Lenjinov testament

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prva strana Lenjinovog pisma, 23. decembar 1922
Druga strana Lenjinovog pisma

Lenjinov testament je dokument koji je diktirao Vladimir Lenjin krajem 1922. i početkom 1923. godine. U testamentu, Lenjin je predložio promene u strukturi sovjetskih organa upravljanja. Osećajući svoju skoru smrt, kritikovao je i boljševičke vođe Zinovjeva, Kamenjeva, Trockog, Buharina, Pjatakova i Staljina. Upozorio je na mogućnost da dođe do raskola u partijskom rukovodstvu između Trockog i Staljina ako se ne preduzmu odgovarajuće mere da se to spreči. U post-skriptumu je takođe predložio da Josif Staljin bude smenjen sa funkcije generalnog sekretara Centralnog komiteta Ruske komunističke partije.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Lenjin je bio ozbiljno bolestan u drugoj polovini 1921,[1] patio je od hiperakuzije, nesanice i redovnih glavobolja.[2] Na insistiranje Politbiroa, u julu je napustio Moskvu na mesec dana i boravio je u svojoj vili Gorki, gde su o njemu brinule supruga i sestra.[3] Lenjin je počeo da razmišlja o mogućnosti samoubistva, tražeći i od Krupske i od Staljina da nabave kalijum-cijanid za njega.[4] Dvadeset šest lekara je angažovano da pomognu Lenjinu tokom njegovih poslednjih godina; mnogi od njih su bili stranci i bili su angažovani uz velike troškove.[5] Neki su sugerisali da je njegova bolest mogla biti uzrokovana oksidacijom metala od metaka koji su ostali u njegovom telu iz pokušaja atentata 1918; aprila 1922. podvrgnut hirurškoj operaciji njihovog uklanjanja.[6] Simptomi su se nastavili nakon ovoga, a Lenjinovi doktori nisu bili sigurni u uzrok; neki su sugerisali da ima neurasteniju ili cerebralnu arterosklerozu. U maju 1922. imao je prvi moždani udar, privremeno je izgubio sposobnost govora i bio je paralizovan na desnoj strani.[7] Oporavljao se u Gorkom, i uglavnom se oporavio do jula.[8] U oktobru se vratio u Moskvu; decembra je imao drugi moždani udar i vratio se u Gorki.[9]

U Lenjinovom odsustvu, Staljin je počeo da konsoliduje svoju moć i postavljanjem svojih pristalica na istaknute položaje[10] i negovanjem imidža o sebi kao o Lenjinovom najbližem intimnom i zasluženom nasledniku.[11] U decembru 1922. Staljin je preuzeo odgovornost za Lenjinovu terapiju, a Politbiro mu je dao zadatak da kontroliše ko ima pristup njemu.[12] Lenjin je sve više kritikovao Staljina; dok je Lenjin insistirao da država zadrži svoj monopol na međunarodnu trgovinu sredinom 1922, Staljin je predvodio druge boljševike da se tome bezuspešno suprotstavljaju.[13] Bilo je i ličnih rasprava između njih dvojice; Staljin je uznemirio Krupsku vičući na nju tokom telefonskog razgovora, što je zauzvrat veoma razbesnelo Lenjina, koji je Staljinu poslao pismo u kome je izrazio svoju ozlojeđenost.[14]

U oktobru 1922. Lenjin je predložio da Trocki postane prvi zamenik predsednika Saveta narodnih komesara na sastanku Centralnog komiteta, ali je Trocki odbio tu poziciju. Ovo je protumačeno kao dokaz da je Lenjin odredio Trockog za naslednika na mestu šefa vlade.[15][16][17][18] Tokom decembra 1922. i januara 1923. Lenjin je diktirao „Lenjinov testament“, u kome je govorio o ličnim kvalitetima svojih drugova, posebno Trockog i Staljina.[19]

Istorija dokumenta[uredi | uredi izvor]

Lenjin je želeo da testament bude pročitan na 12. partijskom kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza, koji će biti održan u aprilu 1923.[20] Dokument je prvobitno diktiran Lenjinovom ličnom sekretaru Lidiji Fotijevoj.[21] Međutim, nakon Lenjinovog trećeg moždanog udara u martu 1923. koji ga je ostavio paralizovanim i nesposobnim da govori, njegova supruga Nadežda Krupska je držala testament u tajnosti u nadi da će se Lenjin konačno oporaviti. Posedovala je četiri primerka, dok je Marija Uljanova, Lenjinova sestra, imala jedan. Tek nakon Lenjinove smrti, 21. januara 1924, predala je dokument Sekretarijatu Centralnog komiteta Komunističke partije i zatražila da se stavi na raspolaganje delegatima 13. partijskog kongresa u maju 1924.[22][23]

Uređena verzija testamenta štampana je decembra 1927. u ograničenom izdanju dostupnom delegatima 15. partijskog kongresa. Razlog za širu dostupnost testamenta potkopao je konsenzus unutar partijskog rukovodstva da se ne može javno štampati jer bi naštetilo partiji u celini.

