Nantski edikt

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Nantski edikt

Nantski edikt je zakon, koji je u Nantu 13. aprila 1598. potpisao francuski kralj Anri IV. Ediktom je dao francuskim hugenotima značajna verska prava. Razdvojio je građansko od verskog jedinstva francuske nacije. Protestanti se po prvi put ne tretiraju kao šizmatici i jeretici, nego se otvorio put sekularizma i tolerancije. Zakon je uveo slobodu vere za pojedince, ali isto tako je amnestirao protestante i vratio im građanska prava, uključujući i pravo da rade za državu i pravo da se direktno žale kralju. Nantski edikt, neprijateljski primljen od katolika, ukinuo je Luj XIV 18. oktobra 1685.

Cilj edikta je bio da se razreši dugi raskolnički Francuski verski rat (1562—1598). Kralj je imao i ličnih razloga da podrži edikt. Pre stupanja na presto 1589. kralj je bio protestant. Tek se 1593. odrekao protestantizma i postao katolik, da bi osigurao svoju poziciju kralja Francuske.

Edikt koji je Anri potpisao sastojao se iz četiri osnovna teksta, uključujući i originalni tekst od 92 člana, koji je najviše zasnovan na neuspešnim mirovnim sporazumima potpisanim tokom prethodnih ratova. Edikt je sadržavao i 56 posebnih članova u kojima se govorilo o protestantskim pravima i obavezama. Francuska je po jednom članu garantovala da će štititi od inkvizicije svoje protestante, kada se nađu van Francuske. Papa Klement VIII je protestovao kada je čuo za edikt rekavši da ga to „razapinje na krst“. Poslednja dva dela edikta sastojala su se od kraljevskih obećanja u vezi vojnih i pastoralnih pitanja. Ta poslednja dva kraljevska obećanja povukao je 1619. kralj Luj XIII.

Edikt je garantovao protestantima pedeset sigurnih mesta, koja su predstavljala vojna utvrđenja poput La Rošela, za koje je kralj plaćao 180.000 ekua godišnje. Osim toga protestantima se još dodeljuje 150 tvrđava za sklanjanje, ali te tvrđave sami hugenoti treba da održavaju o svom trošku. Nantski edikt je predstavljao akt tolerancije, koji je bio neuobičajen za zapadnu Evropu toga vremena. Dotada je bila uobičajena praksa da podanici moraju da slede religiju vladara po principu „Čija zemlja, njegova i vera“ (lat. Cuius regio, eius religio). Dok je davao prava protestantima edikt je potvrdio katoličanstvo kao državnu veru Francuske. Protestanti nisu bili izuzeti od plaćanja crkvene desetine katoličkoj crkvi, a morali su poštovati katoličke praznike i ograničenja prilikom venčanja. Vlasti su ograničile protestantsku slobodu vere na određena geografska područja.

Edikt je isključivo rešavao pitanja koegzistencije katolika i protestanata. Nije bilo pomena o Jevrejima ili muslimanima. U stvari Francuzi su proterali muslimane 1610. Originalni edikt je potpisan 30. aprila i taj tekst je nestao. U nacionalnom arhivu u Parizu postoji samo kraća verzija teksta, koji je modifikovalo sveštenstvo i parlament Pariza i ta verzija je zapečaćena 1599.

Luj XIV, unuk Anrija IV je oktobra 1685. poništio Nantski edikt i proglasio da je protestantizam nezakonit u Francuskoj. U tu svrhu izdao je Edikt iz Fontenbloa. Taj akt se naziva i Opoziv Nantskog edikta i imao je jako štetne posledice za Francusku. Nisu ponovo izbili verski ratovi, ali protestanti su odlučili da napuste Francusku. Većina je otišla u Englesku, Prusku, Holandiju i Švajcarsku. Tim prognanstvom Francuska je izgubila mnogo veštih zanatlija. Opoziv Nantskog edikta je dalje naštetilo ugledu francuskog kralja u drugim protestantskim zemljama.

Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]