Nindža

Nindža u tematskom parku Edo Wonderland koji se bavi temom Edo perioda

Pod pojmom nindža (忍者, ninja) podrazumeva se osoba koja je obučena drevnim japanskim borilačkim veštinama i unajmljuje se za špijuniranje ili atentate. Naziv nindža potiče od japanskih reči nin (istrajati, kriti, kretati se nevidljivo) i dža (osoba). Poznati su i pod nazivom šinobi.

Etimologija

Nindža je naziv koji se sastoji od dva kandžija 忍者 (uz hiraganu i katakanu jedno od tri forme japanskog pisma). Uobičajeni je bio naziv šinobi-no-mono (忍の者), kojim su se u tradicionalnom Japanu označavale osobe koje su trenirale i primenjivale nindžutsu (忍術, ponekad pogrešno prevedenog kao nindžitsu). Naziv šinobi istorijski seže sve do 8. veka kada je Heguri Uji no Iratsume napisao pesmu Ōtomu no Yakamochiu. Kandži šinobi (忍) mogao bi se prevesti kao „potajno uzeti“, a u širem smislu „kloniti se, izbegavati“, odatle i povezanost sa skrivanjem i nevidljivošću. Kandži mono označava „osobu." Reč nindža postala je popularna nakon Drugog svetskog rata. Budući da se nindžutsu može prevoditi kao „veština skrivanja“ tako bi se izrazi nindža, šinobi-no-mono ili šinobi moglo prevesti kao „onaj koji je vešt u potajnom kretanju“ ili „nevidljivi ljudi“. Drugi sinonimi koji bi se mogli koristiti su: onivaban (お庭番 „onaj koji je u vrtu"), suppa, rappa, mitsumono, kusa (草 trava) i Iga-mono ("čovek iz Ige").

Nindže — tajanstveni ratnici

Zahvaljujući stripovima, crtanima, filmovima, video i kompjuterskim igrama, u savremenom svetu nindže se doživljavaju na sasvim drugačiji način od onoga što su oni bili u stvarnosti. U modernom društvu oni su romatnični špijuni, borci za pravdu, osvetnici potcenjenih, zaštitnici žena i dece. Zapravo oni su bili jedinstvena profesionalna „ogranizacija“ (iako se tada nisu tako doživljavali) plaćenih špijuna, uhoda i ubica za novac u formi posebnog staleža. Nindže su uvek bili u službi nečasnih, tajnih i podzemnih ciljeva japanskih feudalaca i plemića za koje su obavljali najnečasnije zadatke. Njihov život nije vredio ništa - bili su potrošna roba. U redove nindža novačili su se ljudi bez ikakve druge alternative: okoreli zločinci, bivši kriminalci, lopovi, ubice, varalice, ljudi u begu pred zakonom - nešto slično kao danas u Legiju stranaca. Nindže su ljude ispunjavali koliko strahom, toliko i prezirom - bili su najniži stalež japanskog društva.

Mitovi i istine

Srednjovekovni nindže rado su širili mitove o sebi i svojoj veštini. Upravo to ih je štitilo od neupućenih i zaplašenih seljaka srednovekovnog Japana. Pričalo se da poseduju natprirodne moći kao što su letenje, dugotrajno gladovanje, nevidljivost, prolaženje kroz rupice ili čak i kroz krute objekte. U biti to su bili ljudi posebno obučenih u nizu teških veština. Bili su uvežbani da umeju brzo trčati, ali ne samo prema napred već i bočno i unazad. Mogli su se penjati po bilo kojoj površini golim rukama ili uz pomoć kuka ili drugih pomagala, kao i održavati ravnotežu u nemogućim uslovima te se brzo kretati u nemogućim uslovima. Mogli su plivati iznad vode i kretati se pod njom, skrivati se satima u močvari dišući pomoću trske. Nindže su takođe bili stručnjaci u nizu borilačkih veština i umeli su upotrebljavati sve vrste oružja, uključujući mnoga koja su oni sami izmislili i razvili. Nindže su se koristile za najpodlije i najsramnije zadatke koje nisu mogli prihvatiti ni samuraji ni obični vojnici. Otrovati dete u kolevci, silovati i unakaziti kćer neprijateljskog vojskovođe, pobiti celu porodicu dok nema muškaraca, na gostoprimstvo odgovoriti paljenjem doma siromašnih seljaka, ubiti s leđa, na spavanju i slično bile su normalne stvari u radnom danu jednog nindže. Ti savršeni strojevi za ubijanje za određenu svotu novca napravili bi sve bez grižnje savesti, bez moralnih problema, ali i bez prava da odbiju bilo koji zadatak koji mu njegov pretpostavljeni zapovedi. Momci zamotani u crno stvarno nisu bili neki uzor morala - nije im bilo strano biti dvostrukim špijunom, bilo zbog novca ili straha od kazne.