Tekst testamenta i činjenica o njegovom prikrivanju ubrzo su postali poznati na Zapadu, posebno nakon što je okolnosti oko kontroverze opisao Maks Istman u delu Otkako je Lenjin umro (1925). Kompletan engleski tekst Lenjinovog testamenta objavljen je u okviru Istmanobog članka koji se pojavio u The New York Times-u 1926. godine.[24] Kao odgovor na Istmanov članak, Trocki je tvrdnju da je Centralni komitet sakrio testament opisao kao „čistu klevetu“.[25] Trocki je takođe odbacio karakterizaciju dokumenta kao „volje“, opisujući dokument kao jedno od Lenjinovih pisama koje daje savete o organizacionim pitanjima.[25]

Istoričar Stiven Kotkin je tvrdio da su dokazi za Lenjinovo autorstvo testamenta slabi i sugerisao je da je testament mogla da stvori Krupska.[26] Međutim, drugi istoričari, uključujući E.H. Kara, Isaka Dojčera, Dmitrija Volkogonova, Vadima Rogovina i Olega Hlevnjuka, prihvatili su testament kao originalan[27][28] a Kotkinov argument je posebno odbacio Ričard Pajps.[29]

Srodni dokumenti[uredi | uredi izvor]

Ovaj termin ne treba mešati sa „Lenjinovim političkim testamentom“, terminom koji se u lenjinizmu koristi za označavanje skupa pisama i članaka koje je diktirao Lenjin tokom svoje bolesti o tome kako nastaviti izgradnju sovjetske države. Tradicionalno, uključuje sledeće radove:

  • Pismo Kongresu, "Pisьmo k sъezdu"
  • O dodeljivanju zakonodavnih funkcija Gosplanu, "O pridanii zakonodatelьnыh funkciй Gosplanu"
  • „Pitanje nacionalnosti“ ili o „autonomizaciji“, „K 'voprosu o nacionalьnostяh' ili ob 'avtonomizacii' "
  • Stranice iz Dnevnika, "Stranički iz dnevnika"
  • O saradnji, "O kooperacii"
  • O našoj revoluciji, "O našeй revolюcii"
  • Kako ćemo reorganizovati Rabkrin, "Kak nam reorganizovatь Rabkrin"
  • Bolje manje ali bolje, "Lučše menьše, da lučše"

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Pismo je kritika sovjetske vlade kakva je tada bila. Upozoravalo je na opasnosti koje je predvideo i davalo predloge za budućnost. Neki od tih predloga uključivali su povećanje veličine Centralnog komiteta partije, davanje zakonodavnih ovlašćenja Državnom odboru za planiranje i promenu nacionalne politike, koju je sprovodio Staljin.

Staljin i Trocki su kritikovani:

Drug Staljin, koji je postao generalni sekretar, ima neograničenu vlast koncentrisanu u svojim rukama, i nisam siguran da li će uvek moći da koristi tu vlast sa dovoljno opreza. Drug Trocki, s druge strane, kako je njegova borba protiv C.K. po pitanju Narodnog komesarijata za veze već dokazana, odlikuje se ne samo izvanrednom sposobnošću. On je lično možda najsposobniji čovek u sadašnjem C.K.-u, ali je pokazao preteranu samouverenost i preteranu zaokupljenost čisto administrativnom stranom posla. Ova dva kvaliteta dvojice izuzetnih lidera sadašnjeg C.K. mogu nenamerno dovesti do raskola, a ako naša partija ne preduzme korake da to spreči, do raskola može doći neočekivano.

