Napad na jugoslovensku ambasadu u Stokholmu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jugoslovenska ambasada u Stokholmu

Napad na jugoslovensku ambasadu u Stokholmu 1971. g. bio je teroristički napad koji su izveli hrvatski separatisti povezani sa ustaškim pokretom. To se dogodilo 7. aprila 1971. godine u ambasadi Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u Stokholmu. Među žrtvama je bio i Vladimir Rolović, ambasador, koji je ranjen u napadu, a nedelju dana kasnije je preminuo.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Dva Jugoslovena su 10. februara 1971. ušla u jugoslovenski konzulat u Geteborgu. Okupili su i obuzdali svo osoblje Konzulata sa noževima i pištoljima. [1] Dva muškarca, Blago Mikulić i Ivan Vujičević, tražili su od jugoslovenskih vlasti da oslobode osuđenog Miljenka Hrkaća, koji je bio zatvoren u Jugoslaviji i da ga sa 20.000 dolara u džepu dovedu u Španiju pod kontrolom Franka. Ukoliko zahtevi ne bi bili ispunjeni, zaposleni u konzulatu bi bili streljani. [2] Posle nešto više od jednodnevne opsade i bezuspešnih pregovora sa švedskom policijom, odustali su i uhapšeni su. [1]

Mikulić i Vujičević, koji su pripadali organizaciji "Jadran", odnosno Crnoj legiji, kasnije su osuđeni na tri i po godine zatvora. [2] Jugoslovenski ambasador u Stokholmu Vladimir Rolović kritikovao je u medijima švedsku policiju i ocenio da ona nije dovoljno ozbiljno shvatila terorističku pretnju, tvrdeći da hrvatski separatisti pripadaju ustašama, organizaciji koja je tokom Drugog svetskog rata sarađivala sa nacističkom Nemačkom. Napadači su tada u narodu nazivani ustaše. [2]

Nekoliko meseci kasnije, 7. aprila 1971. godine, u jugoslovenskoj ambasadi na Strandvagenu 7B u Stokholmu, Miro Barešić i Anđelko Brajković su upali u zgradu i uzeli za taoca ambasadora Vladimira Rolovića (bivši pukovnik OZNE [3]). Udaren je pištoljem po licu i odvučen u njegovu sobu. Muškarci su Rolovića vezali za stolicu, navukli mu kožni kaiš oko vrata i pucali mu u lice i stomak. Ispaljeno je nekoliko hitaca, jedan je probio vrata i ranio sekretaricu ambasade Miru Štempilhar. Jedan od muškaraca je mokrio po rukama da bi očistio Rolovićevu krv, drugi je bacio Titov portret kroz prozor. [4] Službenik ambasade koji je pokušao da pobegne kroz prozor prebačen je u bolnicu. Kada je policija stigla, odmah je upala u zgradu i naterala teroriste da se predaju. Ambasador je, smrtno ranjen, ležao u lokvi krvi na podu. Barešić i Brajković su stajali u ćošku sa podignutim rukama. [1] Na izlasku iz zgrade uzvikivali su „Živela Nezavisna Država Hrvatska“ [1] i „živeo Ante Pavelić“. [5] Barešić i Brajković su rekli da pripadaju ustašama [1] i takođe su izjavili da su želeli da kazne Rolovića zbog posete Kanberi u Australiji, gde ga je poslalo Ministarstvo spoljnih poslova Jugoslavije da obavesti australijsku vladu o ustaškim pripadnicima koji su pripremali terorističke akcije u Jugoslaviji sa njene teritorije. [6]

