Medicinska antropologija

Medicinska antropologija i/ili antropologija zdravlja i bolesti jedna je od naučnih disciplina antropologije, koja se bavi izučavanjem promena kako u biomedicinskim naukama tako i u komplementarnoj i alternativnoj medicini, i različitim koncepatima bolesti i zdravlja. Polazeći od definicije da medicinska antropologija izučava kako tradicija, kultura i običaji utiču na oboljevanje ljudi kao i na ishod bolesti, a isto tako izučava i metode dijagnostike i lečenja u tradicionalnoj medicini raznih naroda, njeno interesovanje posebno je opredeljeno ka izučavanju fenomena koji imaju uticaja na savremene načine percipiranja i tretiranja telesnosti, bolesti i medicinske praske, kao u oblasti zdravstvene zaštite, tako i u oblasti uticaja poremećaja zdravlja i bolesti na procese u društvu. Takođe njena istraživanja vezana su i za pozicioniranje tradicionalne, narodne, komplementarne i alternativne medicine u savremenim uslovima i nastojanjima da se one definišu ili klasifikuju u okviru moderne medicine.

Polazne osnove u medicinskoj antropologiji

Napredna teorija o povezanosti zdravlja, medicine i društva možda je najbolje sažeta u poznatoj rečenici Rudolfa Virhova iz 19. veka: Medicina je društvena nauka, a politika nije ništa drugo nego medicina u većim razmerama'.

Bilo koja kultura i društvo u svetu koncipiraju, razumeju i odnose se prema fenomenima zdravlja i bolesti na sebi svojstven način. Danas, u tom smislu, biomedicina ima veoma značajnu ulogu, ali shvatanja koja postoje u njoj koegzistiraju sa predstavama prisutnim u komplementarnim, alternativnim, tradicionalnim, popularnim i laičkim konceptima.

Pojmovi bolesti i zdravlja najčešće se definišu jedan u odnosu na drugog, ali se prvenstveno formiraju u odnosu na postojeće predstave o telu, moralu, rodu, etnicitetu, socijalnim razlikama, klasi i drugim društvenim kategorijama, kulturnim fenomenima i drugim promenama u društvu. Tako se, npr. bolest shvata kao univerzalno ljudsko iskustvo koje jeneophodno posmatrati u okvirima kulturnih značenja, najčešće u odnosu na to šta konstituiše fiziološki zdravo telo.

Istorija

Antropologija kao naučna disciplina je oblast koje, kroz problematizovanje ličnog iskustva i emocija, pruža velike mogućnosti za izučavanje telesnosti, ali i različitih sociokulturnih fenomena sa kojima pomenute kategorije stalno koreliraju. U tom kontekstu proučavanje predstava o zdravlju i bolesti, kao i proučavanja različitih medicinskih praksi postaju glavna polja za antropologiju.

Ljudska telesnost je sve do kraja sedamdesetih godina 20. veka prevenstveno posmatrana kao biloška i genetska datost, i nije predstavlja predmet interesovanja društvenih, već prirodnih nauka poput biologije ili medicine. Zbog marginalizovanje tela od strane određenih nauka, to stanje se odražavalo i na odnos drušvene nauke prema problematici izučavanja sociokulturnih aspekata zdravlja, bolesti i raznih oblika medicinske prakse.

I u samim antropološkim izučavanjima raznih oblika medicinske prakse i sistema, etnomedicina i etnopsihijatrija dugo vremena imale su primarna interesovanja, pre svega kroz proučavanje nativnih i „tradicionalnih“ vidova lečenja i pristupa zdravlju odnosno bolesti, koje su ne tako često bile i u direktnoj vezi sa izučavanjem magijskih praksi i religije. Proučavane su metode, farmakopeje, etno- botanika, običaji i rituali koji su obavljani u svrhu isceljenja ili prevencije, i to prvenstveno nezapadnih i „tradicijskih“ društava, ili što bi se moglo okarektarisati egzotičnim i/ili arhaičnim sa stanovišta zapadne antropologije. U takvim uslovima svi oni medicinski sistemi koji nisu sadržali karakteristike takozvane zapadne medicine, najčešće su nazivani primitivnim.

U razvoju medicinske antropologije bitnu ulogu imala je i fizička antropologija, ili interesovanje za biološke probleme, evoluciju čoveka, adaptaciju, uporednu anatomiju, genetiku, pitanje rasa, forenzičku medicinu, biomedicinski inženjering i slično.

