Импровизација (музика)

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Импровизација.

Импровизација (франц. improvisation, енгл. improvisation, итал. improvvisazione, нем. Improvisation)[1]настаје када инструменталиста или певач компонује на лицу места без припреме и без нота.[2]

За свирача или певача који импровизује кажемо да је импровизатор (импровизаторка).

Две врсте импровизације[уреди | уреди извор]

Јохан Себастијан Бах, извођач на оргуљама и чембалу и велики музички импровизатор.
Кларинетиста Бени Гудмен, врсни џез музичар и импровизатор.
Луј Армстронг, можда један од најпознатијих певача у историји џез музике и засигурно ненадмашни импровизатор.
Ела Фицџералд, најутицајнија џез певачица 20. века великих импровизаторских могућности.

Постоје две врсте импровизације:

1. Потпуна — то је аутентично дело тренутка музичког извођача.[3]
2. Делимична — када извођач импровизује на основу постојећег мелодијског и хармонског обрасца.

Историјски аспект импровизације[уреди | уреди извор]

У историји класичне музике импровизација је била веома цењена. Многи велики и познати композитори знали су на концерту да одсвирају-импровизирају (обично је то било на клавиру) цели један музички облик. То је био њихов прави „специјалитет” који је публика жељно очекивала. Посебно су им биле омиљене солистичке каденце,[4] које су стварали на лицу места користећи тематски материјал из концерта који су изводили.

Заступљеност импровизације у музичким жанровима[уреди | уреди извор]

И данас, као и раније, импровизација је веома цењена. Заступљена је готово у свим музичким жанровима. Засигурно је једна од главних одлика џеза, у коме је нашла највећу употребу.

Доста мање се користи у класичној, забавној и народној музици.

Два звучна примера импровизације[уреди | уреди извор]
  • Џ. Гершвин, Summertime, соло кларинет, Радивој Лазић
  • Радивој Лазић, Бецино коло, соло кларинет, Радивој Лазић

    • Главне одлике импровизације и импровизатора[уреди | уреди извор]

    Импровизација се сматра великом уметношћу јер је за њу потребна изузетна музикалност и велики смисао и стваралачка надареност са непресушним извором вечито свежих идеја.

    Извођач у импровизацију уноси властите идеје које морају бити увек нове, једноставне, логичне, природне, надахнуте, богате и најважније — јединствене и оригиналне.

    Сем поменутог, музичар који импровизује мора добро да зна теорију музике и музичке стилове. Овакви уметници су малобројни и често су врло ангажовани захваљујући управо свом умећу.

    Види још[уреди | уреди извор]

    Референце[уреди | уреди извор]

    1. ^ Властимир Перичић, Вишејезични речник музичких термина
    2. ^ Gorow 2002, стр. 212
    3. ^ Радивој Лазић — Властимир Перичић, Основи теорије музике, Приступљено 8. 4. 2013.
    4. ^ Радивој Лазић, Школа за кларинет: Учим кларинет I., Приступљено 8. 4. 2013.

    Литература[уреди | уреди извор]

