Pokolji nad Nemcima u Čehoslovačkoj u proleće i leto 1945.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pokolji nad Nemcima u Čehoslovačkoj 1945.
Deportacija Nemaca iz Čehoslovačke
Datumproleće i leto 1945.
MetaNemci, Mađari, kolaboracionisti

Pokolji nad Nemcima u Čehoslovačkoj u proleće i leto 1945. bile su organizovane i spontane zločinačke reakcije Čeha i Slovaka nad nekada češkim i slovačkim stanovništvom nemačke nacionalnosti. Pokolji su se odvijali u atmosferi posleratne represije nad Nemcima i bili su praćeni divljačkim ubijanjem i nasilnim proterivanje ovog naroda.[1]

Sve je počelo kada je u svojim javnim govorima predsednika iz izgnanstva Edvarda Beneša 12. i 16. maja 1945. godine, proterivanje Nemaca proglasio apsolutnom nužnošću,[2] a odjeci sa fronta i Majski ustanak u Pragu, pojačali su tenzije između čeških, slovačkih i nemačkih slojeva stanovništva. Tokom proterivanja Nemaca, što neki nazivaju „divljačkim proterivanjem“, bilo je i „javnih pogubljenja“, ubijanja, batinanja i na drugi nasilan način mučenja ne samo Nemace već i čeških i slovačkih kolaboracionista.[2]

Tokom perioda nasilnog preseljenja procenjuje se da je 600.000 Nemaca pobeglo ili raseljeno iz Čehoslovačke ,[3] a od broja mnogi su prvo utočište potražili i našli u Austriji.[4][5][6]

Za ove zločine gotovo da niko nije procesuiran, a u posleratnom parlamentu predložen je čak i nacrt zakona koji bi ove pokolje retroaktivno legalizovao.[7]

Stavovi istoričara o pokoljima 1945.[uredi | uredi izvor]

Istoričari su počeli da proučavaju posleratne pokolje nad Nemcima odmah posle rata krajem 1945. godini. Ali tek 1960-ih, a potom i nakon iznošenja sve učestalijih i različitih stavova i neslaganja o ovim pokoljima i javnosti u 1970-im i 1980-im, ova istraživanja su intenzivirana. Međutim, svestrana i naučna istorijska istraživanja i mapiranje ekscesa započeli su tek krajem 1980-tih, nakon pada komunističkog režima 1989. godine, kada se u potpunosti mogao razviti sistem istraživanja ovih događaja bez ikakvih političkih i državnih ograničenja. Nakon određenog perioda aktivnog istraživanja istoričara i drugih istraživača nastala su ova kapitalna dela:

  • Glavno delo o pokolju Tomaša Staneka pod nazivom „Progon 1945”.[8]
  • Zapis o ekscesima, koje je sastavio istoričar Tomaš Stanek , pod nazivom Posleratni „ekscesi“ u Češkoj 1945. i njihova istraga.[1]
  • Tragedija Vitorazske 1945–1953: Pogubljenje u Tušu, delo istoričara Jan Mlinarik
  • Analiza arhivske građu dnevnog reda vanrednih narodnih sudova u Jičinu, autora Lucije Jarkovske
  • Konkretni slučajevi prirodnih sudova u regiji Vitoraz, autorke Hradec Kralove
  • Publikacija istoričara Tomaš Staneka, koji u u svojoj publikaciji navodi da je u periodu od 1945. do 1946. godine život izgubilo 24 do 25.000 ljudi kao rezultat krajnje diskriminatorskog odnosa prema Nemcima i njihovim kolaboracionistima.

Preduslovi[uredi | uredi izvor]

Čehoslovačka vlada u egzilu planirala je da protera nemačku manjinu iz Čehoslovačke kako bi stvorila etnički čistu češko-slovačku nacionalnu državu.[9] [10] Još tokom okupacije češki političari su emitovali poruke iz Londona u kojima su pozivali na nasilje nad nemačkim civilima i njihovim češkim saradnicima.[10] U tome je prednjčio predsednik Edvard Beneš koji je verovao da će ih podsticanje Nemaca da beže poštedeti napora kasnije deportacije.[11] Pre nego što je stigao u Čehoslovačku, Beneš je objavio preko radija da „svako ko zaslužuje smrt treba biti potpuno likvidiran ... u popularnoj oluji“ [12] i pozvao na otpor radi osvete za nacističke zločine „hiljadu puta“.[13]

Benešu se pridružioi ministar pravde Prokop Drtina koji je tražio od vođa otpora da oslobođenje učine "krvavim" za Nemce i da ih proteraju nasiljem.[13]

Komunistički lideri takođe su podržavali nasilje.[10]

Vođe u vojsci ne samo da su prevideli antinemačke pokolje i nisu uspeli da kazne počinioce, već su ih aktivno podsticali.[14]

Češki radio je verovatno igrao važnu ulogu u podsticanju nasilja prenoseći anti-nemačke poruke ovih političkih lidera,[15] i emitujući antinemačke poruke na sopstvenu inicijativu.[14]

Aktivnosti oružanih snaga[uredi | uredi izvor]

Već tokom Majskog ustanka s proleća 1945. godine, Ustanički štab „Aleks“  organizovao je aktivnosti vojske u Češkoj, koje su obuhvatale mobilisane jedinice i sedišta garnizona. Štab Aleks je delovao u ime Ministarstva nacionalne odbrane i njegov zadatak bio je dovođenje trupa na granicu. Međutim, već su na tom prostoru postojale aktivnosti i drugih grupa, jedinica i organizacija:

  • razoružane gerilske jedinice,
  • lokalne snage bezbednosti,
  • grupe otpora zaostale iz rata,
  • borbene grupe koje su primale zadatke direktno o komandanata garnizona,
  • lokalni i okružni nacionalni komiteti (administrativne komisije),
  • Ministarstvo nacionalne odbrane,
  • Ministarstvo unutrašnjih poslova
  • Komisija za unutrašnju nacionalnu bezbednost (KVNB) u Pragu.

Kako i civilno stanovništvo, tako i oružane snage koje su poraćene u jesen 1938. godine, svih godina rata ispoljavale su želju za borbu, i to manifestovali kroz razne akcije pokreta otpora. Što se bližio kraj rata, to je više rasla želja za obračunom s neprijateljem. Na psihu stanovništva sve vreme okupacije uticala su negativno sa jedne strane iskustva sa fronta, a sa druge ono što su mnogi zatekli po povratku svojim kućama krajem rata. Načelnik štaba Prvog čehoslovačkog armijskog korpusa pukovnik Bohumir Lomski ovako je opisao psihičko stanja ustanika, navodeći jednu od izjava optuženog za zločin nad Nemcima:

... Prirodno je da su trupe podignute da mrze Nemce ... a nemačka zlodela ojačala su ih u njihovoj borbenoj odlučnosti. I nije tajna da su se naše trupe u SSSR-u borile pod sloganom: ne ostavljaj nikoga živog, oko za oko, zub za zub...Pošto je generalno bilo jasno da Nemci moraju biti proterani iz naših istorijskih zemalja, bilo je prirodno da se uloži napor da se u svakoj prigodnoj prilici otarasimo komandanata svih nivoa...
Zapisnik izjave poručnika J. Čubke pred Istražnom komisijom Komiteta bezbednosti UNS-a u Žatecu 31. jula 1945. godine

Vojne jedinice koje su prvobitno delovale na granici sastojale su se uglavnom od vojnika iz prvih borbrnih redove, iz redova Prve čehoslovačkog armijskog korpusa ili od ljudi iz Volina, Podkarpatske Rusije i Slovačke. Mnogi od njih su u Drugom svetskom ratu izgubili porodice ili su neadekvatno ponašali prema nekadašnjem neprijatelju u mirnom okruženju. Nove oružane formacije bile su dobrog morala i često spremne za timski akcije protiv bivšeg okupatora. U svakom slučaju, sve pripadnike oružanih snaga ujedinila je velika mržnja prema Nemcima.

