Госпођа Минивер (филм)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Mrs. Miniver
Госпођа Минивер (филм).gif
Mrs. Miniver promotional poster
Режија Вилијам Вајлер
Сценарио Џан Страдер (књига)
Џорџ Фрешел
Џејмс Хилтон
Клодин Вест
Артур Вимперис
Продуцент Сидни Френклин
Главне улоге Грир Гарсон
Волтер Пиџон
Тереза Рајт
Меј Вити
Реџиналд Овен
Хенри Траверс
Ричард Неј
Хенри Вилкоксон
Музика Херберт Стодарт
Камера Џозеф Рутенберг
Монтажа Харолд Ф. Крес
Издавачка кућа Метро-Голдвин-Мејер
Година 1942.
Трајање 134 минута[1]
Земља САД
Језик енглески
Буџет долара1.34 милиона[2]
Следећи
IMDb веза

Госпођа Минивер (енгл. Mrs. Miniver) је филмска драма режисера Вилијама Вајлера са Грир Гарсон у насловној улози.[3] Филм је освојио шест Оскар, између осталог и оне за најбољи филм, најбољу главну женску улогу и најбољу режију. Године 1950. снимљен је наставак под називом The Miniver Story.

По критикама и коментарима многих критичара, познаваоца филма и историје и “под утицајем америчке канцеларије за ратне информације, филм је покушао срушити опис предратне Енглеске, који је приказује као гламурозни бедем социјалних привилегија, анакронистичких навика и снобства, и променити га у опис који приказује демократске, модерне слике. Појавом овог филма, социјални статус породице Минивер је деградиран у односу на онај који је уживао у писаним верзијама, те је повећана пажња усмерена на ерозију класних баријера, која је покренута под притиском ратних збивања.”

Радња[уреди]

Госпођа Минивер и њена породица живе начином који би се могао сврстати у сталеж који је веома изнад просечног. Породица живи у једном предивном малом мирном крају, на периферији града уз реку. Госпођа Минивер живи заједно са мужем Клемом, троје деце синовима Вином и Тобијем и ћерком Џуди, као и слугама који раде за њих. Она је једна веома префињена госпођа која воли лепе ствари, одећу накит, лепу кућу, најбоље образовање за своју децу. Али без обзира на све те погодности које јој је живот пружио, она не одаје слику арогантне жене коју су све те погодности исквариле, напротив она је једна веома приземна и сталожена жена. Једна брижна мајка која зна да пружи љубав своме мужу и деци. Што и потврђује чин господина Беларда, човека који ради на железничкој станици. Фасциниран њеном појавом и личношћу даје ружи коју је са великом љубаљу узгајао име „госпођа Минивер“. Та ружа симболише сву лепоту, префињеност и сјај госпође Минивер.

Радња филма је занимљива, необична. Смештена је у време Другог светског рата. Филм представља миран и безбрижан начин живота једне заједнице, једног села у центру са породицом Минивер и са друге стране тоталну супротност, побеснели рат у пуном свом јеку. Такође кроз филм се преплиће и једна дивна љубавна прича двоје младих људи, која се нажалост трагично завршава као последица немилосрдног рата, у којем невини страдају.

У тренуцима када се Други светски рат већ полако назире, најстарији син Минерових се враћа кући у свој родни крај. Он је похађао далеко од своје породице‚. један веома признат и цењен факултет, Оксфорд. Вин је фин младић, живог темперамента који је фасцинирам свим оним областима из света науке, које је открио током свом боравка на Оксфорду. Ентузијастично закључује колико уствари мало зна и колико жели још много тога да научи. Након повратка кући он упознаје једну дивну младу, интелигенту девојку по имену Керол. Керол је унука госпође Белдон, једне задрте, конзервативне племкиње из оближњег Белдон Хола. Међутим иза те задрте маске, налази се једна веома умилна и брижна госпођа меког срца. Тај први сусрет Вина и Керол се десио у кући његових родтеља и није био претерано сјајан. Варнице су се одмах јавиле, међутим у негативном смислу, јер је њихово упознавање протекло у знаку несугласица. Међутим то исто вече када су се “страсти” смириле, њих двоје се мире на свечаности која је одржана у њиховом малом граду. И ту се јављају прве искре љубави између њих двоје. Али нажалост Керол због својих дужности мора на неколико месеци да отпутује у Шкотску. То путовање је представљало прво искушење за њихову љубав. Први тест који су обоје веома добро положили. Након њеног повратка њих двоје се узимају.

Један веома интересантан део филма представља сцена у цркви. Уобичајена недеља за становнике села, сви су дошли на јутарњу мису да своје време посвете Богу, у миру и молитви. Међутим тај мир прекида једна непријатна вест, објава да је рат почео, да је рат дошао и у њихов миран крај. Упрокс тој објави становници тог села још увек не схватају значење тих речи и прилично се мирно и расположено враћају својим кућама и уобичајеним обавезама. Међутим тек касније ће схавтити колику штету и какве последиће ће им рат донети. То јест можда боље речено, однети.

Вин, најстарији син Минерових одлучује да жели дати свој допринос отаџбини тако што ће се прикључити Краљевским ваздушним снагама као пилот, остављајући за собом вереницу Керол и оца, мајку, брата и сестру. Након што је постао квалификовани пилот, Вин добија премештај у близини куће својих родитеља. У међувремену, Клем такође доприноси у борби за своју земљу. Наиме Минерови су имали чамац који му је послужио за евакуацију људи.