    • Abert, Hermann (2007). Cliff Eisen, ур. W. A. Mozart. Превод: Stewart Spencer. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07223-5. 
    • Adorno, Theodor W. (1973). The Jargon of Authenticity. Превод: Knut Tarnowski; Frederic Will. Evanston, Illinois: Northwestern University Press. ISBN 0-8101-0407-5. 
    • Adorno, Theodor W. (1981). Prisms. Studies in Contemporary German Social Thought. Превод: Samuel Weber; Shierry Weber. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. ISBN 0-262-51025-1. 
    • Adorno, Theodor W. (1997). Aesthetic Theory. Превод: Robert Hullot-Kentor. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 0-8166-1799-6. 
    • Brown, Howard Mayer (1976). Embellishing Sixteenth-Century Music. Early Music Series 1. London: Oxford University Press. ISBN 0-19-323175-1. 
    • Collins, Michael; Carter, Stewart A.; Garden, Greer; Seletsky, Robert E. (2001). „Improvisation II: Western Art Music 3: The Baroque Period”. Ур.: Stanley Sadie; John Tyrrell. The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2nd изд.). London: Macmillan. 
    • Crutchfield, Will (1983). „Vocal Ornamentation in Verdi: The Phonographic Evidence”. 19th-Century Music. 7 (1): 3—54. JSTOR 746545.  (потребна претплата)
    • Dalla Casa, Girolamo. 1584. Il vero modo di diminuir, con tutte le sorti di stromenti di fiato, & corda, & di voce humana. 2 vols. Venice: Angelo Gardano. Facsimile reprint, in one volume, Bibliotheca musica Bononiensis, sezione 2, no. 23 (Bologna: Arnoldi Forni Editore).
    • Foreman, Edward (2001). Late Renaissance Singing. Pro Music Press. ISBN 9781887117159. 
    • Fuller, Sarah (2002). „Organum, Discantus, Contrapunctus in the Middle Ages”. Ур.: Thomas Christensen. The Cambridge History of Western Music Theory. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 477–502. ISBN 0-521-62371-5. 
    • Ganassi, Silvestro. 1535. Opera Intitulata Fontegara: Laquale insegna a sonare di flauto ch'o tutta l'arte opportuna a esso instrumento massime il diminuire ilquale sara utile ad ogni istrumeno di fiato et chorde: et anchora a chi si dileta di canto. Venice: per Syluestro di Ganassi dal Fontego, Sonator dalla illustrissima signoria di Venetia hautor pprio. Facsimile reprints, Collezione di trattati e musiche antiche edite in fac-simile (Milan: Bollettino bibliografico musicale, 1934) and Bibliotheca musica Bononiensis, Sezione II, no. 18 (Bologna: Forni, 1969). German edition, translated and edited by Hildemarie Peter (Berlin-Lichterfeld: Robert Lienau, 1956). English edition with translation by Dorothy Swainson of Peter's German text (Berlin-Lichterfeld: Robert Lienau, 1959).
    • Gorow, Ron (2002). Hearing and Writing Music: Professional Training for Today's Musician (2nd изд.). Gardena, California: September Publishing. ISBN 0-9629496-7-1. 
    • Griffiths, Paul (2001). „Improvisation §II: Western Art Music 6: The 20th Century”. Ур.: Stanley Sadie; John Tyrrell. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. London: Macmillan. 
    • Hamilton, Kenneth (2008). After the Golden Age: Romantic Pianism and Modern Performance. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-195-17826-5. 
    • Horsley, Imogene (2001). „Improvisation II: Western Art Music 2: History to 1600”. Ур.: Stanley Sadie; John Tyrrell. The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2nd изд.). London: Macmillan. 
    • Hotteterre, Jacques-Martin. 1719. L'art de préluder: sur la flûte traversière, sur la flûte à bec, sur le hautbois et autres instrumens de dessus, op. 7. Paris: Boivin. Facsimile reprints: recueillie par Michel Sanvoisin (Paris: A. Zurfluh, 1966), (Geneva: Minkoff, 1978) ISBN 2-8266-0672-7, and Archivum musicum: L'art de la flûte traversière 55 (Florence: SPES, 1999). ISBN 88-7242-779-7 Musical pieces edited by de and de as 48 Préludes in 24 Tonarten aus op. VII, 1719, für Altblockflöte (Querflöte, Oboe). Mainz: B. Schott's Söhne; New York: Schott Music, 1972.
    • Ortiz, Diego. 1553. Trattado de glosas sobre clausulas y otros generos depuntos en la musica de violones. Nuevamente puestos en Luz (also in Italian, as El primo libro nel quale si tratta delle glose sopra le cadenze et altre sorte de punti in la musica del violone). 2 vols. Rome: Dorico. Facsimile reprint of the Italian edition, Archivum musicum 57 (Florence: Studio per edizioni scelte, 1984). Transcription, edition, and German translation by Max Schneider (Kassel: Bärenreiter, 1936).
    • Santa Maria, Tomás de. 1565. Libro llamado Arte de tañer fantasia: assi para tecla como para vihuela, y todo instrumento, en que se pudiere tañer a tres, y a quatro vozes, y a mas ... Elqual por mandado del muy alto Consejo real fue examinado, y aprouado por el eminente musico de Su Magestad Antonio de Cabeçon, y por Iuan de Cabeçon, su hermano. Valladolid: F. Fernandez de Cordova. Facsimile editions: with an introduction in English by Denis Stevens (Farnborough, UK: Gregg International Publishers, 1972) ISBN 0-576-28229-4; Monumentos de la música española 75, edited by Luis Antonio González Marín, with the collaboration of Antonio Ezquerro Estaban, et al. (Barcelona: Consejo Superior de Investigaciones Científicas, Institución "Milà i Fontanals", Departamento de Musicología, 2007).ISBN 978-84-00-08541-4 English translation by Warren E. Hultberg and Almonte C. Howell Jr, as The Art of Playing the Fantasia (Pittsburgh, Pennsylvania.: Latin American Literary Review Press, 1991) ISBN 0-935480-52-8
