Pređi na sadržaj

Наследница

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Naslednica
Filmski poster
Izvorni naslovThe Heiress
Žanrromantična drama
RežijaVilijam Vajler
ScenarioRut i Ogustus Gec
ProducentVilijam Vajler
Temelji se napozorišna predstava
Glavne ulogeOlivija de Hevilend
Montgomeri Klift
Ralf Ričardson
Mirijam Hopkins
MuzikaAron Kopland
SnimateljLeo Tover
MontažaVilijam Hornbek
Producentska
kuća		Mirage Enterprises
Godina1949.
Trajanje115 minuta
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet2,6 miliona dolara
Zarada2,3 miliona dolara
IMDb veza

Naslednica je američki romantični film iz 1949. godine koji je režirao i producirao Vilijam Vajler, prema scenariju koji su napisali Rut i Ogustus Gec, adaptiranom prema njihovoj istoimenoj pozorišnoj predstavi iz 1947, koja je i sama adaptirana iz romana Henrija Džejmsa iz 1880. Vašington Skver. U filmu glumi Olivija de Hevilend kao Ketrin Sloper, naivna mlada žena koja se zaljubljuje u zgodnog mladića uprkos prigovorima njenog emotivno nasilnog oca koji sumnja da je muškarac lovac na bogatstvo. Montgomeri Klift glumi Morisa Taunsenda, a Ralf Ričardson glumi doktora Slopera. [1] [2]

Naslednica je premijerno prikazana u Los Anđelesu 6. oktobra 1949. godine, a u bioskopima je film prikazao Paramount Pictures 28. decembra 1949. godine. Iako je propao na blagajnama, zaradio je 2,3 miliona dolara sa budžetom od 2,6 miliona dolara, film je dobio pohvale kritike, a recenzenti su pohvalili Vajlerovu režiju, scenario i glumačku ekipu. Film je dobio osam vodećih nominacija na 22. dodeli Oskara, uključujući Oskara za najbolji film, i osvojio je četiri nagrade (više nego bilo koji drugi film nominovan te godine); najbolja glumica (de Havilend), najbolja originalna muzika, najbolji dizajn produkcije i najbolja kostimografija.

1996. godine, Naslednica je izabrana za čuvanje u Nacionalnom filmskom registru Sjedinjenih Država od strane Kongresne biblioteke kao „kulturno, istorijski ili estetski značajna“. [3] [4]

Universal Pictures, preko svog odeljenja EMKA, trenutno vodi distribuciju filma.

Radnja[uredi | uredi izvor]

 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

U Njujorku, negde 1850-ih, Ketrin Sloper je obična, stidljiva žena čiji otac, dr Ostin Sloper, ne krije svoje razočaranje u nju. Ketrin, kako je bolno podseća otac, ima ograničen talenat i ne može ni da se uporedi sa svojom preminulom majkom. Ketrinina društvena tetka Lavinija Peniman useljava se u domaćinstvo nakon što je postala udovica i pokušava da podstakne Ketrin da bude društvenija i da nađe muža.

Kada na balu upozna zgodnog Morisa Taunsenda, Ketrin je zaokupljena pažnjom koju joj posvećuje. Ketrin se ludo zaljubljuje u Morisa i oni planiraju da se venčaju. Dr Sloper veruje da se Moris, koji je mnogo privlačniji i šarmantniji od Ketrin, ali siromašan i sa malo izgleda nakon što je protraćio sopstveno nasledstvo, udvara Ketrin samo da bi dobio njen znatan prihod. Tetka Lavinija favorizuje tu vezu bez obzira na to, budući da je dovoljno romantična i pragmatična da ovo posmatra kao Ketrininu šansu za srećan bračni život. Moris iskreno voli Ketrinino poštenje i ljubaznost uprkos svojim uglavnom novčanim motivacijama i prema njoj se odnosi s poštovanjem, za razliku od njenog oca.

Iskrena diskusija sa Morisovom sestrom potvrđuje mišljenje dr Slopera o Morisu kao lovcu na zlato. Doktor vodi svoju ćerku u Evropu na duže vreme da ih razdvoji. Kada se vrate u Njujork, dr Sloper preti da će razbaštiniti svoju ćerku ako se uda za Morisa i svađa se sa Ketrin.

