Papirus

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Deo egipatske Knjige mrtvih, ispisan na papirusu. Eksponat Egipatskog muzeja u Kairu.

Papirus je materijal za pisanje, prenošenje poruka i pohranjivanje znanja. Sličan je današnjem papiru. Papirus su oko 2000. godine pre nove ere pronašli Egipćani. Listovi papirusa su maleni a korenovi snažni.[1] Izrađivao se od samonikle močvarne biljke iz doline Nila - trske latinskog naziva cyperus papyrus.

Istorijat[uredi]

Preradom egipatske biljke cyperus papyrus počinje istorija knjige. U Antici papirus je jedini materijal – nosilac klasične književnosti sačuvane u najstarijim prepisima. Papirus se kao materijal za pisanje upotrebljava već hiljadama godina, a prvi su ga upoznali Grci još u samim počecima svoje kulture. I u srednjem veku on je dugo bio na ceni, ali ga je u XI veku pergament definitivno potisnuo iz upotrebe. Neizvesno je šta etimološki znači reč papyros, ali se smatra da je egipatskog porekla i da je verovatno nastala iz pa-u-iur- „ona reka“, tj. biljka Nila. Herodot ovu biljku i materijal za pisanje naziva biblos. O papirusu kao materijalu na kome se pisalo, napisane su brojne rasprave od strane lingvista, botaničara i drugih naučnika. Međutim, tek veliki pronalasci papirusa poslednja dva stoleća pružaju više podataka o tome. To je sve dovelo do pojave nove nauke – papirologije.

Prerada biljke papirus[uredi]

Papirus nosi botanički naziv cyperus papyrus. To je močvarna biljka koja ima široko razgranato korenje i visoku biljku koja se završava sa gustim svežnjem vlakana. Nije se koristio samo za pravljenje materijala za pisanje već i za mnoge druge stvari. Cvet se upotrebljavao za ukrašavanje prostorija, stabljika za pletenje ograda, sok srčike za jelo, a ugljen od korenja za mastilo za pisanje. Rimski istoričar Plinije ostavio je zapis o tome kako se proizvodi papirus. Srčika se uzimala samo od onog dela stabla koji je pod vodom, a zatim bi one bile cepane u vrpce, koje su potom ravnane. Kada bi se zelena kora stabljike odvojila od srčike, srčika se rezala u duge trake, široke 2 – 3 cm. Središnja vrpca bila je najšira, tako i najkorisnija. Vrpce su, položene na ovlaženu dasku, zatim ređane jedna pored druge, a preko njih su, pod pravim uglom slagane druge vrpce. Prvi sloj se premazivao lepljivim brašnom, zatim bi se sušio, glančao slonovom kosti ili školjkom pa obrezivao i tako bio spreman za pisanje[1].

Papirus kao materijal za pisanje[uredi]

Jedan red srčika zvao se sheda. Kompletan list papirusa zvao se plagula. Dvadeset plagula činilo je skapus, a skapus konačno pripremljen zvao se karta. Nekada se i više skapusa zajedno spajalo pa su mogli biti dugi i oko 7 – 10 m. Zbog toga što je papirus bio jako lomljiv i krut, ispisani skapusi savijali su se u svitak (rotulus) koji se zvao i volumen. Na papirusu se pisalo samo na jednoj strani, ali se dešavalo da zbog štednje bude i dokumenata koji su bili ispisani sa obe strane. Rukopisi ispisani sa obe strane zvali su se opistografi. Svaka plagula je naša današnja stranica. Prva plagula zvala se protokolon, a poslednja eshatokolon. Pojedini listovi imaju 22 cm širine i 19 cm visine. Tekst je pisan u kolumnama i svaka ima oko 27 redova. Za pravilno savijanje skapusa upotrebljavao se tanak štap omfalos. Rukopis je na gornjem rubu protokolona imao pričvršćen mali listić od kože na kome se nalazila oznaka sadržaja rotolusa. Listić se zvao siliboz ili indeks i titulus i takvi rotolusi su najbolje čuvani u kovčežiću ili kutiji. Za pisanje po papirusu koristila se tanka trskina cevčica koja je na vrhu bila zašiljena i zvala se kalamus. Crno mastilo koje se proizvodilo od čađi, smole i vode nazivalo se melan, a kasnije atramentum. U srednjem veku monasi su po svojim receptima proizvodili mastilo za pisanje, pa se tako zna za postojanje žute, crvene i zelene boje. Crvena boja se upotrebljavala za naslove dela i početke poglavlja, dok je na primer purpurna boja bila u upotrebi samo u Vizantiji za careve potrebe. Centar za izradu papirusa bila je Aleksandrija. Papirus je neko vreme bio jedan od glavnih izvoznih proizvoda Egipta. Na primer, svi diplomatski dokumenti ispisivani su na papirusu sve dok ga nije istisnuo pergament. Svaki komad papirusa obeležavan je posebnim pečatom kako bi se time potvrdila njegova vrednost.[2]

Od vitkih stabljika papirusa izgrađivane su korpe, a od debljih stabljika čak i jedra za čamce. Jedro ili srž papirusa, kad se skuva, predstavljalo je hranu za siromašne, a kad se osuši upotrebljavalo se kao gorivo. Iz svega ovoga se vidi koliko je ova biljka u staro doba bila korisna.

Na papirusu se pisalo do 11. veka. Osim u Egiptu na papirusu se pisalo i u gradu Herkulanum koji je zajedno sa Pompejom stradao od vulkana. U njemu su pronađeni ćupovi sa papirusom. U staro doba na papirusu su bile ispisane isključivo povelje vladara i književni spisi.

Knjige na papirusu u Egiptu[uredi]

U bogatoj dolini reke Nila razvila se već krajem 4000. godina p.n.e velika egipatska civilizacija, u kojoj je pisana reč bila na visokoj ceni. Znati čitati i pisati značilo je imati određene privilegije u društvu. Učenik u Egiptu kada bi položio pisarski zanat i dobio zvanje pisara do koga se jako teško dolazilo mogao je da bira čime želi da se bavi u životu: sveštenik, vojvoda, upravitelj neke nome, inženjer, diplomata, graditelj ili sakupljač poreza. Uslov uspešne karijere bila je pismenost. Učenici koji su se obrazovali za zanat pisara prepisivali su dela klasične književnosti, dok su neke tekstove pre nego što bi ih zapisali, učili napamet. Prepisivali su se i udžbenici, razni priručnici i matematički spisi, a najbolji učenici su nagrađivani. Služba pisara je bila ideal mladih Egipćana, koji su se često obraćali za pomoć bogu Totu zaštitniku pisara, razuma i umetnosti. Međutim, vremenom pisarski zanat gubi na vrednosti jer je bilo sve više pismenih ljudi. Na većem broju očuvanih slika i skluptura prikazani su egipatski pisari kao mladi i snažni ljudi, nasmejani, kako skrštenih nogu sede na zemlji sa papirusnim svitkom u krilu. Najpoznatiji kip koji prikazuje pisara čuva se u Luvru i Parizu.[3]

Galerija[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 „Papirus”. Papirus - Opšte obrazovanje. Pristupljeno 1. 4. 2019. 
  2. ^ Stokić - Simončić, Gordana (2017). Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. Beograd: Filološki fakultet. ISBN 978-86-85131-31-8. 
  3. ^ Furunović, Dragutin (1999). Istorija i estetika knjige. Knjiga 1. Beograd: Slobodan Jović. 

Spoljašnje veze[uredi]