Neuroteologija
Neuroteologija je multidisciplinarna oblast bihevioralne i socijalne neuronauke koja se bavi izučavanjem promena na mozgu koje su uslovljene nastanakom ili nastaju zbog određenih spiritualnih ili religijskih iskustava.[1] Njena istraživanja zasnovana su na korišćenju metoda neurološke vizualizacije mozga kao što. EEG, fMRI, pozitronska emisiona tomografija, uz pomoć koji se pokušava utvrdi odnos između aktivnosti mozga i individualnog duhovnog iskustva. Studijama, su posebno obuhvaćene isposnice, budisti i drugi ljudi koji veruju da imaju osećaj sposobnost da direktno komuniciraju sa božanstvom.[1]
Zbog brojnih nesuglasica koje prate svaku naučnu i nenaučnu raspravu na temu duhovnosti i religije, mnogi neuroteologiju kao oblast kognitivne, bihevioralne i socijalne neuronauke religijskih iskustava i spiritualnosti, svrstavaju van koncepta bioloških nauka i približavaju je filozofiji, pa čak i pseudonauci.[2]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Odavno je potvrđeno da u gotovo svakom psihoterapijskom pravcu pored naučne komponente (složen metateorijski logički sistem ideja vezan za tumačenje psihičkog poremećaja i primenu ključne metode) prisutna i magijska, i neka vrsta religiozne komponente, u kojoj terapeut ima donekle ulogu šamana ili vrača, čiji je sadržaj, jungovski rečeno, arhetip religioznosti u smislu vere u metod (bliskiji religioznom aspektu) ili vere ličnost terapeuta (bliži magijskom aspektu psihoterapije). Na osnovu ovih stavova stiče se utisak da neurofiziologija religijskih ili spiritualnih iskustava, može biti od uticaja ne samo na promene u psihičkoj sferi i funkcjama mozga, već i u procesu uspešnog lečenja.[3]
Termin neuroteologija uveli su u upotrebu Aldous Huxley u utopističkom romanu „Ostrvo“ („Island“) objavljenom 1962. godine i Laurence Mc Kinney u knjizi „Neuroteologija, virtuelna religija dvadesetog veka“ objavljenoj 1994. godine.[4] Na osnovu stavova objavljenih u ovim knjigama stiče se utisak o samom konceptu neurofiziologije religijskih ili spiritualnih iskustava koji su najvećim delom proizašli iz proučavanja doživljenih spiritualnih iskustava osoba koje boluju od epilepsije potiljčnog režnja, a koje su prethodno bile ateisti.
Prema primarnoj hipotezi Laurence Mc Kinney-a osnovu večitog pitanja o svrsi našeg postojanja treba tražiti u razvojnoj neurofiziologiji prefrontalnog moždanog režnja, koji formira iluziju vremenske hronologije kao fundamentalnog dela normalne ljudske kognicije nakon treče godine života. Upravo se zbog nemogućnosti odraslog mozga da povrati rana sećanja iz doba intenzivnog razvoja, otvaraju se pitanja poput ovih odakle smo došli na ovu planetu, ili gde sve odlazi, što na podsvesnom nivou kod čoveka razmišljanje o ovim i drugim pojmovima usmerava u oblast religijskih objašnjenja.
Dr Andre Nevberg, u svojoj knjizi „Principi neuroteologije“ prikazao je rezultate istraživanja u kojima je odlučio da skeniranjem glave otkrije šta se menja u izgleda mozga kod jedne redovnice za vreme molitve, Sikha dok bez prekida ponavlja svoj napev ili budista u dubokoj meditaciji. U zaključku knjige Nevberg navodi:[5]
| „ | Naš je cilj bio je da procenimo šta se tačno događa s ljudskim mozgom dok je osoba u stanju duboke duhovne prakse, poput meditacije ili molitve. Zajedno sa svojim kolegama uporedio smo slike moždane aktivnosti za vreme i nakon meditacije i tom prilikom otkrili smo vrlo značajne promene u njihovom mozgu, već i u stanju opuštenosti ili mirovanja, pogotovu u delovima koji nam pomažu da se koncentrišemo. Ovim smo ispitivanjem zaista shvatili što za ljude znači biti duhovan ili religiozan i kako takva praksa utiče na njihov život.[6]' | ” |
Takođe u delima Dalaj Lame i Artura Klarka široko je prihvaćen pojam koji smrti tumači kao mirnu regresija u beskonačnost. Evropski neuroteolog Eugen Dreverman, u svojim publikacijama iz 2006. i 2007. godineg Moderna neurologija i pitanje Boga, radikalno kritikuje tradicionalni koncept Boga i duhovnost reinterpretirajući religiju iz ugla neurologije. Time je izazvao brojne polemike na ovu temu, koji pre svega nastju zbog nepreciznost u shvatanju neuroteologije kao nauke koja odbacuje religiju, što potencira i trenutno oštre i neprestane medijske napise suprotstavljenih stavova.
