Medicina u Prvom srpskom ustanku

Glavni članak: Istorija srpske medicine

Ranjenike su zbog nedostatka sanitetskog kadra u Prvom srpskom ustanku iz borbe izvlačili njihovi saborci. Na slici je prikazano izvlačenje ranjenog Hajduk Veljka, jednog od ustaničkih vođa, koji je ubro podlegao ranama.

Medicina u Prvom srpskom ustanku, je hronološki prikaz medicinske struke i formiranja vojne sanitetske službe u prvoj deceniji obnavljanja srpske države (1804—1913). Narodni vidari, ranari i drugi priučeni ljudi dali su značajan doprinos u zbrinjavanju bolesnih i povređenih u Prvom srpskom ustanku. Među njima najpoznatiji je bio izvesni hećim Toma Konstantinović. Velika većina ranjenika ustaničke vojske, zbrinjavana je po principu „od sebe“, i sa bojnog polja upućivana je na lečenje kod svojih kuća. Ma kako da je pojedincima bila kuća daleko od bojišta gde je ranjen, ma kako da je imao teške rane, on je morao kući – samo kući.

Prema poslednjim istraživanjima, već na početku Prvog srpskog ustanka vojska je počela sa organizovanjem sanitetske službe, koja u tom periodu nije postojala ni u mnogim Evropskim vojskama. Na poziv ustanika i njihove vlasti u Srbiju dolaze školovani vojni hirurzi, a na osnovu lične Karađorđeve molbe upućene Rusiji 1807. i medicinska pomoć, ruskih trupa. Rusi su tih godina u Srbiji osnovali prave ratne medicinske i hirurške stanice za zbrinjavanje povređenih i obolelih u sukobima sa Osmanlijama i mesnog stanovništva. Prvi školovani lekar i hirurg koji je 1809. godine došao u Srbiju bio je dr Ivan Morčevski.

Opšta istorija srpske medicine pod Osmanlijama

Nakon Kosovskog boja srpska srednjovekovna medicina, koja je bila u usponu, stagnira i postepeno nazadaju sve do kraja 18. veka

Bitka na Kosovu polju definitivno je rešila sudbinu Srbije, jer nakon nje u zemlji Srbiji više nije bilo sile koja je mogla da se suprotstavi Osmanlijskom osvajanju. Dolaskom Osmanlija, propada srpska srednjevekovna država, a sa njom i sveukupni kulturni i medicinski razvoj. U novonastalim uslovima srpska srednjovekovna medicina, koja je bila u usponu, stagnira i postepeno nazadaju sve do kraja 18. veka. Najveći broj bolnica u Srbiji je zatvoren. Najduže su se zadržale bolnice u manastiru Mileševa i Visokim Dečanima. Osmanlije nisu osnivale bolnice u porobljenoj Srbiji, ali su u svakom gradu sagradili javna kupatila, hamame.

Donesena od strane Osmanlija, islamska medicina bila je samo bleda slika jako cenjene arapske medicine. U Srbiju su retko dolazili učeni lekari iz Turske kao npr Hetvani Ahmedefendija sredinom 17. veka. Medicina je bila u rukama laika; hodža, grčkih i narodnih empirika i drugih narodnih lekara (vidara, ranara, travara), berbera, „majstora“ za nameštanje preloma i iščašenja, ali i vračara i sve brojnijih varalica. Tako je medicina u Srbiji, postala mešavina magijske medicine, etnomedicine povremeno sa tragovima naučne medicine.

Bogorodica Trojeručica iz Manastira Hilandar, jedna je od moćnih relikvija za koju se i dan danas smatra da pomaže u lečenju svakojakih tegoba i bolesti.

Nastalo je „zlatno doba“ magijske medicine u kome su dominantno mesto imale vračare i gatare, a teologija i narodna medicina neretko su se ne samo dodirivale nego i na specifičan način umnogome i preklapale.

U prostorima gde se srednjovekovna medicina pokazivala kao nemoćna vladalo je nadrilekarstvo ili, pak, rašireno verovanje u čudotvornu moć hrišćanskih svetitelja i njihovih moštiju. Tada bi bolesni i njihova rodbina, poneseni verskom zaslepljenošću i očajanjem, hrlili ka mestima koja su im nudila mogućnost isceljenja, uz pomoć čudotvornih i moćnih relikvija u lečenju svakojakih tegoba i bolesti.