Lenjin je smatrao da Staljin ima više moći nego što može da podnese i da bi mogao biti opasan kao Lenjinov naslednik. U postskriptumu napisanom nekoliko nedelja kasnije, Lenjin je preporučio Staljinovo smenjivanje sa mesta generalnog sekretara partije:

Staljin je previše grub i ovaj nedostatak, iako prilično podnošljiv u našoj sredini i u ophođenju među nama komunistima, postaje nepodnošljiv za generalnog sekretara. Zato predlažem da drugovi razmisle o načinu da se Staljin ukloni sa te funkcije i da se na njegovo mesto postavi drugi čovek koji se po svemu drugom razlikuje od druga Staljina po tome što ima samo jednu prednost, a to je da je tolerantniji, lojalniji, ljubazniji i pažljiviji prema drugovima, manje hirovit itd. Ova okolnost može izgledati kao zanemarljiv detalj. Ali mislim da sa stanovišta zaštite od raskola i sa stanovišta onoga što sam gore napisao o odnosu između Staljina i Trockog to nije (sporedan) detalj, već detalj koji može da dobije odlučujuću važnost.

Marksistički istoričar Ludo Martens tvrdi da se pritužbe u postskriptumu na Staljinovu grubost odnose na ukor koji je Staljin uputio Krupskoj dvanaest dana ranije.[30]

Pod vlašću, Trocki je tvrdio da je Lenjin mislio na administrativnu moć, a ne na politički uticaj unutar partije. Trocki je istakao da je Lenjin efektivno optužio Staljina za nedostatak lojalnosti.

U članku od 30. decembra 1922. godine, Nationalities Issue, Lenjin je kritikovao postupke Feliksa Dzeržinskog, Grigorija Ordžonikidzea i Staljina u Gruzijskoj aferi optužujući ih za „velikoruski šovinizam“.

Mislim da je tu pogubnu ulogu odigrala žurba i administrativna poletnost Staljina, kao i njegova zaljubljenost u čuveni „socijal-nacionalizam“. Zaljubljenost u politiku generalno i obično igra najgoru ulogu.

Lenjin je takođe kritikovao druge članove Politbiroa:

Oktobarska epizoda sa Zinovjevim i Kamenjevim (njihovo protivljenje preuzimanju vlasti u oktobru 1917.), naravno, nije bila slučajna, ali se krivica za nju ne može svaliti na njih lično, ništa više nego ne-boljševizam može na Trockog.

Konačno, kritikovao je dvojicu mlađih boljševičkih vođa, Buharina i Pjatakova:

Oni su, po mom mišljenju, najistaknutije ličnosti (među mlađima), i o njima se mora imati na umu sledeće: Buharin nije samo najvredniji i glavni teoretičar Partije; on se takođe s pravom smatra miljenikom cele Partije, ali se njegovi teorijski stavovi mogu klasifikovati kao potpuno marksistički samo sa velikom rezervom, jer u njemu ima nečeg sholastičkog (on nikada nije izučavao dijalektiku, i, mislim, nikada to nije u potpunosti cenio).

Što se tiče Pjatakova, on je nesumnjivo čovek izuzetne volje i izuzetnih sposobnosti, ali pokazuje previše revnosti za administraciju i administrativnu stranu posla da bi se na njega oslonio u ozbiljnoj političkoj stvari.

Obe ove napomene su, naravno, samo za sada, pod pretpostavkom da ni ovi istaknuti i odani partijski radnici ne nađu povoda da unaprede svoje znanje i isprave svoju jednostranost.

Isak Dojčer, biograf i Trockog i Staljina, napisao je da „ceo testament odiše neizvesnošću“.[31]

Politički uticaj i posledice[uredi | uredi izvor]

Kratkoročni[uredi | uredi izvor]

Lenjinov testament predstavljao je vladajući trijumvirat ili trojku (Jozif Staljin, Grigorij Zinovjev i Lav Kamenjev) sa neprijatnom dilemom. S jedne strane, oni bi više voleli da potisnu testament jer je bio kritičan prema njima trojici, kao i prema njihovom savezniku Nikolaju Buharinu i njihovim protivnicima, Lavu Trockom i Georgiju Pjatakovu. Iako su Lenjinovi komentari bili štetni za sve komunističke vođe, Josif Staljin je najviše izgubio, jer je jedini praktični predlog u testamentu bio da se on smeni sa mesta generalnog sekretara Centralnog komiteta partije.[32]

S druge strane, rukovodstvo se nije usuđivalo da ide direktno protiv Lenjinovih želja tako brzo nakon njegove smrti, posebno kada je njegova udovica insistirala na tome da se one izvrše. Rukovodstvo je takođe bilo usred frakcijske borbe za kontrolu nad Partijom, pri čemu su vladajuća frakcija bile labave savezničke grupe koje bi se uskoro razišle, što bi otežalo prikrivanje.

