Pređi na sadržaj

Pokret 4. maj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skup studenata u Pekingu u 4. majskom pokretu.

Pokret 4. maja (uproš: 五四运动; trad: 五四運動; pin: wǔ sì yùn dòng) bio je antiimperijalistički kulturni i politički pokret u ranoj savremenoj Kini. Počevši 4. maja 1919. pokret je označio porast kineskog nacionalizma, i prerazmatranje kineskih kulturnih institucija, kao što je konfučijanizam. Pokret je rastao iz nezadovoljstva sa Versajskim ugovorom, i dobio naziv Šandong problem. Izlazivši iz Pokreta nove kulture, krajnji rezultat je bio drastična promena društva od koje je rođena Komunistička partija Kine.

Pozadina

[uredi | uredi izvor]

Prema rečima istoričarke sa Oksfordskog univerziteta Rane Miter, „Atmosfera i političko raspoloženje koje su se pojavile oko 1919. su u središtu niza ideja koje su oblikovale značajan kineski dvadeseti vek.“[1] Dinastija Ćing se raspala 1911. godine, što je obeležilo da je 1911. bila kraj hiljada godina imperijalne vladavine u Kini, i teoretski je otvorio novu eru u kojoj je politička moć nominalno počivala na narodu. Pošto se imperijalistička Kina bližila kraju, pravac kineskog političkog života bio je pun neizvesnosti. Prethodno dominantna ideologija, konfučijanizam, imala je dubok uticaj na društvene i političke odnose. Ovi ideali su promovisali etičke i moralne principe u upravljanju i naglašavali važnost mudre vladavine za dobrobit društva. Nakon propasti dinastije Ćing, ovi principi su počeli da odstupaju od političke prakse. Nakon smrti predsednika Juana Šikaija 1916. godine, Kina je postala fragmentirana nacija kojom su dominirali gospodari rata više zabrinuti za političku moć i rivalske regionalne vojske. Vlada u Pekingu se fokusirala na suzbijanje unutrašnjeg neslaganja i nije mogla učiniti malo da se suprotstavi stranom uticaju i kontroli.[1] Potpisivanje tajnog kinesko-japanskog sporazuma o zajedničkoj odbrani od strane kineskog premijera Duana Ćiruija 1918. razbesnelo je kinesku javnost kada je procurelo u štampu i izazvalo studentski protestni pokret koji je postavio osnovu za Pokret Četvrtog maja.[2] Pokret 1. mart u Koreji 1919. godine, ruska revolucija 1917. godine, nastavljeni porazi od stranih sila i prisustvo sfera uticaja dodatno su rasplamsali kineski nacionalizam među novonastalom srednjom klasom i kulturnim liderima.[1]

Lideri Pokreta za novu kulturu verovali su da su tradicionalne konfučijanske vrednosti odgovorne za političku slabost nacije.[3][4] Kineski nacionalisti su pozvali na odbacivanje tradicionalnih vrednosti i usvajanje zapadnih ideala „gospodina nauke“ (賽先生; 赛先生; Sai kjanšeng) i „gospodina demokratije“ (德先生; De kjanšeng) umesto „g. Konfučije“ u cilju jačanja nove nacije.[5] Ovi ikonoklastički i antitradicionalni pogledi i programi oblikovali su kinesku politiku i kulturu sve do današnjih dana.[6]

Dvadeset jedan zahtev

[uredi | uredi izvor]

„Dvadeset jedan zahtev” je bio skup predloga koje je vlada Okuma Šigenobua predstavila administraciji Juan Šikaja u nadi da će proširiti japanske poslove u Kini. Zahtevi su se sastojali od raznih ekonomskih, teritorijalnih i imperijalističkih odredbi. Važna komponenta ovih zahteva odnosila se na kinesku teritoriju. To je uključivalo namere za proširenje japanskih interesa u južnoj Mandžuriji, istočnoj Mongoliji, pored potvrde da je Japan zaplenio nemačke luke u kineskoj provinciji Šandong.

