Каиро

Из Википедије, слободне енциклопедије
Каиро
арап. القاهرة
Towers on the Nile.jpg
مسجد أحمد ابن طولون1.jpg Muizz Street - Egypt.jpg
CairoTalaatHarbToEast.jpg Qalaa from Azhar Park.jpg Baron Palace.jpg
View from Cairo Tower 31march2007.jpg
Поглед са Каирско
Застава
Застава
Административни подаци
Држава  Египат
Губернија Каиро
Становништво
Становништво
 — 2011. 7.947.121 (процена)
Географске карактеристике
Координате 30°03′13″ СГШ; 31°14′13″ ИГД / 30.0536666667° СГШ; 31.237° ИГД / 30.0536666667; 31.237Координате: 30°03′13″ СГШ; 31°14′13″ ИГД / 30.0536666667° СГШ; 31.237° ИГД / 30.0536666667; 31.237
Временска зона UTC+2
Ндм. висина 23 м
Површина 528 км2
Каиро на мапи Египта
Каиро
Каиро
Каиро на мапи Египта
Остали подаци
Градоначелник Атеф Абд Ел Хамид[1]
Позивни број 02
Веб-сајт
www.cairo.gov.eg

Каиро (арап. القاهرة, романизовано al-Qāhirah) главни је град Египта (и раније Уједињене Арапске Републике). Налази се у гувернорат Каиро. Према процени из 2008. у граду је живело 7.947.121 становника. У широј области има отприлике 15,2 милиона становника и по томе је тринаести град по величини у свету.

Док је al-Qāhirah званично име града, у локалном говору се он обично назива именом саме државе Mişr (арапски, مصر) на локалном дијалекту се изговара Maşr. Име al-Qāhirah значи „онај који потчињава / онај који савладава“. Ово име је дато због тога што су многе војске кроз историју покушале освојити град и биле уништене од стране његових бранитеља, или су стране војске биле уништене од бораца посланих из Каира (Монголи, Крсташи и Османлије су примери).

Градско метрополитанско подручје је највеће на Средњем Истоку и у Арапском свету, и 15. по велични у свету. Оно је повезано за античким Египтом, пошто су познати Гиза комплекс пирамида и древни град Мемфис лоцирани у овој географској области. Смештен у близини делте Нила,[2][3] модерни Каиро је основан 969. године током Фатимидске династије. Земљиште које улази у састав садашњег града је било место древних националних престоница чији остаци су и даље видљиви у деловима Старог Каира. Каиро је дуго био центар регионалног политичког и културног живота. Он се назива „градом са хиљаду минарета“ због садашње превласти исламске архитектре. Каиро се сматра светским градом са „Бета +“ класификацијом према GaWC.[4]

Каиро има једну од најстаријих и највећих филмских и музичких индустрија у арапском свету, као и другу по величини на свету институцију вишег образовања, универзитет Ал-Азхар. Многи међународни медији, бизниси, и организације имају регионална седишта у граду; Арапска лига је имала своје седиште у Каиру током највећег дела свог постојања.

Са популацијом од 6,76 милиона[5] распростртом на 453 km2[претварање: непозната јединица], Каиро је далеко највећи град у Египту. Додатних 9,5 милиона становника живи у близини града. Каиро, попут многих других мега градова, болује од високих нивоа загађења и саобраћаја. Каирски метро је један од два метроа у Африци (други је у Алжиру). Он се рангира се међу петнаест најпрометнијих на свету,[6] са више од једне милијарде[7] путничких вожњи годишње. Привреда Каира је била рангирана као прва на Средњем Истоку[8] 2005. године, и 43. глобално на Foreign Policy 2010 глобалном индексу градова.[9]

Географија[уреди]

Каиро је смештен на обалама и острвима Нила у северном Египту, мало јужније од места где река напушта своју пустињом оивичену долину и гдје се грана у три рукавца започињући делту Нила.

