: Microbiology Concepts and Applications, 6th ed., McGraw-Hill Inc., New York, U.S.A. стр. 478–479.
  19. Rhee KY, Gardiner DF (2004). „Clinical relevance of bacteriostatic versus bactericidal activity in the treatment of gram-positive bacterial infections”. Clin. Infect. Dis. 39 (5): 755—6. PMID 15356797. doi:10.1086/422881. 
  20. Wiegand I, Hilpert K, Hancock RE (2008). „Agar and broth dilution methods to determine the minimal inhibitory concentration (MIC)of antimicrobial substances”. Nature Protocols. 3 (2): 163—175. PMID 18274517. doi:10.1038/nprot.2007.521. 
  21. Spanu T, Santangelo R, Andreotti F, Cascio GL, Velardi G, Fadda G (2004). „Antibiotic therapy for severe bacterial infections: correlation between the inhibitory quotient and outcome”. Int. J. Antimicrob. Agents. 23 (2): 120—8. PMID 15013036. doi:10.1016/j.ijantimicag.2003.06.006. 
  22. Sharma, K.K.; Sangraula, H.; Mediratta, P.K. (2002). „Some new concepts in antibacterial drug therapy” (PDF). Indian Journal of Pharmacology. 34 (6): 390—396. Приступљено 13. 11. 2008. 
  23. Calderon CB, Sabundayo BP . Antimicrobial Classifications: Drugs for Bugs. In Schwalbe R, Steele-Moore L, Goodwin AC. Antimicrobial Susceptibility Testing Protocols. CRC Press. Taylor & Frances group. 2007. ISBN 978-0-8247-4100-6.
  24. Finberg RW, Moellering RC, Tally FP, et al. (2004). „The importance of bactericidal drugs: future directions in infectious disease”. Clin. Infect. Dis. 39 (9): 1314—20. PMID 15494908. doi:10.1086/425009. 
  25. Mark S Butler; Mark A Blaskovich; Matthew A Cooper (2013). „Antibiotics in the clinical pipeline in 2013”. The Journal of Antibiotics. 66: 571—591. doi:10.1038/ja.2013.86. 
  26. Cunha BA. Antibiotic Essentials 2009. Jones & Bartlett Learning, ISBN 978-0-7637-7219-2 pp. 180, for example.
  27. Srivastava A, Talaue M, Liu S, Degen D, Ebright RY, Sineva E, et al. (2011). „New target for inhibition of bacterial RNA polymerase: 'switch region'. Curr. Opin. Microbiol. 14 (5): 532—43. PMC 3196380Слободан приступ. PMID 21862392. doi:10.1016/j.mib.2011.07.030. 
  28. von Nussbaum F, Brands M, Hinzen B, Weigand S, Häbich D (2006). „Antibacterial natural products in medicinal chemistry--exodus or revival?”. Angew. Chem. Int. Ed. Engl. 45 (31): 5072—129. PMID 16881035. doi:10.1002/anie.200600350. 
  29. Andrew, William (2013). Pharmaceutical Manufacturing Encyclopedia. Elsevier Science. стр. 305. 
  30. „Topical Antibiotics”. Приступљено 23. 7. 2014. 
  31. 31,0 31,1 Slama TG, Amin A, Brunton SA, et al. (2005). „A clinician's guide to the appropriate and accurate use of antibiotics: the Council for Appropriate and Rational Antibiotic Therapy (CARAT) criteria”. Am. J. Med. 118 Suppl 7A (7): 1S—6S. PMID 15993671. doi:10.1016/j.amjmed.2005.05.007. 
  32. „Antibiotic-Associated Diarrhea - All you should know”. Приступљено 2014-12-28. 
  33. Pirotta MV, Garland SM (2006). „Genital Candida species detected in samples from women in Melbourne, Australia, before and after treatment with antibiotics”. J Clin Microbiol. 44 (9): 3213—3217. PMC 1594690Слободан приступ. PMID 16954250. doi:10.1128/JCM.00218-06. 
  34. Thacker, James D. (2012). „The law of unintended consequences and antibiotics”. Open Journal of Immunology. 02 (2): 59. doi:10.4236/oji.2012.22007. 
  35. „Antibiotics and Chronic Liver Diseases”. 
  36. 36,0 36,1 36,2 Weaver K, Glasier A (1999). „Interaction between broad-spectrum antibiotics and the combined oral contraceptive pill. A literature review”. Contraception. 59 (2): 71—8. PMID 10361620. doi:10.1016/S0010-7824(99)00009-8. 
  37. E, Weisberg (1999). „Interactions between oral contraceptives and antifungals/antibacterials. Is contraceptive failure the result?”. Clin Pharmacokinet. 36 (5): 309—13. PMID 10384856. doi:10.2165/00003088-199936050-00001. 
  38. T, Hassan (1987). „Pharmacologic considerations for patients taking oral contraceptives”. Conn Dent Stud J. 7: 7—8. PMID 3155374. 
  39. Orme ML, Back DJ (1990). „Factors affecting the enterohepatic circulation of oral contraceptive steroids”. Am. J. Obstet. Gynecol. 163 (6 Pt 2): 2146—52. PMID 2256523. doi:10.1016/0002-9378(90)90555-L. Архивирано из оригинала на датум 17. 11. 2010. 
  40. Lwanga, J; Mears, A; Bingham, J S; Bradbeer, C S (2008). „Do antibiotics and alcohol mix? The beliefs of genitourinary clinic attendees”. BMJ. 337: a2885. doi:10.1136/bmj.a2885. 
  41. „antibiotics-and-alcohol”. Архивирано из оригинала на датум 17. 11. 2010. , Mayo Clinic
  42. „Antibiotics FAQ”. McGill University, Canada. Архивирано из оригинала на датум 16. 2. 2008. Приступљено 17. 2. 2008. 
  43. Stockley, IH (2002). Stockley's Drug Interactions (6th изд.). London: Pharmaceutical Press. 
  44. Amdur MO, Doull J, Klaassen CD (2001). Cassarett and Doull's Toxicology: The Basic Science of Poisons (6 изд.). New York: McGraw-Hill, Inc. ISBN 0071347216. 
  45. David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  46. Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2007). „34. Antibiotics and Antimicrobial Agents”. Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6 изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799. 