Početkom 1915. kineskoj javnosti je otkriveno da je Japan podneo dvadeset i jedan zahtev, što je izazvalo porast političkih tenzija i frustracija prema Japanu. U svetlu ovih otkrića, kineska štampa je postala veoma kritična prema Japanu, a pogledi kineskih građana na Japan su se pogoršali. Dvadeset jedan zahtev je na kraju dodao gorivo rastućim tenzijama između dve zemlje, igrajući važnu ulogu u pokretanju predstojećeg Pokreta 4. maja.

Šandong problem

[uredi | uredi izvor]

Kina je ušla u Prvi svetski rat na strani Trojne antante 1917. Iako je te godine 140.000 kineskih radnika poslato na Zapadni front kao deo kineskog radničkog korpusa,[7] Versajskim ugovorom ratifikovanim u aprilu 1919. prava na nemačke teritorije u Šandungu dodeljena su Japanu. Predstavnici kineske vlade izneli su sledeće zahteve:

1. Ukidanje svih privilegija stranih sila u Kini, kao što je eksteritorijalnost 2. Otkazivanje dvadeset i jednog zahteva 3. Vratiti Kini teritoriju i prava Šandonga, koje je Japan oduzeo Nemačkoj tokom Prvog svetskog rata.

Zapadni saveznici su dominirali sastankom u Versaju i malo su obraćali pažnju na kineske zahteve. Evropske delegacije, koje je predvodio francuski premijer Žorž Klemanso, bile su pre svega zainteresovane za kažnjavanje Nemačke. Iako je američka delegacija promovisala Četrnaest tačaka Vudro Vilsona i ideale samoopredeljenja, nisu bili u stanju da unaprede ove ideale suočeni sa tvrdoglavim otporom Dejvida Lojda Džordža i Klemansoa. Američko zagovaranje samoopredeljenja u Ligi nacija bilo je privlačno kineskim intelektualcima, ali njihov neuspeh da to ispoštuju smatran je izdajom. Ovaj neuspeh diplomatije na Pariskoj mirovnoj konferenciji stvorio je ono što je postalo poznato kao „problem Šandong“.[8][9]

Protesti

[uredi | uredi izvor]

4. maj 1919. godine

[uredi | uredi izvor]
Studenti Univerziteta Cinghua pale japansku robu.
Studenti Pekinškog univerziteta koje je vlada pritvorila tokom Pokreta 4. maja.
Studentice učestvuju u demonstracijama 4. maja.

Ujutro 4. maja 1919. godine, predstavnici studenata sa trinaest različitih lokalnih univerziteta sastali su se u Pekingu i izradili pet rezolucija:

1. Da se ​​suprotstavi davanje Šandunga Japancima pod bivšim nemačkim koncesijama. 2. Da se privuče i poveća svest o nesigurnom položaju Kine za narodne mase u Kini. 3. Da se preporuči skup velikih razmera u Pekingu. 4. Da se promoviše stvaranje studentske unije u Pekingu. 5. Da se održe demonstracije tog popodneva u znak protesta protiv uslova Versajskog sporazuma.

Popodne 4. maja, preko 4.000 studenata Univerziteta Jenčing, Pekinškog univerziteta i drugih škola marširalo je sa mnogih tačaka da bi se okupilo na trgu Tjenanmen. Oni su uzvikivali parole kao što su „borba za suverenitet spolja, oslobodite se nacionalnih izdajnika kod kuće“, „Vratite nam Ćingdao!“[10], „odbacite dvadeset jedan zahtev“ i „nemojte potpisati Versajski ugovor“.

Demonstranti su izrazili svoj bes zbog savezničke izdaje Kine, osudili besprekornu nesposobnost vlade da zaštiti kineske interese i pozvali na bojkot japanskih proizvoda. Demonstranti su insistirali na ostavci trojice kineskih zvaničnika koje su optužili da su sarađivali sa Japancima. Nakon što su spalili domove ovih zvaničnika i pretukli neke od njihovih slugu, studenti demonstranti su hapšeni, zatvarani i teško pretučeni.[11]

Dana 5. maja, studenti u Pekingu u celini su stupili u štrajk, a u većim gradovima širom Kine studenti, patriotski nastrojeni trgovci i radnici pridružili su se protestima. Demonstranti su vešto apelovali na novine i slali predstavnike da pronesu reč širom zemlje. Ujutro 6. maja, studenti iz Šangaja okupili su se na Univerzitetu Fudan kao odgovor na događaje u Pekingu. Do večeri su u različitim kampusima u Šangaju održani sastanci i specijalni komiteti, a pekinškoj vladi su poslani telegrami u ime 33 predstavnika različitih kampusa u Šangaju da izraze svoj protest. Tokom narednih nekoliko dana, pokret je rastao u veličini. Studenti u Šangaju počeli su štrajk krajem maja. Za to vreme došlo je do neslaganja među demonstrantima oko intenziteta protesta, ali se videlo da se protesti u celini intenziviraju.