Poreklo nindža

Nindže su verovali da poreklo vuku od Tengua mitološkog gavrana-čoveka koji je imao glavu, trup i krila gavrana, a noge i donji dio trupa čoveka. To nije ni bilo čudno s obzirom da je gavran poistovećivan s „duhom smrti“. Veština nindža zove se nindžutsu, a razvila se upravo od špijuniranja, uhođenja i izviđanja. Sve je počelo kad je jedan starokineski vojni strateg imenom Sun Vu između III. i V. p. n. e. napisao knjigu „Sun Cu“ u kojoj su po prvi put, uhođenje i špijunaža spomenuti kao samostalna veština. Nekoliko vekova kasnije ta je veština preko Okinave, gde su Kinezi i Japanci međusobno trgovali, preneta na japanska ostrva. Još u VI. veku zabeleženo je da je princ-regent Šotoku koristio posebno trenirane špijune i agente - preteče nindži. Potom tu veštinu čuva i razvija poseban stalež - planinski kaluđeri ili jamabuši-ji, odmetnici od civilizacije i državnog poretka. Znanje se tu usavršavalo daljnjih pet vekova i postalo dio obuke specijalnih vojnih jedinica klana Gendži koji je vladao Japanom od VIII. do XII. veka. Prva škola nindžutsua nastala je u okviru Hatori klana, a krajem XII. veka Momoči klan konačno formira prvu organizaciju nindža. Zlatno doba nindži bilo je od 14. do 18. veka, a ti zagrabuljeni borci odigrali su veliku ulogu u oblikovanju tadašnjeg Japana. Kako su se vremena menjala i civilizovala, smanjivala se i važnost nindži, pa su oni sve češće, umesto špijunske službe postajali nečija garda ili zaštitnici pojedinih plemića. Drugi su postajali razbojnici, što je sasvim bilo razumljivo ako se zna da su nindže i regrutirani od bivših kriminalaca i odbeglih osuđenika. U to su vreme u Japanu mnoge organizovane grupe kriminalaca bile u potpunosti sastavljene od bivših nindži.

Organizacija nindža

Na vrhu organizacije nindža bio je jedan čovek, gospodar nindža i zapovednik - jonin. On je bio mešavina generala i menadžera - „nabavljao“ je i birao zadatke, određivao novčane nagrade i slično. Jonini su identitet i mesto stanovanja držali u potpunoj tajnosti i nikad nisu stupali s nindžama u kontakt. Chunini su bili ti koji su umjesto jonina kontaktirali nindže, bili su nešto poput časnika. Oni najčešće nisu znali identitet svog jonina, koji je u potpunosti raspolagao njihovim životom, imovinom i karijerom. Pripadnik najnižeg sloja nindža, potpuno obespravljeni ratnik, zvao se genin. Kako ni jonin ni chunin nisu išli u špijunske niti ubilačke misije upravo su genini ti koji su proneli slavu bratstva.

Žene nindže

U svetu nindža, žene nisu samo odgajale decu, tj. buduće nindže ili iščekivale svoje muževe. Neke od njih i same su bile nindže. Nazivale su se kunoiči, a u ubojitosti nisu zaostajale za svojim muškim kolegama. Bilo ih je mnogo manje, ali postojali su špijunski zadaci i naručena plaćena ubistva gde muškarac ne bi imao nikakvih izgleda - zavođenje je znalo biti efikasnije od šurikena.