Литература[уреди]

  • Stockley, IH (2002). Stockley's Drug Interactions (6th изд.). London: Pharmaceutical Press. 
  • Andrew, William (2013). Pharmaceutical Manufacturing Encyclopedia. Elsevier Science. стр. 305. 
  • Mosby's Medical Dictionary, 8th Edition. Elsevier. 2009. 
  • American Heritage® Dictionary of the English Language, 5th edition. 2011. 
  • Goodman, Louis S.; Gilman, Alfred (1941). The Pharmacological Basis of Therapeutics. New York: Macmillan Publishing Co. 
  • Ursula Theuretzbacher: Mikrobiologie im klinischen Alltag. Erreger, Diagnostik, Therapie. 2. Auflage, Kohlhammer, Stuttgart 1999/2005. ISBN 3-17-016665-4.
  • Claus Simon, Wolfgang Stille: Antibiotika-Therapie in Klinik und Praxis. Schattauer, Stuttgart. 1985. ISBN 3-7945-1970-1.
  • Wolfgang Stille, Hans-Reinhard Brodt, Andreas H. Groll, Gudrun Just-Nübling: Antibiotika-Therapie. 1. Nachdruck der 11. Auflage, Schattauer, Stuttgart. 2006. ISBN 3-7945-2160-9.
  • Peter Heisig: Was ist neu an Ketoliden und Oxazolidinonen? Wirkungs- und Resistenzmechanismen. In: Pharmazie in unserer Zeit Bd. 33, Nr. 1, 2004, S. 10–19, ISSN 0048-3664.
  • Radka Alexy, Klaus Kümmerer: Antibiotika in der Umwelt. In: KA: Korrespondenz Abwasser, Abfall. Bd. 52, Nr. 5, 2005, ISSN 1616-430X, S. 563–571.
  • M. Grote, C. Schwake-Anduschus, H. Stevens, R. Michel, T. Betsche and M. Freitag: Antibiotika-Aufnahme von Nutzpflanzen aus Gülle-gedüngten Böden – Ergebnisse eines Modellversuchs. In: Journal für Verbraucherschutz und Lebensmittelsicherheit. Bd. 1, Nr. 1, Birkhäuser, Basel 2006, ISSN 1661-5751 (Print), S. 1661–5867 (Online).
  • Hidetada Hirakawa, Haruyoshi Tomita: Interference of bacterial cell-to-cell communication: A new concept of antimicrobial chemotherapy breaks antibiotic resistance. In: Frontiers in Microbiology. Nr. 4, 13. Mai 2013, S. 114, doi:10.3389/fmicb.2013.00114.


Спољашње везе[уреди]

Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).