Tok događaja[uredi | uredi izvor]

Masakar na ulicama Praga 5. maja 1945.

Sve je počelo u Pragu kada su češki pobunjenici počeli da ubijaju nemačke vojnike koji su se predali i nemačke civile i pre i posle dolaska Crvene armije.[16] Istoričar Robert Pinsent tvrdi da u tom momentu nije postojala jasna razlika između kraja ustanka i početka proterivanja i pratećeg pokolja.[17] Jer su sporadično neki zarobljeni nemački vojnici obešeni o bandere i spaljeni,[18] [19] ili na neki drugi način mučeni i unakaženi.[20]

Postepeno stimulisani izjavama preko radija češki pobunjenici su pored nacističkih vojnika počeli sve više da napadaju, siluju i pljačkaju nemačke civile i njihove kolaboracioniste.[21] Međutim nisu svi ubijeni ili pogođeni antinemačkim nasiljem zapravo bili Nemci ili saradnici, jer su počinioci često delovali na osnovu sumnje[16] [22] ili su koristili haos za ispoljavanje ličnog nezadovoljstva.[23] Tako je u jednom pokolju u Borislavki 10. maja 1945. godine, ubijeno četrdeset nemačkih civila.[24]

Tokom i nakon Praškog ustanka, hiljade nemačkih civila i vojnika koji su se predali internirano je u improvizovane logore u kojima su hrana i higijena bili loši, a preživeli su tvrdili da su danima premlaćivani, ažene da su silovanja bila uobičajena pojava.[25] [26]

Nasilje nad nemačkim civilima nastavilo se tokom leta 1945. godine, kada je Drugi svetski rat i zvanično završen, kulminirajući proterivanjem sudetskih Nemaca, i stvaeanjem etnički čiste Čehoslovačke.

Oko tri miliona čehoslovačkih državljana nemačke nacionalnosti u tom kratkom istorijskom razdoblju je lišeno državljanstva i imovine i prisilno deportovano.[27]

Pokolji[uredi | uredi izvor]

Do maja 1945. godine sovjetska Crvena armija osvojila je Slovačku i Češku zajedno sa Trećim rajhom. Jedan režim uskraćivanja suvereniteta, čistki, pogubljenja i političke cenzure zamenio je drugi, pošto se ponovo ujedinjena Čehoslovačka brzo upila u komunističku orbitu Varšavskog pakta. Vraćajući se iz egzila, čehoslovački predsednik Edvard Beneš zatekao je slomljenu naciju razjarenu etničkom mržnjom prema Nemcima, bez obzira na njihova politička uverenja ili mišljenje o nacizmu ili antislovenskom nacističkom šovinizmu. Kultura, etnička pripadnost, pa čak i zvuk nemačkog jezika gadili su se mnogim Česima.[28]

Više od 250.000 ljudi u Čehoslovačkoj umrlo je tokom rata zbog pogubljenja, zatvora ili u tranzitnim logorima u zemlji i inostranstvu (Poljskoj), a 300.000 Čeha i Jevreja deportovano je u koncentracione logore. U razumljivoj antinemačkoj histeriji koja je usledila, u čehoslovačkoj vladi je bilo uzvišeno da nacija preživljava samo nadajući se osveti.[28] U opsežnoj generalizaciji koja je sve Nemce lažno smatrala ratobornim, profašističkim i antičeškim, Čehoslovaci su planirali da u potpunosti unište čitavu nemačku manjinu staru 1.000 godina samo zbog njihove etničke pripadnosti, efikasno očistivši više od 28,8% nacionalnog stanovništva za samo nekoliko godina.[28]

Lanškroun[uredi | uredi izvor]

Spomenik Nemcima žrtvama proterivanja na groblju Lanškroun

Dana 17. maja 1945. godine, nakon oslobođenja Čehoslovačke od strane Crvene armije, partizanska jedinica J. Hыbla-Brodeckы stigla je u grad Lanškroun,[29] a toga dana sa njom je stigao i narodni sud sa zarobljenim civilnim nemačkim stanovništvom, koje je bilo doveženo ispred bivšeg Zdanja Landrata, gde je započeo suđenje na trgu za velikim kamenim stolom.[30]  Sudom je predsedavao vlasnik mlina i pilane J. Hrabaček iz Vыprachtice (prvi predsednik Okružnog nacionalnog komiteta u Lanškrounu). U dokumentima se pominje kao aktivni borac otpora i partizan, koji je takođe bio na položaju predsednika Nacionalnog komiteta posle rata. U sastavu suda bili su: službenik fonda za bolesti, obućar, tkač, stolar, žandarmerijski oficir i predstavnici lokalnog stanovništva. Narodni sud je zasedao od 17. do 18. maja 1945. godine

Prema Emilu Trojanu, broj žrtava bio je najverovatnije oko 42 civila, od kojih je 20 trebalo da izvrše samoubistvo.[30] Drugi izvori govore o 24 osuđena lica prvog dana i/ili ukupno 100 osuđenih nemačkih stanovnika Lanškrouna...

Gerilci su se uživali ovih dana. Skandirali su i pucali okolo kao senzualno uskraćeni. Tukli su Nemce po genitalijama, pljuvali ih i terali ih da puze na kolenima pred njima. Ljudi su bacani u rezervoar za vodu za najmanji otpor, okačeni o ulične gasne lampe ili streljani uz zid gradske kuće. Morali su da puze na kolena za sudijskim stolom i da nad glavama nose lik Adolfa Hitlera na koji su gerilci pljuvali. Tada su morali da ližu portret i gutaju sluz. Gotovo svi koji su se pojavili pred tribunalom osuđeni su na smrt ili, u najmanju ruku, premlaćivani. Premlaćivanje se odvijalo na takav način da su žrtve svučene do gola, stavljene na hrastovo bure i tučene drvenim palicama. Kazna se kretala od 10 do 100 hitaca.[30]

Marš smrti u Brnu[uredi | uredi izvor]

Spavaonice Brno-Kounic

Tokom raseljavanja Nemaca iz Brna, poznatom pod nazivom „Brnjski maršem smrti“  koji se dogodio u periodu od 30. do 31. maja 1945. godine, „deportovano“ je 20.000 do 35.000 brnjskih Nemaca. Prema istorijski dokumentovanim podacima, 1.691 osoba izgubila je život do 20. avgusta 1945. godine, od kojih sju dva lica izgubila život usled slučajnog pucnjave, ostale su umrle od bolesti, iscrpljenosti ili prirodne smrti.  

Istorijski izvori navode da je umro 5.000 lica, od toga 459 lica je umrlo u logoru Pohorelice , oko 250 umrlo tokom marša do austrijske granice i još 1.062 je umrlo po dolasku u Beč . Većina njih izgubila je život zbog loših uslova života i bolesti.