Tek od osamdesetih godina 20. veka, uporedo sa promenama tendencija proučavanja tela u antropologiji, menja se i pristup proučavanju koncepata zdravlja i bolesti, a samim tim i medicine. Socijalne i kulturne dimenzije ove problematike sve više postaju tema antropoloških izučavanja. Izučavaju se simboličke, društvene i kulturne konstrukcije, značenja i tumačenja kako koncepata zdravlja i bolesti, tako i preventivnih, dijagnostičkih, terapeutskih i rehabilitacionih praksi.

„ Preciznije rečeno, medicinski sistemi i prakse počinju da se posmatraju kao specifični produkti određenih kulturnih, duštvenih i istorijskih diskursa, što proširuje polje medicinske antropologije i na naučnu biomedicinu, posmatrajući je takođe kao kulturnu formu, odnosno kao fenomen nastao u određenom kontekstu, koji zaslužuje da kao takav bude predmet izučavanja. ”

S kraja 20. veka antropolozi sve više posvećuju pažnju analizi kulturnih predstava i društvenih praksi koje se odnose na pitanja zdravlja, bolesti i medicine, i u okviru svojih istraživanja ispituju uticaje socijalnih, kulturnih, bioloških i lingvističkih faktora na predstave o zdravlju, na prevenciju i tretiranje bolesti, kao i na društvene odnose i kulturno pozicioniranje medicinskih sistema. Ova grupa antropologa nastoje da ustanovi na koji način odnosi čoveka sa jedne i životne sredine, kulturnih normi, društvenih institucija i politike, sa druge strane, utiču na iskustvo zdravlja pojedinca ili neke društvene zajednice. Tako je u antropologiju uveden stav „da antropološka proučavanja medicinskih pitanja omogućavaju vrlo značajan uvid u odnos između individualnog iskustva i sociokulturnog poretka.”

U prvim decenijama 21. veka medicinska antropologija nastoji da prikaže načine na koje kultura oblikuje predstave o zdravlju i telu, kao i socijalnu produkciju medicinskih znanja i praksi.

Oblasti interesovanja savremene antropologije

Mnogi autori danas smatraju da antropologija može značajno primeniti svoja znanja, rezultate proučavanja i kompetenciju u oblasti medicine i brige o zdravlju, jer su oblasti kojima se savremena medicinska antropologija bavi, sveobuhvatne:

• Širok dijapazon sociokulturnih fenomena poput biomedicine, etnomedicine, alternativnih i pluralističkih isceliteljskih modaliteta i procesa.
• Iskustva o bolestima i socijalni odnosi u vezi sa njima,
• Sociokulturni i istorijski uslovi koji obrazuju medicinske prakse i politike.
• Upotrebe i interpretacija farmaceutskih i biotehnoloških formi, ali i ispitivanje komercijalizacije i komodifikacije zdravlja i medicine.
• Socijalni i kulturni aspekti prenošenja bolesti i zaraza, naslednih i hroničnih bolesti,
• Različite upotrebe i mogućnosti privatnih i državnih resursa zdravstvene zaštite,
• Percepcija rizika, vulnerabilnosti i odgovornosti u domenu zdravstvene zaštite.
• faktori koji utiču na zdravlje, ishranu
• Promene u zdravstvenoj zaštiti i društvenoj organizaciji u okviru medicinskih sistema
• Promene u koncipiranju telesnosti.
• Primena kritički angažovane, ali i klinički relevantne antropologije.

Medicinska antropologija i komplementarna i alternativna medicinska praksa

Kako se u nekim kontekstima alternativna i komplementarana medicina posmatra kao moderan oblik „narodne medicine“, koja se zasniva na analogiji: da se i u narodnoj kao i u savremenoj alternativnoj i komplementarnoj medicini osnovni principi lečenja zasnivaju na terapiji biljem, magijom i praksama utemeljenim na religijskim verovanjima, odnosno ezoteričnim znanjima, u ovu oblast istraživanja uključila se medicinska antropologija, kako bi zauzela svoj stav.

Zato u tom smislu, današnji antropolozi nastoje da detaljnije ispitaju ulogu „narodne medicine” ili alternativne i komplementarne medicie u određenim sociokulturnim kontekstima, i istraže njen uticaj na populaciju koja se njome bavi ili je na bilo koji način koristi. Predmet njihove pažnje su takođe i iskustva te populacije, njeno percipiranje sebe i sveta, društvene uloge i pozicije.

