Шангај

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Шангај (вишезначна одредница).
Шангај
кин. 上海, Shànghǎi

Shanghai pudong skyline.jpg
Шангај

Основни подаци
Држава Кина Кина
Становништво
Становништво (2009) 13.831.900 (процена)
Агломерација (2009) 19.210.000
Географске карактеристике
Координате 31°12′N 121°30′E / 31.2, 121.5
Површина 7.037 км²
Шангај на мапи Кине
{{{alt}}}
Шангај
Шангај на мапи Кине
Остали подаци
Поштански код 200000 – 202100
Позивни број 21
Веб-страна www.shanghai.gov.cn
Шангај
кин. 上海
пинјин. Shànghǎi
Шангај на мапи Кине
Главни град Шангај
Површина 7037 km²
Становништво 2008
 - Број 18884600
БДП 197,3 милијарди $(2008)
Веб-сајт www.shanghai.gov.cn


Координате: 31° 12′ СГШ 121° 26′ ИГД

Шангај (кин. 上海, Shànghǎi) је највећи град Кине и морско пристаниште на ушћу реке Хуангпу у реку Јангце, непосредно уз обалу Пацифика. Град има статус засебне кинеске покрајине. Према процени из 2009. у граду је живело 13.831.900 становника.[1]. Највећи је саобраћајни, трговински и индустријски центар земље.

Састоји се од модерног града који обухвата бивше енглеске, америчке и француске четврти с пословним градским рејонима и старе кинеске вароши (кинески Хутсен). Поседује велике новчане заводе, продавнице, хотеле, универзитет, Кинеску академију наука, опсерваторије, музеје, позоришта, библиотеке и др.

Из Шангаја полазе железничке пруге за Нанкинг, Пекинг и Хангџоу. Развијена је индустрија гвожђа и челика, машина, бродова, електротехнике, хемије, текстила, керамике, хартије, коже и обуће, дувана, стакла, цемента и др.

Главна предграђа су: Нантао на југу, Чапеј на северу, одвојен реком Сучоу, Путунг на десној обали реке Хуангпу, Вусунг са главном луком на ушћу реке Хуангпу у Јангце, Хонгкоу или бивша америчка концесија до 1949. године, Хангџоу с великим аеродромом и др. Основан је у 11. веку.

Историја[уреди]

Настанак града[уреди]

Шангај се први пут појављује 960. као село. Са привредним развојем делте реке Јангце развијао се и Шангај. Порески биро је овде отворен 1074. До 1264. повезао се са три суседна села. У ово време Шангај је био трговачка лука одакле се памук извозио у Пекинг, унутрашњост земље, или у Јапан. До времена династије Ћинг (1644–1911) велике цеховске организације су поделиле економску, и делом политичку, власт у граду.

Стране концесије[уреди]

Историјска мапа Шангаја из 1888.

После Опијумских ратова, Велика Британија је 1842. Уговором из Нанкинга обезбедила отварање Шангаја за трговину са европским трговцима. Британци су одабрали Шангај јер је град од 1840их постао најзачајнији трговачки град Источне Азије. Са трговцима овде су стигли и хришћански мисионари. Мисионари и трговци су уживали слободу боравка и имали политички имунитет.

За Британцима су 1847. стигли Французи, и ове две силе су у граду успоставиле прве стране концесије. Британци су изабрали Бунд и област северно од старог града, док су Французи изабрали југозападни део града у коме су француски мисионари 200 година раније изградили катедралу. У међувремену у граду је настала и јеврејска заједница.

Американци су стигли 1863, Јапанци 1895. Населили су се уз британску концесију, и тако је настало „Међународно насеље“ (International Settlement). У овом привилегованим енклавама, које су формиране на неодређено време, трговци су се налазили у правном систему своје сопствене земље. Постојале су и посебне полицијске снаге.

Због повољног положаја у близини главних трговачких путева свиле и чаја, Шангај се до 1900. развио у важну луку и индустријски центар. Шангај је контролисала „Зелена банда“, организација настала у 18. веку од беспослених морнара, која је до 1920. себи потчинила подземље у Шангају. Били су познати по окрутном обрачунавању са онима који су им сметали.

Током Тајпиншког устанка (1851–1864) многи сељаци су од масакра побегли у Шангај и постали јефтина радна снага. Људе је привлачио и просперитет града. Тиме се формирао први кинески градски пролетаријат, који је у ужасним и нестабилним условима тадашњег радничког живота био потенцијално језгро револуције. Индустријски значај Шангаја и његов број становника су се брзо повећавали. И у време Боксерског устанка (1900) и пада последњег цара (1911) многи људи су похрлили у међународне концесије.