Ubice je uhapsila policija

Rolović je preminuo nedelju dana kasnije [1] u Karolinskoj bolnici. [4] Jugoslovenska tajna služba je oduvek tvrdila da je Ante Stojanov, koga je Okružni sud u Stokholmu osudio za saučesništvo u ubistvu, zapravo bio organizator napada i otmice aviona, što je Stojanov kasnije priznao. On je nadgledao operaciju iz bara na Strandvagenu. [7] Ante Stojanov, osuđen je za saučesništvo u ubistvu jugoslovenskog ambasadora, dok je njegov tada dvadesetogodišnji rođak Miro Barešić zajedno sa Anđelkom Brajkovićem osuđen na doživotnu kaznu zatvora. [7] Stojanov i druga dvojica napadača, Marinko Lemo i Stanislav Miličević, [8] su u istom procesu osuđeni na zatvorsku kaznu od dve do četiri godine i deportaciju. [2] Švedska vlada je sada bila pod velikim pritiskom. Jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito odmah je poslao svog zamenika ministra spoljnih poslova u Švedsku. Pobesnelog Milorada Pešića na aerodromu je dočekao državni sekretar Tage G. Peterson. Tokom putovanja prema Stokholmu i premijeru Olofu Palmeu koji ga je čekao, šokiranom Petersonu je rečeno kako je zamenik ministra zahtevao da se uhapšeni iseku na komade. Želeo je da ih što pre pogube u Švedskoj ili bar odvedu u Jugoslaviju da ih ubiju. [2]

Istraga švedske policije 1971. godine nije otkrila da otmica Rolovića nije bila cilj napada na jugoslovensku ambasadu. Švedsko-hrvatski novinar Tonči Percan pokazao je, nakon detaljnog pregleda arhivske građe u Stokholmu 45 godina kasnije, i nakon razgovora sa idejnim tvorcem napada Antom Stojanovim, da je to zaista bio čin osvete. Rolovića je trebalo pogubiti. Jugoslovenski agent Ilija Stanić je 1969. godine u Španiji ubio ustaškog generala Vjekoslava Luburića. Nakon Drugog svetskog rata, Luburić je pobegao u Španiju, gde je bio aktivan u Hrvatskom nacionalnom otporu, a Uprava državne bezbednosti (UDBA) je intenzivno tragala za hrvatskim nacionalistima širom sveta. Napad u Stokholmu bio je osveta za ubistvo Luburića. Pre nego što je Rolović ubijen, Barešić je na ambasadorov sto stavio fotografiju Ilije Stanića; Bila je to poruka UDBI i Titu da je osveta završena. [9]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Prva, i do sada jedina, otmica aviona u Švedskoj, leta 130 Scandinavian Airlines System, dogodila se na aerodromu Bultofta 15. septembra 1972. godine. Otet je kako bi se zahtevalo da se puste na slobodu šestorica Hrvata koji su bili zatvoreni zbog ubistva jugoslovenskog ambasadora Rolovića u Stokholmu 1971. godine. Otmica aviona bila je planirana pre napada na jugoslovensku ambasadu. Stojanov je u intervjuu 2004. godine rekao da bi ih drugovi, ako ih uhvate, oslobodili otmicom aviona. [7]

Trojica Hrvata, Tomislav Rebrina (36), Nikola Lisac (44) i Rudolf Prskalo (29), [8] iz fašističkog ustaškog pokreta držali su kao taoce 86 putnika i 4 člana posade. Na kraju, šestoro zatočenih terorista koji su odvedeni u Malme zamenjeno je za taoce koji će biti oslobođeni. Otmičari su dobili i pola miliona švedskih kruna, koje su tražili. Sedma osoba umešana u ubistvo ambasadora odbila je da dođe. Avion je poleteo i odleteo za Madrid. Otmičari i njihovi drugovi su uhapšeni i dobili krajnje simbolične kazne, pre zaštitu, u Španiji koja je tada bila pod autoritarnim režimom koji je vodio Fransisko Franko. Na kraju su pušteni i rasuti širom sveta. Neki su se vratili u Hrvatsku u vezi sa raspadom Jugoslavije. [7]

Nakon izlaska iz španskog zatvora, Barešić je nekoliko godina živeo laskavim životom. [10] Radio je nekoliko godina pod lažnim imenom kao telohranitelj paragvajskog predsednika Alfreda Stroesnera. Kada je stigao u Sjedinjene Države 1979. godine, otkriven je i izručen Švedskoj. [1] Opet je stvorio naslove kada je više puta štrajkovao glađu kako bi mu odredio vreme doživotne robije i izbegao samicu. Godine 1985. kazna je preinačena na 18 godina zatvora, a 1987. Barešić je mogao da napusti zatvor Osteraker gde je služio svoju posljednju kaznu. Deportovan je iz Švedske u Paragvaj. Odatle se konačno vratio u Hrvatsku. [10] Barešić je poginuo u akciji u julu 1991. godine, ali je hrvatska vlada više od godinu dana čuvala njegovu smrt u tajnosti da ne bi potonuo moral Hrvatske vojske. Posthumno je postavljen ili za generala [7] ili za majora. [11] U Hrvatsku se vratio i Anđelko Brajković koji je posle rata penzionisan u činu pukovnika. [4]

