Pređi na sadržaj

Ноћ у опери (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Noć u operi
Jugoslovenski filmski poster
Izvorni naslovA Night at the Opera
Žanrkomedija
RežijaSem Vud
ScenarioDžordž S. Kaufman
Mori Riskind
Al Bosberg[1]
ProducentIrving Talberg
Glavne ulogeGraučo Marks
Čiko Marks
Harpo Marks
MuzikaHerbert Stothart
Direktor
fotografije		Merit B. Gerstad
MontažaVilijam Levanvej
Producentska
kuća		Metro-Goldwyn-Mayer
DistributerLoew's, Inc.
Godina1935.
Trajanje93 minuta
Zemlja SAD
Jezikengleski
Budžet1.057.000 dolara[2]
Zarada1.815.000 dolara[2]
IMDb veza

Noć u operi (engl. A Night at the Opera), ili Vragolije u operi, američki je humoristički film iz 1935. godine, u kome glavne uloge tumače braća Marks (Graučo, Čiko i Harpo), dok su u sporednim ulogama Kiti Karlajl, Alan Džouns, Margaret Dumont, Zig Ruman i Volter Vulf King.[3] Ovo je bio prvi od pet filmova koje su braća Marks snimila po ugovoru za Metro-Goldwyn-Mayer nakon njihovog odlaska iz Paramount Pictures-a, i prvi nakon što je četvrti brat, Zepo, napustio glumu. Film su napisali Džordž S. Kaufman i Mori Riskind na osnovu priče Džejmsa Kevina Makginisa, uz dodatne dijaloge nepotpisanog Al Bosberga. Film je režirao Sem Vud.

Film je bio jedan od najvećih hitova studija na bioskopskim blagajnama1935. godine, a Kongresna biblioteka ga je 1993. izabrala za čuvanje u Nacionalnom registru filmova zbog „kulturnog, istorijskog ili estetskog značaja”.[4] Takođe je uključen na 85. mesto ažurirane liste 100 godina AFI-ja... 100 filmova 2007. godine, dok je prethodno zauzeo 12. mesto na listi 100 godina AFI-ja... 100 komedija.

Radnja[uredi | uredi izvor]

U restoranu u Milanu, gospođu Klejpul, bogatu udovicu, na večeru je pozvao Otis B. Driftvud, njen poslovni menadžer. Nakon što ga otkrije kako večera sa drugom ženom i sedi direktno iza nje, Driftvud joj se pridružuje i ubrzo je upoznaje sa Hermanom Gotlibom, direktorom Njujorške operske kompanije, koji takođe večera u istom restoranu. Driftvud je dogovorio da gospođa Klejpul uloži 200.000 dolara u opersku kompaniju, dozvoljavajući Gotlibu da angažuje Rodolfa Lasparija, „najvećeg tenora još od Karuza”.

Iza operske scene, horista Rikardo Baroni angažuje svog najboljeg prijatelja Fjorela da mu bude menadžer. Rikardo je zaljubljen u sopranistkinju, Rozu Kastaldi, kojoj se takođe udvara Laspari. Driftvud dolazi iza scene i zatiče Lasparija kako napada Tomasa, njegovog kostimografa; Tomaso onesvesti Lasparija udarajući ga maljem po glavi. Pojavljuje se Fjorelo i predstavlja se Driftvudu kao menadžer „najvećeg tenora na svetu”. Driftvud, koji veruje da Fjorelo misli na Lasparija (koji još uvek leži bez svesti pred njihovim nogama), nesvesno potpisuje ugovor sa Rikardom.

Scena u brodskoj kabini

Uskoro, Driftvud, gospođa Klejpul, Roza, Laspari i Gotlib polaze iz Italije u Njujork na prekookeanskom brodu. Nakon što su se oprostili od Roze na pristaništu, Rikardo, Fjorelo i Tomaso se sakrivaju u Driftvudovom prtljagu. Kada ih otkrije, Driftvud pokušava da ih natera da odu, jer očekuje sastanak sa gospođom Klejpul. Fjorelo odbija da ode dok nešto ne pojedu, i na kraju se Driftvudova veoma mala kabina prepuni gomilom ljudi.

