Версајски споразум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Територијални губици Немачке услед Версајског споразума

Версајски споразум (или Версајски мировни систем) је назив за мировни уговор закључен 28. јуна 1919. у Версају између Антанте и Немачке. Након Првог светског рата, одржана је Париска конференција мира (од 18. јануара 1919. до 28. јуна 1919. у Паризу) а мировни уговори закључени су са сваком побеђеном државом посебно. Ово је био један од тих уговора. Како су главне седнице конференције одђаване у палатама Версаја, усталио се назив: Версајски споразум. Главну реч на тој конференцији имали су државници великих сила Антанте, а заступано је 27 држава из Антантине коалиције.

Потписивање версајског споразума
The Signing of the Peace Treaty of Versailles

Немачка је у складу са овим уговором морала признати да је искључиви кривац за Први светски рат, пристати да се Алзас и Лорену врате Француској, да се у северном Шлезвигу проведе плебисцит, да се неки погранични градови врате Белгији, да се у подручју Сара успостави 15-годишња управа Лиге народа и након тога проведе плебисцит о њеној коначној припадности Немачкој или Француској. Надаље, Немачка је морала признати припајање пољских подручја новоствореној држави Пољској и признати јој преко коридора излаз на Балтичко море према луци Гдањск. Немачке колоније и немачка имовина у тим колонијама припали су највећим делом Великој Британији, а затим Француској, Јапану, Белгији, Португалији, Јужноафричкој Унији и Аустралији. Немачка је од почетка 1929. године морала платити ратне одштете у износу од 5 милијарди долара, а остало, што је требало накнадно утврдити, исплатити у 30 година. Осим тога, због штета које је нанела подморничким ратом, Немачка је морала испоручити победничким државама готову сву своју трговачку морнарицу и за те државе сваке године производити утврђени број нових бродова. Није смела увозити ни извозити оружје, није смела имати подморнице, а ради војске могла је држати само 100.000 војника у копненим и 15.000 војника у морнаричким постројењима, док није смела имати ратно ваздухопловство ни генералштаб. Уз поништење пријашњих уговора, Немачка је морала признати новонастале државе у Европи и обвезати се да неће припојити Аустрију.[1]

Тадашњи економисти, као на пример Џон Мејнард Кејнс, су предвидели да је овај споразум био преоштар и да су висина одштете била превисока и контрапродуктивна.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Havers 2002, стр. 19.
  2. ^ Shepley 2011, стр. 3.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]