Mansur el Haladž

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mansur el Haladž (حسین منصور حلاج)
Pogubljenje Mansura el Haladža (ilustracija iz rukopisa iz mogulske Indije, oko 1600. godine)[1]
Lični podaci
Puno imeHosejn Mansur el Haladž
Datum rođenja858.
Mesto rođenjaProvincija Fars, Iran
Datum smrti26. mart 922.[2]
Mesto smrtiBagdad, Irak
ReligijaIslam[3][4]
ZanimanjePisac, pesnik i sufijski učitelj

Mansur el Haladž (persijski: حسین منصور حلاج‎‎) (858 − 26. mart 922. godine) je bio persijski[5][6] mistik, pesnik i sufijski učitelj.[7] Najpoznatiji je po tome što je izgovorio „Ja sam istina!“. Mnogi su to protumačili kao da je ustvrdio da je on nešto božansko, ostali su to shvatili kao primer mističke anihilacije ega koji dozvoljava Bogu da govori kroz individue. El-Haladž je kao propovednik stekao širok krug pristalica pre nego što se upleo u borbu za moć na abasidskom dvoru zbog čega je i pogubljen, nakon što je dugo vremena bio utaminičen zbog verskih i političkih optužbi. Iako većina sufija njegovog vremena nije odobravalo njegovo ponašanje, Haladž je kasnije postao istaknuta ličnost u sufijskoj tradiciji.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

El-Haladž je rođen oko 858. godine u persijskoj provinciji Fars, u porodici prerađivača pamuka (Haladž na arapskom znači onaj koji pročišćava pamuk od semena) u arabizovanom gradu al-Bajda.[8] Njegov deda je bio zoroastrijanac. El-Haladžov otac se preselio sa porodicom u region Vasit, danas na teritoriji Iraka, u jedan grad poznat po školi za recitovanje Kurana.[8] Al-Haladž je naučio Kuran napamet pre nego što je napunio 12 godina i često bi se pridruživao misticima u izučavanju u školi sufije Sahla al-Tustarija.[8] Tokom ovog perioda, el-Haladž je zaboravio da priča persijski i kasnije je pisao isključivo na arapskom jeziku.[7][8] Kada mu je bilo dvadeset godina, el-Haladž se preselio u Basru gde se oženio i naučio sufijske običaje od Amra Makija. Preko svog zeta, al-Haladž je bio u kontaktu sa klanom koji je podržavao zejdijsku pobunu u Zandžu (deo obale Istočne Afrike), a koja je imala elemente šiitske škole mišljenja. Od ovog vremena počeo je da koristi neke očigledno šiitske izraze, ali je ostao veran sunizmu.

Kasnije je otišao u Bagdad kako bi se konsultovao sa čuvenim sufijskim učiteljem Džunejdom Bagdadijem, a uprkos njegovom savetu otišao je na hodočašće u Meku čim je ugušena pobuna u Zandžu.

Hodočašća i putovanja[uredi | uredi izvor]

U Meki se zavetovao da će provesti godinu dana u dvorištu svetilišta u postu i tišini. Po povratku iz Meke, skinuo je sufijsku odeću kako bi bio u mogućnosti da slobodnije propoveda sufijske ideje. U to vreme izvestan broj sunita su postali njegovi učenici, uključujući i neke bivše hrišćane, a koji su kasnije postali veziri na abasidskom dvoru. Neki mutaziliti, islamski „racionalisti“ i šiiti koji su zauzimali visoke položaje u vlasti optužili su el-Haladža za prevaru i podsticali su netrpeljivost prema njemu. El-Haladž je otišao u istočni Iran i tamo je ostao pet godina propovedajući u arapskim kolonijama i utvrđenim tekijama u kojima su bili smešteni dobrovoljci za džihad. Nakon toga se vratio u Bagdad, gde se nastanio sa svojom porodicom. El-Haladž je drugi put otišao na hodočašće u Meku sa četiristo svojih učenika i tada su ga neke sufije, njegovi bivši prijatelji, optužili da se bavi vradžbinama i da je sklopio pakt sa džinoma (demonom).[8] Nakon toga on se otisnuo na dugo putovanje koje ga je odvelo u Indiju i Turkestan, izvan granica islamskih zemalja.[8] Oko 902. godine (290. godine po hidžri) vratio se u Meku na svoje poslednje hodočašće.[8]

Utamničenje i pogubljenje[uredi | uredi izvor]

Po povratku u Bagdad, el-Haladž je počeo da izdaje proglase koji su izazvali nemir kod obrazovanih ljudi.[8] To je uključivalo i priznanje njegove ogromne ljubavi prema Bogu, njegovu želju da „umre proklet za Zajednicu“, kao i njegove izjave „O muslimani spasite me od Boga“ ... „Bog vam je moju krv učinio zakonitom, ubijte me.“ U ovo vreme je al-Haladž i u ekstazi izustio svoju čuvenu izjavu „Ja sam istina“. Njemu je zbog toga suđeno, ali je šafijski sudija odbio da ga osudi, ističući da mistička inspiracija ne potpada pod njegovu jurisdikciju[8].

