Хугеноти

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Хугеноти су француски протестанти, припадници Протестантске реформистичке цркве Француске. Такође су познати као француски калвинисти.[1]

Познати хугенот је био Енрике од Наваре, будући краљ Анри IV од Француске, који је морао да се одрекне протестантизма како би спасао живот у покољу хугенота који се десио 24. августа 1572., познатом као Вартоломејска ноћ.

Симбол[уреди | уреди извор]

Хугенотски крст

Хугенотски крст је препознатљиви амблем хугенота (croix huguenote).[2] Сада је званични симбол Église des Protestants réformés (Француска протестантска црква). Потомци хугенота понекад овај симбол приказују као знак извиђања (препознавања) међу њима.[3]

Демографија[уреди | уреди извор]

Религиона геополитика 16. века на мапи модерне Француске.
  Под контролом хугенотског племства
  Области са прусуством хугенота и католика
  Под контролом католичког племства
  Област лутеранске већине

Питање демографске снаге и географског ширења реформисане традиције у Француској покривено је у разним изворима. Већина њих се слаже да је хугенотска популација достигла чак 10% укупне популације, или око 2 милиона људи, уочи масакра на дан Светог Вартоломеја 1572.[4][5]

Ново учење Џона Калвина привукло је значајне делове племства и урбане буржоазије. Након што је Џон Калвин увео реформацију у Француској, број француских протестаната се током деценије између 1560. и 1570. године непрекидно растао до око десет процената становништва, или приближно 1,8 милиона људи.[4] У истом периоду у Француској је деловало око 1.400 реформираних цркава.[4] Ханс Ј. Хилербранд, стручњак за ту тему, у својој Енциклопедији протестантизма: Четворотомни сет тврди да је хугенотска заједница достигла чак 10% француског становништва уочи масакра на дан Светог Вартоломеја, смањујући се на 7 до 8% до краја 16. века, а даље након снажног прогона који је поново почео укидањем Нантеског едикта од стране Луја XIV из Француске 1685.[4]

Међу племићима, калвинизам је достигао врхунац уочи масакра на Дан Светог Вартоломеја. Од тада се потпора нагло смањивала, јер хугеноте више нису толерисале ни француска краљевска породица, ни католичке масе. До краја шеснаестог века хугеноти су чинили 7-8% целокупне популације, или 1,2 милиона људи. До тренутка када је Луј XIV укинуо Нантски едикт 1685. године, хугеноти су чинили 800.000 до милион људи.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gilman, C. Malcolm. The Huguenot Migration in Europe and America, its Cause and Effect (1962)
  2. ^ „Croix huguenote”, Wikipédia (на језику: француски), 2019-05-13, Приступљено 2019-06-12 
  3. ^ „The National Huguenot Society - Cross of Languedoc”. www.huguenot.netnation.com. Приступљено 2018-12-07. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Hans J. Hillerbrand, Encyclopedia of Protestantism: 4-volume Set, paragraphs "France" and "Huguenots"
  5. ^ The Huguenot Population of France, 1600-1685: The Demographic Fate and Customs of a Religious Minority by Philip Benedict; American Philosophical Society, 1991 - 164

Литература[уреди | уреди извор]

  • Baird, Charles W. "History of the Huguenot Emigration to America." Genealogical Publishing Company, Published: 1885, Reprinted: 1998, ISBN 978-0-8063-0554-7
  • Butler, Jon. The Huguenots in America: A Refugee People in New World Society (1992)
  • Cottret, Bernard, The Huguenots in England. Immigration and Settlement, Cambridge & Paris, Cambridge University Press, 1991.
  • Diefendorf, Barbara B. Beneath the Cross: Catholics and Huguenots in Sixteenth-Century Paris (1991) excerpt and text search
  • Glozier, Matthew and David Onnekink, eds. War, Religion and Service. Huguenot Soldiering, 1685–1713 (2007)
  • Glozier, Matthew The Huguenot soldiers of William of Orange and the Glorious Revolution of 1688: the lions of Judah (Brighton, 2002)
  • Gwynn, Robin D. Huguenot Heritage: The History and Contribution of the Huguenots in England (Routledge & Kegan Paul, 1985).
  • Kamil, Neil. Fortress of the Soul: Violence, Metaphysics, and Material Life in the Huguenots' New World, 1517–1751 Johns Hopkins U. Press, 2005. 1058 pp.
  • Lachenicht, Susanne. "Huguenot Immigrants and the Formation of National Identities, 1548–1787", Historical Journal 2007 50(2): 309–331,
  • Lotz-Heumann, Ute: Confessional Migration of the Reformed: The Huguenots, European History Online, Mainz: Institute of European History, 2012, retrieved: 11 July 2012.
  • McClain, Molly. "A Letter from Carolina, 1688: French Huguenots in the New World." William and Mary Quarterly. 3rd. ser., 64 (April 2007): 377–394.
  • Mentzer, Raymond A. and Andrew Spicer. Society and Culture in the Huguenot World, 1559–1685 (2007) excerpt and text search
  • Murdoch, Tessa, and Randolph Vigne. The French Hospital in England: Its Huguenot History and Collections Cambridge: John Adamson, 2009 ISBN 978-0-9524322-7-2
  • Ruymbeke, Bertrand Van. New Babylon to Eden: The Huguenots and Their Migration to Colonial South Carolina. U. of South Carolina Press, 2006. 396 pp
  • Scoville, Warren Candler. The persecution of Huguenots and French economic development, 1680-1720 (U of California Press, 1960).
  • Scoville, Warren C. "The Huguenots and the diffusion of technology. I." Journal of political economy 60.4 (1952): 294–311. part I online; Part2: Vol. 60, No. 5 (Oct., 1952), pp. 392–411 online part 2
  • Soman, Alfred. The Massacre of St. Bartholomew: Reappraisals and Documents (The Hague: Martinus Nijhoff, 1974)
  • Treasure, G. R. R. Seventeenth Century France (2nd ed., 1981) pp. 371–96.
  • VanRuymbeke, Bertrand and Sparks, Randy J., eds. Memory and Identity: The Huguenots in France and the Atlantic Diaspora, U. of South Carolina Press, 2003. 352 pp.
  • Wijsenbeek, Thera. "Identity Lost: Huguenot Refugees in the Dutch Republic and its Former Colonies in North America and South Africa, 1650 To 1750: A Comparison", South African Historical Journal 2007 (59): 79–102
  • Wolfe, Michael. The Conversion of Henri IV: Politics, Power, and Religious Belief in Early Modern France (1993).

На француском[уреди | уреди извор]

  • Augeron Mickaël, Didier Poton et Bertrand Van Ruymbeke, dir., Les Huguenots et l'Atlantique, vol. 1: Pour Dieu, la Cause ou les Affaires, préface de Jean-Pierre Poussou, Paris, Presses de l'Université Paris-Sorbonne (PUPS), Les Indes savantes, 2009
  • Augeron Mickaël, Didier Poton et Bertrand Van Ruymbeke, dir., Les Huguenots et l'Atlantique, vol. 2: Fidélités, racines et mémoires, Paris, Les Indes savantes, 2012.
  • Augeron Mickaël, John de Bry, Annick Notter, dir., Floride, un rêve français (1562–1565), Paris, Illustria, 2012.

Текстови[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]