Policija u Pekingu je 3. juna uhapsila veliki broj studenata. Kako bi izrazili svoje negodovanje, štrajku su se pridružili privrednici i radnici u Šangaju. Centar pokreta se iz Pekinga pomerio u Šangaj. Rektori sa trinaest univerziteta organizovali su oslobađanje studentskih zatvorenika, a Caj Juanpej, direktor Univerziteta u Pekingu, podneo je ostavku u znak protesta. Iako je u ovom trenutku događaj definisan kao protestna akcija više klasa, sveukupno je to još uvek bio pokret predvođen studentima.

Novine, časopisi, udruženja građana i privredne komore pružile su podršku studentima. Trgovci su pretili da će obustaviti plaćanje poreza ako kineska vlada ostane tvrdoglava.[12] U Šangaju je generalni štrajk trgovaca i radnika skoro uništio čitavu kinesku ekonomiju.[11] Generalni štrajk je 12. juna okončan jer je pod intenzivnim pritiskom javnosti pekinška vlada otpustila Cao Ćulina, Džang Congkjanga i Lu Zongjua koji su bili optuženi da su sarađivali sa Japancima. Ipak, studenti su nastavili da izražavaju protest protiv sadržaja Versajskog mirovnog ugovora organizovanjem skupova i drugih događaja u to vreme i organizovali Nacionalnu studentsku uniju. Konačno, kineski predstavnici u Parizu odbili su da potpišu Versajski ugovor: Pokret 4. maja je odneo početnu pobedu koja je bila pre svega simbolična, pošto je Japan za sada zadržao kontrolu nad poluostrvom Šandong i ostrvima u Pacifiku. Čak je i delimičan uspeh pokreta pokazao sposobnost kineskih društvenih klasa širom zemlje da uspešno sarađuju uz odgovarajuću motivaciju i vođstvo.[11]

Značaj

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Mitter (2004), str. 12.
  2. ^ Sugano, Tadashi (1986). 日中軍事協定の廃棄について [On the scrapping of the Sino-Japanese military agreements] (PDF). Nara Journal of History (na jeziku: japanski). 4 (12): 34. 
  3. ^ Chen (1971), str. 18–20.
  4. ^ Lee, Leo Ou-fan (1987). Voices from the Iron House: A Study of Lu Xun. Bloomington: Indiana University Press. str. 53—77, 76—78. ISBN 978-0-253-36263-6. 
  5. ^ Spence, Jonathan D. (1981). The Gate of Heavenly Peace: The Chinese and Their Revolution, 1895-1980. New York: Viking. str. 117–123. ISBN 978-0-670-29247-9. 
  6. ^ Fairbank, John King; Twitchett, Denis Crispin, ur. (1999). Republican China, 1912–1949 (Part 1). The Cambridge History of China. 12 (Repr. izd.). Cambridge University Press. str. 451. ISBN 978-0-521-23541-9.  Nepoznati parametar |orig-date= ignorisan (pomoć)
  7. ^ Xu, Guoqi (2011). Strangers on the Western Front: Chinese workers in the Great War. Cambridge, MA: Harvard University Press. str. 1–9. ISBN 978-0-674-04999-4. 
  8. ^ „Shandong question”. Encyclopædia Britannica. 1998. 
  9. ^ Guoqi, Xu (2016). „China and Japan at Paris”. Asia and the Great War. Oxford University Press. str. 153—184. ISBN 978-0-199-65819-0. doi:10.1093/acprof:oso/9780199658190.003.0007. 
  10. ^ „A brief history of the May Fourth Movement”. Peking University. Pristupljeno 2024-05-29. 
  11. ^ a b v Wasserstrom (2005).
  12. ^ Hao (1997).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Покрет_4._мај&oldid=28414373”