Владимир Роловић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
ВЛАДИМИР РОЛОВИЋ
Rolovic Vlado.JPG
Владимир Владо Роловић
Датум рођења(1916-05-21)21. мај 1916.
Место рођењаБрчели, код Бара
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти15. април 1971.(1971-04-15) (54 год.)
Место смртиСтокхолм
 Шведска
СупругаБрана Роловић
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1936.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
Чингенерал-мајор у резерви
Народни херој од9. априла 1971.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Орден Поларне звезде (Шведска)

Владимир Владо Роловић (Брчели, код Бара, 21. мај 1916Стокхолм, 15. април 1971), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Црне Горе, амбасадор и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 21. маја 1916. године у селу Брчели, код Бара. Потиче из сиромашне сељачке породице, детињство је провео у родном селу, где је завршио основну школу. После је, у тешким условима, наставио школовање у барској, пећкој и цетињској гимназији. После завршетка гимназије, уписао се на Правни факултет Београдског универзитета.

Још као ђак Цетињске гимназије, определио се за раднички покрет, и врло активно учествовао у свим акцијама омладине, у гимназији, занатском и спортском друштву „Ловћен“. Године 1935, постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а почетком 1936. и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Заједно са Јовом Капичићем је покушао 1937. године да оде да се бори у редовима Интернационалних бригада у Шпанском грађанском рату. Ипак, њихов је покушај осујећен, јер је брод којим је требало да се пребаце у Шпанију заплењен у акцији Југословенске краљевске војске, која је том приликом похапсила и одређени број добровољаца. До априла 1941. године обављао је разне одговорне партијске дужности. Најпре је радио у техници Месног комитета КПЈ за Београд и Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а потом је упућен на политички рад у Црну Гору, где је извесно време руководио Среским комитетом СКОЈ-а, а затим је постао секретар Среског комитета КПЈ за Бар. Године 1940, изабран је у Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору. Због револуционарног рада, хапшен је 1935. на Цетињу и 1938. године у Београду.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, вратио се у родни крај, где се одмах активно укључио у припреме за устанак. Учесник је Тринаестојулског устанка, као један од вођа устаничке групе Црногорског приморја, која је већ у првим данима уништила све карабинијерске станице од Бара до Будве.

Децембра 1941. године, као борац Ловћенског батаљона, учествовао је у нападу на Пљевља. Када је формирана Прва пролетерска ударна бригада, постављен је на дужност политичког комесара Прве чете Првог (црногорског) батаљона. Учествовао је у многим борбама на Округлици, Жепи, Игману, Улогу, у Жупи, код Калиновика, на Сињајевини. Посебно се истакао у нападима на Коњиц и Ливно, 1942. године, као и у борбама током Четврте непријатељске офанзиве.

Био је руководилац Политодела Петнаесте мајевичке бригаде и Седамнаесте источнобосанске дивизије. На дужност политичког комесара 38. источнобосанске дивизије именован је 1944. године.

После завршетка Другог светског рата, 1945. године, упућен је на рад у Одељење за заштиту народа Југославије (ОЗНА), где је обављао дужности, најпре референта у Другом одсеку, потом и начелника Одељења, и дао велики допринос у уништењу заосталих усташких и четничких група. Био је члан Владе Народне Републике Црне Горе, помоћник Савезног секретара за иностране послове и шеф Кадровске службе ССИП, члан Градског комитета Савеза комуниста Београда, амбасадор СФРЈ у Норвешкој, Јапану и Шведској. У више сазива је биран за народног посланика Скупштине СР Црне Горе и био је члан Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе. Имао је чин резервног генерал-мајора ЈНА.

У Стокхолму је, на дужности амбасадора, 7. априла 1971. године, смртно рањен од групе терориста предовођених Миром Барешићем, а осам дана касније, 15. априла, умро је од последица рањавања, у стокхолмској болници „Света Каролина“.[1] Атентатори Миро Барешић и Анђелко Брајковић су ухваћени и осуђени у Шведској. Његови посмртни остаци су пренети у Београд и 17. априла сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, уз највише државне почасти. Опроштајни говор на сахрани прочитао је Савезни секретар за иностране послове Мирко Тепавац.[2]

Године 1990. снимљен је документарни филм Амбасадор је убијен у Стокхолму, у издању Центар филма, о убиству Владимира Роловића.[3]

У браку са супругом Браном имао је двоје деце, сина Предрага и ћерку Жану. Његова унука је певачица Јована Николић.[4]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден за храброст. Председник СФРЈ Јосип Броз Тито, одликовао га је Орденом народног хероја, два дана после рањавања, 9. априла 1971. године.[5] Краљевина Шведска одликовала га је Орденом Поларне звезде.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Шокантна исповест ћерке убијеног амбасадора СФРЈ у Шведској: Ево ко је заиста ликвидирао мог оца!”. „Курир“. 10. 03. 2017. 
  2. ^ „Жана Роловић: Споменик Барешићу је промоција фашизма”. „Новости“. 13. 08. 2016. 
  3. ^ Амбасадор је убијен у Стокхолму (1990)”. „Филмска интернет база података (IMDb)“. Приступљено 29. 07. 2020. 
  4. ^ „Јована Николић: Сад је време за каријеру”. „Вечерње новости“. 15. 10. 2018. 
  5. ^ „Владимир Роловић”. ОШ „Владимир Роловић“. Приступљено 29. 07. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Војна енциклопедија (књига осма). Београд 1974. година.
  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Тамара Никчевић Голи отоци Јова Капичића. Београд: В.Б.З. 2010.
  • Коста Николић Мач револуције – ОЗНА у Југославији 1944–1946. Београд: Службени гласник. 2016.