Neurogena disfunkcija mokraćne bešike
| Neurogena disfunkcija mokraćne bešike | |
|---|---|
 Kateterizacije kod neurogene disfunkcije mokraćne bešike | |
| Specijalnost | urologija |
| ICD-9-CM | 57.94 |
| MeSH | D014546 |
| MedlinePlus | 003981 |
Neurogena disfunkcija mokraćne bešike ili nervozna mokraćna bešika jedan je od poremećaja u funkcionisanju mokraćne bešike koji podrazumeva nepravilno skladištenje i izbacivanje mokraće (urina) u spoljašnju sredinu, zbog narušene koordinacije regulacije između centralnog i perifernog nervnog sistema. Najčešće je uzrokovana delovanjem traume, bolesti ili upotrebom određenih lekova koji dovode do promene stanja mozga, kičmene moždine ili nerava.[1]
Simptomi neurogene disfunkcije mokraćne bešike kreću se od neaktivnosti detruzora do prekomerne aktivnosti, u zavisnosti od mesta neurološkog inzulta. Urinarni sfinkter takođe može biti pogođen, što dovodi do neaktivnosti ili prekomerne aktivnosti sfinktera i gubitka koordinacije sfinktera sa funkcijom bešike. [2]
Odgovarajuća terapija neurogene disfunkcija mokraćne bešike i uspešan ishod lečenja zasnovani su na tačnoj dijagnozi kroz pažljivu istoriju bolesti i mokrenja, zajedno sa različitim kliničkim pregledima, uključujući urodinamiku i selektivni radiografski imidžing.
Neuroanatomija[uredi | uredi izvor]
Mokraćna bešika u fiziologiji ima funkciju skladištenja i izbacivanja mokraće na kontrolisan i koordinisan način. Ovu aktivnost sprovode centralni i periferni nervni sistem.[3]
Normalno mokrenje je spinalni refleks koji modulira centralni nervni sistem koji koordinira funkcije bešike i uretre. Bešiku i uretru inerviraju periferni nervi iz autonomnog nervnog sistema i somatskog nervnog sistema.[1]
Centralni nervni sistem[uredi | uredi izvor]
Kognitivna kontrola mokrenja postiže se komunikacijom između kore velikog mozga i pontinskog centra za mokrenje, kao i kičmene moždine.[1]
Kora velikog mozga deluje u svesnoj percepciji potrebe za pražnjenjem mokraće i u odluci da se prekine ili počne mokrenje, regulišući aktivnost pontinskog centra za mokrenje. Pontinski centar za mokrenje odgovoran je za aktivnosti urinarnih sfinktera i mokraćne bešike (relaksacija uretralnog sfinktera i kontrakcija detruzora radi olakšavanja mokrenja). Pons prenosi informacije iz bešike aferentnim putevima do viših moždanih centara, koji zauzvrat komuniciraju sa periakveduktalnom sivom materijom, relejnim centrom koji prima informacije iz moždanog centra i obrađuje ih da bi upozorio pontinski centar za pražnjenje koji pokreće ili ukida refleks pražnjenja.[1]
Kičmena moždina deluje kao posrednik između ponsa i sakralne kičmene moždine. Kada sakralna moždina primi senzorne informacije iz bešike, ona putuje niz kičmenu moždinu do ponsa, a odatle do viših moždanih centara. Mozak obrađuje signal i šalje odgovor kroz most koji putuje niz kičmenu moždinu do sakralne moždine i konačno do bešike.[1]
Periferni nervni sistem[uredi | uredi izvor]
Periferni nervni sistem se sastoji od simpatičkog, parasimpatičkog i somatskog nervnog sistema.
Simpatički nervni sistem inervira mišiće detruzora bešike, vrata bešike i glatke mišiće uretre preko hipogastričnog nerva; kada je simpatički nervni sistem aktivan, bešika povećava svoj kapacitet bez povećanja pritiska detruzora (akomodacije) i stimuliše unutrašnji urinarni sfinkter da ostane zatvoren.[1]
Parasimpatički nervni sistem inervira mišiće detruzora preko karličnog nerva. Aktivacija parasimpatičkog sistema stimuliše kontrakciju detruzora. Pre parasimpatičke stimulacije, simpatički signal unutrašnjem uretralnom sfinkteru, kada je potisnut, opušta se i sfinkter se otvara.[1]
Somatski nervni sistem inervira spoljašnji uretralni sfinkter preko pudendalnog nerva i mišić levator ani preko sakralnih vlakana. Aktivacija somatskog nervnog sistema reguliše radnje mišića pod voljnom kontrolom; kada je zahvaćen unutrašnji uretralni sfinkter, pudendalni nerv i sakralna vlakna su inhibirani da izazovu otvaranje spoljašnjeg uretralnog sfinktera.[1]
Fiziologija[uredi | uredi izvor]
Uriniranje je proces kojim bešika, kada je puna, eliminiše mokraću. Ciklus mokrenja ima dve faze: fazu punjenja i fazu pražnjenja.