Kasnije, Laspari primećuje tri slepa putnika među italijanskim imigrantima na brodu, i oni bivaju uhvaćeni i bačeni u brodski pritvor. Oni beže uz Driftvudovu pomoć i uspevaju da se ušunjaju u zemlju preuzimajući identitet trojice poznatih bradatih avijatičara, koji takođe putuju na brodu. Tokom dobrodošlice heroja u Njujorku, slepi putnici su razotkriveni kao prevaranti i beže, skrivajući se u Driftvudovoj hotelskoj sobi dok ih proganja policijski narednik Henderson.

U međuvremenu, Roza i Rikardo se ponovo nalaze nakon što se on popne na prozor njene hotelske sobe. Pojavljuje se Laspari i nakon obračuna sa Rikardom, Gotlib otpušta i Rozu i Driftvuda iz operske kompanije. Momci odlučuju da se osvete tako što će raznim ludorijama sabotirati izvođenje Trubadura prve večeri, a na vrhuncu otimaju Lasparija sa bine, što primorava Gotliba da pozove Rikarda da ga zameni; Rikardo prihvata posao pod uslovom da Roza zameni i glavnu žensku ulogu. Gospođa Klejpul i publika vidno preferiraju Rikarda nad Lasparijem, a Lasparija izviždaju i gađaju jabukom nakon što se vrati na binu. Film se završava sa Driftvudom i Fjorelom koji pregovaraju o drugom ugovoru dok Roza i Rikardo pevaju na bis.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Graučo Marks Otis B. Driftvud
Harpo Marks Tomaso
Čiko Marks Fjorelo
Kiti Karlajl Roza Kastaldi
Alan Džouns Rikardo Baroni
Margaret Dumont gospođa Klejpul
Zig Ruman Herman Gotlib
Volter Vulf King Rodolfo Laspari
Robert Emet O’Konor narednik Henderson
Edvard Kin kapetan
Pernel Prat gradonačelnik

Produkcija[uredi | uredi izvor]

U intervjuu sa Ričardom J. Anobilom u Albumu braće Marks, Graučo je rekao da je bio toliko užasnut ranim nacrtom scenarija — koje su očigledno napisali Bert Kalmar i Hari Rubi — da je povikao: „Zašto se [_] sa drugorazrednim talentima, pozovite Kaufmana i Riskinda [da napišu scenario]!”[5]

Na predlog producenta Irvinga Talberga, film je označio promenu pravca u karijeri braće Marks. U svojim Paramount filmovima, likovi braće su bili mnogo anarhičniji: napadali su skoro svakoga ko je imao toliko nesreće da im se nađe na putu bez obzira da li su to zaslužili ili ne, iako komično. Talberg je, međutim, smatrao da ovo čini braću nesimpatičnim, posebno za žensku publiku. Tako su u filmovima MGM-a braća pretvorena u pozitivnije likove, koji čuvaju većinu svojih komičnih napada za negativce.

Iako se nekim fanovima braće Marks nisu dopale ove promene, film je postao solidan hit. Pomoglo je to što je film sadržao nešto od onoga što su obožavaoci smatrali među najsmešnijim i najupečatljivijim šalama braće. Ove šale su pažljivo osmišljene u seriji nastupa na sceni uživo, kad su braća krenula na put i izvodila novi materijal širom zemlje pre početka snimanja.

