Obnoviteljstvo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Vedenski - jedan od glavnih ideologa obnoviteljstva

Obnoviteljstvo (zvanični naziv - Ruska pravoslavna crkva; kasnije - Pravoslavna crkva u SSSR-u, takođe Živa crkva, Obnoviteljska crkva) - je raskolnički pokret u Ruskoj pravoslavnoj crkvi 1922-1940-ih godina. Nastala je u maju 1922. godine, kada je, na inicijativu i uz aktivno učešće državnih organa Sovjetske Rusije, grupa pravoslavnog sveštenstva, koja je uzela naziv „Živa Crkva“, pokušala da ukloni predstojatelja Ruske Crkve Patrijarha, Moskve i cele Rusije Tihona, iz crkvene uprave, za koju su formirali „Višu crkvenu upravu (VCU). Hapšenje patrijarha Tihona, prestanak funkcionisanja patrijaršijske crkvene uprave i podrška sovjetskoj vlasti (uključujući njene represivne organe) doveli su do brzog rasta obnoviteljstva. Tokom 1922-1923, više od polovine ruske episkopije i parohija bilo je potčinjeno obnoviteljskim strukturama. Međutim, puštanje patrijarha Tihona iz zatvora u leto 1923. godine izazvalo je masovni povratak sveštenstva i mirjana u patrijaršijsku crkvu. Godine 1923. sve obnoviteljske grupe su zvanično raspuštene, a umesto HCU formiran je Sveti sinod pravoslavne ruske crkve na čelu sa predsedavajućim. Sinodom su uzastopno predsedavali: Evdokim (Meščerski) (1923-1925), Venijamin (Muratovski) (1927-1930), Vitalij (Vvedenski) (1930-1935). Posle prinudnog samoraspuštanja Sinoda u proleće 1935, isključiva kontrola je prešla na Vitalija (Vvedenskog), a oktobra 1941. na Aleksandra Vvedenskog. Početkom tridesetih godina 20. veka, kao deo opšte oštre politike uništavanja verskog života u SSSR-u, vlasti su zapravo prestale da prave razliku između obnovitelja i „tihonovca“. Tokom Velikog terora 1937-1938, masovne represije i zatvaranje crkava doveli su renovacionizam na ivicu propasti [1]. Izbijanjem Velikog otadžbinskog rata (1941) usledilo je izvesno oživljavanje parohijske delatnosti i počeli su pokušaji da se obnove eparhijske strukture obnoviteljstva. Septembra 1943. država je sankcionisala i pomogla rukovodstvu „stare crkvene orijentacije“ na čelu sa mitropolitom Sergijem (Stragorodskim) u održavanju arhijerejskog sabora za izbor patrijarha, nakon čega je država postavila kurs za likvidaciju obnoviteljskih struktura: obnovitelji su počeli masovno da se sele u Moskovsku patrijaršiju. Smrt Aleksandra Vvedenskog 1946. godine smatra se krajem obnoviteljstva, iako je poslednji nepokajani obnoviteljski jerarh Filaret (Jacenko) umro 1951. godine [2].

Obnoviteljstvo se smatra reformskim pokretom koji je nastao u verskoj reformaciji kasnog 19. i početka 20. veka [3], ali savremeni crkveni istoričari to osporavaju. Iako su u početnom periodu ideolozi obnoviteljstva donosili programe crkvenih reformi, ali sa izuzetkom uvođenja venčanog episkopata i ponovne ženidbe sveštenstva, ili uopšte nisu sprovedeni, ili su bili skraćeni [1]. Prema savremenim istraživačima u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, glavni sadržaj pokreta obnove bilo je priznanje „pravde socijalne revolucije koja se dogodila u zemlji“, sporazum sa novom vladom u Sovjetskoj Rusiji, zahtev za uspostavljanje „simfonije” sa njom, želju za nacionalizacijom Crkve, i aktivnu saradnju sa novim vlastima[4][5].