Nindža oružja

Nindže su u akciju sa sobom nosile desetak oružja. Neka od njih su:

• Nindžaken ili nindžato (忍者刀) - kratka japanska sablja, razlikuje se od Katane po svojoj ravnoj izvedbi oštrice. Istorijski nikada nije dokazano postojanje nindžakena već se smatra kako su nindže koristile Katanu kao i Samuraji, te da sablju uopšte nisu nosili na leđima nego za pojasom.

• Katana (刀) - duga japanska sablja koja je uobičajeno samurajsko oružje (zajedno sa Vakizašijem). U današnjem Japanu, katana je i opšti izraz za sve sablje.

• Vakizaši (脇差) - kratka japanska sablja, slična Katani, no izrazito kraće oštrice.

• Šinobi Tanto (忍び 短刀) - nož s drvenim koricama koje se mogu koristiti za odbranu od drugih hladnih oružja.

• Šinobi Zue (仕込 み杖) - ili „štap nindža“ kojih je bilo različitih dužina, a u sebi su mogli skrivati bodeže, uska koplja ili strele za luk.

• Tesen (鉄扇) - metalna poluga.

• Šuko - ili „tigrovi zubi“ su šiljci koji su se pričvršćivali na rukavicu, a omogućavali su kretanje po plafonima ili zidovima, kao i penjanje na drveće ili vertikalne površine. Takođe primenljivo i kao oružje za borbu izbliza.

• Ašiko - šiljci koji su se vezali na stopala za kretanje po svakoj vrsti terena. Ostavljali su neobične tragove, nalik životinjskima ali koji su očigledno pripadali dvonogom biću zbog čega su ih neuki seljaci smatrali tragovima „demona“.

• Kusarigama (鎖鎌) - lanac s raznim dodacima kao što su metalne kugle, kocke ili oštrice.

• Kusarifundo - metalni lanac s tegovima na oba kraja za vitlanje, udaranje, davljenje, probijanje ili blokiranje.

• Hankju - mali luk sa strelama.

• Fukija (吹き矢) - puhaljka za male strelice otrovnog vrha.

• Toami - mreža slična ribarskoj, koristi se za odbranu od više napadača istovremeno.

• Šuriken (手裏剣) - mali metalni krugovi ili zvezdice oštrih rubova namenjeni bacanju na protivnika.

• Kama (鎌 ili かま) - oružje nalik srpu s kratkom drškom.

• Mecubuši (目潰し) - raznovrsna pomagala (dimne, peščane ili svetlosne bombe) koje se koriste za privremeno ili trajno oslepljivanje protivnika, najčešće pri begu od njega.

• 
  Ašiko
• 
  Šinobi Zue (仕込 み杖)
• 
  Nindža oružje
• 
  Makibiši
• 
  Kaginava
• 
  Šuriken (手裏剣)
• 
  Kusarigama (鎖鎌)
• 
  Kusarifundo ili manriki
• 
  Šuriken (手裏剣)
• 
  Bo-šurikeni
• 
  Kusari katabira
• 
  Čigiriki
• 
  Ašiko

Nindže — porodični ljudi?

Tajnovitost je za nindžu bila od vitalne važnosti - preživeti još jedan zadatak, još jedan dan, još jednu opasnost. Kandidati za nindže, a i njihovi učitelji, u strogoj su tajnosti držali ne samo elemente veštine i tok obuke, već i lokacije naseobine te brojno stanje nindža i njihovih porodica. Možda zvuči čudno to da su nindže imali porodice, ali tako je bilo i to iz praktičnih razloga. Porodice nindža formirale su se da bi obuka nindža, počevši još u dečjoj dobi, bila što efikasnija. Zajednice žena i dece bile su smeštene u posebnim selima, udaljenim planinskim vrletima i nepristupačnim područjima. U doba punog procvata ove profesije takva naselja znala su imati i preko pedeset porodica nindža. Deca nindža mogla su izabrati samo jedan poziv - nindže. Ona su ubrzo po stupanju u redove nindža bila ubijena na jednom od mnogih rizičnih ili nemogućih zadataka. Naselja nije bilo dopušteno napuštati nikad osim za vreme zadataka, a takođe je bilo zabranjeno i kontaktirati s bilo kim ko nije bio nindža. S druge strane, nije baš da ih je neko posećivao. Naselja nindža bila su smatrana gotovo tužnim mestima. Tamo niko nikada nije išao, osim ako nije želeo da ga društvo potpuno odbaci. Nindže nisu živeli dugo, poginuli bi na zadacima (koji su ponekad bili i totalno neostvarivi), a u slučaju da su pokušali ostaviti bratstvo čekala ih je smrtna kazna. Završiti tragično u životu nindža bilo je neizbežno.