Međutim, prema rečima Oskara Levanta, prva pretpremijera završenog filma u Long Biču bila je „katastrofalna”, a kod druge se „retko ko smejao”. Talberg i Džordž S. Kaufman proveli su dane u prostoriji za montažu, prilagođavajući tajming tako da odgovara ritmu scenskog nastupa. Oko devet minuta je isečeno iz filma, a rezultat je bio pogodak.[6]

Veran svom naslovu, film uključuje adaptacije nekih stvarnih operskih scena iz Pajaca i Trubadura, uključujući Miserere duet koji pevaju Kiti Karlajl i Alan Džouns. Operska postavka je takođe omogućila MGM-u da doda velike produkcijske numere (što je bila jedna od karakteristika ovog studija), kao što su pesma „Alone”, uz odlazak parobroda, i pesma „Cosi Cosa” sa italijanskim bifeom i plesom.

Karlajlova i Džouns su bili obučeni za opersko pevanje i njihovi glasovi su korišćeni u filmu. Volter Vulf King je bio obučeni bariton, ali je u filmu glumio tenora. Njegovo pevanje je sinhronizovao tenor Metropoliten opere, Tendi Makenzi.

Izdanje[uredi | uredi izvor]

Promotivni poster

Naknadno reizdanje[uredi | uredi izvor]

Film je prvobitno trebalo da počne tako što bi svaki od braće Marks naizmenično rikao umesto Lava Lea (čuvene maskote MGM-a); Harpo je trebalo da zatrubi. Ovaj jedinstveni uvod je napravljen, ali nije korišćen u objavljenom filmu jer je šef studija Luis B. Majer smatrao da će ova parodija pokvariti reputaciju kompanije. Međutim, ovaj uvod se pojavio godinama kasnije u trejleru za ponovno objavljivanje filma.[7][8]

Prema MGM-ovom kontinuitetu prekidanja dijaloga i audio komentaru Leonarda Maltina na DVD izdanju, film je prvobitno počinjao (nakon uvodne špice) slikom „čamca u kanalu”. Potom bi se pojavio tekst koji je glasio „ITALIJA – GDE CEO DAN PEVAJU, A NOĆU IDU U OPERU”, a pratila ga je muzička numera koja je sadržala delove Pajaca u izvođenju „svakodnevnih” Italijana: čistač je pevao deo prologa dok je pozdravljao čoveka koji je potom delio karte za operu grupi dece koja je izašla iz prodavnice; deca odgovaraju sa „la-la-la-la-la, verso un paese strano”; „kapetan” silazi niz stepenice, pozdravlja stražara, a zatim počinje sa „Vesti la giubba”; potom se scena prebacuje u predvorje hotela, gde „čovek sa prtljagom” kotrlja kovčeg i pevuši o „božanskom nektaru”; konobar se pridružuje u pesmi sa prtljagom, ulazi u trpezariju i peva dok služi čoveka koji takođe otpeva nekoliko nota; konobar zatim prelazi trpezariju da bi razgovarao sa gospođom Klejpul (Margaret Dumont), označavajući početak filma u postojećim kopijama.

U svom komentaru, Maltin ponavlja tvrdnju koju je prvobitno izneo Glen Mičel u Enciklopediji braće Marks[9] da je ova scena isečena tokom Drugog svetskog rata kako bi se uklonile reference na Italiju. Međutim, prema zapisima Američke filmske asocijacije,[10] film je prepravio studio 1938,[11] godinu dana pre početka rata, zbog pritužbi italijanske vlade da je „ismejavao Italijane”.[12] Izmene su napravljene na glavnom negativu filma i nisu sačuvani otisci originalne verzije.[9] Ovaj značajan rez, sa još nekoliko malih napravljenih otprilike u isto vreme, razlog je zašto je navedeno vreme trajanja filma (95 minuta) bilo tri minuta duže od postojećih verzija.[7]