U praktičnom životu prihvatao se svaki metod za koji se smatralo da može dovesti do ozdravljenja. Kao što svaki lek u svom opisu ima određena svojstva pomoću kojih je lečio bolesti, tako je i svaka molitava i relikvija doprinosila isceljenju određene vrste bolesti. U manastirskim bolnicama, koje su neretko bile u neposrednom okruženju isceliteljskih moštiju svetitelja – na primer, manastir Studenica i mošti Svetog Simeona, ili manastir Dečani i mošti Svetog Stefana Dečanskog – prilikom lečenja obolelih nije se oslanjalo samo na molitvu i čudotvorne mošti, već su bilje i drugi lekovi bili deo inventara bolničke apoteke.

U srednjovekovna čuda lekara svetitelja, kao što su Kozma i Damjan, ubrojana su i ona isceljenja zasnovana na receptima koje su sveti lekari preporučivali bolesnima, a koji su obično bili sastavljeni od droga biljnog i životinjskog porekla. Tako se u mnogim manastirima lečilo ne samo molitvama i svetom vodom, već su spravljani i izvesne meleme ili je bolesnima preporučivano da se obrate određenim lekarima.

Stanje u srpskoj medicini s početka 19. veka

I dok je Novi vek u Evropi počeo s kraja 15. veka, u Srbiji je on, realno gledano, počeo četiri veka kasnije ili s početka 19. veka. U tom periodu, desila se i industrijska revolucija (18. vek) u Engleskoj, Sjedinjena Američke Države su postale nezavisne i donele ustav 1789, a iste godine počela je i Velika francuska revolucija (1789-1794). I dok se Evropa sve više razvijala, njeni savremeni pokreti (renesansa, racionalizam i romantizam) naširoko su zaobilazili Srbiju. koja je već peti vek patila pod Osmanlijskim zulumom.

Srpska medicina, koja je u Srednjem veku bila ravnopravna sa evropskom, s početka 19. veka bila je među najzaostalijima u Evropi, i morala je čekati velike srpske ustanke, kako bi se oslobodila viševekovne zaostalosti i nazadovanja pod Osmanlijama.

Zdravstvene prilike s početka 19. veka ili pred sam Prvi srpski ustanak bile su teške. Pored lične i imovinske nesigurnosti, stanovništvo je trpelo zulum Osmanlija, prirodne nepogode, nerodne godine i glad. U takvim uslovima ne samo da su se često javljale zarazne bolesti, već su se one masovno širile u vidu epidemija (pegavi tifus, variola, malarije, kuga) ali i druge nezearazne bolesti.

Nakon Kočine krajine, koja je slavno počela, Srbi su bili pobeđeni, Koča sa 60 ratnika nabijen je na kolac kod Tekije 1788, a dalji sukobi obustavljeni su 1791. godine. Međutim naredne godine su za Srbe bile sve teže, pa se stanovništvo iz mnogih srpskih oblasti (Levač, Temnica, Belica, Jasenica, Topola), iseljava u sremska sela ili živi po zbegovima, sve dok ih Karađorđe pred ustanak nije pozvao natrag. Međutim nisu se svi vratili:

„ Na one koji su krenuli iz beogradske okoline i prebegli preko Save, prema rečima prote Matije Nenadovića:...udari nekakva bolest u sav ovostrani narod, te pomre..., pa se može reći da se samo polovina vratila od onih, koji su tamo prešli. Godine 1792. godine javila se opet jedna epidemija kuge, koju je pratilo i loše zdravstveno stanje, pa se ona proširila i na severoistočnu Srbiju (prvo se kuga pojavila u Poreču, zatim u Krajini). ”

Pred početak Prvog srpskog ustanak, organizovane sanitetske službe u Srbiji nije bilo, kao ni stranih, školovanih lekara. Pomoć bolesnima i ranjenima pružale su pripadnici narodne ili tradicionalne medicine. Najčešće su to bile žene vidarice, vidari, berberi, ranari,..kao i ljudi vični da sastave polomljene kosti i izvrše priručnu imobilizaciju. Teški bolesnici i ranjenici do njih su prenošeni na platnu razapetom između dva tovarna konja ili su prevoženi volovskim kolima. O stanju medicine u porobljenoj Srbiji u predvečerje Prvog srpskog ustanka najbolje govore reči zemunskog gradskog fizikusa Valkonea:

