Владимир Станојевић (лекар)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Владимир Станојевић
Dr Vladimir Stanojević.IMG 2049 (2).jpg
Владимир Станојевић
Датум рођења1886.
Место рођењаБрезник
 Краљевина Србија
Датум смрти1978.
Место смртиБеоград
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
ПољеИсторија медицине

Владимир Станојевић (Брезник, 1886Београд, 1978) био је српски војни лекар, историчар медицине, хонорарни професор историје медицине, оснивач Музеја српског лекарског друштва, учесник Балканских и Првог светског рата, носилац бројних војних признања.[1]

Живот и каријера[уреди]

Рођен је 1886. одине, у Брезнику, у близини Димитровграда. Након завршене основне школе похађао је гимназију у Пироту, коју је због премештаја очеве службе завршио у Трећој београдској гимназији. Као стипендиста српског војног санитета похађао је медицину на Војномедицинској академији у Петрограду где је и стекао звање доктора медицине 1911. године. По повратку у Србију исте године постављен је у болничку чету.[2]

Балкански ратови

По објављеној мобилизацији 1912. године на почетку балканских ратова, радио је прво као лекар у Призрену, затим Тирани, Прибоју, Битољу, Охриду.

Први светски рат
Владимир Станојевић 17.5.1915. прима јутарњи рапорт о стању у нишкој војној болници

У првим година Великог рата, као изузетно способан организатор и руководилац, др Станојевић се истакао 1915. године вршећи дужност управника Моравске сталне војне болнице код Ћеле-куле у Нишу, која је била централна болница за лечење оболелих у току епидемије пегавог тифуса која је харала Србијом 1914 и 1915. А стање у болници у Нишу коју је 1. марта 1915. примио др Владимир Станојевић као њен нови управник, било је са поприличим бројним стањем и проблемима;

О тешком кадровском стању у болници, приликом посете Нишу, почетком марта 1915, пуковник Хантер је забележио; о 956 оболелих брину свега двојица лекара! У војној болници је на 200 кревета лежало чак 700 пацијената, а један од те двојице лекара био је др Владимир Станојевић.[3]

Снажан продор напријатеља са севера и истока Србије условио је 21. октобра 1915. повлачење Моравске сталне војне болнице;...„једине српске санитетске формације која је остала формација и током Катастрофе, повлачећи се од Ниша па до Скадра, па кроз глибове дивљег албанског приморја, до Вида, Острва Смрти, на коме је одмах дејствовала“... Америчкој мисији др Владимир Станојевић предао је 1.300 рањеника и заједно са др Божидаром Замфтом, да сачекају непријатеља, а у повлачење је кренуло са целокупним особље болнице и са јединицом од 500 регрута моравске болничке чете, „... са више хране за људе и стоку него ли болничких ствари...“.[3]

Упоредо са војском повлачио се и велики збег становништва, почиње голгота кроз снегом завејане планине Црне Горе и Албаније. Хиљаде и хиљаде мртвих пратило је траг огромне колоне, неки су сахрањивани, а многи и без гроба остајали поред пута. Повлачење је било тешко и напорно и трајало је три месеца све до 21. јануара 1916.

Aeroplane Niš 1912.jpg

Први ваздушни транспорт неколико болесника, у једном рату, обавили су српски и француски ваздухопловци, у току повлачења српске војске ка Албанији, са Косова Поља у новембру 1915. за потребе Војне болнице Ниш. Прво на релацији Београд-Ниш, а затим на релацији ПризренСкопље на захтев управника др Владимир Станојевића. Први авионом превежени болесник до Скадра био је Милан Ростислав Штефанек словачки авијатичар, пребего из аустроугарске војске, који је после рата постао министар војске Чехословачке. Евакуацију ваздушним путем извршила је „француска аеропланска чета“ под командом капетана Витрала. Сваки други транспорт ових болесника био би смртоносан. Први српски пилот који је у свом авиону 1915. евакуисао рањеника био је Миодраг Томић.[4], [5], [6]

Дана 17. новембра 1915. др Владимир Станојевић са остацима нишке болнице наставио је свој ратни пут преко Пећи и Андријевице и 21. новембра стиго у Подгорицу, без санитетског материјала који је остављен успут због великог закрчења путева избеглицама и честих напада побуњених Албанаца.

Из Подгорице болница је наставља пут за Скадар где стиже 6. децембра 1915. У Скадру је др Владимир Станојевић добио наређење да организује привремену болницу у две зграде са 500 кревета, и обавезу да врши опслуживање и лечење сопствених али и рањеника и болесника смештених у црногорској болници. Наредних месец дана у овој болници лечио је преко 5.000 рањеника и болесника, а дневна смртност се кретала између 30 и 35 лица. Поново је др Владимир Станојевић са болницом кренуо на пут 7. јануара 1916. и након мукотрпног и тешког марша, 15. јануара стигао у Драч, аодатле на острво Видо.