Česte glasine o Noći u operi uključuju prisustvo oca braće Marks, Sema Marksa (poznatog i kao „Frenči”), na brodu i na doku, kako im maše. I Graučo i Harpo su to naveli kao činjenicu u svojim memoarima,[13][14] a filmski kritičar Leonard Maltin to ponavlja u DVD komentaru. Međutim, ovo se nije moglo dogoditi, jer je Sem Marks umro 1933. godine, tokom preprodukcije Pačje supe, dve godine pre nego što je objavljena Noć u operi.[8] Glasine su se pojavile zato što je Frenči imao sličnu kameo ulogu u ranijem filmu braće Marks, Majmunska posla. Međutim, postoji referenca na majku braće Marks, Mini Marks, tokom scene u kabini, u kojoj žena pita: „Da li je moja tetka Mini ovde?”[7]

Deo koncepta prikazivanja braće Marks kao slepih putnika na brodu je recikliran iz Majmunskih posla. Dok se likovi Grauča i Margaret Dumont ukrcavaju na prekookeanski brod, Dumontova pita Grauča: „Jesi li siguran da imaš sve, Otise?”; Graučo odgovara: „Još nikada nisam imao nikakve pritužbe.” U dva različita intervjua sa Dikom Kejvetom u njegovoj emisiji, Graučo je tvrdio da je ta razmena dijaloga bila zabranjena u većini država kada je film objavljen jer je bila previše sugestivna, iako je broj država varirao u zavisnosti od verzije priče.

Skriveni materijal[uredi | uredi izvor]

U sceni u kojoj se trojica slepih putnika prerušavaju u „tri najveća avijatičara na svetu”, čini se kao da Driftvud priča nešto besmisleno sa dostojanstvenicima. On zapravo priča engleski; ako se snimak pusti unazad, čuje se šta govori („Ovaj čovek vas optužuje da ste varalice” itd.). Njegov glas je snimljen normalno, zatim je pušten unazad i sinhronizovan preko scene u postprodukciji.[15]

Muzičke numere[uredi | uredi izvor]

  • „Alone” (Nasio Herb Braun i Artur Frid)
  • „Santa Lucia]]”
  • „Garibaldi Hymn”
  • „All I Do Is Dream of You”
  • „Cosi-Cosa” (Bronislav Kaper i Valter Jurman)
  • „Take Me Out to the Ballgame”
  • „Stridono lassù” (iz Pajaca)
  • Uvod u Trubadura
  • „Anvil Chorus” (iz Trubadura)
  • „Stride la vampa” (iz Trubadura)
  • „Di quella pira” (iz Trubadura)
  • „Miserere” (iz Trubadura)

Promena stila[uredi | uredi izvor]

Noć u operi započela je novu eru stila komedije braće Marks. Dok su se njihove prethodne komedije za Paramount Pictures sastojale od stalne salve šala unutar labavo zacrtane priče, Noć u operi je bila sračunata komedija. Producent Irving Talberg insistirao je na snažnoj strukturi priče, koja će učiniti braću simpatičnijim likovima, preplićući njihovu komediju sa romantičnim zapletima i nekomičnim spektakularnim muzičkim numerama. Mete njihovih nestašluka uglavnom su bile ograničene na čiste negativce. Talbergova logika je bila da bi braća mogla da dobiju „dvostruko veću zaradu uz polovinu smeha”, verujući da će njihovi filmovi privući širu publiku.[16] Sam Graučo se složio sa Talbergovim obrazloženjem. U svojoj autobiografiji, Graučo i ja, napisao je o 13 filmova braće Marks: „Dva su bila daleko iznad proseka. Neki drugi su bili prilično dobri. Neki su bili žalosni. Najbolja dva je napravio Talberg” – ovo se odnosi ne samo na Noć u operi, već i na Dan na trkalištu.[17]

Druga ideja na koju je Talberg pristao bila je da pre nego što počne snimanje nadolazećeg filma, braća Marks isprobaju nov materijal na sceni vodvilja, radeći na komičnom tajmingu i testiranju koje šale i gegovi izazivaju smeh, a koji ne. Šale su bile podmetnute u skladu sa tim, tako da je smeh mogao biti tačno tempiran.[16] Ono što je trebalo da postane čuvena scena u „kabini” je skoro eliminisano jer nije izazivalo smeh. Jedne večeri braća Marks su bacila scenario i improvizovali celu scenu. Kao rezultat toga, slaba scena je pretvorena u jedan od njihovih najčuvenijih klasika.