„ Ko hoće da bude lekar i apotekar u Srbiji, njemu nije potrebno znanje, već samo volja da se posveti jednom ili drugom ili zvanjima, pošto se tamo ne traže nikakva uverenja o stečenim sposobnostima. Turčin, svojim k'smetom zamagljen, živi zdrav ili bolestan spokojno ili ravnodušno. Srbin se nalazi još na niskom stupnju kulture, iako je prihvatljiv za ono što je bolje. Praznoverica i vračanje pomažu mu u nevolji. Pod takvim okolnostima ima tamo dosta raznih pustolova, tamo ima svakojakih lekara i apotekara. ”

Srpska ratna medicina u Prvom srpskom ustanku

Godine 1804. počeo je Prvi srpski ustanak. Istorijski podaci o medicnskoj zaštiti, sanitetskoj službi i zbrinjavanju ranjenika iz tog perioda vrlo su oskudni, mada se pretpostavlja da su narodni lekari lečili narod i ustanike tokom trajanja ustanka. Kada je ustanak počeo, nije postojala organizovana sanitetska služba. Tada nije bilo u srpskim krajevima ni stranih, školovanih lekara. Kao što su hranu dostavljali ustanicima njihovi rođaci, simpatizeri i prijatelji, tako je bilo i sa lečenjem ranjenika.

Na osnovu pisma nađenog u Historijskom arhivu srpskog učenog društva, koje je Narodni sovjet uputio serbskom vojvodi Antoniju Pljakiću, može se zaključiti da je svaki kraj dobijao po jednog narodnog vidara, kad su vojske bile na okupu:

„ Kad se započne voevati, mi ćemo odrediti Janka ećima na vaš krai. ”

Postoji i podatak da je Odlukom Praviteljstvujušćeg sovjeta serbskog Karađorđevom vojvodi Antoniju Pljakiću dodeljen hećim Janko. Međutim prema verodostojnom tvrđenju savremenika tih događaja, Vuka Stefanovića Karadžića, samo su pojedini ustanički odredi imali narodne hirurge (tzv vidare rana). Ovom idu u prilog, prema pisanju V. Stanojević i dve činjenice: prva, da nikakva sanitetska služba nije postojala u Karađorđevoj vojsci, i drugo, da je Prvi srpski ustanak je počeo kao buna koja je kasnije prerastala u ustanak.

Vrste povreda i način lečenja

Povrede nanete od hladnog ili vatrenog oružja u Prvom srpskom ustanku bile su jako teške i složene za lečenje.

„ Pominju ih i narodne pesme, a zna se da su pojedini junaci, kao, na primer, Uzun Mirko, koji je više puta ranjavan, lečen i uspešno je rane preboleo. Jovan Kursula imao je 17 rana, a najstrašnija bila je od Džida koplja koje ga je na Deligradu, kako navodi prof. Vlada Stanojević, "pronizalo", koplje se prelomilo a više od aršina ostalo da štrči van tela. ”

Narod je rano uočio korisna svojstva biljaka, pa je najupotrebljavaniju za lečenje rana Betonica officinalis - „ranilist“, nazvao „Ranjenik“

O operativnom lečenju toga doba teško je govoriti jer nedostaju validni podaci. Zna se da su obavljane amputacije, ali u neseptičkim uslovima sa velikim rizikom i procentom smrtnosti. Velik problem u lečenju rana i drugih hirurških bolesti proizilazio je iz loših socio-ekonomskih uslova života bolesnih i ranjenih i nepoznavanja osnovnih higijenskih postulata (pre svega pranja ruku pre hirurške intervencije) što je bila osnova za razvoj postoperativne infekcije i kontagioznih bolesti.

U takvim uslovima spas za retke operisane ili najčešće neoperisane ranjenike očekivao se od samoisceljenja i upotrebljenih melema.

„ Vuk Karadžić piše da naši samouki lekari nisu mogli 1809. godine izvaditi kuršum iz rane Petra Jokića, te je zrno nosio nekoliko godina, dok mu na kraju u Zemunu ne izvadiše nemački učeni vidari.
A Milan Đ. Milićević navodi podatke za Vićentije Petrovića iz Koraćice, koji je učestvovao u oba ustanka, da je tokom života nosio u sebi niz tanadi. Tek kada je umro, saznalo se da je imao 12 kuršuma u ​​telu. ”

Tadašnje lečenje bilo je konzervativno i svodilo se uglavnom na pokrivanje rana lišćem (zelja, kupusa, crnog luka) i lekovitim travama u cilju smirivanja infekcije i izvlačenja gnoja iz gnojnih rana. Izgleda da je narod rano uočio korisna svojstva biljaka pa je najupotrebljavaniju lat. Betonica officinalis - „ранилист“ nazvao „Ranjenik“.