Postoloprtski pokolj u koncentracionom logoru u fazaneriji[uredi | uredi izvor]

Spomen ploča nemačkim žrtvama, Levonice u Postoloprtu - fazanerija

Krajem maja 1945. godine u Postoloprti je stigla Revolucionarna garda, sastavljena uglavnom od volinskih Čeha i zakarpatskih Ukrajinaca, koji su ovde trebalo da dobiju obećane kuće i njive.[31]  

Prvo su se ubistva civilnog stanovništva dogodila u lokalnoj školi. Potom je više od 800 lokalnih Nemaca, oterano u fazaneriju, u kojoj je okončalo život metkom u potiljak, a završilo u masovnim grobnicama. Žene, deca i starci iz fazanerije su deportovani u Nemačku.

Dana 3. juna u grad je stigla i povorka od oko 5.000 Nemaca iz Zateca, koji su bili smešteni u lokalnu kasarnu.

U periodu od 31. maja do 15. juna 1945. dogodilo se od 800 do 1.000 ubistava (među njima i pet trinaestogodišnjaka). Iz masovnih grobnica u blizini Postoloprta ekshumirano je 763 ostatka ljudskih tela (od toga 5 žena i 1 dete). Ostaci su potom spaljeni.

Tokom 1947. godine ove događaje ispitivala je istražna komisija čehoslovačkog parlamenta, i donela zaključak da se postupak stanovništva i pokolj proglasi kao zaslužena odmazda za brutalnost Nemaca .

Ukupno bi trebalo da bude do 2.000 mrtvih, zajedno sa onimma koje je ubila divizije pod komandom Generala Spaniela.[32][33][34] Do danas nije bilo moguće objektivno dokazati da li su to bili samo nemački stanovnici ili takođe ubijeni Jevreji iz koncentracionog logora Postoloprt ili žrtve marševa smrti koji su se ovde odigrali neposredno pred kraj rata. Policijska istraga pokrenuta 2006. godine okrivila je čehoslovačku vojsku, policiju i oficire: kapetana Vojteka Černog i obućara, komandant postoloprtske policije Bohuslav Marek.

Istražitelj slučaja Pavel Karas izjavio je...da ako tadašnji Zakonik o krivičnom postupku zna za zločin genocida, okrivljeni neće biti optužen za ubistvo, već za genocid.[35][36]

Doupov i Tocov[uredi | uredi izvor]

Posle egzodusa lokalnog nemačkog stanovništva, prema Tomašu Staneku, koji pominje masovne grobnice na lokalnom školskom igralištu ili surovo mučenje i naknadno zaziđivanje živih pripadnika SS, broj žrtava se, kreće od 22 do 40 . Samo u naselju Tocov je 5. juna 1945. ubijeno 32 Nemca.

Okružni nacionalni komitet u Kadanu najavio je memorandumu (pod brojem 00158-taj-1953 /3 / 35) od 1. septembra 1953. godine likvidaciju sela Viska, koja je u prvoj fazi pratila i sela Jesen (Doupovska Jesen), Jirov , Metikalov , Prachometi , Tureč, a potom u nardenoj fazi i grad Doupov sa naseljima Hermanov , Petrov , Tocov i Tunkov zbog uspostavljanja vojnog područja Hradište  

Podborani[uredi | uredi izvor]

Nekoliko takozvanih marševa smrti pogodilo je region Podborani. Na primer, voz za Terezin kada je prošao kroz Podborani, zaustavio u selu Kaštice, i tom prilikom je 230 ubijenih žrtava nacizma sahranjeno u staroj peskovini.

Ubijanje istaknutih članova nacističkog režima praćeno je 7. juna 1945. spontanim i slučajnim hapšenjima pripadnika Revolucionarne garde u improvizovanim uniformama Afričkog korpsa. Greškom je odveden i invalid iz Prvog svetskog rata .

Kada su kolonu uhapšenih Nemaca (iz Podborana, Trebčice, Blšana, Očihova, Krira, Letova, Hlubana, Podlesice, Mora, Vroutka, Stachova i Sobechleba) stražari vodili prema selu Očihov , usledila je pucnjava u šumi Valov. Istražna komisija iz 1947. godine navodi ubistvo 70 Nemaca - uglavnom pripadnika SS-a. Ova lica su najverovatnije sahranjena u dve masovne grobnice uz poljski put od Letova do Valova, oko 200 m od raskrsnice Podborani - Očihov, ali i na drugim mestima. Preostale muškarce partizani su odveli u koncentracioni logor u Postoloprti, gde su ih pratile žene i deca.

Homutov[uredi | uredi izvor]

Nova Ves kod Homutova

Akcija čišćenja započeta je u Homutovu 9. juna 1945. godine na inicijativu štaba garnizona pod komandom Zaprašila.[37]  Nekoliko hiljada muškaraca između 13 i 65 godina bilo je okupljeno na sportskom terenu (prema nemačkim izvorima 5.000 ljudi). Nemci osumnjičeni za članstvo u SS i nacističkim organizacijama su naknadno mučeni.

Umrlo je oko 12–13 ljudi (nakon prebijanja štapovima, ubadanje očiju, paljenjam vatre po golim telima).

Grupa od 4.000 muškaraca krenula je sa prtljagom težine 25-30 kg prema državnoj granici. Tokom putovanja umrlo je više od 60 ljudi (pronađeno je 27 leševa). Rusi su odbili da preuzmu siromašne muškarce na granici između Nove Vesi u planinama i Dojhneudorfa , pa je usledio prihvat u logore u Zalužiju . U internacionalnom kampu „Staklara“ umrlo je 40 ljudi, a više od 60 umrlo je od mučenja i posledica nasilne smrti. Leševi su zakopani u kraterima od bombi. Prema istražnoj komisiji iz 1947. godine, predpostavlja se da je stradalo oko 140 lica.[38][39]

Pokolj na brdu Švedska šansa[uredi | uredi izvor]

Železnička stanica u Prerovu

Pokolj koji su izveli pripadnici 17. pešadijskog puka Petržalki (bivši pripadnici 1. čehoslovačkog korpusa ) pod komandom poručnika OBZ Karola Kandže i službenik za javno obrazovanje Bedriha, odigrao se na vrhu Moštenice na brdu Švedska šansa u noći 18. na 19. mart.

Juna 1945. godine masakrirano je 265 stanovnika Dobšine, Kežmaroka, Gelnica, Mlicnica i Jane Lehote kod Žiara nad Hronomom. Ubistva su uglavnom činili karpatski Nemci i Mađari, ali među njima je bilo i nekoliko Slovaka . Velika većina ubijenih bile su žene i deca.[40][41][42]

Krnov[uredi | uredi izvor]

Vidikovac Cvilin

U periodu od 20 do 25. juna 1945. godine Nemci iz Krnova su proterani iz logora Cvilin (Lager Burgberg) prema granici - preko Vrbnog pod Pradedem, Vidli (Gabel), Domašov, Jesenik, Vikantice, Stare Mesto pod Snežnikem do Kralika.

Zatim su otvorenim železničkim vagonom upučeni u Teplic. Pohod je zatim nastavljen do saksonske granice kod Geisinga u Rudnim planinama. Tomaš Stanek navodi da

„Marš iz Krnova nije pušten preko granice, a neki ljudi su posle nekoliko dana lutanja ponovo bili smešteni u centre ili raspoređeni na određenim poslovima.[43].[44]

.

Domažlice[uredi | uredi izvor]

Železnička stanica u Domažlicama
Spomen-ploča žrtvama pokolja u Ustiju

Prema izveštaju MNO u noći 11. na 12. jul 1945. godine oko 100 ljudi ubijeno i sahranjeno u masovnim grobnicama u peskovitoj jami smeštenu na desnoj strani puta između Domažlica i Draženova. Prema nekim svedočenjima otprilike oko 120 ljudi trebalo je da budu streljan na železničkoj stanici Domažlice i sahranjen u blizini nje.

