Knjiga puta i vrline

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Drevni rukopis Tao te činga.

Knjiga puta i vrline (Tao Te Ching ili Dao De Jing),[1][2][3][4] čije autorstvo se pripisuje Lao Ceu,[5][6] je klasični spis kineske filozofije.[7] Izvorno je nazvana Lao-ce, a u kasnijim vremenima je poznata kao Tao Te Čing.[8][9] Naziv spisa potiče reči 道 tao "put," i 德 te "vrlina". Ova knjiga se tradicionalno smatra prvim filozofskim delom u istoriji Kine.[10] Moderna nauka je, međutim, datira znatno nakon Lao Cea.[10]

Knjiga puta i vrline, zajedno sa Džuangci, je fundamentalni tekst za filozofski i za religiozni taoizam. Takođe je snažno uticao na druge škole kineske filozofije i religije, uključujući legalizam, konfučijanizam i kineski budizam, koji je u velikoj meri tumačen upotrebom taoističkih reči i koncepata kada je prvobitno uveden u Kinu. Mnogi umetnici, uključujući pesnike, slikare, kaligrafe i baštovane, koristili su Tao Te Čing kao izvor inspiracije. Njegov uticaj se veoma raširio i jedan je od najprevođenijih tekstova u svetskoj književnosti.[11]

Naslov[uredi | uredi izvor]

Na engleskom, naslov se obično prevodi Tao Te Čing, po romanizaciji Vejd–Džajlsa, ili Dao De Đing, po pinjinu. Kineski znakovi u naslovu () su:

道 () doslovno znači „put“, ili jedan od njegovih sinonima, ali je proširen na „način“. Ovaj termin, koji su različito koristili drugi kineski filozofi (uključujući Konfučija, Mencija, Mocija i Han Feja), ima posebno značenje u kontekstu taoizma, gde implicira suštinski, neimenovani proces univerzuma.
德 () znači „vrlina“, „lični karakter“, „unutrašnja snaga“ (virtuoznost) ili „integritet“. Semantika ove kineske reči podseća na englesku reč virtue, koja se razvila od italijanskog virtù, arhaičnog osećaja „unutrašnje moći“ ili „božanske moći“ (kao u „isceljujućoj vrlini leka“) do savremenog značenja „moralne izvrsnosti“ ili „dobrote“. Uporedite složenu reč 道德 (), doslovno „etika“, „etički principi“, „moral“ ili „moralnost“.
經 () kako se ovde koristi znači „kanon“, „velika knjiga“ ili „klasik“.

Može se smatrati da prvi znak modifikuje drugi ili se može shvatiti kao da stoji uz njega u modifikovanju trećeg. Dakle, Tao Te Čing se može prevesti kao Klasična vrlina puta, Knjiga o Tau i njegovoj vrlini[12] ili Knjiga o putu i vrlini.[13][14] Takođe je prevođen kao Tao i njegove karakteristike,[3] Kanon razuma i vrline,[4] Klasična knjiga o integritetu i putu,[15] i Traktat o principu i njegovom delovanju.[16][17]

Drevne kineske knjige su se obično spominju po imenu njihovog stvarnog ili pretpostavljenog autora, u ovom slučaju „starog majstora“,[18] Laozija. Kao takav, Tao Te Čing se ponekad naziva i Laozi, posebno u kineskim izvorima.[11]

Titula „Daodeđing“, sa svojim statusom klasika, prvi put je primenjena od vladavine cara Đinga od Hana (157–141. p. n. e.) pa nadalje.[19] Drugi naslovi dela uključuju počasnu „Sutru (ili „Savršeno pismo“) o putu i njegovoj moći“ (Daode Džengđing) i opisni „Klasik od 5.000 znakova“ (Vućen Ven).

Tekst[uredi | uredi izvor]

Knjiga puta i vrline ima dugu i složenu tekstualnu istoriju. Poznate verzije i komentari datiraju od pre dva milenijuma, uključujući drevne rukopise na bambusu, svili i papiru otkrivene u dvadesetom veku.

Unutrašnja struktura[uredi | uredi izvor]

Knjiga puta i vrline je kratak tekst od oko 5.000 kineskih znakova u 81 kratkom poglavlju ili odeljku (章). Postoje neki dokazi da su podele poglavlja bile kasnije dopune — radi komentara ili kao pomoć pri pamćenju napamet — i da je originalni tekst bio tečnije organizovan. Sastoji se od dva dela, Tao Čing (道經; poglavlja 1–37) i Te Čing (德經; poglavlja 38–81), koji su možda zajedno uređeni u revidiranom tekstu, verovatno obrnuto od originalnog Te Tao Činga. Pisani stil je lakonski, ima malo gramatičkih čestica i podstiče raznovrsna, kontradiktorna tumačenja. Ideje su jedinstvene; stilski poetske. Retorički stil kombinuje dve glavne strategije: kratke, deklarativne izjave i namerne kontradikcije. Prva od ovih strategija stvara fraze koje se pamte, dok druga primorava čitaoca da pomiri navodne protivrečnosti.[20]

Kineski znakovi u originalnim verzijama su verovatno bili napisani zhuànshū (篆書 pečatnom pismu), dok su kasnije verzije napisane stilovima lìshū (隸書 činovničko pismo) i kǎishū (楷書 redovno pismo).