Otvorene rane su lečene različitim sredstvima ali ako je infekcijama rana bila uzrok sepse najčešće se završavala smrtnim ishodom. U borbi protiv infekcije korišćen je antimon i bakar kao lokalni antiseptik u prahu. Soli bakra, vino i vrsta tamjana su se takođe koristili kao antiseptici tokom izvođenja nekih hirurških intervencija. Otvorene rane bez komplikacija tretirane su isitnjenom bakarnom rudom, nekim vrstama krede, hladnom vodom, sirćetom ili vinom kao stiptikom. Sunđer ili vunene tkanine prethodno iskuvavane u medu, vinu ili sirćetu korišćene su kao adstringensi i za čišćenje rana.

Rane su previjane lišćem vrbe (što je originalni izvor aspirina) i kompresama od buđavog hleba (jer buđ sadrži naturalne antibiotike). Čistoća rana održavana je redovnim ritualnim kupkama a infekcija sprečavana i redovnim aplikacijama meda. Med se koristio i kao sredstvo za oblaganje opekotina jer je primećeno da može sprečiti gnojenje otvorenih rana.

U konzervativni tretman spadalo je i: „puštanje krvi“ bilo direktno presecanjem krvnog suda ili korišćenjem pijavica, otvaranje gnojnih apscesa i rasterećenjem retencije usisavanjem ustima.

Prva pomoć na bojištu, organizacija zbrinjavanja i evakuacija ranjenika

Prvu pomoć ranjenici su pružali jedan drugome na samom bojištu, zbog nedostatka sanitetskog kadra, a iz borbe su ih izvlačili njihovi saborci. Nakon toga ranjenici su lečeni u kućama simpatizera ustanka i humanih ljudi u blizini mesta ranjavanja. Ranjenike su posle velikih bitaka sa bojišta odnosili u manastire, gde su ih kaluđeri molitvama i metodama manstirske medicine lečili. Tako je npr:

„ Todor Vojinović, junak Prvog ustanka, teško je ranjen u kuk i izlečen u manastiru Radovišnici. Ranjeni kapetan Žika koji je osnovao deligradska utvrđenja (zajažalo Turstva), sa Deligrada, na veliku subotu, odnesen je u manastir Sv. Romana. Traženo mleko nije dobio „jerbo je post“, a na prvi dan Uskrsa je umro. ”

Deo ranjenika odvožen je i u zbegove, gde je bilo samoukih narodnih lekara.

U vreme borbi koje su ustanici vodili za Beograd, na Tašmajdanu je postojala ustanička bolnica, u kojoj su narodni vidari (na čelu sa Hećim Tomom) lečili ranjenike.

U vreme borbi koje su ustanici vodili za Beograd, na Tašmajdanu je postojala ustanička bolnica, koja je prema nekim podacima bila locirana u pećini, pa se pretpostavlja da je najverovatnije funkcionisala kao prihvatilište i zavojište. Međutim, postoji zapis da se u njoj lečio, Hajduk Veljkov vojnik Đorđe–Topal Petrović, skoro godinu i po dana.

Teške ranjenike ustanici su slali na lečenje i u Beograd, kod slavne vidarice Ćira Mane, gospođe majke i njenog sina hećim Tome Konstantinovića.

Teški bolesnici i ranjenici sa bojišta su prenošeni na rukama saboraca ili na platnu razapetom između dva tovarna konja ili su prevoženi volovskim kolima. Tako je 1807. teško ranjeni Miloš Obrenović iz Užica evakuisan na platnu razapetom između konja u Beograd na dalje lečenje kod hećima Tome, koji ga je za srazmerno kratko vreme izlečio. Hećim Toma je posebno bio nagrađen od kneza Miloša kada je uspeo pored njega da izleči i nogu Dimitrija Rusijanca „za koju je dr Đorđe Mušicki tvrdio da se ne može izlečiti i da je jedini spas da se otseče. U lečenju hećim Toma je između ostaloga primenjivao i „kuriozum“ (aspiraciju), koja se sastojala u tome da je iz raznih gnojnih kanala, posisavao (aspirirao) gnoj svojim ustima. Kao poklon od kneza Miloša posle dosta godina dobio je kuću u kojoj je formirao Kafanu ? koja se tada zvala „Ećim Tomina kafana“.

Čuvena Baba Stanija ustanicima je u Beogradu nameštala ne samo sveže već i zastarele prelome. Baba Staniji (koja je školovala brojne narodne lekare), a nešto kasnije određena joj je i godišnja penzija, i slati su joj učenici „da ne bi propalo njeno znanje“, kako je pisalo u obrazloženju odluke.