U svojoj knjizi Progon, Stanek govori o

...pokušaju da se „ova događaj što duže zadrži u tajnosti“, i kaže komandant Josef Fahner nardio je da se pripadnici SA, SS i NSDAP dovedu iz zatvora okružnog suda i iz logora Hrastavice kod Domažlica i na ovom mestu streljaju. Iako je među njima bilo najviše članova SA, SS i NSDAP, može se prepostavit da je velika većina među njima bila i nevina.

Pokolj u Ustiju[uredi | uredi izvor]

Pokolj u Ustiju je jedan od najpoznatijih. Bilo je to masovno ubistvo uglavnom nemačkog stanovništva 31. jula 1945. godine u Ustiju nad Labemom. Broj ubijenih kreće se od 30 do 700 ljudi, a drugi izvori čak navode i preko 2.000 mrtvih.

Brodogradilište kod Berouna[uredi | uredi izvor]

8. maja 1945. godine u blizini sela Vraž tokom marša do koncentracionog logora u Berounu ubijeno je 18 brodogradilišta i nemački Vraž i 1 Čeh. Saradnici brodogradilišta plašili su se žrtava koje svedoče pred sudom Beroun. Radnici koncentracionog logora nisu želeli da preuzmu grupu, jer su svi pretučeni, a jedna žena je nestala. Pobesnela rulja masakrirala je 19 ljudi na mestu zvanom "Kod zaklanih". Danas ovde od 2008. godine stoji visok drveni krst sa imenima žrtava pokolja.

Lom na mostećku[uredi | uredi izvor]

Dana 10. maja 1945. godine u selu Lom na mostećku život je izgubilo ukupno 36 ljudi, a rudar Jozef Hojdar izvršio je samoubistvo.

Posle nesrećne eksplozije i smrti dvoje dece, događaji u selu Lom brzo su razvijali. Izveštaji Revolucionarne garde navodno su lokalne Nemce vodili od svojih domova do crkve, i onda ih streljali ispred zida. Tu su bili rudari, kao i 58-godišnji penzionisani glavni učitelj Josef Franz Trechl, šezdesetšestogodišnji Vilhelm Bauer, penzionisani železnički službenik, proizvođač peći Rupert Neidel, postolar Josef Lorenz, berberin Franz Kopf i vozač Liebsšer.

Njima u pomen na lokalnom groblju je sagrađen spomenik žrtvama sa dvojezičnim natpisom: Sećanje na nemačke i češke žrtve Drugog svetskog rata.[45][46]

Dobronjin[uredi | uredi izvor]

Livada Budinka u blizini sela Dobronjin

Dana 19. maja 1945. internirani Nemci iz lokalnog vatrogasnog doma u selu Dobronjin odvedeni su na livadu Budinka, gde su morali prvo da iskopaju grob, a zatim su verovatno brutalno ubijeni lopatama i ašovima.

U avgustu 2010. godine, policija Češke Republike izvršila je terensko istraživanje lokaliteta i tamo pronašla masovnu grobnicu. Nekoliko dana nakon pronalaska ljudskih ostataka, na ovom mestu je podignut drveni krst u znak sećanja na žrtve.

Vitorazsko[uredi | uredi izvor]

Selo Rapšah

Dana 24. maja 1945. godine u 21:00 čas predsednik Vaclav Maka otvorio je narodno suđenje u Tuš Tuu, a potom je 14 građana (gradonačelnik Hofhansl bio je jedini Nemac među osuđenicima) je osuđeno na smrt i odvedeno u Halamki na opštinsko groblje. Maks je od pukovnika Vladimira Hobza tražio izvršni odred, međutim Hobza je poslao samo oružje. Tim oružjem František Riha pogubio je 14 ljudi pod nadzorom Vaclav Maka, i nekoliko drugih članova mnv.

Hobzovi partizani su sve vreme pokolj prvo posmatrali izdaleka, a poslednja osuđena 36-godišnja Olga Vlčkova je , prema svedocima, bila " pogođena kao mačem". Inicijatori pokolja (Vaclav Maka i František Riha) nisu došli iz Vitorazska, več su bili doseljenici posle 1920.[2][47]

Gerilci pod komandom pukovnika Hobza tog kobnog dana, 24. maja 1945. godine, osudili su na smrt u selu Rapšah još 26 ljudi.[48]

Suhdol iznad reke[uredi | uredi izvor]

U mestu Sudol nad Lužnicom, maja 1945. godine, Revolucionarna garda ubila je 20 ljudi (uključujući 14 Čeha) i zverski odvela stanovništvo nemačke nacionalnosti (4.500 ljudi) u inostranstvo. Devedesetih godina 20. veka masovna grobnica je ekshumirana.[49]

U to vreme državna granica još nije bila zapečaćena žičanim ogradama, pa su okolne šume bile pogodno mesto za prelazak u Austriju. Meštani su znali praznine između patrola finansija i bezbednosti, kojima su prebacivali emigrante, švercovali robu ili sami bežali u Austriju. To su bili i razlozi zbog kojih su ljudi iz Vitorazskog morali da budu oterani u češko zaleđe. Već početkom 1948. godine MNV je imao spisak od 124 porodice „koje se ne mogu smatrati potpuno pouzdanima“.Sasvim objektivan izgovor za proterivanje ljudi bila je velika nezaposlenost u Rapšachu, dok drugde nije bilo radne snage za izgradnju republike. Zbog toga je ONV u Trebonu najavio obavezno raspoređivanje rada u unutrašnjosti. Pozvani ljudi u Rapšahu nisu se odazvali naredbama vlasti, neki su više voleli da beže u inostranstvo. U februaru 1952. godine, stanica SNB-a u Rapšachu registrovala je 42 ilegalna odlaska u Austriju, sa izbeglicama koje su sa sobom ponele opremu za stan, bicikle i stoku. (14. februara 1952, četrnaestogodišnji školarac Josef Kunderta takođe je pobegao preko granice). Istovremeno, ekonomski uslovi u Austriji bili su gori nego u Čehoslovačkoj.[49]

Rovensko pod Troskami[uredi | uredi izvor]

Dana 10. maja 1945. godine, nakon sukoba sa odbeglim članom Vafen-SS, u mestu Rovensko pod Troskami među Češkim stanovništvom dogodio se pokolj civila. Taj čin odneo je 365 života, od čega 50 vojnika Vermahta, ostali su bili civili, muškarci, žene i deca.[50]

Leština[uredi | uredi izvor]

Kamenolom kod sela Leština

Tokom prolaska nemačkih trupa u povlačenju kroz selo Leština (okrug Šumperk) , nepoznati češki državljanin je pucao na prolaznu kolonu SS borbene jedinice i ubio jednog od vojnika. Nemci su uzeli pet Čeha za taoce i zatražili izručenje počinioca u selu. Pošto se niko nije prijavio, otišli ​​su na polje u blizini sela Stavenice, i prvo mučili muškarce - odsekavši im jezik i izvadivši oči, na kraju su ih streljali.

