Бура (драма)

Насловна страна Буре у Првом фолију

Бура (енгл. The Tempest) је дело Вилијама Шекспира, за које се верује да је написано 1610—1611, а многи критичари мисле да је то последње дело које је Шекспир написао сам. Радња је смештена на удаљеном острву, где Просперо, законити војвода од Милана, планира да врати његову ћерку Миранду на њено право место користећи се илузијама и вештом манипулацијом. Он ствара буру да би довео његовог брата Антонија и његовог саучесника краља Алонза од Напуља на острво. Тамо, његове сплетке доводе до откривања Антонијеве „ниске природе”, краљевог кајања, као и брака Миранде са Алонзовим сином, Фердинандом.

Бура се разликује од осталих Шекспирових драма у њеном посматрању строжег, више организованог неокласичног стила. Критичари виде Буру експлицитно забринути њеном природом као представом, често извлачећи линије између Просперове „уметности” и театричке илузије, а ранији критичари су видели Проспера као репрезентацију Шекспира, а Просперово одрицање од магије као Шекспиров „последњи поздрав” бини. Драма описује Проспера као рационалног, и не окултног, чаробњака. Он је представљен као контраст вештици Сикоракс: њена магија је описана као деструктивна и грозна, док је Просперова магија чудесна и прелепа.

Бура није привукла значајну количину пажње пре затварања у позориштима 1642, а тек стекла популарност после рестаурације Енглеске монархије, и само у прилагођеним верзијама. Почетком 1950-их, са публикацијом Психологије колонизације од Октава Манонија, Бура је виђена све више и више кроз сочива постколонијалне теорије. Због мало улога које жене играју у делу, Бура није привукла много феминистичког критицизма.

Буру је на српски језик први превео Светислав Стефановић и објавио је тај превод у Српском књижевном гласнику 1937; дело је први пут приказано у Народном позоришту у Београду 1939. године.

Радња

Бродолом у првој сцени првог чина; гравура Бенџамина Смита из 1797, по слици Џорџа Ромнија.

Први чин

Дванаест година пре почетка драме, Проспера, војводу од Милана и даровитог чаробњака, свргао је његов издајнички брат Антонио уз помоћ Алонза, краља Напуља. Побегавши чамцем са својом трогодишњом ћерком Мирандом, Просперо је доспео на удаљено острво где живи све до данас. Тамо је својом магијом натерао јединог житеља острва, Калибана, да штити њега и Миранду. Такође је ослободио духа Аријела и обавезао га на служење.

Када се брод са Антонијем нађе у близини, Просперо уз Аријелову помоћ призива олују и брод бива разорен. Антонио доживљава бродолом заједно са Алонзом, Фердинандом (Алонзовим сином и наследником престола), Себастијаном (Алонзовим братом), Гонцалом (Просперовим верним саветником), Адријаном и другим дворјанима.

Други и трећи чин

Просперо и Миранда, слика Вилијама Моа Еглија (око 1850).

Просперо спроводи разрађен план како би се осветио узурпаторима и повратио војводство. Уз помоћ магије, он раздваја преживеле са брода у групе на различитим деловима острва:

• Фердинанд, кога Просперо и Миранда спасавају и пружају му уточиште. Просперо вешто наводи младића да ступи у романсу са Мирандом;
• Тринкуло, краљев лакрдијаш, и Стефано, краљев пијани подрумар, наилазе на Калибана. Препознајући његову бедну ситуацију, њих тројица покушавају да изведу неуспелу „побуну” против Проспера. Њихови поступци доносе комични део радње;
• Алонзо, Себастијан, Антонио, Гонцало, уз двојицу пратиоца (Адријан и Франциско). Антонио и Себастијан кују заверу да убију Алонза и Гонцала како би Себастијан постао краљ; Просперо и Аријел осујећују њихов план. Касније, Аријел у облику харпије мучи Антонија, Алонза и Себастијана, изазивајући код њих осећај кривице због злочина који су починили над Проспером и једни над другима;
• Капетан брода и вођ палубе, заједно са осталим морнарима, успавани су магијом све до последњег чина.

Четврти чин

Просперо намерава да Миранда, сада петнаестогодишњакиња, ступи у брак са Фердинандом. Налаже Аријелу да доведе друге духове и да приреде представу. Представа укључује античке богиње Јунону, Цереру и Ириду, које благосиљају и прослављају веридбу. Оне такође саветују млади пар о вредностима браку и чедности до венчања. Међутим, свечаност изненада бива прекинута када се Просперо присети завере против њега. Када Фердинанд и Миранда оду, Просперо шаље Аријела да се обрачуна са завереницима. Калибан, Тринкуло и Стефано потом бивају протерани у мочваре од стране духова у облику ловачких паса.

Пети чин и епилог

Просперо обећава да ће, када оствари своје циљеве, ослободити Аријела и одрећи се магије, изјављујући:

Преломићу свој штап
И у земљу закопати га тад
На неколико лаката дубоко,
А своју књигу утопити дубље
Но што је икад оловни висак доп’ро.

Аријел доводи Алонза, Антонија и Себастијана. Просперо им опрашта. Његова бивша титула, војводе од Милана, бива му враћена. Аријел доводи морнаре са брода, а затим и Калибана, Тринкулa и Стефана. Калибан, који делује искрено покајан, обећава да ће бити послушан. Стефано и Тринкуло бивају исмејани и посрамљени. Пре него што обновљена дружина (сви племићи, уз Миранду и Проспера) напусти острво, Аријел добија задатак да обезбеди повољно време како би краљев брод стигао до краљевске флоте и потом у Напуљ, где ће се Фердинанд и Миранда венчати. Након тога, Аријел је ослобођен.

У епилогу, Просперо се обраћа публици и моли да га и они ослободе — својим аплаузом.

Ликови

• Просперо – законити војвода од Милана и чаробњак
• Миранда – Просперова ћерка
• Аријел – ваздушни дух који служи Просперу
• Калибан – дивљак и Просперов наказни роб
• Алонзо – краљ Напуља
• Себастијан – Алонзов брат
• Антонио – Просперов брат, узурпатор миланског војводства
• Фердинанд – Алонзов син
• Гонцало – поштен стари саветник
• Адријан – напуљски племић
• Франциско – напуљски племић
• Тринкуло – краљев лакрдијаш
• Стефано – краљев пијани подрумар
• Јунона – римска богиња брака
• Церера – римска богиња пољопривреде
• Ирида – грчка богиња дуге и гласница богова
• Капетан брода
• Вођ палубе
• Морнари
• Духови

Литература

• Auberlen, Eckhard (1991). „The Tempest and the Concerns of the Restoration Court: A Study of The Enchanted Island and the Operatic Tempest”. Restoration: Studies in English Literary Culture, 1660–1700. 15: 71—88. ISSN 1941-952X. 
• Billington, Michael (1. 1. 1989). „In Britain, a Proliferation of Prosperos”. The New York Times. Приступљено 20. 12. 2008. 
• Blades, James; Holland, James (2003). „Celesta”. Ур.: Sadie, Stanley; Tyrrell, John. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 5. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517067-2. 
• Brode, Douglas (2001). Shakespeare in the Movies: From the Silent Era to Today. New York: Berkley Boulevard Books. ISBN 978-0-425-18176-8. 
• Carey-Webb, Allen (1993). „Shakespeare for the 1990s: A Multicultural Tempest”. The English Journal. National Council of Teachers of English. 82 (4): 30—5. ISSN 0013-8274. JSTOR 820844. OCLC 1325886. doi:10.2307/820844. 
• Cartelli, Thomas (1995). „After 'The Tempest:' Shakespeare, Postcoloniality, and Michelle Cliff's New, New World Miranda”. Contemporary Literature. University of Wisconsin Press. 36 (1): 82—102. ISSN 0010-7484. JSTOR 1208955. OCLC 38584750. doi:10.2307/1208955. 
• Chambers, Edmund Kerchever (1930). William Shakespeare: A Study of Facts and Problems. Oxford: Clarendon Press. 
• Coursen, Herbert (2000). The Tempest: A Guide to the Play. Westport: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-31191-8. 
• Croyden, Margaret (1969). „Peter Brook's Tempest”. The Drama Review. 13 (3): 125—8. JSTOR 1144467. doi:10.2307/1144467. 
• Dawson, Anthony (2002). „International Shakespeare”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 174–93. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Dobson, Michael (1992). The Making of the National Poet: Shakespeare, Adaptation and Authorship, 1660–1769. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-818323-5. 
• Dolan, Frances E. (1992). „The Subordinate('s) Plot: Petty Treason and the Forms of Domestic Rebellion”. Shakespeare Quarterly. Johns Hopkins University Press. 43 (3): 317—340. ISSN 0037-3222. JSTOR 2870531. OCLC 39852252. doi:10.2307/2870531. 
• Dymkowski, Christine (2000). The Tempest. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78375-0. 
• Forsyth, Neil (2000). „Shakespeare the Illusionist: Filming the Supernatural”. Ур.: Jackson, Russell. The Cambridge Companion to Shakespeare on Film. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 274–94. ISBN 978-0-521-63975-0. 
• Gallois, Jean (2003). „Ernest Chausson”. Ур.: Sadie, Stanley; Tyrrell, John. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 5. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517067-2. 
• Gay, Penny (2002). „Women and Shakespearean Performance”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 155–73. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Gibson, Rex (2006). The Tempest. Cambridge Student Guides. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-53857-2. 
• Gielgud, John; Miller, John (1991). Acting Shakespeare. Applause Books. ISBN 1-55783-374-5. 
• Gielgud, John (2005). Mangan, Richard, ур. Sir John Gielgud: A Life in Letters. Arcade Publishing. ISBN 978-1-55970-755-8. 
• Greenhalgh, Susanne (2007). „Shakespeare overheard: performances, adaptations, and citations on radio”. Ур.: Shaughnessy, Robert. The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 175–98. ISBN 978-0-521-60580-9. 
• Gurr, Andrew (1989). „The Tempest's Tempest at Blackfriars”. Shakespeare Survey. Shakespeare Survey. Cambridge University Press. 41: 91—102. ISBN 978-0-521-36071-5. doi:10.1017/CCOL0521360714.009. 
• Halliday, F.E. (1964). A Shakespeare Companion 1564–1964. Baltimore: Penguin. ISBN 978-0-7156-0309-3. 
• Hirst, David L. (1984). The Tempest: Text and Performance. Macmillan. ISBN 978-0-333-34465-1. 
• Howard, Tony (2000). „Shakespeare's Cinematic Offshoots”. Ур.: Jackson, Russell. The Cambridge Companion to Shakespeare on Film. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63975-0. 
• Howard, Tony (2003). „Shakespeare on Film and Video”. Ур.: Wells, Stanley; Orlin, Lena Cowen. Shakespeare: An Oxford Guide. Oxford: Oxford University Press. стр. 607–619. ISBN 978-0-19-924522-2. 
• Jackson, Russell, ур. (2000). The Cambridge Companion to Shakespeare on Film. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63975-0. 
• Jacobs, Arthur (1986). Arthur Sullivan – A Victorian Musician. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-282033-4. 
• Kennedy, Michael (1992). The Works of Ralph Vaughan Williams. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816330-5. 
• Lawrence, Arthur H. (1897). „An illustrated interview with Sir Arthur Sullivan”. The Strand Magazine. George Newnes. xiv (84). Архивирано из оригинала 13. 12. 2014. г. Приступљено 22. 01. 2013. 
• Loomie, Albert J. (1971). „King James I's Catholic Court”. Huntington Library Quarterly. 34 (4): 303—16. 
• Malone, Edmond (1808). An Account of the Incidents, from which the Title and Part of the Story of Shakespeare's Tempest were derived, and its true date ascertained. London: C. and R. Baldwin, New Bridge-Street. 
• Marsden, Jean I. (2002). „Improving Shakespeare: from the Restoration to Garrick”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 21–36. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Moody, Jane (2002). „Romantic Shakespeare”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 37–57. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Muir, Kenneth (2005). The Sources of Shakespeare's Plays. Routledge Library Editions – Shakespeare. Routledge. ISBN 978-0-415-35299-4. 