Ketrin i Moris planiraju da pobegnu uz pomoć tetke Lavinije. Ona nestrpljivo pakuje kofere i čeka celu noć da Moris dođe i odvede je, ali on ne dolazi. Ona vuče svoj prtljag nazad na sprat i odlaže svoje stvari. Ketrin je slomljenog srca. Ubrzo nakon toga, dr Sloper otkriva da umire. On kaže Ketrin da je ponosan što se opirala Morisu, ali Ketrin osvetnički govori svom ocu da i dalje voli Morisa i izaziva ga da promeni svoj testament ako se plaši da će protraćiti njegov novac nakon što umre. On ga ne menja i umire, uznemiren, ostavljajući joj celo svoje imanje. Ketrin odbija da ga vidi na samrti.

Nekoliko godina kasnije, Moris se vraća iz Kalifornije. Tetka Lavinija organizuje da Moris poseti Ketrin, misleći da je ovo Ketrinina poslednja šansa. Ketrin poklanja Morisu dugmad od rubina koja mu je kupila u Parizu. Moris obećava da će se vratiti po nju te noći, a ona mu kaže da će početi da pakuje torbe. Nakon što Moris ode, Ketrin obaveštava svoju tetku da nema nameru da mu ponudi svoju ljubav. Tetka je pita kako može biti tako okrutna, a Ketrin hladno odgovara: „Da, mogu da budem veoma okrutna. Učili su me majstori“. Kada Moris stigne kasnije te noći sa obećanom kočijom, on pozvoni, a Ketrin naređuje služavki da zatvori vrata, ostavljajući Morisa napolju, da izvikuje njeno ime i lupa na zaključana vrata. Ketrin se penje uz stepenice sa blagim trijumfalnim osmehom.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Olivija de Hevilend Ketrin Sloper
Montgomeri Klift Moris Tausend
Ralf Ričardson dr. Ostin Sloper
Mirijam Hopkins Lavinija Peniman

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Nakon što je videla Naslednicu na Brodveju, Olivija de Havilend je pitala Vilijama Vajlera da režira film, kao ekranizaciju drame. [5] On je pristao i ohrabrio rukovodioce Paramount Pictures-a da otkupe prava od dramaturga (Rut i Augustus Gec) za 250.000 dolara i ponude im 10.000 dolara nedeljno za pisanje scenarija. Od ovog para je zatraženo da učine Morisa manje negativcem nego što je bio u njihovoj predstavi i originalnom romanu u znak poštovanja prema želji studija da iskoristi reputaciju Montgomerija Klifta kao romantičnog glavnog glumca. [6]

Film je premijerno prikazan u Radio City Music Hall-u u Njujorku 6. oktobra 1949. [7]

Ralf Ričardson je ponovio ulogu Ostina Slopera u londonskoj produkciji predstave. [8]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Naslednica je dobila univerzalno priznanje kritike. Bosli Krauter je za The New York Times napisao da film „pucketa aluzivnim životom i vatrom u svom nežnom i agonizirajućem pripovedanju izuzetno karakterne priče“ i dodao da je Vajler „dao ovoj pomalo strogoj drami intimnost i toplu iluziju blizine koje nije imala na sceni.“ [9]

Brooklyn Eagle je smatrao da je film „drama koja izaziva intenzivno zadovoljstvo i koja sve vreme drži visok nivo interesovanja, nemilosrdno se razvijajući do dirljivog vrhunca“. Pohvale za direktore posebno su pohvalile de Hevilendovu „transformaciju Ketrin Sloper iz patetično stidljive devojke u hladnu, zgodnu ženu“. [10]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Variety Film Reviews, September 7, 1949, p. 11.
  2. ^ Harrison's Reports and Film Reviews
  3. ^ Stern, Christopher (1996-12-03). „National Film Registry taps 25 more pix”. Variety (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-10-13. 
  4. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Pristupljeno 2020-10-13. 
  5. ^ Hutchinson, Pamela. „The Heiress: A Cruel Inheritance”. The Criterion Collection (na jeziku: engleski). 
  6. ^ „The Heiress: William Wyler unveils the psychological ferocity of Henry James’s Washington Square | Library of America”. www.loa.org. 
  7. ^ Crowther, Bosley (7. 10. 1949). „'The Heiress,' With Olivia de Havilland in Leading Role, Arrives at Music Hall”. The New York Times. Pristupljeno 7. 8. 2020. 
  8. ^ Hutchinson, Pamela. „The Heiress: A Cruel Inheritance”. The Criterion Collection (na jeziku: engleski). 
  9. ^ Crowther, Bosley (7. 10. 1949). „'The Heiress,' With Olivia de Havilland in Leading Role, Arrives at Music Hall”. The New York Times. Pristupljeno 7. 8. 2020. 
  10. ^ Sheaffer, Lew. "De Havilland Excellent as 'Heiress'." Brooklyn Daily Eagle, 7 October 1949.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Наследница&oldid=26549901”