Најстарији део града је на источној страни реке. Модерни део се постепено шири западно окружујући зелене површине долине Нила. Западни делови су саграђени по узору на Париз у доба Исмаила Величанственог, са широким булеварима, парковима и отвореним просторима. Најстарији део на истоку је потпуна супротност. Растао је насумично вековима пун уских закрчених стаза. Док западним Каиром доминирају зграде владе и државне зграде у модерном стилу, источни део је испуњен стотинама старих џамија које служе као оријентири. Обилно употребљавање воде из Нила омогућило је граду да се шири ка истоку, даље у пустињу. Мостови повезују Каиро са острвима Гезира и Рода на којима су смештене многе владине зграде и многе куће владиних службеника. Мостови се такође пружају преко Нила повезујући град са предграђима Гиза и Имбабах. Најдужи мост у Каиру, али и читавој Африци је Мост 6. октобра дугачак 22 km[10] који спаја средиште града са ваздушном луком.

Западно од Гизе, у пустињи, је део древне некрополе Мемфис, на платоу Гизе, са своје три велике пирамиде, од којих је једна Кеопсова пирамида (једина остала од седам древних светских чуда). Око 18 km јужно од Каира је смјештен стари град Мемфис који се граничи са некрополом Сакара.

Клима[уреди]

Клима Каиро
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 31
(88)
34,2
(93,6)
37,9
(100,2)
43,2
(109,8)
47,8
(118)
46,4
(115,5)
42,6
(108,7)
43,4
(110,1)
43,7
(110,7)
41
(106)
37,4
(99,3)
30,2
(86,4)
47,8
(118)
Максимум, °C (°F) 18,9
(66)
20,4
(68,7)
23,5
(74,3)
28,3
(82,9)
32
(90)
33,9
(93)
34,7
(94,5)
34,2
(93,6)
32,6
(90,7)
29,2
(84,6)
24,8
(76,6)
20,3
(68,5)
27,7
(81,9)
Просек, °C (°F) 13,6
(56,5)
14,9
(58,8)
16,9
(62,4)
21,2
(70,2)
24,5
(76,1)
27,3
(81,1)
27,6
(81,7)
27,4
(81,3)
26
(79)
23,3
(73,9)
18,9
(66)
15
(59)
21,38
(70,5)
Минимум, °C (°F) 9
(48)
9,7
(49,5)
11,6
(52,9)
14,6
(58,3)
17,7
(63,9)
20,1
(68,2)
22
(72)
22,1
(71,8)
20,5
(68,9)
17,4
(63,3)
14,1
(57,4)
10,4
(50,7)
15,8
(60,4)
Апсолутни минимум, °C (°F) 1,2
(34,2)
3,6
(38,5)
5
(41)
7,6
(45,7)
12,3
(54,1)
16
(61)
18,2
(64,8)
19
(66)
14,5
(58,1)
12,3
(54,1)
5,2
(41,4)
3
(37)
1,2
(34,2)
Количина падавина, mm (in) 5
(0,2)
3,8
(0,15)
3,8
(0,15)
1,1
(0,043)
0,5
(0,02)
0,1
(0,004)
0
(0)
0
(0)
0
(0)
0,7
(0,028)
3,8
(0,15)
5,9
(0,232)
24,7
(0,972)
Дани са падавинама (≥ 0.01 mm) 3,5 2,7 1,9 0,9 0,5 0,1 0 0 0 0,5 1,3 2,8 14,2
Релативна влажност, % 59 54 53 47 46 49 58 61 60 60 61 61 56
Сунчани сати — месечни просек 213 234 269 291 324 357 363 351 311 292 248 198 3,451
Извор #1: Светска метеоролошка организација (УН) (1971–2000),[11] NOAA за податке о влажности[12]
Извор #2: Дански метеоролошки институт за податке о осунчаности (1931–1960)[13]

Историја[уреди]

Оснивање и рани период[уреди]

Тренутна локација града је раније била непогодна због удаљености Нила јер град се са те даљине није могао снабдевати водом из реке. Пође ли се мало на југ наилзи се на рушевине Мемфиса који је основан 3100 година п. н. е. и био је главни град древног Египта. Основао га је Менес од Таниса након што је ујединио краљевства Горњег и Доњег Египта. Главним градом је касније постао Хелиополис, затим Теба на југу, а на крају под династијом Птолемеј (Александрија) добија статус главног града.