Остављена сама код куће, без мушке заштите у тим кризним временима госпођа Минивер забринуто ишчекује било какве вести о њеним најмилијима, да ли су добро и да ли су уопште живи. Она покушава окупити своју породицу и настави са својим уобичајеним животом као да их рат није омео у томе. Игром случаја проналази рањеног немачког пилота у своме врту, након чега га она храни, потом мирно разоружа и на крају га, након што је претходно назвала полицију, преда полицајцима. Ту показује колико је стабилна и мирна, без обзира у каквој се ситуацији налази.

Закључак[уреди]

Филм је препун контраста и преплета између покушаја људи да нормално наставе са својим животом, њиховог несаломивог духа за слободом и немилосрдног рата који сваким даном све више и више прождире њихову снажну вољу. Иако гранате и бомбе падају, они организују као и сваке године такмичење у којем се бира најлепше цвеће. Са једне стране цвеће, а са друге меци, живот и смрт, мир и рат.Кроз филм се прожима љубав Вина и Керол и упрокос ратним околностима они уживају у меденом месецу, недозвољавајући да им било шта поквари ту срећу коју једно другоме пружају. Град се налази под тешким бомбардирањем. Људи се сакривају у подрумима, стрепећи за сопствени живот и живот својих ближњих. Храбри на фронту бране своје породице, суграђане, своју земљу. Међу њима је и Вин, одсутан са својом ескадрилом. У његовом одсуству Керол, његова тад већ жена, на несрећу умире од залуталог метка који ју је несрећним случајем погодио. Током немилосрдног рата, умрили су још многи недужни становници некадашњег мирног села које је услед агресије постало рушевина, бледа сенка онога што је некада било и представљало. Остављајући за собом њихове најмилије да пате покушавајући да наставе своје животе тамо где су стали. На самом крају филма, локални становници се окупљају код тешко оштећене цркве, чиме заправо потврђују своју одлучност у брањењу свог начина живота. Рат се завршава, као и сам филм, на месту где је и почео цео преокрет, на месту које симболише мир, а уједно и немир. Тамо где су вести објављене да несрећа долази по своје жртве. Том последњом сценом форма филма је заокружена и он је добио свој коначни облик ратне драме.

Улоге[уреди]

Награде и номинације[уреди]

Филм је освојио укупно 6 Оскара и био је био номинован у још толико категорија исте награде.

Освојени Оскари: најбољи филм - Metro-Goldwyn-Mayer (продуцент: Sidney Franklin); најбоља глумица у главној улози - Грир Гарсон; најбоља глумица у споредној улози - Тереза Рајт; најбоља кинематографија, црно-бела - Џозеф Рутенберг; најбољи режисер - Вилијам Вајлер; најбољи сценарио - George Froeschel, James Hilton, Claudine West, Arthur Wimperis.

Номинације за Осцара: најбољи глумац у главној улози - Волтер Пиџон; најбољи глумац у споредној улози Хенри Вилкоксон; најбоља глумица у споредној улози - Дејм Меј Вити; најбољи ефекти, специјални ефекти - А. Арнолд Гилеспи (фотографски), Ворен Њукомб (фотографски), Даглас Ширер (звучни); најбоља филмска монтажа - Харолд Ф. Крес; најбољи звук, снимљени - Харолд Ф. Крес.

Референце[уреди]

  1. MRS. MINIVER (U)”. British Board of Film Classification. 29. 6. 1942. Приступљено 9. 11. 2014. 
  2. The Eddie Mannix Ledger, Los Angeles: Margaret Herrick Library, Center for Motion Picture Study .
  3. Struther, Jan (1940). Mrs. Miniver. New York: Harcourt, Brace & Company. ASIN B000O9ZBGA. 

Литература[уреди]

  • Christensen, Jerome. "Studio Identity and Studio Art: MGM, Mrs. Miniver, and Planning the Postwar Era." ELH (2000) 67#1 pp: 257-292. online
  • Glancy, Mark. When Hollywood Loved Britain: The Hollywood 'British' Film (1999)
  • Koppes, Clayton R., and Gregory D. Black. Hollywood Goes to War: Patriotism, Movies and the Second World War from Ninotchka to Mrs Miniver (Tauris Parke Paperbacks, 2000)
  • Short, K. R. M. "'The White Cliffs of Dover': promoting the Anglo-American Alliance in World War II." Historical Journal of Film, Radio and Television (1982) 2#1 pp: 3-25.
  • Troyan, Michael. A Rose for Mrs. Miniver: The Life of Greer Garson (2010)

Спољашње везе[уреди]


{{Navbox | name = Вилијам Вајлер | title = Филмови режисера Вилијама Вајлера

| group1= 1920-е | list1 = group2= 1930-е | list2 = Јунаци пакла (1930) • Олуја (1930) • Подељена кућа (1931) • Tom Brown of Culver (1932) • Her First Mate (1933) • Правни саветник (1933) • Glamour (1934) • Добра вила (1935) • Весела обмана (1935) • Њих троје (1936) • Додсворт (1936) • Дођи и узми (1936) • Улица без излаза (1937) • Џезебел (1938) • Оркански висови (1939)

| group3= 1940-е | list3 = Закон Дивљег запада (1940) • Писмо (1940) • Мале лисице (1941) • Госпођа Минивер (1942) • Лепотица из Мемфиса (1944) • Најбоље године нашег живота (1946) • Thunderbolt (1947) • Наследница (1949)

| group4= 1950-е | list4 = Детективска прича (1951) • Кери (1952) • Празник у Риму (1953) • Часови очаја (1955) • Пријатељско уверавање (1956) • Велика земља (1958) • Бен Хур (1959)

| group5= 1960-е | list5 = Гласна шапутања (1961) • Колекционар (1965) • Како украсти милион долара (1966) • Смешна девојка (1968)

| group6= 1970-е | list6 = Ослобођење Бајрона Џоунса (1970)

}}