Енрико Карузо

С Википедије, слободне енциклопедије
Енрико Карузо
Enrico Caruso tenor.jpg
Енрико Карузо 1910.
Датум рођења(1873-02-25)25. фебруар 1873.
Место рођењаНапуљ
 Италија
Датум смрти2. август 1921.(1921-08-02) (48 год.)
Место смртиНапуљ
 Италија
Lucia di Lammermoor (1908).

Енрико Карузо (итал. Enrico Caruso;[1][2][3][4] Напуљ, 25. фебруар 1873 — Напуљ, 2. август 1921) је био италијански тенор. Певао је са великим успехом у најважнијим оперским кућама Европе и Америке. Карузо је снимио око 290 објављених плоча од 1902. до 1920. Карузов снимак деонице Vesti la giubba из Леонкавалове опере Пајаци је био први звучни снимак продат у милион копија.[5][6]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рани живот[уреди | уреди извор]

Карузо у једној од својих препознатљивих улога, као Канио у Паљачију, 1908

Енрико Карузо је потицао из сиромашног, али не и бескучничког порекла. Рођен у Напуљу у улици Санти Ђиовани е Паоло бр. 7 25. фебруара 1873. године, крштен је следећег дана у суседној цркви Сан Ђовани е Паоло. Његови родитељи су пореклом из Пиедимонт д'Алифеа (сада се зове Пједимонте Матезе), у провинцији Казерта у Кампанији, у јужној Италији.[7]

Карузо је био треће од седморо деце и једно од само троје које је преживело детињство. Постоји прича да су Карузови родитељи имали 21 дете, од којих је 18 умрло у детињству. Међутим, на основу генеалошког истраживања (између осталог које је спровео пријатељ породице Карузо Гвидо Д'Онофрио), биографи Пјер Ки,[8] Френсис Робинсон,[9] и Енрико Карузо млађи и Ендру Фаркаш,[10] доказано је да је то урбана легенда. Сам Карузо и његов брат Ђовани су можда били извор преувеличаног броја.[10] Карузова удовица Дороти је такође укључила причу у мемоаре које је написала о свом мужу. Она цитира тенора, како говорећи о својој мајци, Ани Карузо (рођена Балдини): „Имала је двадесет једно дете. Двадесет дечака и једну девојчицу – превише. Ја сам дечак број деветнаест.“[11]

Карусов отац, Марчелино, био је механичар и ливничар. У почетку, Марчелино је мислио да његов син треба да усвоји исти занат, и са 11 година дечак је постао шегрт код машинског инжењера који је конструисао јавне чесме. (Кад год би у наредним годинама долазио у Напуљ, Карузо је волео да истиче фонтану коју је помогао да се постави.) Карузо је касније радио заједно са својим оцем у фабрици Меурикофре у Напуљу. На инсистирање своје мајке, једно време је похађао и школу, основно образовање стекао под старатељством локалног свештеника. Научио је да пише лепим писмом и студирао је техничко цртање.[12] Током овог периода певао је у свом црквеном хору, а његов глас је показивао довољно обећања да размишља о могућој музичкој каријери.

Историјски и музички значај[уреди | уреди извор]

Карузова 25-годишња каријера, која се протеже од 1895. до 1920. године, укључивала је 863 наступа у њујоршкој Метрополитен опери (у Мету и на турнеји) пре његове смрти 1921. у 48. години. У великој мери захваљујући његовим изузетно популарним фонографским плочама, Карузо је био једна од најпознатијих забављачких личности свог времена, а његова слава је наставила да траје до данас. Био је један од првих примера глобалне медијске славне личности. Изван записа, Карусово име је постало познато милионима широм света преко новина, књига, часописа и нове медијске технологије 20. века: биоскопа, телефона и телеграфа.[13]