Прво насеље на локацији данашњег Каира била је Римска тврђава, звана тврђава Вабилон, саграђена око 150-те године п. н. е. близу насеља Вабилон-у-Египту које је лежало на старом египатском каналу који је повезивао Нил са Црвеним морем. Мали град, састављен претежно од коптских хришћана, растао је око тврђаве.

Арапски освајачи, предвођени вођом по имену Амр Ибн-ел-Ас заузимају тврђаву 642. године и постављају своју посаду у њу. Арапско шаторско насеље око тврђаве познато као Ал-Фустат постаје временом стална база арапских снага у Египту, под династијама Умејида и Абасида, а у њему је саграђена прва џамија у Африци. Полако насеље је прерастало у прави град. Северноафричка шиитска династија Фатимиде заузима Египат 972. године и гради нови град, Al-Mansureya, северно од старог насеља. Њихов вођа Ал-Муез Ледин-Еллах мења име града у Каиро (Al-Qahirah - Марс на арапском) због Марса који се уздизао на небу тога дана када је град основан. Џамија Ал-Азхар је саграђена исте године, заједно са пратећим свеучилиштом који је направио Каиро центром учења и филозофије онога доба. Школа и данас представља највећи центар студија Ислама у свету. Селџуци су освојили Каиро средином 1100-их година, а Саладин њихов вођа, шири град даље, укључујући и градњу његове масивне тврђаве.

Пустошење Багдада 1258. године повећало је значај Каира и он постаје водећи интелектуални и уметнички центар Блиског истока. Град је заузело Османско царство 1517. године под Селимом, али за владаре су поставили вазалну династију Мамелука.

Ера модернизације[уреди]

Мапа Каира из 1888

Наполеон је освојио Египат 1797. године, а мамелучки владари су му предали Каиро. Након што је његова флота уништена 1798. године у заливу Абоукир, Наполеон је напустио земљу и као заповедника оставио генерала Калбера. Калбер је убијен 1800. године, а трогодишња француска окупација није оставила трајнијих последица нити довела до значајнијих промена.

Први наговјештаји модернизације десили су се под владаром Мехметом Алијем који је железницом повезао Каиро и Александрију године 1851. Значајније промјене се, међутим, нису десиле до режима Исмаил-паше када је, 1863. године, прављење Суецког канала довело извјестан број западњака у земљу.

Мапа Каира из 1933

1867. Исмаил је посетио Париз због Свјетске изложбе. Ту је видио нове архитектонске облике, и одлучио да поново сагради Каиро по европском принципу. Градњу је финансирао из фонда у који се сливао новац од повећане трговине памуком. Надао се да ће поновну изградњу завршити до 1869. године, када је требало да због отварања Суецког канала у Египат дођу бројни угледни гости са Запада.

Ипак радије него да поново изгради Каиро Исмаил је одлучио да сагради потпуно нови део града, даље низ обалу, у западњачком стилу. Пројекат је повјерен Али-паши Мубараку, а осмислио га је француски планер Пиерре Гранд. Нова област луксузних вила и станова је била конструисана.

Популација се експлозивно увећала од 374.000 становника (1882) до 1.312.000 становника године 1937.

Модерни Каиро[уреди]

Каиро је остао најважнији египатски град за време британске владавине а и послије. У двадесетом веку је виђен велики развој и раст града, како су сељаци напуштали фарме и долазили у град у потрази за послом у фабрикама метрополе. Посебан терет за град су чиниле избеглице из ратова са Израелом. Велики део популације са Синаја и градова око Суецког канала, дошао је у Каиро између 1967. и 1978. године.

Данас је Каиро најнасељенији афрички град, и културни центар арапског света. Још од деветнестог века Каиро је постао туристички центар, и људи из цијелог света долазили су да виде споменике и предмете древног Египта, нарочито пирамиде. Донесен је закон којим се забрањује извоз ових блага, што значи да је Египатски музеј у Каиру једино мјесто где многи предмети могу бити виђени.