Konačni kompromis koji je trijumvirat predložio na Savetu starešina 13. kongresa nakon što je Kamenjev pročitao tekst dokumenta bio je da se Lenjinov testament stavi na raspolaganje delegatima pod sledećim uslovima (prvi put javno objavljen u brošuri Trockog objavljenoj 1934. i potvrđeno dokumentima objavljenim tokom i nakon glasnosti):

  • Testament bi čitali predstavnici partijskog vrha svakoj regionalnoj delegaciji posebno.
  • Pravljenje beleški ne bi bilo dozvoljeno.
  • Testament se ne bi pominjao tokom plenarnog sastanka Kongresa.

Predlog je usvojen većinom glasova, uz prigovore Krupske. Kao rezultat toga, testament nije imao efekat kakvom se Lenjin nadao, a Staljin je zadržao svoju poziciju generalnog sekretara, uz značajnu pomoć Aleksandra Petroviča Smirnova, tadašnjeg narodnog komesara poljoprivrede.[33]

Dugoročni[uredi | uredi izvor]

Neuspeh da se dokument učini dostupnijim unutar partije ostao je predmet spora tokom borbe između leve opozicije i frakcije Staljin-Buharin od 1924. do 1927. godine. Pod pritiskom opozicije, Staljin je morao ponovo da pročita testament na sednici Centralnog komiteta jula 1926. godine.

Lenjinova zabrinutost zbog Staljinovog oštrog vođstva i raskola između Trockog i Staljina kasnije je potvrđena, a Trockog je proterao iz Sovjetskog Saveza Politbiro u februaru 1929. godine. Ostatak života proveo je u egzilu, pišući i baveći se otvorenom kritikom staljinizma.[34][35] Godine 1938. Trocki i njegove pristalice osnovali su Četvrtu internacionalu kao opoziciju Staljinovoj Kominterni. Nakon što je preživeo višestruke pokušaje ubistva, Trockog je u avgustu 1940. u Meksiko Sitiju ubio Ramon Merkader, agent sovjetskog NKVD-a. Cenzurisan iz sovjetskih istorijskih knjiga pod Staljinom, Trocki je bio jedan od retkih Staljinovih rivala koga nisu rehabilitovali ni Nikita Hruščov ni Mihail Gorbačov.[36] Rehabilitaciju Trockog je izvršila Ruska Federacija u junu 2001. godine.[37]