Карузо је имао широке турнеје, како са турнејом Метрополитен опере, тако и самостално, дајући стотине наступа широм Европе, Северне и Јужне Америке. Био је клијент познатог промотера Едварда Бернајза, током његовог мандата као агента за штампу у Сједињеним Државама. Беверли Силс је у интервјуу приметила: „Успела сам то да урадим уз телевизију и радио и медије и све врсте асистенција. Популарност коју је Карузо уживао без икакве технолошке помоћи је запањујућа.“[14]

Карузови биографи Пјер Ки, Бруно Зирато и Стенли Џексон приписују Карузову славу не само његовом гласу и музицирању, већ и оштром пословном смислу и ентузијастичном прихватању комерцијалног снимања звука, тада у повоју. Многи оперски певачи Карузовог времена одбили су фонограф (или грамофон) због ниске верности раних дискова. Други, укључујући Аделину Пати, Франческа Тамања и Нели Мелбу, искористили су нову технологију када су постали свесни финансијских приноса које је Карузо жњао од својих почетних сесија снимања.[15]

Медији[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Caruso, Enrico”. Oxford Dictionaries. Oxford University Press. Приступљено 29. 7. 2019. 
  2. ^ „Caruso”. The American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). Boston: Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 29. 7. 2019. 
  3. ^ „Caruso”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 29. 7. 2019. 
  4. ^ „Caruso”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 29. 7. 2019. 
  5. ^ Chronomedia. . Приступљено September 11, 2007.
  6. ^ „CARUSO, Enrico: Complete Recordings, Vol. 10 (1916-1917)”. Classical Music - Streaming Classical Music. 14. 8. 2003. Архивирано из оригинала на датум 27. 09. 2020. Приступљено 31. 7. 2020. 
  7. ^ Caruso Jr & Farkas 1990, стр. 18.
  8. ^ Key & Zirato 1922.
  9. ^ Robinson, Francis, Caruso: His Life in Pictures, Brahmhall, 1957.
  10. ^ а б Caruso Jr & Farkas 1990, стр. 20.
  11. ^ Caruso 1945, стр. 257.
  12. ^ Key & Zirato 1922, стр. 16.
  13. ^ John Potter, Almost as Good as Presley: Caruso the Pop Idol. Архивирано 22 децембар 2014 на сајту Wayback Machine In Public Domain Review, online magazine, 2012-02-13, retrieved 18 October 2012.
  14. ^ Enrico Caruso: The Voice of the Century (A & E Biography, 1998).
  15. ^ A.J. Millard, America On Record (Cambridge University Press, 2005), pp. 59–60.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Caruso, Dorothy (1945). Enrico Caruso: His Life and Death. discography by Jack Caidin. New York: Simon and Schuster. 
  • Caruso Jr, Enrico; Farkas, Andrew (1990). Enrico Caruso: My Father and My Family. discography by William Moran, chronology by Tom Kaufman. Portland: Amadeus Press. 
  • Jackson, Stanley (1972). Caruso. New York: Stein and Day. 
  • Key, Pierre Van Rensselaer; Zirato, Bruno (1922). Enrico Caruso, a Biography. Boston: Little, Brown and Co. ISBN 9780844300740. 
  • Scott, Michael (1991), The Great Caruso, Random House, ISBN 978-0-517-06766-6 
  • Bolig, John R. (1973). The Recordings of Enrico Caruso. Dover, Delaware: The Eldridge Reeves Johnson Memorial, Delaware State Museum. 
  • Bolig, John R. (2002). Caruso Records : A History and Discography. Denver, Colorado: Mainspring Press. 
  • Chisholm, Hugh, ур. (1922). „Caruso, Enrico”. Encyclopædia Britannica (12 изд.). London & New York: The Encyclopædia Britannica Company. 
  • Caruso, Dorothy, and Goddard, Torrance Wings of Song: The Story of Caruso, (Milton, Balch & Company, New York, 1928).
  • Douglas, Nigel, Legendary Voices (Andre Deutsch, London, 1992).
  • Gargano, Pietro and Cesarini, Gianni, Caruso, Vita e arte di un grande cantante (Longanesi, 1990).
  • Gargano, Pietro, Una vita una leggenda (Editoriale Giorgio Mondadori, 1997).