Početak raskola[uredi | uredi izvor]

Pripremajući se za oduzimanje crkvene imovine, boljševičke vođe (pre svega L.D. Trocki) su odlučile da hitno „mobilišu“ sveštenstvo lojalno vlasti, dovedu ga do potpunog raskida sa najvišim crkvenim vlastima i stvore marionetske crkvene uprave u centru i lokalno potpuno pod kontrolom režima. U noći 12. maja 1922. godine, protojerej Aleksandar Vedenski, koji je stigao iz Petrograda, sa dvojicom svojih istomišljenika Vladimirom Krasnickim i Jevgenijem Belkovim, u pratnji službenika GPU, stigao je u Trojicki kompleks na Samotjoku, gde je patrijarh Tihon tada je bio u kućnom pritvoru. Optužujući ga za opasnu i nepromišljenu politiku koja je dovela do konfrontacije između Crkve i države, Vedenski je zahtevao da se Tihon odrekne svojih ovlašćenja prilikom hapšenja. Posle izvesnog razmišljanja, Tihon je potpisao rezoluciju o privremenom prenosu crkvene vlasti od 16. maja na mitropolita Jaroslavskog Agafangela (Preobraženskog).

Dana 14. maja 1922. godine u Izvestijama se pojavio „Apel verujućim sinovima Ruske pravoslavne crkve“ koji je sadržao zahtev za suđenje „izvršiocima crkvenog pustošenja“ i izjavu da se okonča „građanski rat Crkva protiv države.”

Predsednik Saveta za poslove Ruske pravoslavne crkve G. G. Karpov obratio se 15. avgusta 1944. Staljinu, Molotovu i Beriji sa predlogom da se „ubrza proces sloma obnoviteljstva“. Kao rezultat toga, do kraja rata, obnoviteljima su ostale samo dve parohije - crkva Pimena Velikog u Novim Vorotniki (Novi Pimen) u Moskvi, gde je služio Aleksandar Vedenski, nastavljajući da sebe naziva mitropolitom i prvojerarhom, ukrasivši svoju ličnost sa četiri panagije. U njegovoj jurisdikciji je sačuvana i parohija u Uljanovsku, gde je služio Vedenski tokom evakuacije [6].

Smrću Aleksandra Vedenskog, koja je usledila 25. jula 1946. godine, završen je proces konsolidacije Ruske pravoslavne crkve. U to vreme, skoro sve obnoviteljske parohije i sveštenstvo bili su pripojeni Moskovskoj patrijaršiji. Ostalo je nekoliko episkopa koji su odbili da se pokaju ili, iz kanonskih razloga, nisu bili primljeni u Rusku pravoslavnu crkvu, ali više nisu mogli bitnije da utiču na stanje stvari. Poslednji jerarh obnovljenac bio je Filaret (Jacenko), koji je umro 1951. godine i nosio titulu mitropolita Krutičkog u obnoviteljstvu [7].

Odnos sa pomesnim crkvama[uredi | uredi izvor]

Da bi potvrdili ispravnost izabranog kursa u očima čitavog hrišćanskog sveta, obnovioci su pridavali izuzetan značaj odnosima sa drugim pravoslavnim crkvama [1]. Predstavnici Carigradske i Aleksandrijske pravoslavne metohije u Moskvi priznali su kanonski status obnovitelja kao pomesne pravoslavne crkve u Rusiji. Predstavnik carigradskog patrijarha i arhiepiskopa sinajskog, arhimandrit Vasilije (Dimopulo) i predstavnik patrijarha aleksandrijskog, arhimandrit Pavle (Katapodis), skoro od samog početka raskola, primili su raskolnike u službama, uključujući i obnoviteljskog sveštenstva [8], i imao evharistijsku komunikaciju sa obnoviteljskim sinodom. Istovremeno, Carigradska patrijaršija je „za to znala i ni na koji način mu nije zamerila.