    • Savage, Steve (2011). Bytes and Backbeats – Repurposing Music in the Digital Age. University of Michigan Press. ISBN 9780472027736. 
    • Solomon, Maynard (1998). Beethoven (Second printing, 2001, ISBN 0-8256-7268-6) (2nd, revised изд.). New York; London: Schirmer Books; Prentice Hall International. ISBN 0-02-864717-3. 
    • Szwed, John F. (2000). Jazz 101: A Complete Guide to Learning and Loving Jazz. New York: Hyperion. ISBN 0-7868-8496-7. 
    • Von Gunden, Heidi (1983). The Music of Pauline Oliveros. Metuchen, New Jersey: Scarecrow Press. ISBN 0-8108-1600-8. 
    • Winkler, Peter (1978). „Toward a Theory of Pop Harmony”. In Theory Only. 4 (2): 3—26. 
    • Alperson, Philip. 1984. "On Musical Improvisation". The Journal of Aesthetics and Art Criticism 43, no. 1 (Fall): 17–29.
    • Bailey, Derek. 1992. Improvisation: Its Nature and Practice in Music, revised edition. London: British Library National Sound Archive. ISBN 0-7123-0506-8.
    • Berliner, Paul. 1994. Thinking in Jazz: The Infinite Art of Improvisation. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 0-226-04380-0 (cloth); ISBN 0-226-04381-9 (pbk).
    • Crutchfield, Will. 2001. "Improvisation: II. Western Art Music: 5. The Nineteenth Century: (ii) Vocal music". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan.
    • Czerny, Carl. 1833. L'art de préluder: mis en pratique pour le piano par 120 examples de préludes, modulations, cadenses et fantaisien de tous genres. Paris: M. Schlesinger.
    • Duckles, Vincent (1957). „Florid Embellishment in English Song of the Late 16th and Early 17th Centuries”. Annales musicologiques. 5: 329—345. 
    • Ferand, Ernest T. 1938. Die Improvisation in der Musik; eine Entwicklungsgeschichtliche und Psychologische Untersuchung. Zürich: Rhein-Verlag.
    • Ferand, Ernest T. (1956). „Improvised Vocal Counterpoint in the Late Renaissance and Early Baroque”. Annales musicologiques. 4: 129—174. 
    • Friedrich, Otto. 1989. Glenn Gould: A Life and Variations. New York: Random House. ISBN 0-394-57771-X.
    • Guido d'Arezzo. 1978. "Micrologus" [ca. 1027], translated by Warren Babb. In Hucbald, Guido, and John on Music: Three Medieval Treatises, edited, with introductions, by Claude V. Palisca; index of chants by Alejandro Enrique Planchart, 57–83. Music Theory Translation Series 3. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 0-300-02040-6.
    • Hall, Lucy. 2002. "They're Just Making It Up—Whatever Happened to Improvisation in Classical Music?" The Guardian (12 June).
    • Heartz, Daniel. 1958–63. "The Basse Dance, Its Evolution Circa 1450 to 1550". Annales musicologiques 6:287–340.
    • Kertz-Welzel, Alexandra. 2004. "Piano Improvisation Develops Musicianship". Orff-Echo 37, no. 1:11–14.
    • Koenig, Wolf, and Roman Kroitor (prod./dir.). 1959a. Glenn Gould: Off the Record. Film, 30 mins. [Canada]: National Film Board of Canada.
    • Koenig, Wolf, and Roman Kroitor (prod./dir.). 1959b. Glenn Gould: On the Record. Film, 30 mins. [Canada]: National Film Board of Canada.
    • Kutschke, B. (1999). „Improvisation: An Always-Accessible Instrument of Innovation”. Perspectives of New Music. 37 (2): 147—162. JSTOR 833513. doi:10.2307/833513. 
    • Mozart, Wolfgang Amadeus. 1953. Concerto No. 24 in C Minor for Piano, edited by Franz Kullak. New York: G. Schirmer.
    • Nachmanovitch, Stephen. 1990. Free Play: Improvisation in Life and Art. Los Angeles: J. P. Tarcher; New York: Distributed by St. Martin's Press. ISBN 0-87477-578-7 (cloth); ISBN 0-87477-631-7 (pbk); New York: G.P. Putnam's Sons. ISBN 0-87477-631-7.
    • Paras, Jason. 1986. The Music for Viola Bastarda, edited by George Houle and Glenna Houle. Music—Scholarship and Performance. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 0-253-38824-4
    • Polk, Keith. 1966. Flemish Wind Bands in the Late Middle Ages: A Study of Improvisatory Instrumental Practices". PhD dissertation. Berkeley: University of California.
    • R., Ken (2012). Dog Ear: Tritone Substitution for Jazz Guitar. Amazon Digital Services, ASIN B008FRWNIW
    • Schopenhauer, Arthur. 1958. The World as Will and Representation. Translated from the German by E. F. J. Payne, 2 vols. [Indian Hills, Colorado]: Falcon's Wing Press.
    • Sancho-Velazquez, Angeles. 2005. The Legacy of Genius: Improvisation, Romantic Imagination, and the Western Musical Canon, PhD dissertation, University of California, Los Angeles.
    • Solis, Gabriel, and Bruno Nettl (eds.). 2009. Musical Improvisation: Art, Education, and Society. Champaign: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-03462-6 (cloth) ISBN 978-0-252-07654-1 (pbk)
    • Thiollet, Jean-Pierre. 2017. Improvisation so piano. Paris: Neva Editions. ISBN 978-2-35055-228-6

    Спољашње везе[уреди | уреди извор]

    Импровизација на Викимедијиној остави.
    Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Импровизација_(музика)&oldid=25563829”