Faza punjenja[uredi | uredi izvor]
Bešika akumulira velike količine mokraće, što dovodi do distenzije njenih zidova, koji ne reaguju kontrakcijom, već akomodacijom na sve veće količine bez značajnog povećanja unutrašnjeg pritiska. Ova karakteristika bešike zavisi od intrinzičnih vizoelastičnih svojstava miofibrila detruzora i parasimpatičke inhibicije. Stoga je akomodacija bešike pre svega pasivna pojava.[1]
Faza pražnjenja[uredi | uredi izvor]
Kada bešika dostigne prag pritiska za mokrenje, proizvodi se snažan aferentni signal iz glatkih mišića, koji putuje do kičmene moždine, centra za mokrenje i korteksa velikog mozga. Ako je situacija ispravna, dolazi do početnog opuštanja uretralnog sfinktera, praćenog kontrakcijom bešike, povećanim intravezikalnim pritiskom i povećanim protokom mokraće.[1]
Terapija[uredi | uredi izvor]
Terapija zavisi od uzroka disfunkcije neurogene bešike i drugih zdravstvenih problema. Ciljevi lečenja su održavanje pritiska u bešici u bezbednom opsegu i eliminisanje rezidualne mokraće (zaostale količine u bešici nakon mokrenja. Strategije lečenja uključuje:
Opšte mere[uredi | uredi izvor]
Opšti terapijske mere uključuju:[4]
- praćenje bubrežne funkcije jednom do dva puta godišnji ultrazvučnim nadzorom kod visokorizičnim pacijentima – na primer, onih sa veziko-ureternim refluksom,
- svakodnevno merenje krvnog pritisak ako je prisutno oštećenje bubrega,
- rano kretanje ili održavanje pokretljivosti,
- česte promene položaja,
- upotreba upijajućih proizvoda za zaštitu kože i odeće,[5]
- upotreba okluzivnih uređaja uretre (veštački uređaji koji se mogu umetnuti u uretru ili postaviti preko uretralnog kanala da bi se sprečilo curenje mokraće).
Kateterizacija mokraćne bešike[uredi | uredi izvor]
Kateterizacija mokraćne bešike je rutinski medicinski postupak koji je potreban za mlohavu bešiku, posebno ako je uzrok akutna povreda kičmene moždine. Njom se olakšava direktna drenaža mokraćne bešike, posebno kod starijih ili hronično bolesnih koji imaju veću verovatnoću za stalno prisutne katetere, koji nose u tim uslovima.[6]
Intermitentna samokateterizacija je poželjnija od stalne uretralne kateterizacije, koja ima visok rizik od ponovnih infekcija mokračnih puteva a, kod muškaraca, visokog rizika od uretritisa, periuretritisa, apscesa kestenjače (prostate) i uretralnih fistula. Intermitentna kateterizacija ima nekoliko prednosti u odnosu na druge tehnike, uključujući manje infekcija, smanjene potrebe za opremom i veću nezavisnost.[7]
Suprapubična kateterizacija se može koristiti ako pacijenti ne mogu sami da se kateterišu.
Medikamnetozna terapija[uredi | uredi izvor]
Medikamentozna terapija uključuje lekove, koji opuštaju bešiku (na primer, oksibutinin, tolterodin ili propantelin) i lekove koji određene nerve čine aktivnijim (betanehol), botulinski toksin, GABA suplementi, antiepileptički lekovi
Hirurško lečenje[uredi | uredi izvor]
Operativni zahvati uključuju:
- ugradnju veštačkih sfinktera,
- ugradnju električnih uređaj blizu nerava bešike da stimuliše mišiće bešike,
- stvaranje otvora (stome) u koji urin teče u posebnu kesicu.
Vežbe za jačanje muskulature dna karlice[uredi | uredi izvor]
Vežbe za jačanje muskulature dna karlice koji su ključni u održavanju urinarne kontinencije. Mišići dna karlice su takođe poznati kao mišići levator ani jer funkcionišu da levitiraju ili podižu karlične organe na njihovo pravo mesto. Kada mišići levatora oslabe i zataje, dolazi do prolapsa karlice i stresne inkontinencije. Anatomski defekt muskulature levator ani zahteva fizičku rehabilitaciju. Ako agresivna fizikalna terapija ne pomogne, operacija je opravdana.