Tako se kod pojedinih antropologa, javila želja, da pokušaju da izvrše klasifikaciju alternativnih medicinskih praksi.

Vaskilampijina klasifikacija

Vaskilampi prava predlaže dvodimenzionalnu klasifikacionu šemu po kojoj se alternativna medicina deli prema načinu učenja, lečenja, prenošenja i prema svom sadržaju. Pri tome navodi da je teško napraviti jasne granice i da su klasifikacije uvek podložne variranju.

Po njoj isceliteljske prakse mogu biti prema načinu učenja, odnosno njihovog prenošenja (neke su sastavni deo postojećih narodnih znanja, te je način njihovog prenošenja neformalan, a neke se formalno uče u odgovarajućim obrazovnim centrima)

Prema svom sadržaju (neke su zasnovane na ezoteričnim sistemima verovanja, dok se druge razvijaju isključivo kroz empirijske procese eksperimentisanja).

Klajnmanova klasifikacija

Ovo je jedna od najuticajnijih klasifikacija u kojoj je Klajmane nastojao da grupiše alternativne isceliteljske prakse prema načinu prenošenja i „organizovanju“ medicinskog znanja, ukazujući na prirodu i stepen kognitivne distance odnosno, stepen deljenja eksplanatornog modela bolesti i isceliteljskih programa između iscelitelja i pacijenta. On isceliteljske prakse deli u tri sektora: profesionalni, folklorni i popularni.

1. Profesionalni sektor obuhvata i biomedicinu i one alterantivne terapije koje su profesionalno organizovane i institucionalizovane, ali čiji su sistemi znanja relativno udaljeni od postojećih, kulturno dominantnih.

2. Folklorni sektor se odnosi na takozvane stručnjake koji nisu ni profesionalizovani, niti institucionalizovani, ali njihovi sistemi znanja i praksi su bliski lokalnim konceptima zdravlja i bolesti.

3. Popularni sektor se sastoji od svega onoga što ljudi čine u nastojanju da se izbore sa zdravstvenim poremećajima, oslanjajući se na sopstvena viđenja mogućnosti za prevenciju ili lečenje bolesti.

Definicija zdravlja

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) 1948. godine definiše zdravlje,

„ ... kao stanje potpunog fizičkog, mentalnog i društvenog blagostanja, a ne samo kao odsustvo bolesti i nemoći. ”

Međutim, u biomedicinskoj praksi godinama je pretežno zanemarivan i uticaj sociokulturnih faktora ne samo na poimanje fenomena zdravlja / bolesti, već i na njihov tretman.

Klasična psihijatrija insistira u definiciji zdravlja na;

„ ... postojanju univerzalnog jezgra bolesti, okruženog slojevima kulturnih i idiosinkretskih fenomena, čijim se uklanjanjem dolazi do osnovne bolesti koja je zajednička svim kulturama. ”

Dok klasična antropološki orijentisan kroskulturalna psihijatrija smatra;

„ ...da su kulture samosadržajne monade koje se ne mogu upoređivati i da kulturne konvencije određuju ono što se definiše kao normalno ili abnormalno ponašanje sa svim daljim implikacijama. ”

Šta je zdravo („normalno”) a šta bolesno („nenormalno”)?

Istraživanja medicinske antropologije ukazuju na to da se mišljenje o tome šta je zdravo, „normalno“, a šta bolesno ili „nenormalno“, razlikuju od kulture do kulture. od naroda do naroda. Zato se uočava da nešto što jedna kultura smatra kao zdravo i „normalno” (telo, oblik ponašanja...) u nekoj drugoj kulturi je simptom ili znak bolesti. U skladu sa takvim određivanjem stanja (zdravo/bolesno), nastaju i posebni odnosi prema bolestima i bolesnicima, odnosno različiti oblici preventivnih, dijagnostičkih, terapeutskih i rehabilitacionih praksi.

Svi dosadašnji pokušaji definisanja pojma bolest i svega onoga što ovaj pojam označava, prilično su problematični jer je iskustvo bolesti najčešće promenjljivi i složeno, i zato ga je jako teško i u potpunosti izraziti i opisati samo terminima, poput ovih:mučnina, bol, nelagodnost, groznica... U tom smislu i tumačenja simptoma bolesti i njenih uzroka variraju, u zavisnosti od različitih činilaca (bioloških, socijalnih, ekoloških i kulturoloških).