Становништво[уреди]

Према процени, у граду је 2008. живело 7.947.121 становника.

Кретање броја становника
1986. 1996. 2006.
6.068.695[14] 6.789.479[14] 7.786.640[14]

Привреда[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Саобраћај[уреди]

Каиро је чвориште 5000 км дуге египатске железнице. Станица Рамзес у централном Каиру повезује главну линију јужног дела железнице која иде долином Нила и покрива Асјут, Луксор и Асуан, са различитим линијама које се лепезасто шире подручјем Доњег Египта и покривају главне градове региона делте укључујући Александрију, Исмаилију и Порт Саид. Друга главна станица смештена је 10 км јужније, у Гизи.

Каирске улице су закрчене саобраћајем. Каирски метро систем је модеран и ефикасан. Каирски метро је једини потпуно довршени и функционални метро у Африци. Две линије покривају 62 km, а планирају се још четири нове линије.

Прва трамвајска линија у Каиру изграђена је 1898. године. То је била прва линија јавног транспорта, која је ишла правцем север-југ, у Каиру. Ишла је преко Кхалиј Мисра, древног канала који води до Црвеног мора. Трамвајска мрежа је задњих година већим делом размонтирана, а пар линија је остало оперативно изван северних предграђа, око Хелиополиса.

Каиро је смештен на обалама и острвима Нила у северном Египту, мало јужније од места где река напушта своју пустињом оивичену долину и где се грана у три рукавца започињући делту Нила.

Знаменитости[уреди]

Светска баштина Унеска
Исламски Каиро
Назив на званичном списку светске баштине
David Roberts Mosque Boulak.jpg
Тип Културно добро
Критеријуми i, v, vi
Унеско регија  EGI
Историја уписа у светску баштину
Упис 1979. (3. заседање) (? седница)

Стари Каиро је мјесто коптског насеља, византског утврђења Вавилон и првих египатских престолница, Ал-Аскара и Фустата, који су данас уклопљени у град Каиро. У граду се налазе бројни споменици као што су:

  • Висећа црква (Ел Муалака) или Православна коптска црква Свете Девице Марије из 3. века је једна од најстаријих цркава у Египту, а налазила се изнад улаза у Вавилонско утврђење, због чега су је назвали „висећа“. Обновљена је у 11. и 19. веку, али је сачувана њена византска унутрашњост из 7. века.
  • Вавилонско утврђење се налази на источној обали Нила на почетку његове делте, на споју с фараонским каналом који ју је спајао с Црвеним морем, а изградили су је Византинци 525. године. Унутар њених зидина, које наликују на Теодозијеве зидине у Константинопољу, налази се шест коптских цркава, конвикт и Коптски музеј из 1910. године који има највећу колекцију коптских хришћанских предмета на свету.
  • Џамија Амр ибн ал-Аса (арапски: جامع عمرو بن العاص‎) или Амрова џамија из 642. године је најстарија џамија у Африци, изграђена на месту шатора генерала Амра, који је освојио Египат, у новооснованој престолници Египта, Фустату. Захваљујући многим обновама током векова мало је остало од изворне грађевине, али је велика исламска знаменитост и туристичка атракција.
  • Синагога Бен Езра (хебрејски: בית כנסת בן עזרא‎, арапски: معبد بن عزرا‎) је изграђена 882. године на месту где је према предаји пронађен Мојсије као беба. У њој је у 19. веку откривена вредна колекција хебрејских тектова, тзв. „Каирска Гениза“ која се данас налази у бројним светским библиотекама.

Исламски Каиро[уреди]

Исламски Каиро је средишњи део Каира који је знаменит по својим историјским грађевинама у исламском стилу, а којим доминира Каирска цитадела. Оне су под овим називом уписане на UNESCO попис места светске баштине у Африци још 1979. године

Од исламских споменика најзнаменитији су: омејидска Џамија Амр ибн ал-Аса, абасидски универзитет уз џамију Азхар, фатимидски минарети изанд улаза у град Баб Зувелија. Ибн Тулунова џамија, Џамија Ал-Хакима, Салдинова Каирска цитадела, мамелучке џамије султана Хасана и Ал-Рифа.