Češki gradovi u zan osvete u obliku etničkog čišćenja ubili su šesnaest nemačkih stanovnika Vitošova i Leštine . Tela žrtava, češki komandosa su udarali gvozdenim šipkama. Njihova tela je narednog dana sahranio major Crvene armije na mestu zločina. Tokom 2000. godine u znak poštovanja prema sahranjenim žrtvama održan je pomen na Leštinskom groblju.[51]

Nachod[uredi | uredi izvor]

Da bi se osvetili za ubistvo nekoliko vojnika Crvene armije 9. maja 1945. godine, zarobljeni SS-ovci su ispitivani, pretučeni i ubijeni od lokalnog stanovništva i vojnika Crvene armije. Učestvovali su i Jevreji i Poljaci oslobođeni iz koncentracionog logora.  Istoričar Oldrich Šafar napisao je o događaju:

... Svi su čeznuli za osvetom, mada nisu svi bili sposobni za direktnu osvetu. Činjenica je bila da su svaki automobil natovaren mrtvim Nemcima, koji je krenuo preko grada do dvorskog groblja, sa velikim oduševljenjem dočekan na ulicama grada. Nemca niko nije prežalio. Svi su to videli samo kao odmazdu. Takvo je bilo vreme ...

Pravna i politička situacija u Čehoslovačkoj posle Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Pobedom nad nacizmom rat je okončan i predsednik Beneš je u ulozi autoriteta Drugog otpora teoretski tražio pravni kontinuitet Prve republike. Dana 4. marta 1945, u slovačkim Košicama koje su oslobođene od strane Crvene armije, formirana je nova čehoslovačka vlada na čelu s Narodnim frontom, ali uz izraženu dominaciju Komunističke partije Čehoslovačke. Benešovo ovlašćenje da donosi dekrete na predlog vlade ostalo je do 27. oktobra 1945, kada je formirana prelazna Narodna skupština.[52]

Iako je Ustav iz 1920. godine i dalje bio na snazi nakon rata, usvojene su i ustavne uredbe predsednika Republike, kao i drugi ustavni zakoni, takozvani Praški sporazumi koji su uređivali međusobne odnose između centralnih i slovačkih vlasti i propisi Slovačkog nacionalnog veća.[53]

Narodna demokratija[uredi | uredi izvor]

Tokom Prve republike postojao je demokratski sistem. Vladajuća koalicija imala je protivnika u opoziciji, a „katalog prava i sloboda“ odnosio se na sve stanovnike Čehoslovačke.[53]  Posle 1945. demokratija je nazvana „narodnom“.[53] Komunistička partija je postajala sve dominantnija stranka, spoljna i unutrašnja politika države bile su pod snažnim uticajem Sovjetskog Saveza, što je prouzrokovalo postepeno odstupanje od pravnih principa Prve Republike.  Sistem Nacionalnog fronta isključio je bilo kakvu opoziciju.[53]

Za deo stanovništva, nasilje je postalo uobičajeni deo života tokom ratnog terora.[53]  Ovako možemo gledati na rešavanje pitanja čehoslovačkih Nemaca i kažnjavanje kolaboratcionista Čeha i Slovaka, kada su pravne norme Prve Republike odbačene.[53]  

Raseljavanje nemačke manjine i dalje je predmet mnogih rasprava. Međutim, nakon Drugog svetskog rata (sa nekoliko izuzetaka), društvo se složilo oko rešenja zasnovanog na kolektivnoj krivici.[53]  Osveta za teror koji su počinili nemački okupatori takođe je igrala značajnu ulogu.[53]

Uredbe[uredi | uredi izvor]

Ustavna uredba predsednika Republike br. 33/1945, o regulisanju čehoslovačkog državljanstva osoba nemačke i mađarske nacionalnosti, predvidela je gubitak čehoslovačkog državljanstva za one koji su stekli drugo državljanstvo prema propisima stranih država, okupacione vlasti, i u svim ostalim čehoslovačkim državljanima nemačke i mađarske nacionalnosti.[53]

U Uredbi br. 5/1945, O nevaljanosti određenih imovinsko-pravnih postupaka iz vremena neslobode i o nacionalnoj administraciji imovinskih vrednosti Nemaca, Mađara, izdajnika i saradnika i određenih organizacija i instituta, identifikovae su osobe nemačke ili mađarske nacionalnosti kao državno nepouzdane.[53]

Uredbom br. 12/1945,. država je oduzela poljoprivrednu imovinu svim licima nemačke i mađarske nacionalnosti, bez obzira na nacionalnost. Ova zaplena je izvršen ukazom br. 108/1945, a Nacionalni fondovi za obnovu , prošireni „na sve imovinske vrednosti lica nemačke ili mađarske nacionalnosti“. Nije dozvoljena nadoknada za oduzetu imovinu.[53]

Pretpostavka krivice Nemaca i Mađara za nacizam je tako pravno utvrđena. Samo aktivni nemački pripadnici otpora mogli su izbeći takav zakon na osnovu člana 1 stav 2 Uredbe br. 12/1945.., Ali teret dokazivanja ležao je na njihovoj strani.[53]

Legalizacija nasilja[uredi | uredi izvor]

U svojoj presudi  od 8. marta 1995. godine, Ustavni sud Češke Republike ukazao je na status Uredbe br. 108/1945. koja se smatra „pravno ništavnom“.  Ipak, ovo pitanje je i dalje osetljivo pitanje. Zakon br. 115/1946, O legalnosti pregovora u vezi sa borbom za obnovu slobode Čeha i Slovaka, inače poznat kao „Zakon o amnestiji“, koji je legalizovao nasilje ne samo kod Nemaca u bio je nedosledan.[53]  Ovaj zakon je onemogućio kažnjavanje počinilaca pokolja i krvavih ekscesa (gestapizam) tokom „divlje“ deportacije,  iako je bilo moguće tražiti obeštećenje. Pojavile su se kritike nekih novinara, ali i u Ustavotvornoj narodnoj skupštini[53] . Posle februara 1948. godine doneo je Komunističkoj partiji informativni embargo na ovu temu.[53][54]

Neki od Benešovih dekreta iz 1945.[uredi | uredi izvor]

Broj akta Naziv
5/1945 Dekret predsjednika o nevaljanosti nekih transakcija vezanih uz stvarna prava od trenutka gubitka slobode i o nacionalizaciji imovine Nijemaca, Mađara, izdajica, kolaboratora i nekih organizacija i udruga
12/1945 Dekret predsjednika o konfiskaciji i ubrzanoj dodjeli poljoprivrednog zemljišta Nijemaca, Mađara, izdajica i neprijatelja čeških i slovačkih naroda
16/1945 Dekret predsjednika o kažnjavanju nacističkih zločinaca, izdajica i njihovih pomagača te izvanrednim narodnim sudovima
28/1945 Dekret predsjednika o smještaju čeških, slovačkih i ostalih slavenskih farmera na poljoprivrednom zemljištu Nijemaca, Mađara i ostalih državnih neprijatelja
71/1945 Dekret predsjednika o radnoj obvezi osoba koje su izgubile čehoslovačko državljanstvo

Vanredni narodni sudovi[uredi | uredi izvor]

Ukaz predsednika Republike br. 16/1945.., O kažnjavanju nacističkih zločinaca, izdajnika i njihovih pomagača i o vanrednim narodnim sudovima, trebalo je da pomogne u kažnjavanju svih počinilaca i saučesnika u zločinima nacizma.  a vanredni narodni sudovi bili su u suprotnosti sa načelom pravičnog suđenja.  Na primer, član 31 (1) navodi da „ne postoji žalba na presudu vanrednih narodnih sudova“. Takođe, zahtev za pomilovanje nije imao suspenzivni efekat. Prema čl 31 stav 2, smrtna kazna je trebala uslediti u roku od dva sata, a prema paragrafu 3, period duži od 24 sata bio je zabranjen. Stoga je žurba povezana sa lošim donošenjem MLS odluka bila opravdana.  Njihova odluka je kritikovana u štampi čak i u inostranstvu.