I pored toga što se se bolest i patnja kao fenomeni smatraju univerzalnim, ne može se reći i da su sve bolesti univerzalne i svuda prisutne jer su npr. neke su karakteristične samo za određene klimatsko - geografske regije.

Pojedini autori smatraju da su neke bolesti odraz socijalnog i kulturnog stanja pojedinih društava i da (bolesno) telo u tom smislu oslikava ili predstavlja odgovor na socijalne, klasne i rodne razlike, represiju, ekonomska, politička i religijska pitanja, životne i radne uslove, društvene norme i sl.

Antropološke teorije o uzrocima bolesti

Najpoznatije klasifikacione šeme antropologa su delo Dž. Mardok, A. Jang i Dž. M. Foster.19

Teorija Džordža Mardoka

Po teoriji Džordža Mardoka bolesti se dele u dve osnovne kategorije:

Teorije o prirodnoj uzročnosti

Po shvatanju Džordža Mardoka u ovu grupu treba svrstati sve teorije o prirodnoj uzročnosti, koje mogu „izgledati“ razumno modernoj medicinskoj nauci:(npr. stres, infekcije, organski poremećaji i nesreće)

Teorije o natprirodnoj uzročnosti Džordža Merdoka

U ovu kategoriju po Džordžu Mardoku spadaju sve teorije o natprirodnoj uzročnosti koje biomedicina ne priznaje kao validne. One se, po njemu, mogu svrstati u tri grupe:

• Teorije o mističnoj uzročnosti bolesti (sudbina, zloslutne senzacije, zaraze i mistične kazne),
• Teorije o magijskoj uzročnosti bolesti (vradžbine i veštičarstvo),
• Teorije o animističkoj uzročnosti bolesti (gubitak duše, agresija duhova).

Teorije Dž.M. Fostera

Dž. M. Foster u razvrstavanju teorija oslanja se na kriterijume etiologije bolesti, i po njemu postoje dva osnovna tipa nezapadnih medicinskih sistema – naturalistički (naturalistic) i personalistički (personalistic).

Naturalistički sistem

U naturalističkim sistemima bolest se objašnjavauopštenim pojmovima koji se dovode u vezu sa hladnoćom, toplotom, vlagom, i naročito poremećajem balansa osnovnih elemenata u telu.S tim u vezi, ističe ovaj antropolog, i preventivna praksa podrazu-meva izbegavanje situacija i ponašanja koje bi mogle da prouzrokujubolest, a terapeutska intervencija je orijentisana ka uspostavljanjutelesne ravnoteže.

Personalistički sistem

U personalističkom sistemu Foster posmatra bolest kao poseban slučaj u objašnjavanju nesreća prouzrokovanh uplitanjem ljudskog (veštice ili vrača), neljudskog (zlog duha, predaka i sl) ili natprirodnog faktora (božanstva ili nekog drugog moćnog bića), a terapeutska intervencija se prvenstveno odnosi na utvrđivanje uzroka, odnosno uzročnika bolesti.

Jangova klasifikacija

Jangova klasifikacija teorija o bolestima kreće se u okviru podele na internalizujuće (internalizing) i eksternalizujuće (externalizing) sisteme.

Internalizujući sistemi

Internalizujući sistemi se odnose na fiziološka objašnjenja i interne mehanizme koji omogućavaju da se odrede simptomi bolesti i bolest na osnovu onoga što se dešava unutar tela obolelog, a terapeutske prakse zavise od sposobnosti iscelitelja da toj osobi povrati fiziološku ravnotežu (u ovu kategoriju bi mogla da se uklopi i zapadna medicina).

Eksternalizujući sistemi

Prema Jangovom mišljenju, eksternalizujući sistemi zavise od etioloških objašnjenja „ozbiljnih bolesti“ čiji se uzroci nalaze izvan tela obolelog, te tako bolest zapravo predstavlja „simptom poremećenih odnosa“.

Literatura

A

• Aguirre Beltran, G. (1986) Antropología Médica. México, La Casa Chata.
  
• Albretch GL, Fitzpatrick R Scrimshaw S, (2000) Handbook of Social Studies in Health and Medicine. London, Sage.
• Anderson, Robert (1996) Magic, Science and Health. The Aims and the Achievements of Medical Anthropology. Fort Worth, Harcourt Brace.

