Mir u Jafi (1229)
Mir u Jafi zaključen je 18. februrara 1229. godine između nemačkog cara Fridriha II i ajubidskog sultana Malik el Kamila. Njime je okončan Šesti krstaški rat.
Uvod[uredi | uredi izvor]
Fridrih je još 1215. godine dao zakletvu da će otići u krstaški rat, ali je njeno ispunjenje neprestano odlagao. Odugovlačenje je trajalo više godina te je razbesnelo papu Grgura IX koji je ekskomunicirao nemačkog cara. Sam Fridrih je bio prijatelj islama; veoma dobro ga je poznavao, poštovao je arapsku filozofiju, a posebno nauku. Sa egipatskim sultanom Kamilom bio je veoma dobar prijatelj jer je Kamil bio poznat po čitavom islamu kao čovek koji je oko sebe okupljao učene ljude. Saladinova država u tom trenutku bila je podeljena između trojice njegovih unuka. Kamil, koji je bio i glavni sultan, vladao je Egiptom, El Muazam Damaskom i Jerusalimom, a El Ašraf Mesopotamijom. El Kamil i El Muazam bili su u neprijateljstvu. Muazam je pozvao u pomoć tursko-mongolskog osvajača Manguberdija. Kamil se obratio za pomoć Fridrihu. Istovremeno je i papstvo zahtevalo od Fridriha da povede pohod na Orijent. Car je sada mogao osvojiti Jerusalim i sačuvati prijateljstvo sa Kamilom. Prvi nemački krstaši stigli su u Akru već početkom 1227. godine. Međutim, car je odlagao svoj polazak pravdajući se bolešću zbog čega ga je papa Grgur ponovo ekskomunicirao septembra 1227. godine. Fridrih se nije obazirao na izopštenje nego je ipak krenuo na pohod juna 1228. godine. Međutim, krajem 1227. godine umro je Muazam te Fridrih više nije bio potreban Kamilu. Egipatski sultan postao je namesnik Muazamovom nasledniku. Pritisak javnog mnjenja je na Fridriha postao toliko jak da više nije mogao odlagati polazak u rat. Čim je stigao u Akru, Fridrih je Kamilu poslao ambasadore koji su mu objasnili sutiaciju. Ni Kamil nije mogao predati Jerusalim bez borbe jer bi tako protiv sebe podigao čitavo muslimansko stanovništvo. Fridrih je preduzeo vojne manevre od Akre do Jafe. Templari i Hospitalci nisu učestvovali u njima jer je cara papa izopštio iz crkve, ali su se sve vreme nalazili u blizini, spremni da pomognu u slučaju napada. Fridrihovi manevri omogućili su krstašima da zagospodare obalom Sredozemlja. Za to vreme je papa osvajao napuljske posede nemačkog cara. Zato je Fridrih ponovo pozvao Kamila na pregovore. Oni su završeni potpisivanjem mira u Jafi 21. februara 1229. godine.
Mir[uredi | uredi izvor]
Sultan Kamil se ugovorom u Jafi obavezao da hrišćanima vrati tri sveta grada: Jerusalim, Nazaret i Vitlejem. Sem njih, hrišćanima je vraćeno i gospodstvo Toron i deo teritorije gospodstva Sidon. Jerusalimska kraljevina je sada, sem svoje prestonice, obuhvatala čitavu obalu, veliki deo Galileje i dugačak kopneni pojas od Jafe do Jerusalima koji je sa Lidom, Ramlom i Emausom upotpunjavao hodočasnički put. Restauracija nekadašnje kraljevine nije bila potpuna jer je Kamil zadržao istočnu Galileju, Samariju, deo Judeje i jug Filisteje. Jerusalim je u religijskom smislu priznat za sveti grad oba kulta. Muslimani su imali pravo na hodočašće isto kakvo su hrišćani dobili 1192. godine ugovorom u Jafi. Fridrih je ipak ostvario u Šestom krstaškom ratu mnogo više nego što je Ričard Lavlje Srce uspeo u Trećem. To je postigao ne potegavši mača.
Posledice[uredi | uredi izvor]
Ugovor u Jafi izazvao je ogorčena negodovanja u muslimanskim krugovima. Ni Fridrihu se situacija nije mnogo popravila. Templari nisu prihvatili ugovor u Jafi jer su džamija El Aksa i Kupola na steni i dalje ostale u muslimanskim rukama. Caru je pristup Svetom grobu zabranio patrijarh Gerold. Fridrih je 17. marta 1229. godine preuzeo grad iz ruku El Kamila. Pošto je patrijarh odbio da ga kruniše, Fridrih je sam stavio kraljevsku krunu sebi na glavu. Pristupio je obnovi zidina Svetog grada. U Damasku je preduzeo i čuvenu posetu Saladinovom hramu. Dana 1. maja 1229. godine napustio je Akru i otputovao za Italiju. Jerusalim će ostati u hrišćanskim rukama sve do 1244. godine kada ga osvaja ajubidski sultan Ejub.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- Krstaška epopeja - Rene Gruse, IK Zorana Jovanovića, 2004. godina (327-365)