Kako su bojevi bili sve teži a broj ranjenih sve veći veliku većinu teških ranjenika ustanička vojska je upućivana na lečenje kod svojih kuća.

„ Ma kako da je pojedincima bila kuća daleko od bojišta gde je ranjen, ma kako da je imao teške rane, on je morao kući – samo kući. Tako je npr Jovan Kursula koji je u bici na Deligradu 1813, zadobio sedamnaest rana, i potom bio evakuisan u svoje selo Cvetke, čak u Rudničkom okrugu na dalje lečenje. Tokom evakuacije pratio ga je neki narodni vidar. ”

Ruska vojna sanitetska pomoć

Prema raspoloživim izvorima nije poznato da li su ruski sanitetski organi direktno učestvovali u Prvom srpskom ustanku. Međutim, indirektno (kao vrlo realna), može se prihvatiti mogućnost da su u periodu od 1807. do 1810., kada je general Isajev sa svojim trupama pomagao srpskoj ustanicima i zajedno sa njima vodio nekoliko bitaka sa Osmanlijama u Timočkoj Krajini (1807 ) i Pomoravlju (Varvarin, 1810) :

„ ...zajedno sa regularnim trupama išle i ruske sanitetske jedinice i da su u borbenoj saradnji verovatno pružale medicinsku pomoć i srpskim ustanicima. Do uvida u arhivsku građu ondašnje ruske podunavske vojske, ukoliko je sačuvana, ovo za sada ostaje samo realna pretpostavka koju bi bilo korisno istražiti. ”

Kako su ruske trupe držale garnizon u Beogradu, pretpostavlja se da se stanje zdravstvene zaštite u ustaničkoj Srbiji značajno popravilo, pre svega kada je 1809. za štabnog doktora ruskih trupa u Beogradu postavljen doktor Ivan Moračevski, viši vojni doktor i hirurg. On je u Srbiju doneo ne samo medicinsko znanje već i veoma važnu novčanu i materijalnu pomoć (hirurški instrumentarijum i drugo medicinsku opremu). Sa njim je došao i felčer Alanjin. Doktor Moračevski je prvi doktor (vojni hirurg) koji je došao u Srbiju, znatno pre Aleksandridija. Biće zapamćen po tome što se kao hirurg istakao oktobra 1811. u borbama oko Niša i Vidina, kada je neumorno operisao i lečio srpske ranjenike i stanovništvo.

Napoleonova invazija na Rusiju 1912. godine prekinula je vojnu saradnju sa Karađorđevim ustanicima, povlačenjem ruskih trupe i vojnog sanitet iz Beograda. Naime impresivna vojna sila sastavljena od skoro svih evropskih država, sa preko 600 000 vojnika, dovela je do Borodinske bitke, spaljivanja Moskve uz ogromne gubitke i razaranja Rusije. Ovu situaciju Osmanlije su vešto iskoristili da 1813. uguši Prvi srpski ustanak, kršeći tako tačku 8 Bukureškog ugovora, koji je Rusija sklopila sa Turskom uoči Napoleonove invazije 1812. godine ne bi li zaštitila svoje interese na Balkanu.

Ulaga prečana iz Vojvodine u zbrinjavanju ranjenika

U zbrinjavanju povređenih za vreme Prvog ustanka imali su i „prečani“ iz Vojvodine. Tako je npr beogradski vezir u slučaju bolesti pozivao direktora zemunskog kontumaca dr Minasa, a to su činili kasnije i knez Miloš i njegova braća. Bolesne članove svojih porodica Srbi su slali u Zemun na lečenje, a i lekari „prečani“ tajno su prelazili u Beograd (dr Minas, dr Kamber i dr).

Među najranijim svedočanstvima o lečenju ranjenih srpskih boraca u susednoj Austriji je dokument o lečenju Karađorđevog vojvode Cincar Janka Popovića u Zemunu od rana zadobijenih u bici na Mišaru (1806). Lečio ga je kontumacki hirurg Endrödy. Vojvoda je morao da napusti Zemun pre izlečenja iz straha da ne bude uhapšen.

Literatura

• R. Ljušić, Vožd Karađorđe, Biografija, Zavod za udžbenike, Beograd 2003. pp. 471—472.
• Č. Antić, Kratka istorija Srbije 1804—2004, Stubovi kulture, Beograd 2004, str 33—34.