Kulning
Kulning (šved. kulning, lockrop) je posebna vokalna tehnika kojom su u Skandinaviji pastiri komunicirali jedni sa drugima i sa svojom stokom (ovace, koze, krave) na velikim udaljenostima. To je tradicionalni zov kojim se stoka poziva da se vrati sa visokih planinskih pašnjaka na kojima je tokom dana pasla. Muzikolozi ga smatraju suštinskim zvukom nordijske narodne muzičke tradicije. Veruje se da potiče iz drevne nordijske kulture i prenosi se u usmenoj tradiciji sve do današnjih dana. Savremeni kulning smatra se tipično švedskim kulturnim nasleđem i vezuje se najčešće za ženske izvođače. Asimilovan je u modernu muziku, kako narodnu,[1] tako i u umetničku.[2]
Etimologija[uredi | uredi izvor]
Švedski izraz „kulning“ nastao je od reči reči „kuh“ (krava) i „lock“ (pozvati, nagovoriti).[1]
Istorija[uredi | uredi izvor]
| Karin Edvardson Johanson (1909—1997) bila je jedna od najpoznatijih izvođačica kulninga. Njen zov su dokumentovali, između ostalih, Švedski muzejski arhiv, Švedski Radio i Muzej Dalarna. |
Kulning potiče iz drevne nordijske kulture i prenosi se u neprekinutoj usmenoj tradiciji sve do danas. Nije poznato koliko je tradicija stara, ali postoji opšta saglasnost oko činjenice da su vikinške sveštenice intonirale svoje inkantacije na način koji se može odnositi na ovaj drevni nordijski vokalni zvuk. U 16. veku sveštenik Olaus Magnus u svom izveštaju crkvi pominje poljoprivrednike u Švedskoj, ali se ovi glasovni signali pominju mnogo kasnije. Krajem 80-ih godina 17. veka profesor na univerzitetu u Upsali Johanes Kolumbo piše o „veoma čudnim pozivima pastirica u švedskim planinama“. Krajem 18. veka javio se pokret za „ponovno otkrivanje“ evropske ruralne muzike, što je kulminiralo sto godina kasnije, tokom perioda nacionalnog romantizma krajem 19. veka. Kulning, koji je vekovima bio deo pastirske svakodnevice i što bi do tada malo ko mogao nazvati muzikom, uzdignut je i dodeljene su mu nove kulturne vrednosti. Pojavile su se razglednice, slike, pesme i takmičenja kao deo proslave ruralne kulture i njene karakteristične muzike. Pojavile su se i transkripcije ovih švedskih pastirskih melodija.
Uz kravlji rog i lur (dugi rog), kulning je bio važno oruđe skandinavskih pastira sve do polovine 20. veka. Služio je kao glasovno muzičko sredstvo komunikacije među stočarima, kao i sa njihovih životinjama. Tokom letnje sezone, zbog nedostatka pašnjaka u blizini naseobina, stočari su morali svoja stada da odvode na udaljene pašnjake. Za nadgledanje stada, kao i za pravljenje sira i surutke i prikupljanje zaliha za zimu uglavnom su bili zaduženi žene i deca, dok su muškarci ostajali na imanjima, kako bi se brinuli o žetvi.[3] Tako je i kulning uglavnom ženska umetnost pevanja. Pastirice su poznavale uobičajene signalne pozive za komunikaciju sa životinjama i drugim pastirima, ali su imale i svoje lične pozive i melodije kojima su se izražavale.[1] Slično kao jodlovanje i kulning je muzika stvorena za širenje zvuka na veliku daljinu. Proizvedeni zvuk je zvonak i odjekuje u dolini, a životinje se odazivaju ovom zovu. Neki pozivi uključuju imena životinja koje predvode stado. Stada nikada nisu velika pa ih je lako dozvati. Kulning se takođe koristi i za plašenje predatora, kao što su vukovi, ali i kao upozorenje drugim pastiricama da postoji opasnost.[4]
Sa poljoprivrednim reformama početkom 20. veka smanjila se potreba za seobama stada na planinske pašnjake. Unapređena poljoprivredna proizvodnja omogućila je da seoske poljoprivredne površine daju dovoljno prinosa za ishranu i ljudi i životinja. Polovinom 20. veka industrijalizovana je i proizvodnje mleka, pa su postepeno napušteni mnogi planinski pašnjaci, a pesma pastirica je gotovo potpuno utihnula. Ali neki su nastavili tradiciju feboda.[2]
Kulning danas[uredi | uredi izvor]
| Nekoliko primera kulninga: |