Dokazi o posleratnim pokoljima i njihovo bespravno i brzo uklanjanje[uredi | uredi izvor]

Vojni istoričar František Hanzlik ,  koji se fokusira na period komunističkog režima, u arhivima je otkrio dokumente koji osvetljavaju nepoznate činjenice do 2002. godine. To je bio dokaz posleratnih pokolja i divljačkih proterivanja, koji su 1999. godine dobili pečat „tajno“. Dokumenti potiču iz 1947. godine, a istoričar J. Hanzlik komentarisao je nalaz:

Ovi dokumenti potvrđuju ono za šta se prilično sumnjalo. Da su ih počinili oni koji su trebali nadgledati nezakonitosti ...[54][55][56]

Kažnjavanje zločinaca[uredi | uredi izvor]

Karol Pazur

Glavni pokretač pokolja Švedskoj šansi , osuđen je prvo na 7 godina i 6 meseci (1947), nakon žalbe kazna je promenjena na 20 godina (1949), oslobođena je nakon oko 3 godine amnestijom,

Bedrih Smetana

Suorganizator pokolja Švedska šansa, osuđen na zatvor, ali nije izdržao kaznu i očigledno je pobegao iz zemlje,

Vaclav Hrneček

Zamenik komandanta koncentracionog logora (1945–1946) u Češkim Budjejovicama američki sud osudio je na 8 godina zatvora zato što je logor u Češkoj Budjejovici vodio na protivpravan način.[57]

Restitucija[uredi | uredi izvor]

Bivša Čehoslovačka bila je među prvim zemljama koje su po obaranju komunističkog režima krenule sa restitucijom, odnosno vraćanjem imovine oduzete posle Drugog svetskog rata. Glavni zakoni o tome doneti su već 1990–1991, ali se ispostavilo da je problem veoma složen, tako da ni do danas ne može da se kaže da je u Češkoj stavljena čuvena mnogo pominjana restituciona tačka.[58]

Problem je komplikovan, pre svega, zbog 3,2 miliona sudetskih Nemaca koji su od 1945, do 1946. godine deportovani iz tadašnje Čehoslovačke, a oduzeta im je sva nepokretna imovina. Pravni osnov za to su bili dekreti predsednika Eduarda Beneša koji su pošli od toga da su sudetski Nemci, pošto je sudetska oblast oduzeta 1938. Čehoslovačkoj i pripojena Češkoj, dobrovoljno prihvatili nemačko i tako izgubili čehoslovačko državljanstvo. Polazeći od ovoga, za one koji žele da vrate svoju imovinu oduzetu 1945–1946. bilo je i ostaje bitno dokazati da im nije oduzeta na osnovu ovih dekreta, ili da su zadržali čehoslovačko državljanstvo.[58]

Za ovakva ograničenja u restituciji Čehoslovačka, odnosno Češka, trpela je kritike  pre nego što je 1996. potpisala Sporazum o pridruživanju sa Evropskoj uniji.[58]

Spomenici[uredi | uredi izvor]

Nemačka[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon raseljavanja i deportacija, sudetski Nemci u Zapadnoj Nemačkoj počeli su da grade spomenike preminulim rođacima, prijateljima i komšijama koji su nasilnom smrću izgubili živote, umrli od iscrpljenosti, gladi ili bolesti tokom marševa ili u koncentracionim i radnim logorima.

Najstariji dokumentovani spomenik izgrađen je 1947. godine u Hesenu. Poslednja registrovana datira iz 2005. godine.[59]

Od 1950. godine do danas izgrađeni su mnogi krstovi, nadgrobni spomenici, kao i umetnički spomenici. U Saveznoj Republici Nemačkoj ima ih oko 1.400.

Posle raspada DDR-a, novi spomenici i spomen-mesta postavljeni su u Brandenburgu , Meklenburgu - Zapadnoj Pomeraniji, Saksonija-Anhalt, Tiringija, Šleska i Lužica.[60]

  • Spomen obeležja stradalim sudetskim Nemcima u Zapadnoj Nemačkoj

Austrija[uredi | uredi izvor]

Duž severne donjoaustrijske granice, tokom perioda „gvozdene zavese“, raseljeni Južnomoravci su izgradili preko dvadesetak spomenika i spomen obeležja svojim rodnim selima. Među najzanimljivijima su Kreuzberg u blizini sela Kleinvalštad sa pogledom na brda Mikulov i Pavlovske i spomenik u selu Unterenzingen sa pogledom na Znojmo.[61]

  • Spomen obeležja stradalim sudetskim Nemcima u Austriji

Češka[uredi | uredi izvor]

Nakon pada komunističkog režima, u Češkoj je započela izgradnja spomen obeležja i postavljanje spomen pločau znak sećanja na deo raseljenog nemačkog stanovništva. Nisu još svi registrovani, ali su i dalje vidljivi dokazi napora ka pomirenju na obe strane.[60]

Zanimljiv primer je i uspostavljanje nacionalnog spomenika herojima Hajdrihijade sa podnaslovom - Mesto pomirenja. Spomenik je inaugurisan na praznik Svetog Vaclava, 28. septembra od 1995. godine u pravoslavnoj hramu Svetih Kirila i Metodija u Pragu.