Od vremena kada je Staljin učvrstio svoju poziciju neupitnog vođe Komunističke partije i Sovjetskog Saveza, krajem 1920-ih, svako pozivanje na Lenjinov testament smatralo se antisovjetskom agitacijom i kao takvo kažnjivo. Poricanje postojanja Lenjinovog testamenta ostalo je jedan od kamena temeljaca istoriografije u Sovjetskom Savezu sve do Staljinove smrti 5. marta 1953. godine. Posle dela Nikite Hruščova O kultu ličnosti i njegovim posledicama, na 20. kongresu Komunističke partije, 1956. godine, dokument je konačno zvanično objavila sovjetska vlada.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Shub 1966, str. 426; Lewin 1969, str. 33; Rice 1990, str. 187; Volkogonov 1994, str. 409; Service 2000, str. 435.
  2. ^ Shub 1966, str. 426; Rice 1990, str. 187; Service 2000, str. 435.
  3. ^ Service 2000, str. 436; Read 2005, str. 281; Rice 1990, str. 187.
  4. ^ Volkogonov 1994, str. 420, 425–426; Service 2000, str. 439; Read 2005, str. 280, 282.
  5. ^ Volkogonov 1994, str. 443; Service 2000, str. 437.
  6. ^ Fischer 1964, str. 598–599; Shub 1966, str. 426; Service 2000, str. 443; White 2001, str. 172; Read 2005, str. 258.
  7. ^ Fischer 1964, str. 600; Shub 1966, str. 426–427; Lewin 1969, str. 33; Service 2000, str. 443; White 2001, str. 173; Read 2005, str. 258.
  8. ^ Shub 1966, str. 427–428; Service 2000, str. 446.
  9. ^ Fischer 1964, str. 634; Shub 1966, str. 431–432; Lewin 1969, str. 33–34; White 2001, str. 173.
  10. ^ Shub 1966, str. 426, 434; Lewin 1969, str. 34–35.
  11. ^ Volkogonov 1994, str. 263–264.
  12. ^ Lewin 1969, str. 70; Rice 1990, str. 191; Volkogonov 1994, str. 273, 416.
  13. ^ Fischer 1964, str. 635; Lewin 1969, str. 35–40; Service 2000, str. 451–452; White 2001, str. 173.
  14. ^ Fischer 1964, str. 637–638, 669; Shub 1966, str. 435–436; Lewin 1969, str. 71, 85, 101; Volkogonov 1994, str. 273–274, 422–423; Service 2000, str. 463, 472–473; White 2001, str. 173, 176; Read 2005, str. 279.
  15. ^ Bullock, Alan (1991). Hitler and Stalin : parallel lives. London: HarperCollins. str. 163. ISBN 978-0-00-215494-9. 
  16. ^ Mandel, Ernest (1995). Trotsky as alternative. London: Verso. str. 149. ISBN 185984085X. 
  17. ^ Ceplair, Larry (21. 7. 2020). Revolutionary Pairs: Marx and Engels, Lenin and Trotsky, Gandhi and Nehru, Mao and Zhou, Castro and Guevara (na jeziku: engleski). University Press of Kentucky. str. 93. ISBN 978-0-8131-7945-2. 
  18. ^ Rubenstein, Joshua (2011). Leon Trotsky : a revolutionary's life. New Haven: Yale University Press. str. 127. ISBN 978-0300198324. 
  19. ^ Fischer 1964, str. 638–639; Shub 1966, str. 433; Lewin 1969, str. 73–75; Volkogonov 1994, str. 417; Service 2000, str. 464; White 2001, str. 173–174.
  20. ^ The New Cambridge Modern History, Volume XII. CUP Archive. str. 453. GGKEY:Q5W2KNWHCQB. 
  21. ^ „Lidiya Fotiyeva, 93, Secretary To Lenin After Revolution, Dies”. The New York Times (na jeziku: engleski). 1975-08-29. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2022-10-11. 
  22. ^ Sebesteyn, Victor (2017). Lenin the Dictator. Orion Publishing Group. ISBN 9781474600460. 
  23. ^ Felshtinsky, Yuri; Litvinenko, Alexander (26. 10. 2010). Lenin and His Comrades: The Bolsheviks Take Over Russia 1917-1924. New York: Enigma Books. ISBN 9781929631957. 
  24. ^ Eastman, Max (18. 10. 1926). „Lenin's 'Testament' at Last Revealed”. The New York Times. str. 1. Pristupljeno 26. 6. 2020. 
  25. ^ a b „Leon Trotsky: Letter on Eastman's Book (1925)”. 2022-07-22. Arhivirano iz originala 2022-07-22. g. Pristupljeno 2022-07-22. 
  26. ^ Kotkin 2014, str. 473–505
  27. ^ White, Fred (1. 6. 2015). „A review of Stephen Kotkin's Stalin: Paradoxes of Power, 1878-1928”. World Socialist Web Site. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  28. ^ Gessen, Keith (30. 10. 2017). „How Stalin Became a Stalinist”. The New Yorker. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  29. ^ Richard Pipes, “The Cleverness of Joseph Stalin,” New York Review of Books, November 20, 2014.
  30. ^ Martens, Ludo (2019). Another View of Stalin (na jeziku: engleski). Proles of the Round Table Edition. str. 24. 
  31. ^ Isaac Deutscher (1967). Stalin – a Political Biography (2nd izd.). str. 248—251. ISBN 978-0195002737. 
  32. ^ Felshtinsky, Yuri; Litvinenko, Alexander (26. 10. 2010). Lenin and His Comrades: The Bolsheviks Take Over Russia 1917-1924. New York: Enigma Books. ISBN 9781929631957. 
  33. ^ Trotsky, Leon. „Leon Trotsky: On Lenin's Testament (1932)”. www.marxists.org. Pristupljeno 2017-08-09. 
  34. ^ Beilharz, Peter (1987). Trotsky, Trotskyism and the Transition to Socialism. Barnes & Noble. ISBN 978-0-389-20698-9. 
  35. ^ McNeal, Robert H. (2015). „Trotsky's Interpretation of Stalin”. Canadian Slavonic Papers. 5: 87—97. doi:10.1080/00085006.1961.11417867. 
  36. ^ Deutscher 2003b, str. vi.
  37. ^ V. V. Iofe. Osmыslenie Gulaga. Arhivirano 21 avgust 2011 na sajtu Wayback Machine NIC «Memorial»

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Kotkin, Stephen (2014). Stalin: Paradoxes of Power, 1878–1928. London: Allen Lane. str. 473—505. ISBN 978-0-7139-9944-0. 
Časopisi
Novine

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лењинов_тестамент&oldid=27678596”