Nindže danas

Danas više nema nindža ili tačnije oni više ne postoje u formi posebnog staleža plaćenika i ubica. Nindžucu se međutim zadržao i kao borilačka veština nastavio se razvijati. U današnje vreme, daleko posle velikih bitki i potreba za Nindža ratnicima, zasigurno postoji i mišljenje o upitnoj potrebi za takvim veštinama. Veština nindžucu-a je mnogo više od primanja i davanja udaraca ili rukovanja oružjima. Mogla bi se prihvatiti kao sredstvo upoznavanja sebe i da dovedete svoje kvalitete i potencijale do neslućenih granica.

Литература

• Adams, Andrew (1970), Ninja: The Invisible Assassins, Black Belt Communications, ISBN 978-0-89750-030-2 
• Buckley, Sandra (2002), Encyclopedia of contemporary Japanese culture, Taylor & Francis, ISBN 978-0-415-14344-8 
• Bunch, Bryan H.; Hellemans, Alexander (2004), The history of science and technology: a browser's guide to the great discoveries, inventions, and the people who made them, from the dawn of time to today, Houghton Mifflin Harcourt, ISBN 978-0-618-22123-3 
• Chamberlain, Basil Hall (2005), The Kojiki: records of ancient matters, Tuttle Publishing, ISBN 978-0-8048-3675-3 
• Crowdy, Terry (2006), The enemy within: a history of espionage, Osprey Publishing, ISBN 978-1-84176-933-2 
• Deal, William E. (2007), Handbook to Life in Medieval and Early Modern Japan, Oxford University Press, ISBN 978-0-195331264 
• Draeger, Donn F.; Smith, Robert W. (1981), Comprehensive Asian fighting arts, Kodansha, ISBN 978-0-87011-436-6 
• Fiévé, Nicolas; Waley, Paul (2003), Japanese capitals in historical perspective: place, power and memory in Kyoto, Edo and Tokyo, Routledge, ISBN 978-0-7007-1409-4 
• Friday, Karl F. (2007), The first samurai: the life and legend of the warrior rebel, Taira Masakado, Wiley, ISBN 978-0-471-76082-5 
• Howell, Anthony (1999), The analysis of performance art: a guide to its theory and practice, Routledge, ISBN 978-90-5755-085-0 
• Green, Thomas A. (2001), Martial arts of the world: an encyclopedia, Volume 2: Ninjutsu, ABC-CLIO, ISBN 978-1-57607-150-2 
• Kawaguchi, Sunao (2008), Super Ninja Retsuden, PHP Research Institute, ISBN 978-4-569-67073-7 
• Kawakami, Jin'ichi (2016), Ninja no okite, Kadokawa, ISBN 978-4-04-082106-1 
• McCullough, Helen Craig (2004), The Taiheiki: A Chronicle of Medieval Japan, Tuttle Publishing, ISBN 978-0-8048-3538-1 
• Mol, Serge (2003), Classical weaponry of Japan: special weapons and tactics of the martial arts, Kodansha, ISBN 978-4-7700-2941-6 
• Morton, William Scott; Olenik, J. Kenneth (2004), Japan: its history and culture, fourth edition, McGraw-Hill Professional, ISBN 978-0-07-141280-3 
• Nihon Hakugaku Kurabu (2006), Unsolved Mysteries of Japanese History, PHP Research Institute, ISBN 978-4-569-65652-6 
• Nihon Hakugaku Kurabu (2004), Zuketsu Rekishi no Igai na Ketsumatsu, PHP Research Institute, ISBN 978-4-569-64061-7 
• Perkins, Dorothy (1991), Encyclopedia of Japan: Japanese History and Culture, from Abacus to Zori, Facts on File, ISBN 978-0-8160-1934-2 
