Okubo Tošimiči

Tošimiči Okubo
Tošimiči Okubo
Datum rođenja	(1830-09-26)26. septembar 1830.
Mesto rođenja	Kagošima, Japan
Datum smrti	14. maj 1878.(1878-05-14) (47 god.)
Mesto smrti	Tokio, Japan
Supružnik	Ōkubo Masuko
Roditelji	Ōkubo Toshiyo

Okubo Tošimiči (大久保 利通, 26. septembar 1830 – 14. maj 1878) bio je japanski samuraj i političar iz oblasti Sacume. Bio je jedan od ključnih ljudi u modernizovanju Japana kao i jedan od "tri velika plemića" koji su doveli do meidži obnove.

Mladost

Okubo je rođen u Kagošimi u oblasti Sacuma, (današnja prefektura Kagošima) od oca Okubo Džuemona koji je bio niže rangirani vazal daimjoa Šimazu Nariakire. Bio je najstariji od petoro dece i učio je u istoj lokalnoj školi kao i Saigo Takamori, koji je bio tri godine stariji od njega. Godine 1846. nakon što se pozitivno istakao među nadređenima dodeljena mu je pozicija pomoćnika arhivara okruga.

Samuraj iz Sacume

Okubo Tošimiči kao mlad samuraj.

Nešto kasnije, Šimazu Nariakira je primetio Okubovu nadarenost i dodelio mu 1858. godine nadležnost poreskog administratora, ali kada je Nariakira umro, Okubo se pridružio zaverenicima u svrgavanju Tokugava šogunata. Za razliku od većine vođa iz Sacume podržavao je ideju „tobaku“ (倒幕, zbacivanje šogunata), koja je u suprotnosti sa idejom kobu gattai (公武合体, bračno jedinstvo Tokugava i carske dinastije) i hanbaku (osporavanje šogunata) pa sve do sono džoi pokreta.

Nakon sukoba koji je okrug imao sa britanskim mornarima 1863, praćen ubistvom engleskog državljanina Ričardsona (Namamugi incident) i neuspelim pokušajem državnog udara u Kjotu, ubedili su Tošimičija da je pokret „tobaku“ osuđen na propast. Uprkos tome, tri godine kasnije biće jedan od ključnih ljudi u stvaranju Satčo alijanse zajedno sa Saigo Takamorijem i Čošu predstavnikom Kido Takajošijem u cilju svrgavanja Tokugava vladavine.

Meidži obnova

Datuma, 3. januara 1868. snage Sacume i Čošua okupirale su carsku palatu u Kjotu i objavili period meidži obnove a Okubo, Saigo i Kido imali su čelnu ulogu u formiranju prve privremene vlade. Budući da mu je dodeljena pozicija ministra unutrašnjih poslova, Okubo je imao veliku moć u kontrolisanju svih lokalnih vladinih pozicija, uključujući u to i policiju.

Ispražnjenih kasa nova vlada je morala da se osloni na fondove i posede koja je porodica Tokugava imala, preuzimajući ih u celosti. Nakon toga Okubo je zadužio nove guvernere da vode zemlju a ostalo je zabeleženo da su to sve većinom bili mladi ljudi, neki od njih njegovi lični prijatelji, poput Macukate Masajošija dok su drugi bili povratnici sa studija iz Evrope i Amerike. Okubo je iskoristio moć koju je stekao pozicijom u vladi da promoviše izgradnju puteva, mostova i luka, sve ono što je svojevremeno vlada Tokugava odbijala da izgradi.

Kao ministar finansija 1871. godine, Okubo donosi nove reforme po pitanju poreza na zemlju, ali i tz. „Haitorei edikt“ kojim zabranjuje samurajima da nose mačeve u javnosti. Po pitanju spoljašnje politike, radio je na reviziranju prvih nepravednih sporazuma koje je Japan nakon sakoku politike morao da potpiše a ostalo je dokumentovano da je bio jedan od članova koji su bili deo Ivakura misije na svom putu oko sveta u period od 1871. do 1873. godine.

Okubo Tošimiči (desno), kao jeadn od članova Ivakura misije.

Shvatajući da Japan nije ni u kakvoj poziciji da protivreči zapadnim državama u svom obliku kakvom je tada bila, Okubo se vratio u zemlju 13. septembra 1873. na vreme da spreči predloženu invaziju na Koreju (Seikanron). Takođe je učestvovao u Konferenciji iz Osake (1875) u pokušaju da pomiri članove meidži oligarhije ali ne uspeva da se složi sa bivšim kolegom iz oblasti Sacume.

Saigo Takamori se nije slagao sa politikom koju je nova vlada vodila. Bio je uveren da je ideja modernizacije bila pogrešna što je kulminiralo sukobom kasnije poznatom kao Pobuna u Sacumi 1877. godine kada su pobunjenici, sa Saigom na čelu, pokušali da svrgnu vlast. Kao ministar unutrašnjih poslova, Okubo staje na čelo Japanske carske vojske i bori se protiv svog starog prijatelja iz detinjstva.

