Маска црвене смрти

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Maska crvene smrti
Ilustracija iz 1919.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Masque of the Red Death
AutorEdgar Alan Po
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
Izdavanje
Datummaj 1842.

„Maska crvene smrti” (engl. The Masque of the Red Death) je pripovetka američkog pisca Edgara Alana Poa, prvi put objavljena 1842. godine. Priča prati pokušaje princa Prospera da izbegne opasnu kugu, poznate kao Crvena smrt, skrivajući se u svojoj opatiji. Pripovetka prati mnoge tradicije gotičke fikcije i često se analizira kao alegorija o neizbežnosti smrti, iako neki kritičari savetuju da se ne čita alegorijski. Predstavljeno je mnogo različitih tumačenja, kao i pokušaja da se identifikuje prava priroda naslovne bolesti.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Ilustracija iz 1935.

Radnja se odvija u kašteliranoj opatiji „srećnog, neustrašivog i mudrog” princa Prospera. Prospero i 1.000 drugih plemića su se sklonili u ovu opatiju da pobegnu od crvene smrti, strašne kuge sa jezivim simptomima koja je zahvatila zemlju. Žrtve savladaju oštri bolovi, iznenadna nesvestica, obilno krvarenje na sve pore, i umiru u roku od pola sata. Prospero i njegov dvor su ravnodušni prema patnjama naroda; nameravaju da dočekaju kraj kuge u luksuzu i sigurnosti iza zidova svog sigurnog utočišta, nakon što su zavarili vrata kako bi se osiguralo da niko ne uđe i ne izađe.

Prospero odlučuje da održi maskenbal jedne noći kako bi zabavio svoje goste u sedam obojenih soba opatije. Svaka od prvih šest soba je uređena i osvetljena u određenoj boji: plavoj, ljubičastoj, zelenoj, narandžastoj, beloj i ljubičastoj. Poslednja soba je ukrašena crnom bojom i obasjana je krvavo crvenom svetlošću koju bacaju skerletna prozorska okna. Zbog ovog jezivog uparivanja boja, vrlo mali broj gostiju je dovoljno hrabar da se upusti u sedmu sobu. Veliki sat od ebanovine stoji u ovoj prostoriji i zloslutno zvoni svakog sata, nakon čega svi prestaju da pričaju ili plešu, a orkestar prestaje da svira. Kada prestane zvonjenje, svi odmah nastavljaju sa maskenbalom. Kako se bliži sumrak, niko od gostiju ne ulazi u poslednju prostoriju jer ona poprima jeziviji prikaz, a dodatna zvona na satu im izazivaju nelagodu.

U ponoć, gosti i Prospero primećuju priliku u tamnoj, krvlju poprskanoj odori koja podseća na pogrebni pokrov. Maska figure podseća na kruto lice leša i pokazuje crte crvene smrti. Teško uvređen, Prospero zahteva da zna identitet misterioznog gosta kako bi mogli da ga obese. Gosti, previše uplašeni da priđu figuri, umesto toga su ga pustili da prođe kroz šest odaja. Princ progoni gosta s isukanim bodežom i satera ga u ćošak u sedmoj sobi. Kada se lik okrene prema njemu, princ ispušta oštar krik i pada mrtav. Prestravljeni gosti postaju besni i upadaju u crnu sobu i na silu skidaju masku i ogrtač, da bi na svoj užas otkrili da ispod nema ničega. Tek tada shvataju da je kostim bila sama crvena smrt sve vreme, koja je „došla kao lopov u noći”, a svi gosti oboljevaju i podležu bolesti. Poslednja rečenica sažima: „Mrak i propast i crvena smrt zavladaše nad svim.”

Analiza[uredi | uredi izvor]

Ilustracija Obrija Birdslija, 1894–1895.

Pod direktnim uticajem prvog gotskog romana, Otrantski zamak Horasa Volpola, u „Maski crvene smrti” Po usvaja mnoge konvencije tradicionalne gotičke fikcije, uključujući okruženje zamka.[1] Višestruke jednobojne sobe mogu predstavljati ljudski um, pokazujući različite tipove ličnosti. Prikazi krvi i vremena u priči takođe ukazuje na telesnost. Kuga, u stvari, može predstavljati tipične atribute ljudskog života i smrtnosti,[2] što bi impliciralo da je cela priča alegorija o uzaludnim pokušajima čoveka da spreči smrt (opšteprihvaćeno tumačenje).[3]‍:137 Međutim, postoji mnogo sporova oko tumačenja „Maske crvene smrti”; neki sugerišu da ovo nije alegorija, posebno zbog Poovog priznanja da nije voleo didaktiku u književnosti.[3]:134 Ako priča zaista ima moral, Po ga ne navodi eksplicitno.[4]

Krv, naglašena u celoj priči, zajedno sa crvenom bojom, služi kao dvostruki simbol, koji predstavlja i smrt i život. Ovo je naglašeno maskiranom prilikom – nikada nije eksplicitno navedeno da je to crvena smrt, već samo gost u kostimu crvene smrti – koji se prvobitno pojavljuje u najistočnijoj prostoriji, koja je obojena plavom bojom, bojom koja se najčešće povezuje sa rođenjem.[3]:141

Iako je Prosperov zamak namenjen da spreči širenje bolesti, on je na kraju predstavljen kao opresivna struktura. Njegov dizajn nalik lavirintu i visoki i uski prozori postaju gotovo burleskni u poslednjoj crnoj sobi, toliko ugnjetavajući da je „malo ljudi dovoljno smelih da uopšte kroče u nju”.[5] Pored toga, zamak je zamišljen kao zatvoreni prostor, ali stranac je uspeo da se ušunja unutra, što sugeriše da je kontrola samo iluzija.[6]