Istraživanja[uredi | uredi izvor]
Britanski biolog Alister Hardi je 1969. osnovao Centar za istraživanje religioznog iskustva u Oksfordu nakon što se povukao sa mesta profesora zoologije. Citirajući verziju religioznog iskustva Vilijama Džejmsa (1902), on je prvo krenuo u prikupljanje podataka iz prve ruke, na osnovu ispričanih iskustava. Za zasluge u neuroteologiji dobitnik je Nagrade Templton za 1985. godinu.[7]
Njegov naslednik David Hai predložio je u Božjem biologu: Život Aliste Hardija (2011) nove tehnike naučnog ispitivanja.
U osnovi neuroteologije koja se bavi odnosom između mozga i religioznog iskustva, nalazi se težnja i potreba neuronauke pa i teologije da pronađe odgovore na večna pitanja o tome ko smo, koji je smisao života i značenja religioznosti?
Takođe istraživanja u neuroteologiji treba da utvrde vezu između religije i zdravlje. Razumevanjem načina kako funkcioniše mozak tokom određenih verskih obreda (npr meditacije i molitve), možemo započeti da shvatamo kako religija utiče na psihičko i fizičko zdravlja.[8] Na ovo ukazuju neki primeri na modelima moždane aktivnosti tokom meditacije, kada je utvrđeno da možda postoji veoma mnogo dokazivih razloga,[9] zašto ljudi koji često praktikuju meditaciju, imaju niži krvni pritisak, nižu učestolast srčanog ritma,[10] smanjenu anksioznost, i sniženu depresivnošću.[11][12]
U ovoj oblasti neuroteologije dana se koriste dve vrste naučnih eksperimenata:
- proučavanje neurofizioloških osnova medikamentima stimulisanih spiritualnih iskustava,
- proučavanje i praćenje moždane aktivnosti i promena na mozgu tokom ovakvih iskustava neuroimidžing ili slikovnim metodama (npr magnetna rezonantna tomografija, spektralna emisiona tomografija...).[13][14]
Ovim istraživanjima pokušava se dokazati postojanja gubitka percepcije mozga, koja povezuje svest, sa telom i okolinom, i time traži objašnjenje za brojna paranormalna iskustava tokom kliničke smrti, transcendentalnih, ili spiritualnih seansi.
Za razliku od neuronauke, koja u ovim stanjima traži patološku supstrat u osnovi religijskih iskustava, uglavnom stoji normalna neurofiziološka reakcija mozga u ekstremnim situacijama.[15]
Psihofarmakologija[uredi | uredi izvor]
Psihofarmakologija, koju izučavaju neki naučnici, smatra da osnova duhovnog iskustva nastaje u oblastima neurološka fiziologija. U tom smislu navedene su spekulativne tvrdnje da povećanje nivoa N-dimetiltriptamina u pinealnoj žlezdi doprinosi duhovnim iskustvima.[16][17]
Međutim naučne studije koje to potvrđuju tek treba da budu objavljene.
Takođe neki psihofarmakolozi smatraju da stimulacija temporalnog režnja psihoaktivnim supstancama npr. „čarobnim gljivama“ oponaša religiozna iskustva.[18] Ova hipoteza je našla laboratorijsku validaciju primenom psilocibina.[19][20]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Brian Alston, What Is Neurotheology, 2007
- ^ Brefczynski-Lewis, J. A.; Lutz, A.; Schaefer, H. S.; Levinson, D. B.; Davidson, R. J. (2007). „Neural correlates of attentional expertise in longterm meditation practitioners”. Proc Natl Acad Sci USA. 104 (27): 11483—488. Bibcode:2007PNAS..10411483B. PMC 1903340
. PMID 17596341. doi:10.1073/pnas.0606552104 ..
- ^ Lewin B. (1956): Der Einfluss magischer und religiöser Vorstellungen auf die Pathoplastik reaktiver und endogener Störungen in Ägypten, Zeitschrift für Psychotherapie und Medizinische Psychologie, 6, 60-75.
- ^ Laurence O. McKinney, Neurotheology: Virtual Religion in the 21st Century, Amer Inst for Mindfulness, 1994
- ^ Andrew B. Newberg, Principles of Neurotheology, Ashgate Publishing, 2010
- ^ „Neuroteologija: Skeniranjem mozga pri molitvi i meditaciji do odgovora”. Arhivirano iz originala 02. 04. 2015. g. Pristupljeno 30. 03. 2015.
- ^ Hood, Ralph (10. 5. 1998). New York: Guilford Press. str. 248. ISBN 9781890151171. OCLC 39495310. Nepoznati parametar
|oriyear-=ignorisan (pomoć); Nedostaje ili je prazan parametar|title=(pomoć) - ^ Dr. Andrew Newberg, Research Questions, How do meditation and prayer change our brains?