После повлачења преко Албаније, др Владимир Станојевић уредио је и водио болницу на острву Видо, све до 1916. године када се прикључио новоформираној Добровољачкој дивизији која се борила у Добруџи.

На крају Великог рата, др Станојевић је постављен за лекара Првог југословенског пука са којим је учествовао у пробоју Солунског фронта на Добром Пољу.

Између два светска рата

После Великог светског рата постављен је на дужност лекара и наставника хигијене у Подофицирској школи у Београду, а 1924. за шефа Статистичког одсека Санитетског одељења Министарства војног. Потом је обављао дужности управника војне болнице у Ваљеву, начелник санитета Прве армије у Новом Саду, управниквојне болнице у Загребу и управник Војносанитетског завода у Земуну.

Учествовао је у раду Југословенског друштва за чување народног здравља и у уређивању часописа Здравље, и истовремено радио на приређивању здравствено-просветних изложби.

У Другом светском рату

У априлском рату 1941. године, др Владимир Станојевић је заробљен као управник Војносанитетског завода. У јесен 1941. постављен је за шефа Војносанитетског комитета при Комесаријату за народно здравље и социјалну политику ради ликвидације војносанитетских установа и распоређивања особља. Крајем 1941, стављен је на располагање и у јануару 1942. године пензионисан је по молби, у чину бригадног санитетског генерала.

За време рата посветио се прикупљању података за своје капитално дело „Историја медицине” које је публиковано 1953. године.

После другог светског рата

После другог светског рата, између 1946. и 1948. године, био је хонорарни професор историје медицине у Санитетској официрској школи у Београду. Станојевић је на основу свог дела Историја медицине хабилитован од стране Савета Медицинског факултета у Београду и два пута је био изабран за наставника за предмет историја медицине. Оба пута, међутим (1953. и 1956) Универзитетско веће није потврдило избор, наводећи као разлог Станојевићеве године. Као хонорарни наставник историје медицине, од 1957. године радио је на Медицинском факултету у Сарајеву.

Преминуо је у Београду 1978. године.

Дело[уреди]

Др Станојевић је био оснивач и доживотни председник Секције за историју медицине и фармације Српског лекарског друштва и оснивач и управник Музеја српске медицине СЛД (1955 — 1978). Био је, први председник Југословенског друштва за историју медицине, фармације и ветеринарства (1955 — 1960), затим и доживотни почасни председник истог друштва.

Као председник Секције и Друштва уређивао је зборнике радова саопштених на састанцима Секције, односно зборнике радова излаганих на научним састанцима Друштва.

Јавним, друштвеним, књижевним и културним радом бавио се од младости и до смрти објавио је преко 170 научних, стручних, књижевних и популарно-хигијенских радова. Дело под насловом Историја српске медицине, који је откупила Српска академија наука 1950. године, до данас је остало у рукопису.

Признања[уреди]

Био је носилац следећих одликовања:

  • Ордена Светог Саве V степена,
  • Ордена Светог Саве III степена,
  • Ордена Југословенске круне III степена,
  • Ордена Свете Ане,
  • Ордена Белог орла V степена,
  • Румунске споменице
  • Албанске споменице.

Извори[уреди]

  1. ^ Славко Пејић, „Биографија професора дра Владимира Станојевића“. У: Зборник радова саопштених у Секцији књ. 3 (Београд: Српско лекарско друштво, 1966), 38-41.
  2. ^ 7 АСАНУ, Историјска збирка, 13339 – Аутобиографија Владимира Станојевића, прилог рукописном делу Историја српске медицине
  3. 3,0 3,1 3,2 Pavlović B. Stalna vojna bolnica u Nišu (1878-1918),: 110 godišnjica Vojne bolnice u Nišu (1878-1988). Vojna bolnica. Niš, 2960, 1988.
  4. ^ Dimić, Milorad; Fabijan S. Dimić K. (2000). Primena vazduhoplova vojske Jugoslavije u vazdušnom transportu bolesnika (на sr). Beograd: XIV kongres lekara Srbije i Kongres lekara otađžbine i dijaspore, 194.
  5. ^ T.K Austin, Aeromedical evacuation-the first 100 years, ADF Health, Vol.3 april 2002.
  6. ^ Давидовић Ј. Како је човек полетео? Истинита бајка о летењу, издавач Јован М. Давидовић, Београд, 2008

Спољашње везе[уреди]