Референце[уреди]

  1. „محافظ القاهرة يرفض تطوير المستثمرين الحدائق.. ويؤكد: "هيسحلوا الغلابة". Приступљено 14. 9. 2016. 
  2. Santa Maria Tours (4. 9. 2009). „Cairo — "Al-Qahira"- is Egypt's capital and the largest city in the Middle East and Africa.”. PRLog. Приступљено 10. 12. 2011. 
  3. „World's Densest Cities”. Forbes. 21. 12. 2006. Приступљено 6. 3. 2010. 
  4. „The World According to GaWC 2016”. Globalization and World Cities Research Network. Loughborough University. 24. 4. 2017. Приступљено 26. 5. 2017. 
  5. Population and Housing Census 2006, Governorate level, Population distribution by sex, Central Agency for Public Mobilisation and Statistics, Архивирано из оригинала (xls) на датум 24. 1. 2009, Приступљено 9. 7. 2009 . Adjusted census result, as Helwan governorate was created on 17 April 2008 from a.o. parts of the Cairo governorate.
  6. „Cairo's third metro line beats challenges”. Архивирано из оригинала на датум 11. 4. 2013. Приступљено 29. 6. 2015. 
  7. „Cairo Metro Statistics”. Приступљено 4. 9. 2012. 
  8. „The 150 Richest Cities in the World by GDP in 2005”. Приступљено 11. 11. 2010. 
  9. „The 2010 Global Cities Index”. Архивирано из оригинала на датум 2. 12. 2014. 
  10. Ace-consultants.com Шестооктобарск мост, приступљено 8. јула 2017.
  11. „Weather Information for Cairo”. World Meteorological Organization. Приступљено 14. 4. 2014. 
  12. „Cairo (A) Climate Normals 1961–1990”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 14. 4. 2014. 
  13. Cappelen, John; Jensen, Jens. „Egypten - Cairo” (PDF). Climate Data for Selected Stations (1931-1960) (на језику: Danish). Danish Meteorological Institute. стр. 82. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 4. 2013. Приступљено 14. 4. 2014. 
  14. 14,0 14,1 14,2 „Egypt: largest cities and towns and statistics of their population”. Архивирано из оригинала на датум 18. 12. 2012. Приступљено 2. 12. 2012. 

Литература[уреди]