  • Spomen obeležja stradalim sudetskim Nemcima u Češkoj

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b STANĚK, Tomáš: Poválečné "excesy" v českých zemích v roce 1945 a jejich vyšetřování, Praha, ÚSD AVČR 2005.
  2. ^ a b v ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Organizované divoké odsuny? Úloha ústředních státních orgánů při provádění "evakuace" německého obyvatelstva (květen až září 1945).Soudobé dějiny. 2006, roč. 13, čís. 3-4, s. 321-376. ISSN 1210-7050.
  3. ^ Houžvička (2005), str. 314.
  4. ^ Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (Hrsg.): Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa: Die Vertreibung der deutschen Bevölkerung aus der Tschechoslowakei. 2 svazky, Bonn 1957, ISBN 3-89350-560-1
  5. ^ Spolkové ministerstvo vzdělání, vědy a kultury (Bundesministerium für Bildung, Wissenschaft und Kultur), odd. Präs. 9 Medienservice: Sudetendeutsche und Tschechen, Austria, Reg. Nr. 89905
  6. ^ Cornelia Znoy:Die Vertreibung der Sudetendeutschen nach Österreich 1945/46, Diplomarbeit zur Erlangung des Magistergrades der Philosophie, Geisteswissenschaftliche Fakultät der Universität Wien, 1995
  7. ^ Pynsent 2013, str. 321.
  8. ^ Poválečné násilí poznamenalo českou společnost, Český rozhlas, 19. ledna 2011 v 07:00
  9. ^ Orzoff 2009, str. 207.
  10. ^ a b v Frommer 2005, str. 42.
  11. ^ Frommer 2005, str. 40–41.
  12. ^ Frommer 2005, str. 41.
  13. ^ a b Frommer 2005, str. 40.
  14. ^ a b Pynsent 2013, str. 281.
  15. ^ Frommer, Benjamin (2005). National Cleansing: Retribution Against Nazi Collaborators in Postwar Czechoslovakia (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00896-9. 
  16. ^ a b Pynsent 2013, str. 309.
  17. ^ Pynsent 2013, str. 320.
  18. ^ MacDonald & Kaplan 1995, str. 190.
  19. ^ Duffy 2014, str. 283.
  20. ^ Pynsent 2013, str. 299.
  21. ^ Merten 2017, str. 114.
  22. ^ Frommer 2005, str. 43.
  23. ^ Pynsent 2013, str. 280.
  24. ^ Puhl, Jan (2. 6. 2010). „Massacre in Czechoslovakia: Newly Discovered Film Shows Post-War Executions”. Spiegel Online. Pristupljeno 24. 6. 2018. 
  25. ^ Lowe 2012, str. 128–129.
  26. ^ Ther & Siljak 2001, str. 206.
  27. ^ Ther & Siljak 2001, str. 62.
  28. ^ a b v „THE HISTORY AND REMOVAL OF CZECHOSLOVAKIA'S GERMANS THROUGH EXPULSION AND DISCRIMINATORY LAWS”. Institute for Research of Expelled Germans. Pristupljeno 14. 5. 2021. 
  29. ^ GLOTZ Peter: Vyhnání. České země jako poučný případ. Paseka, Praha 2006, s. 163, ISBN 80-7185-705-X
  30. ^ a b v TROJAN Emil: Tak přísahali... Partyzánský odboj v Orlických horách v letech 1939 – 1945. Oftis, Ústí nad Orlicí 2001, s. 259–281 ISBN 80-86042-42-1
  31. ^ Policie již zná vrahy německých chlapců v Postoloprtech z června 1945,ČT24, 2. 6. 2009 08:20
  32. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 29. 09. 2020. г. Приступљено 03. 04. 2021. 
  33. ^ Hans-Ulrich Stoldt: Mord im Fasanengarten, v: Der Spiegel, Hamburk, č. 36, 31. srpna 2009, str. 66 f.
  34. ^ Benz, a.a.O., str. 116 f.: Austreibung aus Saaz
  35. ^ Společná správa ministerstva národní obrany a vnitra Československa 28. července 1947, Praha 28. 7. 1947 elektronicky zpracovaná odtajená zpráva
  36. ^ WOLLRAB, Adalbert: Pravdou ke smíření Heimatkreis Saaz Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2016), vzpomínková akce pro zavražděné postoloprtské a žatecké občany
  37. ^ Slyšme i druhou stranu, Infocentrum Šumava, České Budějovice 1990, ISBN 80-900076-1-9
  38. ^ Staněk Tomáš, Persekuce 1945, Praha 1996, ISBN 80-85241-99-4
  39. ^ STANĚK Tomáš, Tábory v českých zemích 1945–1948, Tillia 1996, ISBN 80-902075-3-7
  40. ^ Marie Špalková: Horní Moštěnice – kapitoly z dějin obce, Horní Moštěnice 2006; ISBN 80-86247-03-1, str. 114-115
  41. ^ ČT24 [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. јул 2020)
  42. ^ Masakr v Horní Moštěnici, Česká televize - video online
  43. ^ STANĚK, Tomáš: Odsun Němců z Československa 1945–1947. 1. vyd. Praha Academia, 1991, 536 s. ISBN 8020003282, s. 422
  44. ^ Erlebnisbericht Todesmarsch von Teplitz nach Geising, v: Benz, a.a.O., str. 111 f.
  45. ^ Fikejzová Jiřina: Povolání textařka... v důchodu?, nakladatelství Academia, 1999
  46. ^ [2]
  47. ^ Masakr na Vitorazsku 25. května 1945. Rozhledy 2010
  48. ^ „Rozhledy 010: Poválečné vyhánění z domovů v pohraničí.”. Rozhledy 010. 2013. Pristupljeno 2021-04-03. 
  49. ^ a b „Poválečné vyhánění z domovů v pohraničí.”. Rozhledy 010. 2013. Pristupljeno 2021-04-03. 
  50. ^ „Krátce po válce zemřely v Rovensku stovky Němců. Vystřílel jsem asi celý zásobník, vzpomíná svědek”. iROZHLAS (na jeziku: češki). Pristupljeno 2021-04-03. 
  51. ^ „Kde se valí kameny”. Česká televize (na jeziku: češki). Pristupljeno 2021-04-03. 
  52. ^ Zimek, Josef (1996). Ústavní vývoj českého státu (1 izd.). Brno: Masarykova Univerzita. str. 62—105. 
  53. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m Nedvědický, Kamil: Únor 1948 jako počátek nelegitimního režimu, Securitas imperii, vedoucí redaktor Libor Svoboda, Praha, Ústav pro studium totalitních režimů, 2010, 238 s., 1804–1612, Sv. 17/2, (2010), s. 60-79
  54. ^ a b HANZLÍK, František: Bez milosti a slitování, B. Reicin – fanatik rudého teroru, unikátní dokumenty komunistického režimu v Československu, nakladatelství Ostrov, 2011
  55. ^ Československo chtělo tajit masakry Němců Zprávy idnes, 2002
  56. ^ Moravská zemská knihovna přednáška Bez milosti a bez slitování
  57. ^ Alfred M. de Zayas, Nemesis at Potsdam, Routledge & Kegan Paul, London 1977 ISBN 0-7100-8468-4 pp. 124ff.
  58. ^ a b v Lazarević, Milan. „Češka i slovačka restitucija”. Politika Online. Pristupljeno 2021-04-04. 
  59. ^ „Unikátní dokument zachytil popravu německých civilistů v květnu 1945”. iROZHLAS (na jeziku: češki). Pristupljeno 2021-05-13. 
  60. ^ a b „BdV - Info-Pool - Kultur”. web.archive.org. 2014-10-06. Arhivirano iz originala 06. 10. 2014. g. Pristupljeno 2021-05-13. 
  61. ^ „Südmähren” (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-05-13. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • ARBURG Adrian, DVOŘÁK Tomáš, KOVAŘÍK David a kolektiv: Německy mluvící obyvatelstvo v Československu po roce 1945, In: Matice moravská, Výzkumné středisko pro dějiny střední Evropa: prameny, země, kultura, Brno 2010 ISBN 978-80-86488-70-7
  • PADEVĚT, Jiří: Krvavé léto 1945, Academia, Praha 2016 ISBN 978-80-200-2600-2
  • PAUSEWANG Gudrun: Vzpomínám na Rozinkovou louku, Aurora 2001, ISBN 80-7299-043-8
  • STANĚK Tomáš:Persekuce 1945, Institut pro středoevropskou kulturu a politiku, Praha 1996, ISBN 80-85241-99-4
  • STANĚK Tomáš:Poválečné“excesy“ v českých zemích v roce 1945 a jejich vyšetřování, Sešity Ústavu pro soudobé dějiny AV ČR 41/2005, USD AV ČR Praha 2005, ISBN 80-7285-062-8