- ^ Newberg, A. B.; Iversen, J. (2003). „The neural basis of the complex mental task of meditation: Neurotransmitter and neurochemical considerations”. Med Hypotheses. 61 (2): 282—291. PMID 12888320. doi:10.1016/S0306-9877(03)00175-0..
- ^ Lutz, A.; Greischar, L. L.; Perlman, D. M.; Davidson, R. J. (2009). „BOLD signal in insula is differentially related to cardiac function during compassion meditation in experts vs. Novices.”. Novices NeuroImage. 47 (3): 1038—1046. PMC 2854658 . PMID 19426817. doi:10.1016/j.neuroimage.2009.04.081..
- ^ Rigucci S, Serafini G, Pompili M, et al. Anatomical and functional correlates in major depressive disorder: The contribution of neuroimaging studies. World J Biol Psychiatry 2010;11(2 pt 2):165–180.
- ^ Bormann JE, Smith TL, Becker S, et al. Efficacy of frequent mantram repetition on stress, quality of life, and spiritual wellbeing in veterans: A pilot study. J Holist Nurs 2005;23: 395–414.
- ^ Newberg, Andrew B.; Wintering, Nancy; Khalsa, Dharma S.; Roggenkamp, Hannah; Waldman, Mark R. (2010). „Meditation Effects on Cognitive Function and Cerebral Blood Flow in Subjects with Memory Loss: A Preliminary Study”. Journal of Alzheimer's Disease. 20 (2): 517—526. PMID 20164557. doi:10.3233/JAD-2010-1391.
- ^ Wager TD, Smith EE (2003) Neuroimaging studies of working memory: a meta-analysis. Cogn Affect Behav Neurosci 3, 255- 74.
- ^ Neurotheologie zwischen Religionskritik undaffirmation: Chancen und Grenzen aus religionswissenschaftlicher Perspektive
- ^ a b Strassman, R (2001). DMT: The Spiritual Molecule. Inner Traditions Bear and Company. ISBN 978-0-89281-927-0.
- ^ a b Hood Jr., Ralph W. and Jacob A. Belzen (2005). "Research Methods in the Psychology of Religion", in Handbook Of The Psychology Of Religion And Spirituality, ed. by Raymond F. Paloutzian and Crystal L. Park. New York: Guilford Press. str. 64. ISBN 978-1-57230-922-7.
- ^ Skatssoon, Judy (12. 07. 2006). „Magic mushrooms hit the God spot”. ABC Science Online. Pristupljeno 13. 07. 2006.
- ^ Griffiths, Rr; Richards, Wa; Johnson, Mw; McCann, Ud; Jesse, R (2008). „Mystical-type experiences occasioned by psilocybin mediate the attribution of personal meaning and spiritual significance 14 months later”. Journal of Psychopharmacology. 22 (6): 621—32. PMC 3050654 . PMID 18593735. doi:10.1177/0269881108094300..
- ^ Griffiths, R R; Richards, W A; McCann, U; Jesse, R (2006). „Psilocybin can occasion mystical-type experiences having substantial and sustained personal meaning and spiritual significance”. Psychopharmacology. 187 (3): 268—83. PMID 16826400. doi:10.1007/s00213-006-0457-5., discussion 284–92
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Hood Jr., Ralph W. and Jacob A. Belzen (2005). "Research Methods in the Psychology of Religion", in Handbook Of The Psychology Of Religion And Spirituality, ed. by Raymond F. Paloutzian and Crystal L. Park. New York: Guilford Press. str. 64. ISBN 978-1-57230-922-7.
- Neher, Andrew (1990). Paranormal and Transcendental Experience: A Psychological Examination (2nd izd.). Courier Corporation. ISBN 978-0-486-26167-6.
- Andrew B. Newberg, The Mystical Mind: Probing the Biology of Religious Experience, (1999), Fortress Press, Minneapolis. ISBN 978-0-8006-3163-5.
- McNamara, Patrick (2009). The Neuroscience of Religious Experience. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88958-2.
- Thomas B. Roberts, "Chemical Input — Religious Output: Entheogens" Chapter 10 in Where God and Science Meet: Vol. 3. The Psychology of Religious Experience edited by Robert McNamara. Westport, CT: Praeger/Greenwood.
- Runehov Anne L.C., "Sacred or Neural? The Potential of Neuroscience to Explain Religious Experience". Göttingen: Vandenhoeck and Ruprecht. 2007. ISBN 978-3-525-56980-1.
- Gerald Wolf, (science-in-fiction novels) Der HirnGott; Dr. Ziethen Verlag 2005, Sich Verlag. 2008. ISBN 978-3-9811692-8-7.. Glaube mir, mich gibt es nicht; Sich Verlag. 2009. ISBN 978-3-9812628-0-3.