  • Griffith, Hugh, CD liner notes for The Complete Recordings of Enrico Caruso, volumes 1 & 2, produced by Ward Marston (Naxos Historical, 8.110703, 8.110704, 2000 HNH International Ltd).
  • Il Progresso italo americano, Il banchiere p. 1 at bluehawk.monmouth.edu; che portò Caruso, negli US, sezione B – supplemento illustrato della domenica, New York, 27 luglio 1986.
  • Jean-Pierre Mouchon, "Particularités physiques et phonétiques de la voix enregistrée de Caruso", foreword by Prof.André Appaix (in Le Sud Médical et Chirurgical, 99e année, n°2509, Marseille, France, 31 October 1964, pp. 11812–11829).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso. 1873–1921. Sa vie et sa voix. Étude psycho-physiologique, physique, phonétique et esthétique", foreword by Dr. Édouard-Jean Garde (Académie régionale de chant lyrique, Marseille, France, 1966, 106 p. ill.).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso. His Life and Voice" (Éditions Ophrys, Gap, France, 1974, 77 p. ill.).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso. L'homme et l'artiste, 4 vol.: Première partie. L'homme (Étude psycho-physiologique et historique), pp. 1–653 bis, ill.; deuxième partie. L'artiste (étude physique, phonétique, linguistique et esthétique), pp. 654–975 bis, bibliographie critique, index des représentations données par Enrico Caruso entre 1895 et 1920, index de ses concerts et récitals, pp. 976–1605 (Paris-Sorbonne 1978, published by Atelier national de reproduction des thèses, Université de Lille III, 9, rue Auguste Angellier, 59046 Lille, France in three volumes, and by Didier-Érudition, Paris, in microfiches).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Chronologie de la carrière artistique du ténor Enrico Caruso" (Académie Régionale de Chant Lyrique, Marseilles, France, 1992, 423 p., ill.).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Caruso in Concert" (in "Étude" n. 46, "Hommage à Marguerite-Marie Dubois", January–February–March–April 2010, pp. 12–37, Journal of Association internationale de chant lyrique "Titta Ruffo", Marseilles, France, edited by Jean-Pierre Mouchon).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso. L'homme et l'artiste", two volumes (Terra Beata, Société littéraire et historique), 45, bd. Notre-Dame, 13006, Marseille, France, 2011, 1359 pp., ill.
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso. Deuxième partie. (La voix et l'art, les enregistrements). Étude physique, phonétique, linguistique et esthétique." Volume III (Association internationale de chant lyrique Titta Ruffo, 2012, 433 p. ill. ISBN 2-909366-18-9).
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Le Ténor Enrico Caruso. Volume I (La voix et l'art),Étude physique, phonétique, linguistique et esthétique". Édilivre, Saint-Denis, 2015, 131 pp., ill.)
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Le Ténor Enrico Caruso. Volume II (Les enregistrements), Étude physique, phonétique, linguistique et esthétique". Édilivre, Saint-Denis, 2015, 381 pp., ill.)
  • Mouchon, Jean-Pierre, "Enrico Caruso, interprète de Turiddu et de Canio" (in Avant-Scène Opéra, "Cavalleria rusticana/Pagliacci. Mascagni/Leoncavallo", 147 pp., n° 295, 2016, pp. 15–18).
  • Pleasants, Henry, The Great Singers (Macmillan Publishing, London, 1983).
  • Potter, John, Tenor: History of a Voice (Yale University Press, New Haven & London, 2009).
  • Steane, John, The Grand Tradition: 70 Years of Singing on Disc (Duckworth, London, 1974).
  • Vaccaro, Riccardo, Caruso, foreword by Dr. Ruffo Titta (Edizioni Scientifiche Italiane, Naples, Italy, 1995).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Енрико Карузо на Викимедијиној остави.
Wikisource has the text of a 1922 Encyclopædia Britannica article about Enrico Caruso.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Енрико_Карузо&oldid=25406521”