Danas je kulning asimilovan u modernu narodnu muziku. Muzikolozi ga smatraju suštinskim zvukom nordijske narodne muzičke tradicije. Nudi mogućnosti za vokalno izvođenje na svim nivoima veština — od jednostavnih poziva stada i tradicionalnih melodija do izazovnih improvizacija sa jedinstvenim zvukom.[1] Poslednjih decenija, kako se mesto žena u društvu promenilo, kulning se od pastirske potrebe pretvorio u oblik individualnog muzičkog izraza, sve do operskih arija,[5] ali se i dalje može prepoznati u svakodnevnom životu, u nešto drugačijem kontekstu. Može se čuti u pozivu majki da se deca vrate kući, a neke žene su čak naučile ove dalekosežne zvuke kao oblik samoodbrane.[6]
Kulning je postao ceremonijalna praksa i performans. Ova pesma je egzotizovana, institucionalizovana, akademizovana i kulturno uzdignuta. Smatra se jedinstvenom, teškom za učenje savladavanje. Predaje se u višim školskim institucijama, poput Kraljevske muzičke akademije u Stokholmu. Nekoliko nosilaca tradicije nudi svoje kurseve. Izvodi se u različitim prilikama i na raznim mestima — od pauze na hokejaškim utakmicama i otvaranja sajmova, do kraljevskog zamka, pred kraljem Švedske i njegovim gostima. Kulning se izvodi širom sveta, deo je nekih opera, a može se čuti i u Diznijevom filmskom hitu Zaleđeno kraljevstvo. Danas se kulning može nazvati i gradskom i seoskom pesmom. Izvode ga i samouke žene na selu i školovane pevačice, a obuhvata i opersko i tradicionalno pevanje, komponovano i improvizovano.[2]
Tehnika pevanja[uredi | uredi izvor]
Tehnika pevanja kulninga je neka vrsta vika u veoma visokom vokalnom registru, a zvuk je istovremeno veoma moćan i veoma lep.[1] Ovaj visokotonski, gotovo nazalan način pevanja može se čuti daleko kroz šume i preko planina.[3] Pri pevanju kulninga zvuk može da dostigne jačinu i do 125 decibela, što može biti opasno glasno za nekoga ko stoji pored izvora, ali ga zato može čuti zalutala krava udaljena više od pet kilometara.
Da bi se pevao kulning potrebno je naučiti odgovarajuću tehniku, koja se u mnogome razlikuje od one kod klasičnog ili popularnog pevanja. Veštinu pevanja kulninga prenosile su žene kroz generacije, dodajući individualni štih i vokalnu ornamentiku. Za kulning je ključna improvizacija, jer se mora pevati sve dok se životinje ne odazovu i vrate. [6]
Teme pesama[uredi | uredi izvor]
Pevanje je bilo prirodni deo seoskog života i sačuvani su mnogi tekstovi ovih pesama. Kroz njih se može dobiti slika nekadašnjeg načina života u seoskim zajednicama. Ove pesme govore o teškom radu, životinjama koje se gube, opasnostima koje vrebaju u šumi, ali i o čežnji za ljubavlju, lepoti prirode i slobodi u šetnji šumom.[3]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d Thun, Helle. „Kulning”. Nordic Voice by Helle Thun. Pristupljeno 18. 7. 2022.
- ^ a b v Tiderman-Österberg, Jennie (2. 9. 2020). „Kulning: The Swedish Herding Calls of the North”. Smithsonian Institution. Pristupljeno 18. 7. 2022.
- ^ a b v Larsson, Åsa (19. 10. 2017). „Kulning, An Ancient Scandinavian Herding Call”. FolkloreThursday. Pristupljeno 20. 7. 2022.
- ^ „CURIOUS SOUNDS: Kulning, the ancient Scandinavian music that controls animals”. Deezer. 24. 8. 2017. Pristupljeno 20. 7. 2022.
- ^ Stanković, Tila (10. 1. 2021). „Farmeri u Švedskoj prizivaju svoje životinje pomoću magične melodije: Evo kako ona zvuči”. Telegraf. Pristupljeno 18. 7. 2022.
- ^ a b Perreault, Abbey (5. 3. 2019). „The Spellbinding Swedish Song That Calls Cows Home”. Atlas Obscura. Pristupljeno 20. 7. 2022.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Rosenberg, Susanne; Sundberg, Johan; Lã, Filipa M. B. (3. 1. 2022). „Kulning: Acoustic and Perceptual Characteristics of a Calling Style Used Within the Scandinavian Herding Tradition”. Journal of Voice. Pristupljeno 20. 7. 2022.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Misgeld, Maria (12. 3. 2018). „Introduction to Kulning Technique”. Footprints of the Forest. Pristupljeno 20. 7. 2022.