Nakon što je pobedio u sukobu, Okubo je smatram izdajnikom od strane svojih Sacuma samuraja. Datuma, 14. maja 1878. Okubo je ubijen od strane Šimade Ičira i šest samuraja iz oblasti Kanazave u blizini carske palate, samo nekoliko minuta hoda od Sakuramon kapije gde je Ii Naosuke ubijen 18 godina ranije.

Uticaji

Okubo Tošimiči.

Okubo je bio jedan od najuticajnijih vođa meidži obnove koja se zalagala za moderne strukture vlasti. Posle Bošin rata bio je jedan od najmoćnijih ljudi Japana a kao posvećeni lojalista i nacionalista imao je veliko poštovanje kako od prijatelja koji su ga podržavali tako i od neprijatelja koji su ga osporavali.

Lični život

Okubo Tošimiči je bio sin oca, Okuba Tošija (Džuemona) (1794-1863), i majke Mijanoši Fuku (1803-1864). Tišimičijeva supruga bila je Hajasaki Masako (umrla 1878), sa kojom je imao četiri sina i ćerku. Deca iz ovog braka bila su: Tošikazu (1859-1945), Makino Nobuaki (1861-1949), Tošitake (1865-1943), Išihara Takeguma (1869-1943) i Jošiko. Okubo je takođe imao četvoro vanbračne dece koju je dobio sa ljubavnicom.

Okubov drugi sin, Makino Nobuaki i zet Idžuin Hikokiči postali su kasnije ministri spoljnih poslova. Taro Aso, koji je bio 92. premijer Japana i princeza Tomohito od Mikase su praunučad Okubo Tošimičija.

Godine 1884. Tošikazu je dobio titulu markiza kao deo novog plemstva u čast dostignuća svog oca. Oženio je Šigeno Naoko (1875-1918), ali pošto nisu imali dece titula je preneta na njegovog mlađeg brata Tošitakea (1865-1943). Budući da je imao veliku reputaciju kao diplomac Jejla i Hajdelberd univerziteta, služio je kao guverner prefekture Totori (1900), Oite (1901-1905), Saitame (1905-1907) i Osake (1912–1917). Oženio je Kondo Sakae (1879-1956) i imao troje dece, Tošiakija (1900-1995), Tošimasu (1901-1945) i Mičitadu (1908-?). Tošiaki je postao ugledni profesor japanske istorije i nasledio titulu markiza 1943. godine dok nije ukinuta 1947. Vremenom je postao bibliotekar u jednoj nacionalnoj biblioteci a kasnije je služio i kao profesor istorije u univerzitetu u Nagoji (1953-1959) ali i na univerzitetu Rikju (1959-1965). Dobio je uglednu nagladu Asaši 1993. dve godine pre njegove smrti. Sa suprugom Joneda Jaeko (1910-?) imao je dvoje dece, Jasuši (1934-) i Šigeko (1936-). Jasuši se ženi Macudairom Naoko (1940-) sa kojom dobija ćerku, Akiko (1965).

U popularnoj kulturi

Okubo se prikazuje kao jedan od sporednih likova u mangi/animeu ispirisanom kasnime Edo i početkom Meidži perioda „Rurouni Kenshin“.

U romanu Borisa Akunjina - Dijamanska kočija, glavni lik saznaje za plan ubistva Okuba ali ne uspeva da spreči njegovo izvršavanje.

Literatura

• Hui-Min Lo (1978). The Correspondence of G. E. Morrison 1912-1920. Cambridge University Press Archive. str. 873. ISBN 978-0-521-21561-9. Pristupljeno 8. 01. 2013. 
• Beasley, William G. (1990). The Rise of Modern Japan: Political, Economic and Social Change Since 1850. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-04078-9.  (cloth)
• Iwata, Masakazu (1964). Ōkubo Toshimichi: The Bismarck of Japan. University of California Press. 
• Jansen, Marius B. (2000). The Making of Modern Japan. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 9780674003347. OCLC 44090600. 
• Nish, Ian.. The Iwakura Mission to America and Europe: A New Assessment. Richmond, Surrey: Japan Library. ISBN 978-1-873410-84-4.. 1998. ISBN 978-0-415-47179-4.; OCLC 40410662
• Reischauer, Edwin O. and Haru M. Reischauer. Samurai and Silk: A Japanese and American Heritage. Cambridge: Harvard University Press. 1986. ISBN 978-0-674-78800-8.
• Weston, Mark, "Giants of Japan - The Lives of Japan's Greatest Men and Women," Kodansha, 1999

Spoljašnje veze

• Okubo Tošimičijev grob u Tokiju
• Kratka biografija
• Yomiuri Shimbun: Istraživanje: "Less than 30% of primary school students in Japan know historical significance of Ōkubo" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. maj 2013), 2008.