• Ratti, Oscar; Westbrook, Adele (1991), Secrets of the samurai: a survey of the martial arts of feudal Japan, Tuttle Publishing, ISBN 978-0-8048-1684-7 
• Reed, Edward James (1880), Japan: its history, traditions, and religions: With the narrative of a visit in 1879, Volume 2, John Murray, OCLC 1309476 
• Satake, Akihiro; Yasumada, Hideo; Kudō, Rikio; Ōtani, Masao; Yamazaki, Yoshiyuki (2003), Shin Nihon Koten Bungaku Taikei: Man'yōshū Volume 4, Iwanami Shoten, ISBN 4-00-240004-2 
• Takagi, Ichinosuke; Gomi, Tomohide; Ōno, Susumu (1962), Nihon Koten Bungaku Taikei: Man'yōshū Volume 4, Iwanami Shoten, ISBN 4-00-060007-9 
• Tatsuya, Tsuji (1991), The Cambridge history of Japan Volume 4: Early Modern Japan: Chapter 9, translated by Harold Bolitho, edited by John Whitney Hall, New York: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-22355-3 
• Teeuwen, Mark; Rambelli, Fabio (2002), Buddhas and kami in Japan: honji suijaku as a combinatory paradigm, RoutledgeCurzon, ISBN 978-0-415-29747-9 
• Turnbull, Stephen (2003), Ninja AD 1460–1650, Osprey Publishing, ISBN 978-1-84176-525-9 
• Turnbull, Stephen (2007), Warriors of Medieval Japan, Osprey Publishing, ISBN 978-1-84603-220-2 
• Waterhouse, David (1996), Religion in Japan: arrows to heaven and earth, article 1: Notes on the kuji, edited by Peter F. Kornicki and James McMullen, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-55028-4 
• Frederic, Louis (2002), Japan Encyclopedia, Belknap Harvard, ISBN 0-674-01753-6 
• Fujibayashi, Masatake; Nakajima, Atsumi. (1996). Shōninki: Ninjutsu densho. Tokyo: Shinjinbutsu Ōraisha. OCLC 222455224.
• Fujita, Seiko. (2004). Saigo no Ninja Dorondoron. Tokyo: Shinpūsha. ISBN 978-4-7974-9488-4.
• Fukai, Masaumi. (1992). Edojō oniwaban : Tokugawa Shōgun no mimi to me. Tokyo: Chūō Kōronsha. ISBN 978-4-12-101073-5.
• Hokinoichi, Hanawa. (1923–1933). Buke Myōmokushō. Tokyo: Yoshikawa Kōbunkan. OCLC 42921561.
• Ishikawa, Masatomo. (1982). Shinobi no sato no kiroku. Tokyo: Suiyōsha. ISBN 978-4-88066-110-0.
• Mol, Serge (2016). Takeda Shinobi Hiden: Unveiling Takeda Shingen's Secret Ninja Legacy. Eibusha. str. 1—192. ISBN 978-90-813361-3-0. 
• Mol, Serge (2008). Invisible armor: An Introduction to the Esoteric Dimension of Japan’s Classical Warrior Arts. Eibusha. str. 1—160. ISBN 978-90-8133610-9. 
• Nawa, Yumio. (1972). Hisshō no heihō ninjutsu no kenkyū: gendai o ikinuku michi. Tokyo: Nichibō Shuppansha. OCLC 122985441.
• Nawa. Yumio. (1967). Shinobi no buki. Tokyo: Jinbutsu Ōraisha. OCLC 22358689.
• Okuse, Heishichirō. (1967). Ninjutsu: sono rekishi to ninja. Tokyo: Jinbutsu Ōraisha. OCLC 22727254.
• Okuse, Heishichirō. (1964). Ninpō: sono hiden to jitsurei. Tokyo: Jinbutsu Ōraisha. OCLC 51008989.
• Turnbull, Stephen (2017). Ninja: Unmasking the Myth. Barnsley, S. Yorkshire, UK: Frontline Books. ISBN 9781473850422. 
• Watatani, Kiyoshi. (1972). Bugei ryūha hyakusen. Tokyo: Akita Shoten. OCLC 66598671.
• Yamaguchi, Masayuki. (1968). Ninja no seikatsu. Tokyo: Yūzankaku. OCLC 20045825.