I u vezi sa ubistvom ambasadora Rolovića i posle otmice aviona, diplomatska situacija između Švedske i Jugoslavije bila je napeta. Mnogi Jugosloveni su tvrdili da švedska vlada nikada nije smela osloboditi hrvatske teroriste. Dva napada takođe su izazvala veliku zabrinutost među brojnim jugoslovenskim imigrantima u Švedskoj. Međutim, kao rezultat ubistva Rolovića, pooštrena je kazna za nedozvoljeno posedovanje oružja i zločine protiv oružja u Švedskoj. Godine 1973. usvojen je zakon o terorizmu koji se mnogo pričao, koji je Švedskoj službi bezbednosti dao veća ovlašćenja. Između ostalog, ŠSB sada može legalno da prisluškuje telefone osumnjičenih i otvori njihovu poštu. Zakon je takođe dao ŠSB-u pravo da protera stranog državljanina "s obzirom na ono što se zna o prethodnim aktivnostima stranca". [1]

Stojanov je jednom novinaru 2004. rekao da smatra da je ubistvo ambasadora i otmica aviona početak "hrvatske borbe za nezavisnost". [9]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž Borg, Martin (8. 9. 2017). „Kapardramat på Bulltofta” [Bulltofta aircraft hijacking]. Allt om Historia (na jeziku: švedski). Pristupljeno 20. 3. 2019. 
  2. ^ a b v g d Hansén, Dan; Nordqvist, Jens (2006). Kommando Holger Meins: dramat på västtyska ambassaden och Operation Leo (na jeziku: švedski) (New izd.). Stockholm: Ordfront. str. 77—79. ISBN 9170372349. Šablon:SELIBR. 
  3. ^ Pirjevec, Jože (2018). Tito and His Comrades. University of Wisconsin Press. str. 366. ISBN 9780299317706. 
  4. ^ a b v Weiss, Lars (2013). I saknadens tid (na jeziku: švedski). Stockholm: Bonnier. ISBN 9789100132682. Šablon:SELIBR. 
  5. ^ Ströman, Lars (4. 1. 2011). „När terrorismen kom till Sverige” [When terrorism came to Sweden]. Nerikes Allehanda (na jeziku: švedski). Arhivirano iz originala 27. 03. 2019. g. Pristupljeno 20. 3. 2019. 
  6. ^ Kumm, Björn (2012). Tito: folkets diktator (na jeziku: švedski) (New izd.). Lund: Historiska media. ISBN 978-91-87031-01-4. Šablon:SELIBR. 
  7. ^ a b v g d Percan, Tonchi (15. 12. 2004). „Han ångrar inte Bulltoftadådet” [He does not regret the Bulltoft hijacking]. Sydsvenskan (na jeziku: švedski). Pristupljeno 20. 3. 2019. 
  8. ^ a b Blom, K. Arne; Bergström, Ulf (1999). Svenska brott: från Salaligan till Mattias Flink : en studie i svenska brott under 1900-talet (na jeziku: švedski). Lund: Boström. ISBN 91-7231-046-4. Šablon:SELIBR. 
  9. ^ a b Resic, Sanimir (2018). Jugoslaviens undergång: krigen, freden, framtiden 1991-2017 (na jeziku: švedski). Lund: Historiska Media. ISBN 9789175454078. Šablon:SELIBR. 
  10. ^ a b „Mördade ambassadör i Sverige – blir staty” [Murdered ambassador in Sweden - becomes a statue]. Aftonbladet (na jeziku: švedski). TT News Agency. 3. 8. 2016. Pristupljeno 20. 3. 2019. 
  11. ^ „Tko je čovjek kojemu se otkriva spomenik: Smrt Mire Barešića nikad nije razjašnjena - Večernji.hr”. Večernji.hr. Pristupljeno 2016-09-24. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Напад_на_југословенску_амбасаду_у_Стокхолму&oldid=27705956”