  • Abu-Lughod, Janet (1965). „Tale of Two Cities: The Origins of Modern Cairo. Comparative Studies in Society and History”. 7 (4). Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISSN 0010-4175. 
  • Afaf Lutfi Sayyid-Marsot (1984). Egypt in the Reign of Muhammad Ali (illustrated, reprint изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-28968-9. 
  • Beattie, Andrew (2005). Cairo: A Cultural History (illustrated изд.). New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517893-7. 
  • Butler, Alfred J. (2008). The Arab Conquest of Egypt—And the Last Thirty Years of the Roman Dominion. Portland, Ore: Butler Press. ISBN 978-1-4437-2783-9. 
  • Behrens-Abouseif, Doris (1992). Islamic Architecture in Cairo (2nd изд.). Brill. ISBN 978-90-04-09626-4. 
  • Byrne, Joseph Patrick (2004). The Black Death (illustrated, annotated изд.). Westport, Conn.: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-32492-5. 
  • Collins, Robert O. (2002). The Nile (illustrated изд.). New Haven, Conn.: Yale University Press. ISBN 978-0-300-09764-1. 
  • Daly, M. W.; Petry, Carl F. (1998). The Cambridge History of Egypt: Islamic Egypt, 640–1517. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-47137-4. 
  • Glassé, Cyril; Smith, Huston (2003). The New Encyclopedia of Islam (2nd revised изд.). Singapore: Tien Wah Press. ISBN 978-0-7591-0190-6. 
  • Golia, Maria (2004). Cairo: city of sand. Reaktion Books. ISBN 978-1-86189-187-7. 
  • Hawass, Zahi A.; Brock, Lyla Pinch (2003). Egyptology at the Dawn of the Twenty-First Century: Archaeology (2nd изд.). Cairo: American University in Cairo. ISBN 977-424-674-8. 
  • Hourani, Albert Habib; Khoury, Philip Shukry; Wilson, Mary Christina (2004). The Modern Middle East: A Reader (2nd изд.). London: I.B. Tauris. ISBN 978-1-86064-963-9. 
  • İnalcık, Halil; Faroqhi, Suraiya; Quataert, Donald; McGowan, Bruce; Pamuk, Sevket (1997). An Economic and Social History of the Ottoman Empire (illustrated, reprinted изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-57455-6. 
  • McGregor, Andrew James (2006). A Military History of Modern Egypt: From the Ottoman Conquest to the Ramadan War. Westport, Conn.: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-98601-8. 
  • Meri, Josef W.; Bacharach, Jere L. (2006). Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia. New York: Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-96692-4. 
  • Raymond, André (2000). Cairo. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00316-3. 
  • Sanders, Paula (2008). Creating Medieval Cairo: Empire, Religion, and Architectural Preservation in Nineteenth-Century Egypt. Cairo: American University in Cairo. ISBN 977-416-095-9. 
  • Shillington, Kevin (2005). Encyclopedia of African History. New York: Taylor & Francis. ISBN 978-1-57958-453-5. 
  • Shoshan, Boaz (2002). David Morgan, ур. Popular Culture in Medieval Cairo. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-89429-6. 
  • Sicker, Martin (2001). The Islamic World in Decline: From the Treaty of Karlowitz to the Disintegration of the Ottoman Empire (illustrated изд.). Westport, Conn.: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-96891-5. 
  • Winter, Michael (1992). Egyptian Society Under Ottoman Rule, 1517–1798. London: Routledge. ISBN 978-0-415-02403-7. 
  • Winter, Michael (2004). Egyptian Society Under Ottoman Rule, 1517–1798. London: Routledge. ISBN 978-0-203-16923-0. 
  • Nezar AlSayyad. Cairo: Histories of a City (Harvard University Press; 2011) 260 pages; Explores 12 defining moments in the city's architectural history
  • Cooper, Artemis (1995). Cairo in the War, 1939–1945. Hamish Hamilton, 1989 / Penguin Book. ISBN 978-0-14-024781-7.  (Pbk)
  • André Raymond, Cairo, trans. Willard Wood. Harvard University Press, 2000.
  • Max Rodenbeck (1998). Cairo– the City Victorious. Picador. ISBN 978-0-330-33709-0.  (Hbk) ISBN 978-0-330-33710-6 (Pbk)
  • Wahba, Magdi (1990). Cairo Memories" in Studies in Arab History: The Antonius Lectures, 1978–87. Edited by Derek Hopwood. London: Macmillan Press.
  • „Rescuing Cairo's Lost Heritage”. Islamica Magazine (15). 2006. Архивирано из оригинала на датум 2. 4. 2007. Приступљено 6. 12. 2006. 
  • Peter Theroux, Cairo: Clamorous heart of Egypt National Geographic Magazine April 1993
  • Cynthia Myntti, Paris Along the Nile: Architecture in Cairo from the Belle Epoque, American University in Cairo Press, 2003.
  • Cairo's belle époque architects 1900 — 1950, by Samir Raafat.
  • Antonine Selim Nahas, one of city's major belle époque (1900–1950) architects.
  • Nagib Mahfooz novels, all tell great stories about Cairo's deep conflicts.
  • Paulina B. Lewicka, Food and Foodways of Medieval Cairenes: Aspects of Life in an Islamic Metropolis of the Eastern Mediterranean (Leiden, Brill, 2011).
  • Jörg Armbruster, Suleman Taufiq (Eds.) مدينتي القاهرة (MYCAI — My Cairo Mein Kairo), text by different authors, photos by Barbara Armbruster and Hala Elkoussy, edition esefeld & traub, Stuttgart. 2014. ISBN 978-3-9809887-8-0.

Спољашње везе[уреди]

Фотографије и видео снимци[уреди]