Књига пута и врлине

Из Википедије, слободне енциклопедије
Древни рукопис Тао те чинга.

Књига пута и врлине (Tao Te Ching или Dao De Jing), чије ауторство се приписује Лао Цеу, је класични спис кинеске филозофије.[1]

Изворно је названа Лао-це, а у каснијим временима је позната као Тао Те Чинг. Назив списа потиче речи 道 тао "пут," и 德 те "врлина".

Ова књига се традиционално сматра првим философским делом у историји Кине.[2] Модерна наука је, међутим, датира знатно након Лао Цеа.[2]

Ауторство[уреди]

Према традицији, писао га је око 6. века п. н. е. мудрац Лао Це ("Стари учитељ"), по чијем је имену текст познат у Кини. Стварно ауторство и време стварања је још увек предмет дискусије.[3]

Данашњи проучаваоци су склонији да књигу, која је заправо збирка изрека појединаца који су живели у хармонији са природом, одреде као компилацију непознатог приређивача, или више њих, из периода зараћених држава (475—221 године пре наше ере).[4]

Настанак[уреди]

Процењује се да је књига састављена након Хуј Шија и Кунг-сун Лунга (види школа имена), стога што садржи доста разматрања Безименог, а да би се то постигло, вероватно је да су људи најпре морали постати свесни постојања самих имена.[2] Иако књига вероватно садржи неке цитате Лао Цеа, целокупан мисаони систем у књизи не може бити производ раздобља за време његовог живота.[2]

Садржај[уреди]

Према Лао Цеу, тао је почетак универзума, закон овога света и извор живота (Тао те чинг, 25). Тао у Тао те чингу добија различита имена, укључујући "предак", "тајанствена жена", "дух долине" и "Једно". Тврди се да, како би достигли вечност, људи морају постати једно са тао, следећи пут неделања, и повлаћећи се из света.[4]

Сачувана верзија овог дела из доба династије Хан (од 206. п. н. е. до 220) састоји се од 81 поглавља сажетих афористичких изрека, а подељена је на два дела. Први изражава апсолутност почела свеопштег збивања (тао) у природи и неадекватност наше спознаје. Дубља спознаја истинске законитости природе, која тражи нашу преданост и поверење, примењује се у другом делу на подручју морала (те). Идеал је мудрости »ослобођење од страсти«. Ток збивања упоредив је с токовима планинских бујица које се поступно смирују у мору. Тао разоткрива »дух понора који никад не умире«. У односу према њему све су ствари у свом постојању релативне, тек »лик безличнога и слика ништавила«. Када се »ослобођењем од страсти постигне смирење, свет се стишава сам по себи«. Тај крајњи идеал »природности« и »неделовања« изведен је из прастаре космологије по којој »све на свету потиче из битка, а битак из небитка«.[5]

Литература[уреди]

  • Ju-Lan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.

Извори[уреди]

  1. „The Tao Teh King, or the Tao and its Characteristics by Laozi - Project Gutenberg”. Gutenberg.org. 01. 12. 2007. Приступљено 13. 08. 2010. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Ju-Lan (1977). стр. 112-123.
  3. Eliade (1984). стр. 26.
  4. 4,0 4,1 Kembridžova ilustrovana istorija religije, Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. стр. 116-117
  5. taoizam (Hrvatska enciklopedija)

Види још[уреди]