Opsada Černigova (1239)
| Opsada Černigova (1239) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo mongolskog osvajanja Rusije | |||||||
.png) Mongoli zauzimaju Černigov | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
| Mongolsko carstvo | Černigovska kneževina | ||||||
| Komandanti i vođe | |||||||
|
Berke-kan Mongke-kan | knez Mstislav Černigovski | ||||||
| Jačina | |||||||
| Nekoliko tumena(10.000) nomadske konjice | nekoliko stotina konjanika i više stotina naoružanih građana | ||||||
| Žrtve i gubici | |||||||
| neznatni | teški | ||||||
.jpg)
Opsada Černigova 1239. bila je deo mongolskog osvajanja Rusije.
Uvod[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Prvi pohod Mongola na Rusiju, u zimu 1237-38., pokorio je Rajazanjsku i Vladimirsko-suzdaljsku kneževinu, ali nije uspeo da dosegne Novgorod. Nakon brzog osvajanja severne Rusije, Batu-kan se povukao na jug, kako bi učvrstio svoju vlast nad Kumanima u stepama između Crnog i Kaspijskog mora. Veći deo nomada priznao je mongolsku vlast, dok se deo Kumana pod kanom Kotenom iselio u Ugarsku[1]. Za to vreme, preživeli ruski knezovi su se gložili: vlast u Vladimiru preuzeo je veliki knez Jaroslav Kijevski (mlađi brat poginulog Jurija II i otac Aleksandra Nevskog, kneza Novgoroda), koga je iz Kijeva izbacio knez Mihailo Galički[2].
Opsada[uredi | uredi izvor]
Drugi pohod Mongola, na južnu Rusiju, otpočeo je u jesen 1239. Prva na udaru bila je Černigovska kneževina[1]. Mongolske vojskovođe Berke (Batu-kanov brat) i Mongke brzo su zauzele Kursk, Perejaslav, Putivlj i više manjih gradova. Pod zidinama Černjigova, Mongoli su potukli vojsku kneza Mstislava Černigovskog[3] i 18. oktobra zauzeli grad.
Posledice[uredi | uredi izvor]
Posle poraza Mstislav Černigovski se pokorio Mongolima, dok je Mongke poslao zahteve za predaju knezu Mihailu Kijevskom. Nakon što su Kijevljani odbili pregovore, Mongoli su se povukli u polovecke stepe[3].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Istorija Rusije (P. Miljukov) 3 — Vikizvornik, slobodna biblioteka”. sr.wikisource.org (na jeziku: srpski). Pristupljeno 01. 04. 2018.
- ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, str. 122–123.
- ^ a b „Russkie letopisi. Galicko Volыnskaя letopisь Ipatьevskiй spisok 13 vek”. www.bibliotekar.ru. Pristupljeno 01. 04. 2018.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Perrie, Maureen; Lieven, D. C. B.; Suny, Ronald Grigor (2006). The Cambridge history of Russia. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81227-6. OCLC 77011698.