Шангај постаје метропола[уреди]

Шангај 1933.
Шангајски Бунд 1928.
Нанкиншка улица 1930их

Од краја 19. века до 1920их Шангај се развио у светску метрополу. Почетком 20. века број становника је премашио милион. Од 1918. у граду је деловао државник и револуционар Др. Сун Јат Сен. Олдос Хаксли је 1926. описао Шангај: Толико живота, тако брижљиво усмереног, који тече тако снажно - тај призор у мени изазива нешто као језу.. Шангај је постао синоним за грех, авантуризам и богатство. Овде су боравили славни: Ноел Кауард, Мери Пикфорд, Бертран Расел, Џорџ Бернард Шо, Андре Малро, Илегални посластичари, гроф Ћано, Чарли Чаплин. И кинески комунизам вуче своје корене из Шангаја. Овде је 1915. Чен Дусјиу почео да издаје часопис „Младост“, касније „Нова младост“, који је имао великог утицаја на кинеску јавност.

Кинези су развили интересовање за политику и национално буђење. Чен Дусјиу је био један од организатора протеста који су кулминирали у генералном штрајку 5. јуна 1919. против страних империјалиста. У Шангају је 1921. основана Комунистичка партија Кине.

Британски војници су 30. маја 1925. пуцали на студенте који су демонстрирали. Проглашена је национална револуција. Године 1927. национална армија под вођством Чанг Кај Шека, уз помоћ комуниста, заузела је град и поставила на власт Куоминтанг. Исте године власт је брутално угушила протесте (види: Шангајски масакр), када је у пар недеља погубљено 5000 људи без суђења.

У току Манџурске кризе 1931. дошло је до бојкота јапанске робе. Дана 28. јануара 1932. јапанска армија је са 70.000 војника окупирала град. Сукоб се завршио маја 1933. поновним успостављањем нормалне трговине и демилитаризацијом области око града.

Јапанско-кинески рат[уреди]

Борбе у Шангају 1937.

Током Другог јапанско-кинеског рата 1937. дошло је до друге битке за Шангај. После борби у којима су претрпеле тешке губитке, јапанске снаге су заузеле град 9. новембра. У предграђима се концентрисао велики број кинеских избеглица које су живеле у тешким условима. У самом граду су владали наркокартели и анархија.

Кратко после напада на Перл Харбор децембра 1941, чиме су САД увучене у Рат на Пацифику, Јапанци су у Шангају интернирали држављане земаља савезница, осим Француза које су сматрали за савезнике (Вишијевска Француска). Од 1943. интернирали су и око 18.000 немачких и аустријских јевреја који су се овамо склонили.

После рата град је враћен Кини, јер су се САД, Британија и Француска током рата одрекли својих претензија на град.

Комунисти преузимају власт[уреди]

Сајмиште

Када су комунисти 27. маја 1949. под вођством Мао Цетунга умарширали у Шангај, преузели су контролу над најважнијим привредним и трговинским центром Азије као и над профитабилном међународном луком. Док су страни трговци очекивали да ће поново моћи да отворе своје радње, нови режим је одлучио да се Шангај, као и цела Кина, мора радикално променити. Због тога су се многе стране фирме преселиле у Хонгконг. Најсиромашније четврти су сравњене са земљом да би се на њиховом месту подигли стамбени блокови. Криминалци и проститутке су одведени на преваспитавање. Страни капитал је конфискован или оптерећен високим порезима.

Покрет Куоминтанг, под вођством Чанг Кајшека, успео је да при повлачењу на Тајван са собом однесе златне резерве Националне банке Кине. Шангај је тако остао као град без новчаних средстава. У периоду од 35 година западни утицаји су потискивани. Шангај је остао тврђава радикалних комунистичких мислилаца. Из Шангаја је 1966. кренула Културна револуција. Неки од црвених гардиста су прокламовали Шангајску комуну пре него што су кренули у рушења и освете по граду у коме се развила борба фракција. После смрти Мао Цетунга 1976, Шангај је био последњи бастион Четворочлане банде која се борила да заузме Маово место.

До 1980их су централне власти биле свесне опадања значаја Шангаја, јер су се неки од тржишних вишкова из дугих делова земље преусмеравали у Шангај. Онда су у први план су избиле личности које су се залагале за поновну изградњу Шангаја као метрополе.

Период привредног раста[уреди]

Пудонг

Средином 1980их донета је одлука да Шангај поново добије улогу предводника у модернизацији Кине. То је довело до енормног раста индустријске производње и страних инвестиција. Године 1990. основана је Специјална привредна зона Пудонг, и тиме утемељен „Нови Бунд“.

Град се профилисао као центар за развој биотехнологије, информационих технологија и микроелектронике. У њему је седиште бројних међународних финансијских институција. У Шангају се налази највиша зграда у Кини, Шангајски светски трговински центар висок 492 метра. То је једини град у свету у коме редовно саобраћа магнетни воз.

Неки од проблема у Шангају још нису решени, као што су изузетна пренасељеност, бука, загађеност ваздуха и реке. Град је 1996. проглашен за један од еколошки најугроженијих градова на свету. Појавили су се и социјални проблеми за које су комунисти од 1949. сматрали да су заувек решени: незапосленост, наркоманија и проституција.

Становништво[уреди]

Према процени, у граду је 2009. живело 13.831.900 становника.

Кретање броја становника
1990. 2000. 2009.
7.821.787[1] 12.531.139[1] 13.831.900[1]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г „China: largest cities and towns and statistics of their population“. www.world-gazetteer.com. 17. 12. 2012.. Archived from the original on 27. 12. 2012.. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :