Мајстор судњег дана

Autor	Leo Peruc
Zemlja	Austrija
Jezik	nemački
Žanr / vrsta dela	roman
Izdavanje
Izdavanje	1923.
Prevod
Prevodilac	Tijana Tropin

„Majstor sudnjeg dana“ (nem. Der Meister des Jüngsten Tages), poznat i pod prevodom „Misterija kobnog crvenila“, roman je austrijskog književnika Lea Peruca, objavljen 1923. Napisan je u obliku ispovesti glavnog junaka barona fon Joša, koji pokušava da se odbrani od optužbi da je umešan u samoubistvo uglednog bečkog glumca Bišofa.

Knjiga je nastala iz Perucove skice za filmski scenario koji je trebalo da režira Murno, ali je nakon što su planovi za snimanje propali, Peruc skicu preradio u roman. Roman je postigao veliki uspeh i kod književnih kritičara i kod čitalačke publike. Pozitivne komentare izrekli su, između ostalih, Teodor Adorno i Valter Benjamin. Sa druge strane, Peruc nikada nije smatrao svoje ostvarenje posebno vrednim. Argetinski književnik Horhe Luis Borhes svrstao je „Sudiju sudnjeg dana” na listu najboljih detektivskih romana 20. veka.

Radnja romana

Roman je ispripovedan u prvom licu. Pripovadanje je oblikovano u vidu ispovesti barona Gotfrida fon Joša, koji pripoveda o nizu začudnih događaja koji su mu se dogodili tokom septembra 1909. Ispovest započinje fon Jošovim uveravanjem čitalaca da su događaji, o kojima će pripovedati, potpuno istiniti.

Prva polovina romana oblikovana je kao detektivski roman, odnosno kao još jedna varijanta klasičnog problema detektivske proze, „zatvorene sobe” u kojoj je počinjen zločin. Pripovedanje detektivskog zapleta započinje dolaskom Gotfrida fon Joša u salon kod poznatog glumca Eugena Bišofa. Pored Joša i Bišofa okupljanju prisustvuju; Bišofova supruga Dina, sa kojom je Još imao ljubavnu vezu; student hemije Feliks, Dinin brat; doktor Gorski; i Valdemar Zolgrub, inženjer i prijatelj Bišofovih. Eugen Bišof je te večeri gostima otkrio kako u poslednje vreme ima problema da u svojoj glavi vizuelno uobliči junake koje glumi na pozornici, te se plaši da je izgubio talenat. Pošto je duboko frustriran, svi gosti kriju od njega da je banka, u kojoj je čuvao novac, bankrotirala i da je pored talenta ostao i bez novca. Bišof odlazi u paviljon ne bi li se pripremio da pokaže gostima na koji način će tumačiti Ričarda III na predstojećoj premijeri. Dok ga gosti čekaju, Još odlazi u šetnju po vrtu, gde razmišlja o svojoj prošlosti sa Dinom. Iznenada se čuju dva pucnja iz pravca paviljona. Ispostavlja se da je Bišof izvršio samoubistvo. Feliks optužuje Joša da je kriv za samoubistvo glumca, to jest, da je krišom otišao kod Bišofa i saopštio mu da je bankrotirao, tvrdeći da je Jošov motiv bila osveta, jer se nikada nije pomirio sa činjenicom da se Dina udala za drugoga. Još daje časnu reč da nije ulazio u paviljon, na šta mu se Feliks suprostavlja ukazujući da njegova lula stoji na stolu pored leša. Feliks zahteva da Još izvrši samoubistvo i time očisti svoju ukaljanu reč, inače će otići vojnom sudu časti i zahtevati javno otpuštanje i poniženje. Međutim, Zolgrub je ubeđen da je Još potpuno nevin i ubeđen je da Bišofovo samoubistvo ima veze sa nizom drugih samoubistava koja su se dogodila nedavno u bečkim društvenim krugovima. Tokom Zolgrubovog istraživanja dolazi do novih samoubistava, a potom i sam Zolgrub umire od srčanog udara, ali na samrti uspeva da otkrije pravog krivca.

Otkrivanjem pravog krivca u dotadašnjem realističnom zapletu uvodi se motiv fantastičnog. Naime, krivac je čarobna droga, čiji se recept nalazi zapisan na marginama šesnaestovekovne knjige. Recept je zapisao firentinski slikar koji je prisustvovao kada je njegov učitelj probao narkotik, koji mu je spravio alhemičar pod obećanjem da će mu probuditi neviđenu inspiraciju i otvoriti nove kreativne vidike. Međutim, kada je slikar ispušio smešu, dobio je zastrašujuću viziju sudnjeg dana nad kojim se nadvila posebna crvena boja, takozvana, turbetna crvena, koju ljudske oči ne mogu da percipiraju. Od tada je slikar živeo kao ludak, slikajući isključivo freske strašnog suda. Upravo zbog obećanja da ova droga daje nove umetničke vidike, Eugen Bišof je želeo da je proba, ali je efekat bio toliko jak da je izvršio samoubistvo.

Iako je Zolgrub uništio recept pre nego što je umro, Još je uzeo da ispuši smesu koja je ostala u Bišofevoj luli. Efekat je toliko jak da misli da je poludeo. Neposredno pre nego što je uzeo revolver i ispalio ga sebi u glavu, Feliks upada u sobu i spašava ga tako što ga udara pesnicom. Gorski ističe da droga očigledno budi u mozgu receptor za naš najprimitivniji strah. Još se oprašta od Dine i tako završava svoju ispovest.

Nakon Jošinog izveštaja sledi „Završna napomena izdavača”. U njoj se ističe da je Još poginuo u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac i da je za sobom ostavio ovu ispovest. Izdavač dalje obaveštava čitaoca da je baron Još zaista bio kriv za Bišofovo samoubistvo i da je zbog skanala koji je iz toga proistekao bio otpušten iz vojne službe. Čitav zaplet vezan za čarobnu drogu je bio plod baronove fantazije i potrebe da nađe sebi neko opravdanje za svoj postupak i umirenje savesti. Na ovaj način detektivski i fantastični roman se na kraju pretvara u psihološki roman čoveka koji se bori sa svojom savešću i ponovnim čitanjem uočavaju se brojne nelogičnosti u njegovom izlaganju, koje potvrđuju da je zaplet zapravo laž.

Televizijska adaptacija

„Majstor sudnjeg dana” adaptiran je u istoimeni televizijski film 1990.

Prevod romana na srpski jezik

Prvi prevod na srpski jezik objavljen je 1961. u ediciji „H-100 romana” pod naslovom „Misterija kobnog crvenila”. Ova verzija je bila vidno skraćena i prerađena, sa potpuno izmenjenim krajem. Prvi potpuni prevod sa naslovom „Majstor sudnjeg dana” načinila je Tijana Tropin i objavljen je 2008. u izdanju izdavačke kuće Logos.

Literatura

• Tropin, Tijana (2008). „Beleške o piscu”, pogovor u: Leo Peruc, Sudija sudnjeg dana. Logos. ISBN 978-86-85063-74-9. 
• http://logos.in.rs/en/book/majstor-sudnjeg-dana/