Istorijska autentičnost autora[uredi | uredi izvor]

Knjiga puta i vrline se pripisuje Laoziju, čije je istorijsko postojanje bilo predmet naučne rasprave. Njegovo ime, što znači „Stari majstor“, samo je podstaklo kontroverze po ovom pitanju.[21]

Laozi riding a vodenog bivola

Prva pouzdana referenca na Laozija je njegova „biografija“ u Zapisima velikog istoričara (63, prev. Čan 1963:35–37), kineskog istoričara Sime Ćena (oko 145–86. p. n. e.), koja kombinuje tri priče. U prvoj, Laozi je bio Konfučijev savremenik (551–479. p. n. e.). Njegovo prezime je bilo Li (李 „šljiva“), a lično ime Er (耳 „uvo“) ili Dan (聃 „dugo uvo“). Bio je službenik u carskom arhivu, i napisao je knjigu u dva dela pre odlaska na Zapad; na zahtev čuvara prolaza Han-ku, Jinsija, Laozi je sastavio Tao Te Čing. U drugoj priči, Laozi, takođe Konfučijev savremenik, bio je Lao Laizi (老莱子 „Stari prispeli majstor“), koji je napisao knjigu u 15 delova. Treće, Laozi je bio veliki istoričar i astrolog Lao Dan (老聃 „Stari dugouvi“), koji je živeo za vreme vladavine (384–362. p. n. e.) vojvode Sjena od Ćina (秦獻公).

Generacije naučnika su raspravljale o istoričnosti Laozija i datiranju Tao Te Činga. Lingvistička proučavanja rečnika i šeme rime teksta ukazuju na datum sastavljanja nakon Šidžinga, ali pre Džuangcija. Legende različito tvrde da je Laozi „rođen star” i da je živeo 996 godina, sa dvanaest prethodnih inkarnacija koje su počele otprilike u vreme Tri vladara pre trinaeste kao Laozi. Neki zapadni naučnici su izrazili sumnju u Laozijevo istorijsko postojanje.

Mnogi taoisti obožavaju Laozija kao Daocua, osnivača škole Daoa, Daode Tianzun u Tri prečista, i jednog od osam starešina preobraženih iz Tajđija u kineskom mitu o stvaranju.

U današnje vreme, Među naučnicima preovlađuje mišljenje da je tekst kompilacija ili antologija koja predstavlja više autora. Trenutni tekst je možda sastavljen oko 250. p. n. e., izvučen iz širokog spektra tekstova koji datiraju vek ili dva unazad.[22]

Autorstvo[uredi | uredi izvor]

Prema tradiciji, pisao ga je oko 6. veka p. n. e. mudrac Lao Ce ("Stari učitelj"), po čijem je imenu tekst poznat u Kini. Stvarno autorstvo i vreme stvaranja je još uvek predmet diskusije.[23]

Današnji proučavaoci su skloniji da knjigu, koja je zapravo zbirka izreka pojedinaca koji su živeli u harmoniji sa prirodom, odrede kao kompilaciju nepoznatog priređivača, ili više njih, iz perioda zaraćenih država (475—221 godine pre naše ere).[24]

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Procenjuje se da je knjiga sastavljena nakon Huj Šija i Kung-sun Lunga (vidi škola imena), stoga što sadrži dosta razmatranja Bezimenog, a da bi se to postiglo, verovatno je da su ljudi najpre morali postati svesni postojanja samih imena.[10] Iako knjiga verovatno sadrži neke citate Lao Cea, celokupan misaoni sistem u knjizi ne može biti proizvod razdoblja za vreme njegovog života.[10]

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Prema Lao Ceu, tao je početak univerzuma, zakon ovoga sveta i izvor života (Tao te čing, 25). Tao u Tao te čingu dobija različita imena, uključujući "predak", "tajanstvena žena", "duh doline" i "Jedno". Tvrdi se da, kako bi dostigli večnost, ljudi moraju postati jedno sa tao, sledeći put nedelanja, i povlaćeći se iz sveta.[24]