Kao i mnoge Poove priče, „Maska crvene smrti” je od strane nekih tumačena autobiografski. Sa ove tačke gledišta, princ Prospero je Po kao imućan mladić, deo ugledne porodice nalik na Poove hranitelje. Prema ovom tumačenju, Po traži utočište od opasnosti spoljašnjeg sveta, a njegovo prikazivanje sebe kao jedine osobe koja je spremna da se suoči sa strancem je simbol Poove jurnjave ka neizbežnim opasnostima u sopstvenom životu.[7] Prospero je takođe ime centralnog lika u Buri Vilijama Šekspira.[8]

„Crvena smrt”[uredi | uredi izvor]

Bolest poznata kao crvena smrt je fiktivna. Po opisuje da izaziva „oštre bolove i iznenadnu nesvesticu, a zatim obilno krvarenje na sve pore” što dovodi do smrti u roku od pola sata.

Bolest je možda bila inspirisana tuberkulozom, pošto je Poova supruga Virdžinija bolovala od te bolesti u vreme pisanja priče. Poput lika princa Prospera, Po je pokušao da ignoriše terminalnu prirodu bolesti.[9] Poova majka Elajza, brat Vilijam i hraniteljka Frensis takođe su umrli od tuberkuloze. Alternativno tome, crvena smrt se može odnositi na koleru; Po je bio svedok epidemije kolere u Baltimoru 1831. godine.[10] Drugi su sugerisali da je pandemija u priči zapravo bubonska kuga, naglašena vrhuncem priče koja prikazuje crvenu smrt u crnoj sobi.[11] Jedan pisac upoređuje ovaj opis sa opisom virusne hemoragijske groznice ili nekrotizirajućeg fasciitisa.[12] Takođe je sugerisano da crvena smrt uopšte nije bolest, već slabost (poput prvorodnog greha) koju deli čitavo čovečanstvo.[3]:139–140

Istorija objavljivanja[uredi | uredi izvor]

Prvo pojavljivanje priče u časopisu Graham's Magazine, maj 1842.

Po je prvi put objavio priču u izdanju časopisa Graham's Magazine iz maja 1842. godine, sa sloganom „Fantastika”. Ova prva publikacija mu je donela 12 dolara.[13] Revidirana verzija je objavljena u izdanju novina Broadway Journal od 19. jula 1845. godine.[14]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „The Castle of Otranto: The creepy tale that launched gothic fiction”. BBC News. 13. 12. 2014. 
  2. ^ Fisher, Benjamin Franklin (2002). „Poe and the Gothic tradition”. Ur.: Hayes, Kevin J. The Cambridge Companion to Edgar Allan PoeSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Cambridge University Press. str. 88. ISBN 0-521-79727-6. doi:10.1017/CCOL0521793262.006. 
  3. ^ a b v g Roppolo, Joseph Patrick (1967). „Meaning and 'The Masque of the Red Death'”. Ur.: Regan, Robert. Poe: A Collection of Critical EssaysNeophodna slobodna registracija. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall, Inc. 
  4. ^ Quinn, Arthur Hobson (1998). Edgar Allan Poe: A Critical Biography. Baltimore: The Johns Hopkins University Press. str. 331. ISBN 0-8018-5730-9. 
  5. ^ Laurent, Sabrina (jul 2003). „Metaphor and Symbolism in 'The Masque of the Red Death'”. Boheme: An Online Magazine of the Arts, Literature, and Subversion. Arhivirano iz originala 2006-03-04. g. 
  6. ^ Peeples, Scott (2002). „Poe's 'constructiveness' and 'The Fall of the House of Usher'”. Ur.: Hayes, Kevin J. The Cambridge Companion to Edgar Allan PoeSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Cambridge University Press. str. 186. ISBN 0-521-79727-6. doi:10.1017/CCOL0521793262.012. 
  7. ^ Rein, David M. (1960). Edgar A. Poe: The Inner Pattern. New York: Philosophical Library. str. 33. 
  8. ^ Barger, Andrew (2011). Phantasmal: The Best Ghost Stories 1800-1849. Bottletree Books. str. 138. ISBN 978-1-933747-33-0. 
  9. ^ Silverman, Kenneth (1991). Edgar A. Poe: Mournful and Never-ending RemembranceNeophodna slobodna registracija. Harper Perennial. str. 180–181. ISBN 0-06-092331-8. 
  10. ^ Meyers, Jeffrey (1992). Edgar Allan Poe: His Life and Legacy. Cooper Square Press. str. 133. ISBN 0-8154-1038-7. 
  11. ^ „The Masque of the Red Death”. Cummings Study Guides. 
  12. ^ Waring, R. H.; Steventon, G. B.; Mitchell, S. C. (2007). Molecules of Death (2nd izd.). London: Imperial College Press. 
  13. ^ Ostram, John Ward (1987). „Poe's Literary Labors and Rewards”. Ur.: Fisher, Benjamin Franklin. Myths and Reality: The Mysterious Mr. Poe. Baltimore: The Edgar Allan Poe Society. str. 39. ISBN 9780961644918. 
  14. ^ „Edgar Allan Poe — "The Masque of the Red Death"”. Edgar Allan Poe Society. Baltimore. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Maska crvene smrti na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маска_црвене_смрти&oldid=27350929”