Vežbe za karlično dno, koje se ponekad nazivaju i Kegelove vežbe, su tehnika rehabilitacije koja se koristi za zatezanje i toniranje mišića dna karlice. Kegelove vežbe se mogu izvoditi da bi se eliminisala urgentna inkontinencija. Kontrakcija spoljašnjeg urinarnog sfinktera izaziva refleksno opuštanje bešike. Rehabilitacija mišića karličnog dna može se koristiti za reprogramiranje mokraćne bešike kako bi se smanjila učestalost epizoda inkontinencije.[8][9]
Pojedinci koji imaju najviše koristi od vežbi karličnog dna obično su mladi, zdravi i sposobni da precizno identifikuju mišiće levatora. Ove rehabilitacione vežbe se mogu koristiti za urgentnu inkontinenciju, kao i za mešovitu inkontinenciju. Za urgentnu inkontinenciju, vežbe mišića dna karlice se koriste za preobuku bešike. Kada pacijent stegne spoljašnji uretralni sfinkter, bešika se automatski opušta, tako da nagon za mokrenjem na kraju nestaje. Snažne kontrakcije mišića karličnog dna će potisnuti kontrakcije bešike. Kad god pacijenti osete hitnost mokrenja, mogu pokušati da zaustave taj osećaj kontrakcijom mišića dna karlice. Ovi koraci će pacijentu pružiti više vremena da polako hoda do kupatila uz kontrolu mokrenja.
Komplikacije[uredi | uredi izvor]
Produženi kontakt mokraće sa nezaštićenom kožom izaziva kontaktni dermatitis i oštećenje kože. Ako se ne leče, ovi poremećaji kože mogu dovesti do dekubitusa i čireva, što može rezultovati sekundarnom infekcijom.
Za osobe sa dekompenzovanom bešikom koja se ne prazni dobro, rezidualna mokraća može dovesti do prekomernog rasta bakterija i naknadne infekcije urinarnog trakta.
Kod pacijenata sa neurogenom bešikom, često se umesto klasičnih simptoma može javiti bol u stomaku ili leđima, povećana spastičnost i urinarnu inkontinencija.
Nelečena bolest može brzo dovesti do po život opasne autonomne disrefleksije ili sepse, dok prekomerno lečenje podstiče rezistenciju na antibiotike. Međutim, postoji nekoliko praksi zasnovanih na dokazima za prevenciju bolesti u ovoj populaciji.[10]
Komplikacije specifičnih medicinskih intervencija uključuju sledeće jatrogene poremećaje:
Dugotrajni stalni kateteri - ponavljajuća infekcija mokraćne bešike, kamenje u bešici, uzlazni pijelonefritis i erozija uretre
Intermitentna kateterizacija - infekcije bešike ili povrede uretre
Dugotrajne suprapubične cevi - grčevi mokraćne bešike, formiranje kamenaca u bešici i infekcija bešike
Potencijalni problemi jedinstveni za suprapubične katetere uključuju - infekciju kože, hematom, povredu creva i probleme sa ponovnim umetanjem katetera
Prognoza[uredi | uredi izvor]
Prognoza pacijenata sa inkontinencijom izazvanom neurogenom disfunkcijom bešike je odlična uz savremenu zdravstvenu zaštitu. Primenom poboljšane informacione tehnologije, dobro obučeno medicinsko osoblje, koje koristi napredak u medicinskom znanju, može se pomoći pacijenti koji su inkontinentni da imaju manji morbiditet i mortalitet u odnosu na onaj iz prošlosti. Iako pacijentovo konačno blagostanje zavisi od osnovnog stanja koje je izazvalo urinarnu inkontinenciju, bolest se lako leči i sprečava od strane odgovarajuće obučenog zdravstvenog osoblja.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i „Neurogenic bladder: MedlinePlus Medical Encyclopedia”. medlineplus.gov (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-12-27.
- ^ Griffiths D. Neural control of micturition in humans: a working model. Nat Rev Urol. 2015 Dec. 12 (12):695-705.
- ^ „Neurogenic Bladder: Overview, Neuroanatomy, Physiology and Pathophysiology”. 2022-10-12.
- ^ „General measures U: Neurogenic Bladder; about Neurogenic Bladder dysfunction”. patient.info (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-12-28.
- ^ Cameron AP, Jimbo M, Heidelbaugh JJ; Diagnosis and office-based treatment of urinary incontinence in adults. Part two: treatment. Ther Adv Urol. 2013 Aug5(4):189-200.
- ^ Newman DK. The indwelling urinary catheter: principles for best practice. J Wound Ostomy Continence Nurs. 2007 Nov-Dec. 34(6):655-61; quiz 662-3.
- ^ Buckley B, Grant AM; What is the most effective management of neurogenic bladder dysfunction? BMJ. 2009 Mar 12338:b659.
- ^ [Guideline] Qaseem A, Dallas P, Forciea MA, Starkey M, Denberg TD, Shekelle P, et al. Nonsurgical management of urinary incontinence in women: a clinical practice guideline from the American College of Physicians. Ann Intern Med. 2014 Sep 16. 161 (6):429-40.
- ^ Vásquez N, Knight SL, Susser J, Gall A, Ellaway PH, Craggs MD. Pelvic floor muscle training in spinal cord injury and its impact on neurogenic detrusor over-activity and incontinence. Spinal Cord. 2015 Dec. 53 (12):887-9.
- ^ McKibben MJ, Seed P, Ross SS, Borawski KM. Urinary Tract Infection and Neurogenic Bladder. Urol Clin North Am. 2015 Nov. 42 (4):527-36.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Klasifikacija | |
|---|---|
| Spoljašnji resursi |
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