  • TROJAN Emil, Tak přísahali.. Partyzánský odboj v Orlických horách v letech 1939–1945 – OFTIS Ústí n. Orlici 2002, ISBN 80-86042-42-1
  • TROJAN Emil, Martin Vaňourek, Tak přísahali… Partyzánský odboj v českém pohraničí v letech 1939–1945. Mohelnice 2010, ISBN 978-80-902949-4-3
  • ARBURG, STANĚK: Vysídlení Němců a proměny českého pohraničí 1945–1951:dokumenty z českých archivu, Díl II/1. duben – srpen/září 1945 „Divoký odsun“ a počátky osídlování. I, vydaní Středokluky: Zdeněk Susa 2011, 960 s., il. + CDROM, ISBN 978-80-86057-71-2
  • ZEMAN, Pavel. My se nemstíme...: Československý zpravodajský a dokumentární film 1945–1947 a odsun Němců [online]. Praha: ÚSTR, revue Paměť a dějiny, 2013/02 [cit. 2019-05-13]. Dostupné online.
  • Odsun : die Vertreibung der Sudetendeutschen : Begleitband zur Ausstellung. München: Sudetendeutsches Archiv, 1995. 548 s. ISBN 3-930626-08-X. (německy)
  • ARBURG, Adrian von. "Komplex odsunu". Úvodní poznámky k tématu. Soudobé dějiny. 2005, roč. 12, čís. 3-4, s. 425-431. ISSN 1210-7050.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Organizované divoké odsuny? Úloha ústředních státních orgánů při provádění evakuace" německého obyvatelstva (květen až září 1945). (1. část: Předpoklady a vývoj do konce května 1945). Soudobé dějiny. 2005, roč. 12, čís. 3-4, s. 465-533. ISSN 1210-7050.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Organizované divoké odsuny? Úloha ústředních státních orgánů při provádění "evakuace" německého obyvatelstva (květen až září 1945). (2. část: Československá armáda vytváří "hotové skutečnosti", vláda je před cizinou legitimizuje). Soudobé dějiny. 2006, roč. 13, čís. 1-2, s. 13-49. ISSN 1210-7050.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Organizované divoké odsuny? Úloha ústředních státních orgánů při provádění "evakuace" německého obyvatelstva (květen až září 1945). 3. část: Snaha vlády a civilních úřadů o řízení "divokého odsunu". Soudobé dějiny. 2006, roč. 13, čís. 3-4, s. 321-376. ISSN 1210-7050.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Vysídlení Němců a proměny českého pohraničí 1945–1951 : dokumenty z českých archivů. Díl I., Češi a Němci do roku 1945 : úvod k edici. Středokluky: SUSA, 2010. 373 s. ISBN 978-80-86057-66-8.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Vysídlení Němců a proměny českého pohraničí 1945–1951 : dokumenty z českých archivů. Díl II., svazek 1, Duben – srpen/září 1945: "Divoký odsun" a počátky osídlování. Středokluky: SUSA, 2011. 957 s. ISBN 978-80-86057-71-2.
  • ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Vysídlení Němců a proměny českého pohraničí 1945–1951 : dokumenty z českých archivů. Díl II., svazek 3, Akty hromadného násilí v roce 1945 a jejich vyšetřování. Středokluky: SUSA, 2010. 329 s. ISBN 978-80-86057-68-2.
  • BRANDES, Detlef. Cesta k vyhnání 1938-1945 : plány a rozhodnutí o "transferu" Němců z Československa a z Polska. Praha: Prostor, 2002. 499 s. ISBN 80-7260-070-2.
  • BRANDES, Detlef; IVANIČKOVÁ, Edita; PEŠEK, Jiří, a kol. Vynútený rozchod : vyhnanie a vysídlenie z Československa 1938-1947 v porovnaní s Poľskom, Maďarskom a Juhosláviou. Bratislava: Veda, 1999. 259 s. ISBN 80-224-0586-8. (slovensky)
  • BRÜGEL, Johann Wolfgang. Češi a Němci 1939-1946. Praha: Academia, 2008. 415 s. ISBN 978-80-200-1637-9.
  • ČAPKA, František; SLEZÁK, Lubomír; VACULÍK, Jaroslav. Nové osídlení pohraničí českých zemí po druhé světové válce. Brno: Cerm, 2005. 359 s. ISBN 80-7204-419-2.
  • DVOŘÁK, Tomáš; KOVAŘÍK, David; ARBURG, Adrian von, a kol. Německy mluvící obyvatelstvo v Československu po roce 1945. Brno: Matice moravská, 2010. 576 s. ISBN 978-80-86488-70-7.
  • GLOTZ, Peter. Vyhnání : České země jako poučný případ. Praha ; Litomyšl: Paseka, 2006. 222 s. ISBN 80-7185-705-X.
  • HOUŽVIČKA, Václav. Návraty sudetské otázky. Praha: Karolinum, 2005. 546 s. ISBN 80-246-1007-8.
  • MLYNÁRIK, Ján. Causa Danubius. [s.l.]: Danubius, 2000. 796 s. ISBN 80-901768-4-4.
  • PADEVĚT, Jiří. Krvavé léto 1945. [s.l.]: Academia, 2016. 692 s. ISBN 978-80-200-2600-2.
  • PEROUTKOVÁ, Michaela. Vyhnání : jeho obraz v české a německé literatuře a ve vzpomínkách. Praha: Libri, 2008. 204 s. ISBN 978-80-7277-345-9.
  • PUK, Miroslav. Odsun Němců z Prahy po druhé světové válce. Historický obzor. 2001, roč. 12, čís. 11/12, s. 270-278. ISSN 1210-6097.
  • STANĚK, Tomáš. Odsun Němců z Československa 1945-1947. Praha: Academia ; Naše vojsko, 1991. 536 s. ISBN 80-200-0328-2.
  • STANĚK, Tomáš. Předpoklady, průběh a důsledky vysídlení Němců z Československa : (1918-1948) : studijní materiál. Ostrava: Amosium servis, 1992. 111 s. ISBN 80-85498-04-9.
  • STANĚK, Tomáš. Perzekuce 1945 : perzekuce tzv. státně nespolehlivého obyvatelstva v českých zemích (mimo tábory a věznice) v květnu - srpnu 1945. Praha: Institut pro středoevropskou kulturu a politiku, 1996. 231 s. ISBN 80-85241-99-4.
  • STANĚK, Tomáš. Poválečné „excesy“ v českých zemích v roce 1945 a jejich vyšetřování. Praha: Ústav pro soudobé dějiny Akademie věd České republiky, 2005. 366 s. ISBN 80-7285-062-8.
  • ŠTEFANICA, Ján. Odsuny a výmeny skupín obyvateľstva európskych štátov v prvej polovici 20. storočia. Bratislava: Historia et theoria iuris, Roč. 2, č. 4 (2010), Univerzita Komenského v Bratislave, Právnická fakulta, 2010. 78-93 s. Dostupné online.
  • ŠTEFANICA, Ján. Problematika právneho postavenia národnostných menšín v európskom priestore po ukončení II. svetovej vojny a riešenie tejto otázky. Bratislava: Historické právne systémy a integrácia Európy, Univerzita Komenského v Bratislave, Právnická fakulta, 2011. 155-161 s.
  • Rozumět dějinám: Vývoj česko-německých vztahů na našem území v letech 1848–1948 – historická publikace vydaná českou vládou (ISBN 80-86010-55-4, 2. opr. vydání ISBN 80-86010-60-0); série PDF souborů, též německy, anglicky a francouzsky
  • STANĚK, Tomáš: Perzekuce 1945. Perzekuce tzv. státně nespolehlivého obyvatelstva v českých zemích (mimo tábory a věznice) v květnu – srpnu 1945. Institut pro středoevropskou kulturu a politiku, Praha 1996, 231 pp., ISBN 80-85241-99-4
  • Němci ven! Die Deutschen raus! – Brněnský pochod smrti 1945, kolektiv autorů, Dauphin 2001, ISBN 80-7272-031-7 Slyšme i druhou stranu, Infocentrum Šumava, kolektiv autorů, 1991
  • GLOTZ, Petr: Vyhnání – České země jako poučný případ, Paseka 2006, ISBN 80-7185-705-X
  • GLASSHEIM, Eagle: Očista československého pohraničí: Migrace, životní prostředí a zdraví v bývalých Sudetech. Praha: Academia, 2019. ISBN 978-80-200-3045-0

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Покољи_над_Немцима_у_Чехословачкој_у_пролеће_и_лето_1945.&oldid=27677651”