• Nixon, Rob (1987). „Caribbean and African Appropriations of The Tempest”. Critical Inquiry. The University of Chicago Press. 13 (3): 557—78. ISSN 0093-1896. OCLC 37521707. doi:10.1086/448408. 
• Orgel, Stephen (1984). „Prospero's Wife”. Representations. 8 (October): 1—13. doi:10.1525/rep.1984.8.1.99p00753. 
• Orgel, Stephen (1987). The Tempest. The Oxford Shakespeare. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953590-3. 
• Orgel, Stephen (2007). „Shakespeare Illustrated”. Ур.: Shaughnessy, Robert. The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 67–92. ISBN 978-0-521-60580-9. 
• Phillips, James E. (1964). „The Tempest and Renaissance Idea of Man”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 15 (2): 147—59. ISSN 1538-3555. doi:10.2307/2867886. 
• Pollard, Alfred W. (2002). Shakespeare folios and quartos: a study in the bibliography of Shakespeare's plays, 1594–1685 (reprint изд.). Martino. ISBN 978-1-57898-300-1. 
• Rozakis, Laurie (1999). The Complete Idiot's Guide to Shakespeare. New York: Alpha Books. ISBN 978-0-02-862905-6. 
• Saccio, Peter (1980). „American Shakespeare Theatre, Stratford, Connecticut”. Shakespeare Quarterly. Johns Hopkins University Press. 31 (2): 187—191. ISSN 0037-3222. JSTOR 2869526. doi:10.2307/2869526. 
• Sadie, Stanley, ур. (1992). The New Grove Dictionary of Opera. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-522186-2. 
• Sadie, Stanley; Tyrrell, John, ур. (2003). The New Grove Dictionary of Music and Musicians. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517067-2. 
• Sanders, Julie (2007). Shakespeare and Music: Afterlives and Borrowings. Cambridge: Polity Press. ISBN 978-0-7456-3297-1. 
• Schoch, Richard W. (2002). „Pictorial Shakespeare”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 58–75. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Shaughnessy, Robert, ур. (2007). The Cambridge Companion to Shakespeare and Popular Culture. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-60580-9. 
• Sullivan, Arthur (27. 10. 1881). „English Composers and Musicians”. The Times (30336). pp. 8, col. C. Архивирано из оригинала 19. 03. 2015. г. Приступљено 22. 01. 2013. 
• Thomson, Peter (2002). „The Comic Actor and Shakespeare”. Ур.: Wells, Stanley; Stanton, Sarah. The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 137–54. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Tovey, Donald Francis (1931). A Companion to Beethoven's Pianoforte Sonatas. Ams Pr. ISBN 978-0-404-13117-3. 
• Tuttle, Raymond (1996). „Michael Nyman: Noises, Sounds & Sweet Airs”. Приступљено 21. 12. 2008. 
• Vaughan, Virginia Mason; Vaughan, Alden T. (1999). The Tempest. The Arden Shakespeare, Third Series. The Arden Shakespeare. ISBN 978-1-903436-08-0. 
• Vaughan, Alden T. (2008). „William Strachey's "True Reportory" and Shakespeare: A Closer Look at the Evidence”. Shakespeare Quarterly. Johns Hopkins University Press. 59 (3): 245. ISSN 1538-3555. doi:10.1353/shq.0.0017. 
• Wells, Stanley; Stanton, Sarah, ур. (2002). The Cambridge Companion to Shakespeare on Stage. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-79711-5. 
• Wells, Stanley; Orlin, Lena Cowen, ур. (2003). Shakespeare: An Oxford Guide. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924522-2. 
• Wilson, Christopher R. (1992). „William Shakespeare”. Ур.: Sadie, Stanley. The New Grove Dictionary of Opera. 4. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-522186-2. 
• Ylirotu, Jeremias (2005). „Sibelius: Incidental Music for the Tempest, op. 109”. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 7. 12. 2008. 
• Bowling, Lawrence E. (1951). „The Theme of Natural Order in "The Tempest"”. College English. National Council of Teachers of English. 12 (4): 203—9. ISSN 0010-0994. JSTOR 372626. doi:10.2307/372626. 
• Buchanan, Judith (2005). Shakespeare on Film. Harlow: Pearson plc. ISBN 978-0-582-43716-6. 
• Buchanan, Judith (2009). Shakespeare on Silent Film: An Excellent Dumb Discourse. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87199-0. 
• Cantor, Paul A. (1980). „Shakespeare's The Tempest: The Wise Man as Hero”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 31 (1): 64—75. ISSN 0037-3222. JSTOR 2869370. doi:10.2307/2869370. 
• Gilman, Ernest B. (1980). „"All eyes": Prospero's Inverted Masque”. Renaissance Quarterly. The University of Chicago Press. 33 (2): 214—230. ISSN 0034-4338. JSTOR 2861118. OCLC 37032182. doi:10.2307/2861118. 
• Graff, Gerald; Phelan, James (2000), The Tempest: A Case Study in Critical Controversy, London: Macmillan Publishers 
• Grant, Patrick (1976). „The Magic of Charity: A Background to Prospero”. The Review of English Studies. Oxford University Press. XXVII (105): 1—16. ISSN 1471-6968. doi:10.1093/res/XXVII.105.1. 
• Knight, G. Wilson (1984), Shakespearean Dimensions, Harvester 
• Sagar, Keith (2005), „The Crime Against Caliban”, Literature and the Crime Against Nature, London: Chaucer Press 
• Yates, Frances A. (1975), Shakespeare's Last Plays: A New Approach, London: Routledge & Kegan Paul 
• Yates, Frances A. (1979), The Occult Philosophy in the Elizabethan Age, London: Routledge & Kegan Paul 
• Zimbardo, Rose Abdelnour (1963). „Form and Disorder in The Tempest”. Shakespeare Quarterly. Folger Shakespeare Library. 14 (1): 49—56. ISSN 0037-3222. JSTOR 2868137. doi:10.2307/2868137. 

Спољашње везе

• The Tempest Navigator Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (2. новембар 2018)
• Introductory Lecture on The Tempest
• Lesson plans for The Tempest at Web English Teacher
• William Strachey's "True Reportory" original-spelling version (.doc) at Virtual Jamestown.