Pogubljenje Mansura al-Haladža. Akvarel iz Mogulske Indije, oko 1600. godine.[9]

El-Haladževe propovedi su inspirisale pokret za moralnu i političku reformu u Bagdadu. Godine 908. (296. po hidžri) sunitski reformatori su bezuspešno pokušali da svrgnu maloletnog halifu al-Muktadira. Kada je on ponovo uspostavio vlast, njegov vezir koji je bio šiit je zapopčeo represiju protiv hanbalita što je nateralo al-Haladža da pobegne iz Bagdada. Ipak, tri godine kasnije, on je uhapšen, vraćen u Bagdad i poslat u zatvor u kome je proveo devet godina.[8] Uslovi u kojima je el-Haladž bio utamničen menjali su se zajedno sa odnosom snaga njegovih protivnika i pristalica na dvoru. Ipak, 922. godine konačno je osuđen na smrt pod optužbom da je karmatski pobunjenik koji je želeo da uništi Kabu jer je izjavio „da je važno obići sedam puta oko Kabe nečijeg srca.“[10] Prema drugom navodu, povod je bio njegov predlog da se sagrade lokalne replike Kabe za one koji nisu u mogućnosti da odu na hodočašće u Meku. Kraljica majka se založila kod halife koji je u prvi mah povukao naredbu da se izvrši pogubljenje, ali su ga spletke vezira ipak navele da odobri izvršenje kazne.[10] Dana 25. marta (23. zul-kade) trube su najavile da će el-Haladž biti pogubljen narednog dana. Njegove reči od te poslednje večeri koju je proveo u tamnici su zabeležene u delu Ahbar el-Haladž. Hiljade ljudi su prisustvovale njegovom pogubljenju na obali reke Tigar. Dželat ga je prvo udarao u lice, zatim ga je bičevao dok se nije unesvestio, a na kraju mu je odrubljena glava, ili je, kako druga verzija ovog događaja navodi, obešen. Njegovo telo je poliveno uljem i zapaljeno, a zatim je pepeo bačen u reku. Na mestu gde je pogubljen ubrzo je podignut spomenik koji je vekovima privlačio hodočasnike sve dok ga 1920. godine nije odnela poplava.

Neki stručnjaci sumnjaju da je el-Haladž bio zaista pogubljen zbog verskih razloga. Prema američkom islamologu Karlu V. Ernestu, pravno poimanje bogohuljenja nije bilo jasno definisano islamskim zakonom i izjave poput al-Haladžove su pravni autoriteti tretirali nedosledno. U praksi, pošto je otpadništvo od vere svrstano u kategoriju zandaka, koja odražava zoroastrijansko nasleđe po kome je jeres politički zločin, za otpadništvo se sudilo samo onda kada je to bilo politički pogodno. Pravnik Sadakat Kadri ističe da „nikako nije bilo uobičajno da se jeres kažnjava u desetom veku.“ Al-Haladž verovatno ne bi bio pogubljen, ali je vezir halife al-Muktadira želeo da diskredituje „određene ličnosti koje su bile povezane“ sa al-Haladžom. (Prethodno je el-Haladž za to što je govorio o svom jedinstvu sa Bogom kažnjen tako što je obrijan, stavljen na stub srama i pretučen tupom stranom mača. Nije bio pogubljen jer je šafijski sudija odlučio da njegove reči nisu bile „dokaz neverništva“).

Učenja[uredi | uredi izvor]

El-Haladž se obraćao širokoj publici pozivajući da nađu Boga u svojim dušama. Propovedao je bez tradicionalnih sufijskih običaja i koristio je jezik poznat lokalnom šiitskom stanovništvu. Zbog toga je možda pre ostavljao utisak da je karmatski misionar nego sufija. Njegove molitve Bogu da ga učini izgubljenim i omraženim tipično je sufijsko traženje anihilacije u Bogu, mada islamolog Luj Masinjon to tumači kao izražavanje želje da se žrtvuje za pokajanje svih muslimana. Kada se el-Haladž vratio u Bagdad sa svog poslednjeg hodočašća u Meku, sagradio je model Kabe u svojoj kući za lično bogosluženje.