U Noći u operi, svaki od likova braće je bio prefinjen: Graučo je bio nešto manje besmislen i manje problematičan; Čiko je postao u manjoj meri prevarant i stekao nešto inteligencije; Harpo je postao manje nestašan i više saosećajan. Film uranja pravo u zaplet i komediju, pri čemu svaka scena ima jasan početak, sredinu i kraj. Kraj se sastojao od velikog finala na tradicionalni MGM muzički način, nešto što je nedostajalo filmovima braće snimljenim za Paramount.[16]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Zarada[uredi | uredi izvor]

Film je ukupno zaradio 1.815.000 dolara: 1.164.000 dolara u SAD i Kanadi i 651.000 dolara u ostatku sveta. Ostvario je profit od 90.000 dolara.[2]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Kritike su u vreme izlaska bile pozitivne. Andre Senvald iz novina The New York Times je napisao: „Ako je Noć u operi malo ispod njihovog najboljeg filma, ona je takođe znatno iznad standarda komedije koji je bio naš deo otkako su napustili platno. Džordž S. Kaufman i Mori Riskind su dali filmu odjekujući slepstik i on se njime rukuju sa manijakalnim oduševljenjem.”[18] „Materijal za komediju je uvek dobar, a ponekad i briljantan”, izvestio je Variety.[19] „Ovo bi trebalo da bude fešta smeha sa svim vrstama publike”, pisao je The Film Daily.[20] „Ovo je dobar film braće Marks, dobar kao i svaki drugi koji su napravili”, napisao je Džon Mošer u časopisu The New Yorker. „Možda nije nov ili iznenađujući, ali je brz i smešan.”[21]

Film na sajtu Rotten Tomatoes ima rejting odobravanja od 97% na osnovu 69 recenzija, sa prosečnom ocenom 8,7/10. Kritički konsenzus sajta glasi: „Lubenice možda nisu u sezoni, ali u Noći u operi, bezobrazni smeh braće Marks nikada nije ništa manje nego burno svež.”[22] Ken Henk naziva film „histeričnim, ali ne i doraslim prethodnim filmovima braće”.[22] Mark Born se slaže: „[Braća Marks] i dalje puštaju vazduh iz punjenih košulja i peku na roštilju nekoliko svetih krava, ali nešto se izgubilo u svom tom MGM-u kada je krajnji antiautoritarni tim sa platna počeo da radi na strani ulice Endija Hardija”.[22]

Rodžer Ibert je priznao da, iako Noć u operi „sadrži neka od njihovih najboljih dela”, on je „premotao unapred preko slatkih interludija koje uključuju Kiti Karlajl i Alana Džounsa”.[23] Danel Grifin je rekao: „Noć u operi je smešna, ali ovo NISU braća Marks, a njihov raniji stil je toliko promašen da film pada u vodu. Glavni problem sa Noći u operi je očigledan nedostatak anarhije koja je zaštitni znak braće Marks. Ono što ih je u njihovim ranijim filmovima razlikovalo od svih ostalih komičara je njihova jetka optužba društva.”[24]

Film je prepoznat od strane Američkog filmskog instituta na sledećim listama:

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ A Night at the Opera na sajtu AFI (jezik: engleski)
  2. ^ a b v The Eddie Mannix Ledger, Los Angeles: Margaret Herrick Library, Center for Motion Picture Study .
  3. ^ Brown, Gene (1995). Movie Time: A Chronology of Hollywood and the Movie Industry from its Beginnings to the PresentNeophodna slobodna registracija. New York: MacMillan. str. 125. ISBN 978-0-02-860429-9. 
  4. ^ List of National Film Registry (1988-2003). Arhivirano oktobar 12, 2007 na sajtu Wayback Machine
  5. ^ Marx, Groucho; Anobile, Richard J. (1973). The Marx Bros. scrapbook – Groucho Marx, Richard J. Anobile – Google Boeken. ISBN 9780517515464. Приступљено 2013-12-25. 
  6. ^ Oscar Levant, The Unimportance of Being Oscar, Pocket Books 1969 (reprint of G.P. Putnam 1968), p. 67. ISBN 0-671-77104-3.
  7. ^ a b v A Night at the Opera trivia at the Internet Movie Database.
  8. ^ a b Louvish, Simon (2000). Monkey Business: The Lives and Legends of the Marx Brothers. New York City: Thomas Dunne Books. ISBN 0-312-25292-7. 
  9. ^ a b Mitchell, Glenn (1996). The Mark Brothers Encyclopedia. London, England: BT. Batsford Ltd. ISBN 9781903111499. 
  10. ^ „A Night at the Opera, 1935”. Margaret Herrick Library Digital Records. MPAA. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  11. ^ „A Night at the Opera, 1935”. Margaret Herrick Library Digital Records. MPAA. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  12. ^ „A Night at the Opera, 1935”. Margaret Herrick Library Digital Records. MPAA. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  13. ^ Groucho and Me by Groucho Marx. ISBN 0-306-80666-5
  14. ^ Marx, Harpo (1985) [1961]. Harpo Speaks!. New York: B. Geis Associates. ISBN 0-87910-036-2. 
  15. ^ „Analysis of A Night at the Opera by Tim Dirks at”. Filmsite.org. Pristupljeno 2013-12-25. 
  16. ^ a b v Stables, Kate (1992). The Marx Bros. Secaucus, New Jersey: Chartwell Books, Inc. ISBN 1-55521-793-1. 
  17. ^ Marx, Groucho (1989). Groucho and me – Groucho Marx – Google Boeken. ISBN 9780671677817. Pristupljeno 2013-12-25. 
  18. ^ Sennwald, Andre (7. 12. 1935). „Three of the Four Marx Brothers in 'A Night at the Opera,' at the Capitol”. The New York Times. Arhivirano iz originala 2016-12-30. g. Pristupljeno 20. 12. 2021. 
  19. ^ Boyum, Joy Gould, ur. (1971). „Joe Bigelow, Variety (December 11, 1935)”. Film as film: critical responses to film art. str. 307. Pristupljeno 12. 4. 2022. 
  20. ^ „Reviews of the New Films”. Film Daily. New York. 17. 10. 1935. str. 4. 
  21. ^ Mosher, John (14. 12. 1935). „The Current Cinema”. The New Yorker. str. 116—117. 
  22. ^ a b v „A Night at the Opera”. Rotten Tomatoes. Arhivirano iz originala 19. 9. 2008. g. Pristupljeno 2020-11-20. 
  23. ^ Ebert, Roger (9. 7. 2000). „Duck Soup”. Chicago Sun-Times. Arhivirano iz originala 2005-03-10. g. Pristupljeno 18. 8. 2021 — preko Rogerebert.com. 
  24. ^ „Danel Griffin's review of A Night at the Opera at "Film as Art"”. Uashome.alaska.edu. 1935-11-15. Arhivirano iz originala 23. 7. 2012. g. Pristupljeno 2013-12-25. 
  25. ^ „AFI's 100 Years...100 Laughs” (PDF). American Film Institute. Pristupljeno 2016-07-17. 
  26. ^ „AFI's 100 Years...100 Movies (10th Anniversary Edition)” (PDF). American Film Institute. Pristupljeno 2016-07-17. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ноћ_у_опери_(филм)&oldid=27760815”