B

• Baer, Hans, Singer, Merrill, & Susser, Ida (2003)Medical Anthropology and the World System. Westport, CT, Praeger.
• Boixareu, RM (ed.) (2008) De la antropología filosófica a la antropología de la salud. Barcelona, Herder.
• Brown PJ, ed.(1998) Understanding and Applying Medical Anthropology. Mountain View.

C

• Comelles, Josep M.; Dongen, Els van (eds.) (2002). Themes in Medical Anthropology. Perugia: Fondazione Angelo Celli Argo.
• Comelles, J.M. & Martínez-Hernáez, A.. 1993 Enfermedad, sociedad y cultura. Madrid: Eudema.

D

• Dongen, Els; Comelles, Josep M. (2001). Medical Anthropology and Anthropology. Perugia: Fondazione Angelo Celli Argo.

E

• Ember; Carol (ed.) 2004 Encyclopedia of Medical Anthropology : Health and Illness in the World's Cultures New York: Springer, 2004

G

• Geest, Sjaak van der; Rienks, Ari (1998) The Art of Medical Anthropology. Readings. Amsterdam, Het Spinhuis. Universiteit van Amsterdam.
• Good, Byron, Michael M. J. Fischer, Sarah S. Willen, Mary-Jo DelVecchio Good (Editors) 2010 A Reader in Medical Anthropology: Theoretical Trajectories, Emergent Realities Wiley-Blackwell.
• Gray, A y Seale, C (eds.) (2001) Health and disease: a reader. Buckingham-Philadelphia, PA, Open University Press.

P

• Robert A. Hahn and Marcia Inhorn (eds.) (2010) Anthropology and Public Health, Second Edition: Bridging Differences in Culture and Society

Oxford University Press.

H

• Helman, Cecil (1994) Culture Health and Illness. An Introduction for Health Professionals. London: Butterworth-Heinemann (new Fifth ed.).

J

• Janzen JM (2002) The Social Fabric of Health. An Introduction to MedicalAnthropology, New York, McGraw-Hill.
• Johnson, Thomas; Sargent, C. (comps.) (1992), Medical Anthropology. Contemporary Theory and Method (reedition as Sargent i Johnson, 1996). Westport, Praeger.

L

• Lock, M & inh-Kim Nguyen (2010) An Anthropology of Biomedicine, Wiley-Blackwell
• Loustaunan MO, Sobo EJ. (1997) The Cultural Context of Health, Illness and Medicine. Westport, Conn.: Bergin & Garvey.

M

• Martínez-Hernáez, A. (2008) Antropología médica. Teorías sobre la cultura, el poder y la enfermedad. Barcelona: Anthropos.
• Menéndez, Eduardo L. (2002) La parte negada de la cultura. Relativismo, diferencias y racismo. Barcelona: Bellaterra

P

• Pool, R and Geissler, W. (2005). Medical Anthropology. Buckingham: Open University Press.
• Pizza, G. (2005) Antropologia medica. Saperi, pratiche e politiche del corpo. Roma: Carocci

R

• Romannucci-Ross L, Moerman DE, Tancredi LR. (1991) The Anthropology of Medicine. From Culture to Method. (2nd ed. 1996) New York: Bergin & Garvey.

S

• Saillant, Francine; Genest, Serge (2005) Anthropologie médicale. Ancrages locaux, défis globaux. Quebec, Les presses de l'Université Laval.
• Saillant, Francine; Genest, Serge (2007) Medical Anthropology. Regional perspectives and shared concerns. Malden, Ma, Blackwell.
• Samson C. (1999) Health Studies. A critical and Cross-Cultural Reader. Oxford, Blackwell.
• Singer, Merrill and Baer, Hans (2007) Introducing Medical Anthropology: A Discipline in Action. Lanham, AltaMira Press.

T

• Trevathan, W, Smith, EO, McKenna JJ (1999) Evolutionary Medicine: an interpretation in evolutionary perspective. Oxford University Press
• Trevathan, W, Smith, EO, McKenna J (2007) Evolutionary Medicine and Health: New Perspectives. Oxford University Press.

W

• Wiley, AS (2008) Medical anthropology: a biocultural approach. University of Southern California

Spoljašnje veze

• Society for Medical Anthropology (jezik: engleski)

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).