El-Haladžu se u narodu pripisuju brojna natprirodna dela. Veruje se da je svojim prstom zapalio četiri stotine uljanih lampi u Hramu Vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu, kao i da je jednim trzajem rukava ugasio večni zoroastrijanski plamen.[traži se izvor] El-Haladž se razlikovao od drugih sufija. Mnogi sufijski učitelji smatrali su da nije prikladno deliti misticizam sa širokim masama. Ipak, el-Haladž je to činio kroz svoja pisana dela i kroz svoja učenja. Postoje oprečni navodi o el-Haladžovoj najpoznatijoj izjavi koju je izrekao u trenutku ekstaze: „Ja sam istina“ (arapski: أنا الحق). Smatra se da je on time ustvrdio da je Bog jer re al-Hak (arapski: الحق), „Istina“, jedno od devedeset i devet Alahovih imena. Najraniji navodi koji potuiču od neprijateljski nastorjenih gramatičara iz Basre govore da je to izjavio u džamiji al-Mansur, dok svedočenja koja su se pojavila decenijama kasnije navode da je to izgovorio nasamo tokom konsultacija sa Džunejdom Bagdadijem. Bez obzira na detalje, ova izjava je postala neraskidivo povezana sa narodnom predstavom o njegovom pogubljenju, delimično zahvaljujući tome što je ta priča uvrštena u al-Haladžovu biografiju koju je napisao Atar Nišapuri. El-Haladž je imao i druge kontroverzne izjave. Tako je na primer jednom prilikom izjavio „U mom turbanu nema ništa zamotano osim Boga,“ a slično tome je izjavio: „U mom ogrtaču nema ništa osim Boga.“ Takođe, el-Haladž je napisao:

Video sam Gospoda okom srca.

Upitao sam ga „Ko si Ti?“

Odgovorio mi je „Ti“.[11]

Dela[uredi | uredi izvor]

El-Haladžova glavna dela, sva napisana na arapskom su:[10]

  • Rivajat (Priče) – dvadeset i sedam priča koje su oko 902. godine (290. po hidžri) sakupili njegovi učenici
  • Kitab al-tavasin (arapski: كتاب الطواسين) – niz od jedanaest kratkih dela
  • Divan (Dīwān al-Hallāj) – zbirka pesama
  • Ahbar al-Haladž (Akhbār al-Hallāj) – zbirka izjava, uključujući i one od poslednje noći pre nego što je pogubljen

Najpoznatije el-Haladžovo pisano delo je Kitab al-tavasin[12] u kome je koristio dijagrame i simbole kako bi mu pomogli da prenese mistička iskustva koja nije mogao da izrazi rečima. Tavasin (arapski: الطواسين) je tzv. nepravilna množina reči ta-sin (arapski: طس) sastavljene od slova ta (ط) i sin (س) koja su iz nepoznatih razloga stavljena na početku nekih sura u Kuranu. Dva poglavlja ovog dela su posvećena dijalogu Satane (Iblisa) i Boga, a u kome Satana odbija da se pokloni Adamu iako je to Bog od njega zatražio. On to odbija jer pogrešno shvata ideju Božije jedinstvenosti. Viđenja u klasičnom periodu Malo je ličnosti u islamu koje su prouzrokovale toliko debata među klasičnim komentatorima kao što je to slučaj sa el-Haladžom. Kontroverze su prevazilazile i doktrinalne kategorije. U praktično svakoj većoj struji pravne i teološke misli (dvanaestoimamska, malikijska, hanbalijska, hanefitska, šafijska, ašaritska i maturiditska) mogu se naći oni koji se ne slažu sa Haladžom, ali i oni koji su u potpunosti prihvatili njegovu zaostavštinu ili koji opravdavaju njegove izjave raznim izgovorima. Među filozofima koji su se divili al-Haladžu su i Ibn Tufajl, Suhravardi i Mula Sadra.

Iako ga je većina ranih sufija osuđivala, kasnije generacije sufija su ga skoro jednoglasno kanonizovale. Glavno sufijsko tumačenje izjava izrečenih u ekstazi koje je dobilo formu proklamovanja "ja sam" koja odražava trajnost (baqā’) Boga sa mističkom anihilacijom (ar. fanā’) individualnog ega, što je omogućilo da Bog govori kroz čoveka. Neki sufijski autori tvrdili su da su takve izjave pogrešno citirane ili ih pripisuju nezrelosti, ludilu ili intoksikaciji. Drugi autori pak to vide kao autentična izražavanje duhovnog stanja, čak i kao najdublje iskustvo božanskih realnosti koje ne treba manifestovati onima koji nisu toga vredni. Neki od njih, uključujući al-Gazalija, pokazali su ambivalentnost po pitanju njihove očigledno bogohulne prirode diveći se pritom duhovnom statusu njihovih autora. Rumi je napisao: "Kada je pero (autoriteta) u rukama izdajnika, Mansur je bez pogovora na vešalima.“