Sačuvana verzija ovog dela iz doba dinastije Han (od 206. p. n. e. do 220) sastoji se od 81 poglavlja sažetih aforističkih izreka, a podeljena je na dva dela. Prvi izražava apsolutnost počela sveopšteg zbivanja (tao) u prirodi i neadekvatnost naše spoznaje. Dublja spoznaja istinske zakonitosti prirode, koja traži našu predanost i poverenje, primenjuje se u drugom delu na području morala (te). Ideal je mudrosti »oslobođenje od strasti«. Tok zbivanja uporediv je s tokovima planinskih bujica koje se postupno smiruju u moru. Tao razotkriva »duh ponora koji nikad ne umire«. U odnosu prema njemu sve su stvari u svom postojanju relativne, tek »lik bezličnoga i slika ništavila«. Kada se »oslobođenjem od strasti postigne smirenje, svet se stišava sam po sebi«. Taj krajnji ideal »prirodnosti« i »nedelovanja« izveden je iz prastare kosmologije po kojoj »sve na svetu potiče iz bitka, a bitak iz nebitka«.[25]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Tao Te Ching”. Dictionary.com Unabridged. Random House. Pristupljeno 2020-06-23. 
  2. ^ Chalmers 1868, str. v.
  3. ^ a b Legge & al. 1891.
  4. ^ a b Suzuki & al. 1913.
  5. ^ Ellwood, Robert S. (2008). The Encyclopedia of World Religions. Infobase Publishing. str. 262. ISBN 978-1-4381-1038-7. 
  6. ^ „The Tao Te Ching by Laozi: ancient wisdom for modern times”. the Guardian (na jeziku: engleski). 2013-12-27. Pristupljeno 2022-01-28. 
  7. ^ „The Tao Teh King, or the Tao and its Characteristics by Laozi - Project Gutenberg”. Gutenberg.org. 01. 12. 2007. Pristupljeno 13. 08. 2010. 
  8. ^ Eliade 1984, str. 26
  9. ^ Creel 1970, What is Taoism? 75
  10. ^ a b v g Ju-Lan 1977, str. 112–123.
  11. ^ a b Chan 2013.
  12. ^ Kohn & al. (1998), str. 1.
  13. ^ Julien (1842).
  14. ^ Giles & al. (1905), Introduction.
  15. ^ Mair (1990).
  16. ^ Wieger (1913), str. 3.
  17. ^ Bryce & al. (1991), str. ix.
  18. ^ Chalmers (1868), str. ix.
  19. ^ Seidel, Anna. 1969. La divinisation de Lao tseu dans le taoïsme des Han. Paris: École française d'Extrême‑Orient. 24, 50
  20. ^ Austin, Michael (2010). "Reading the World: Ideas that Matter", p. 158. W. W. Norton & Company, New York. ISBN 978-0-393-93349-9.
  21. ^ Feng Cao. "Daoism in Early China: Huang-Lao Thought in Light of Excavated Texts"; Palgrave Macmillan, 2017.
  22. ^ Chan, Alan, "Laozi", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2018 Edition), Edward N. Zalta (ed.), retrieved 3 February 2020
  23. ^ Eliade 1984, стр. 26.
  24. ^ а б Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. стр. 116-117.
  25. ^ taoizam (Hrvatska enciklopedija)

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6..
  • Ariel, Yoav, and Gil Raz. "Anaphors or Cataphors? A Discussion of the Two qi 其 Graphs in the First Chapter of the Daodejing." PEW 60.3 (2010): 391–421
  • Boltz, William (1993), „Lao tzu Tao-te-ching”, Early Chinese Texts: A Bibliographical Guide, Berkeley, CA: University of California Press, str. 269—92, ISBN 1-55729-043-1 .
  • Chan, Alan (2013), „Laozi”, Stanford Encyclopedia of Philosophy, Stanford, CA: Stanford University .
  • Cole, Alan, "Simplicity for the Sophisticated: ReReading the Daode Jing for the Polemics of Ease and Innocence," in History of Religions, August 2006, pp. 1–49
  • Damascene, Hieromonk, Lou Shibai, and You-Shan Tang. Christ the Eternal Tao. Platina, CA: Saint Herman Press, 1999.
  • Eliade, Mircea (1984), A History of Religious Ideas, 2, Prevod: Trask, Willard R., Chicago, IL: University of Chicago Press 
  • Kaltenmark, Max. Lao Tzu and Taoism. Translated by Roger Greaves. Stanford: Stanford University Press. 1969.
  • Klaus, Hilmar Das Tao der Weisheit. Laozi-Daodejing. English + German introduction, 140 p. bibliogr., 3 German transl. Aachen: Mainz 2008, 548 p.
  • Klaus, Hilmar The Tao of Wisdom. Laozi-Daodejing. Chinese-English-German. 2 verbatim + 2 analogous transl., 140 p. bibl., Aachen: Mainz 2009 600p.
  • Kohn, Livia; et al. (1998), „Editors' Introduction”, Lao-tzu and the Tao-te-ching, Albany, NY: State University of New York Press, str. 1—22, ISBN 9780791436004 .
  • Komjathy, Louis. Handbooks for Daoist Practice. 10 vols. Hong Kong: Yuen Yuen Institute, 2008.
  • LaFargue, Michael; et al. (1998), „On Translating the Tao-te-ching”, Lao-tzu and the Tao-te-ching, Albany, NY: State University of New York Press, str. 277—302, ISBN 9780791436004 .
  • Welch, Holmes (1965) [1957], Taoism: The Parting of the Way, Boston, MA: Beacon Press 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Knjiga puta i vrline na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Књига_пута_и_врлине&oldid=27672842”