Intervencija Carigradske patrijaršije samo je pogoršala ionako izuzetno težak položaj Patrijaršijske crkve u Rusiji i zamalo dovela do potpunog raskida između dve Patrijaršije. Prema rečima sveštenika Aleksandra Mazirina, stav Carigradske patrijaršije u pogledu obnoviteljskog raskola bio je 20-ih i 30-ih godina 20. veka određen ne toliko crkveno-kanonskim principima koliko političkim faktorima: u osnovi, Carigradski patrijarsi su naginjali onima koji su imali bolje odnose sa sovjetskom vlašću [9].

Od četvorice istočnih patrijarha samo antiohijski patrijarh nije stupio u opštenje sa obnoviteljima. Ovo se verovatno može objasniti činjenicom da je u Antiohijskoj crkvi, od početka 20. veka, jerarhija prestala da bude pod kontrolom Grka [10].

Međutim, postepeno, kako se progon Crkve u SSSR-u pojačavao, pitanje odnosa sa istočnim patrijarsima i za Moskovsku patrijaršiju i za obnovioce postajalo je sve manje aktuelno. Nema podataka o bilo kakvim kontaktima ruskih crkvenih krugova sa Istokom u drugoj polovini 1930-ih.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Lavrinov, Valeriĭ; Lavrinov, Valeriй (2016). Obnovlencheskiĭ raskol v portretakh ego dei︠a︡teleĭ. Moskva. ISBN 978-5-9906510-7-4. OCLC 964451353. 
  2. ^ „OBNOVLENČESTVO • Bolьšaя rossiйskaя эnciklopediя - эlektronnaя versiя”. bigenc.ru. Arhivirano iz originala 20. 06. 2022. g. Pristupljeno 02. 03. 2022. 
  3. ^ Яkovleva, Svetlana Ivanovna (2020). „STRUCTURAL APPROACHES TO ASSESSING THE TOURIST IMAGE”. Vestnik Tverskogo gosudarstvennogo universiteta. Seriя: Geografiя i geoэkologiя (3(31)): 79—86. ISSN 2226-7719. doi:10.26456/2226-7719-2020-3-81-88. 
  4. ^ Mazыrin A., svящ. Sovetskoe obnovlenčestvo: cerkovnый fenomen ili instrument gosbezopasnosti? // Gosudarstvo, religiя, cerkovь v Rossii i za rubežom. — 2019. — № 1—2. — S. 226—248.
  5. ^ Iereй Ilья Solovьёv «„Obnovlenčeskiй“ raskol i liturgičeskie reformы» // «Cerkovnый vestnik». — № 12 (385). — iюnь 2008.
  6. ^ Kozerenko, Anastasiя (2011). „Alьfa i omega: idiomы s odinakovoй vnutrenneй formoй v russkom, angliйskomi nemeckom яzыkah”. Oslo Studies in Language. 2 (3). ISSN 1890-9639. doi:10.5617/osla.63. 
  7. ^ Patroeva, Natalia (2020). „Book review: Dictionary of the XXth century Russian poetry language. Volume VII. From rainbow to fig-tree: edited by Shestakova L. L., Kuleva A. S., Gik A. V. Moscow: Izdatel'skii Dom IaSK, 2017. 1064 p. (Studia philologica)”. Cherepovets State University Bulletin. 1 (94): 226—229. ISSN 1994-0637. doi:10.23859/1994-0637-2020-1-94-20. 
  8. ^ „Paškov N.O. Vliяnie obnovlenčeskogo raskola na stanovlenie Ukrainskoй Pravoslavnoй cerkvi v 1917-1932 gg.”. Genesis: istoričeskie issledovaniя. 9 (9): 131—141. 2017. ISSN 2409-868X. doi:10.25136/2409-868x.2017.9.23978. 
  9. ^ „Konstantinopolьskaя Patriarhiя i obnovlenčeskiй raskol”. bogoslov.ru (na jeziku: ruski). 
  10. ^ „Svящennik Aleksandr Mazыrin. Konstantinopolьskaя Patriarhiя i obnovlenčeskiй raskol / Pravoslavie.Ru”. pravoslavie.ru (na jeziku: ruski). 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Обновитељство&oldid=26956763”