Moderna viđenja[uredi | uredi izvor]

El-Haladžova dela su važna za sufijske grupe. Neki ga vide kao uzor koji treba slediti, naročito njegovo mirno ponašanje kada je bio suočen sa torturom, kao i njegov oprost svojim mučiteljima. Mnogi mu odaju počast kao adeptu koji je shvatio inherentnu božansku prirodu svih ljudi. Mnogi sufijski teoretičari smatraju da je al-Haladž bio odraz Božje istine. Sa druge strane, stručnjaci drugih škola u islamu nastavljaju da ga smatraju devijantnim i jeretikom.

El-Haladžove pristalice su njegovu izjavu protumačili da znači: "Bog je ispraznio sve iz mene osim samog Sebe" Prema njihovom mišljenju, on nikada nije odbacio Božju jednost i bio je striktni monoteista. Ipak, verovao je da čovekova dela, kada se sprovode u potpunoj saglasnosti sa Božjom voljom, vode blagoslovenom sjedinjavanju sa Njim.[13] Neki evropski istoričari su verovali da je el-Haladž tajno bio hrišćanin, a francuski islamolog Luj Masonjon je njegovu zaostavštinu predstavio u kontekstu islamskog misticizma u svom četvorotomnom delu La Passion de Husayn ibn Mansûr Hallâj.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The Walters Art Museum. The Hanging of Mansur al-Hallaj, from a manuscript of Diwan of Amir Khusrow, a.k.a. Hasan Dihlavi”. Arhivirano iz originala 23. 12. 2015. g. Pristupljeno 11. 12. 2017. 
  2. ^ Britannica Ready Reference Encyclopedia, Vol.4. ISBN 978-81-8131-098-9. str. 249.
  3. ^ Gavin D'Costa, Vatican II: Catholic Doctrines on Jews and Muslims, quote: "...focused on the Sunni mystic al-Hallaj...", Oxford University Press, str. 186 
  4. ^ N. Hanif (2002), Biographical Encyclopaedia of Sufis: Central Asia and Middle East, quote: "Al Hallaj, in fact, remained always a Sunni, with a strong leaning towards hard asoeticism in observing the Ramadan fasts...", Sarup & Sons, str. 188 
  5. ^ Irwin, edited by Robert (2010). The new Cambridge history of Islam, Volume 4. (1. publ. izd.). Cambridge: Cambridge University Press. str. 47. ISBN 978-0-521-83824-5. „Perhaps the most controversial Su! was the Persian mystic al-Hallaj (d. 309/922).” 
  6. ^ Garraty, John Arthur; Gay, Peter (1981). The Columbia History of the World. Harper & Row. str. 288. ISBN 978-0-88029-004-3. 
  7. ^ a b Jawid Mojaddedi, "ḤALLĀJ, ABU’L-MOḠIṮ ḤOSAYN b. Manṣur b. Maḥammā Bayżāwi" in Encyclopedia Iranica
  8. ^ a b v g d đ e ž z i Massignon, Louis; Louis Gardet (1986). Encyclopedia of Islam, 2nd ed., Vol. 3, "Al-Halladj". Brill. str. 99—100. 
  9. ^ Brooklyn Museum. The Execution of Mansur Hallaj, from the Warren Hastings Album.
  10. ^ a b v Massignon, Louis; Louis Gardet (1986). Encyclopedia of Islam, 2nd ed., Vol. 3, "Al-Halladj". Brill. str. 101. 
  11. ^ http://www.mohammedrustom.com/wp-content/uploads/2013/05/Rumis-Metaphysics-of-the-Heart-MRR-1-2010.pdf
  12. ^ al-Hallaj, Mansur (1913). Kitab al-Tawasin (ed. Louis Massignon). Librairie Paul Geuthner. 
  13. ^ Encyclopedia of Islam and the Muslim World, Thompson Gale, (2004). str. 290.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Garraty, John Arthur; Gay, Peter (1981). The Columbia History of the World. Harper & Row. str. 288. ISBN 978-0-88029-004-3. 
  • Irwin, edited by Robert (2010). The new Cambridge history of Islam, Volume 4. (1. publ. izd.). Cambridge: Cambridge University Press. str. 47. ISBN 978-0-521-83824-5. „Perhaps the most controversial Su! was the Persian mystic al-Hallaj (d. 309/922).” 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Na engleskom:

na ostalim jezicima:

Mansur el Haladž na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мансур_ел_Халаџ&oldid=26926431”