Poremećaj prilagođavanja
| Poremećaj prilagođavanja | |
|---|---|
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | psihijatrija, klinička psihologija |
Poremećaj prilagođavanja je neprilagođen odgovor na psihosocijalni stresor. Klasifikovan je kao mentalni poremećaj. Maladaptivni odgovor obično uključuje inače normalne emocionalne i bihejvioralne reakcije koje se manifestuju intenzivnije nego obično (uzimajući u obzir kontekstualne i kulturne faktore), izazivajući izražen stres, preokupaciju stresorom i njegovim posledicama i funkcionalno oštećenje.[1]
Dijagnoza poremećaja prilagođavanja je česta. Procene prevalencije tokom života za odrasle se kreću od pet procenata do 21%.[2] Odrasle žene dijagnostikuju se dva puta češće od muškaraca. Među decom i adolescentima, podjednako je verovatno da će devojčice i dečaci imati dijagnozu poremećaja prilagođavanja. Poremećaj prilagođavanja uveden je u Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje 1980. godine (DSM-3).[3]
Drugi nazivi za poremećaj prilagođavanja su sindrom odgovora na stres (novi naziv od 2013. godine) i situaciona depresija jer je to jedan od najčešćih simptoma.
Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]
Neki emocionalni znaci poremećaja prilagođavanja su: tuga, beznađe, nedostatak uživanja, čarolije plača, nervoza, anksioznost, očaj, osećaj preopterećenosti i misli o samoubistvu, loši rezultati u školi/poslu itd.
Uobičajene karakteristike poremećaja prilagođavanja uključuju blage simptome depresije, simptome anksioznosti i simptome traumatskog stresa ili kombinaciju ova tri. Prema DSM-5, postoji šest tipova poremećaja prilagođavanja, koje karakterišu sledeći preovlađujući simptomi: depresivno raspoloženje, anksioznost, mešana depresija i anksioznost, poremećaj ponašanja, mešani poremećaj emocija i ponašanja i nespecificirani. Međutim, kriterijumi za ove simptome nisu detaljnije navedeni. Poremećaj prilagođavanja može biti akutan ili hroničan, u zavisnosti od toga da li traje duže ili kraće od šest meseci. Prema DSM-5, ako poremećaj prilagođavanja traje manje od šest meseci, onda se može smatrati akutnim. Ako traje duže od šest meseci, može se smatrati hroničnim. Štaviše, simptomi ne mogu da traju duže od šest meseci nakon što stresor(i) ili njegove posledice prestanu. Međutim, poremećaj povezan sa stresom ne postoji samo kao egzacerbacija već postojećeg mentalnog poremećaja.
Za razliku od velike depresije, poremećaj je uzrokovan spoljnim stresorom i generalno se rešava kada je pojedinac u stanju da se prilagodi situaciji. Stanje se razlikuje od anksioznog poremećaja, kome nedostaje prisustvo stresora, ili posttraumatskog stresnog poremećaja i akutnog stresnog poremećaja, koji su obično povezani sa intenzivnijim stresorom.
Samoubilačko ponašanje je istaknuto među ljudima sa poremećajem prilagođavanja svih uzrasta, a do jedne petine žrtava samoubistva adolescenata može imati poremećaj prilagođavanja. Broniš i Hekt su otkrili da je 70% pacijenata sa poremećajem prilagođavanja pokušalo samoubistvo neposredno pre prijema u indeks i da su se povukli brže od uporedne grupe sa velikom depresijom.[4] Asnis i saradnici su otkrili da pacijenti sa poremećajem prilagođavanja ređe prijavljuju uporne ideje ili pokušaje samoubistva od onih kojima je dijagnostikovana teška depresija.[5] Prema studiji na 82 pacijenta sa poremećajem prilagođavanja na klinici, Bolu i saradnici su otkrili da je 22 (26,8%) ovih pacijenata primljeno zbog pokušaja samoubistva, što je u skladu sa prethodnim nalazima.[6] Pored toga, otkriveno je da je 15 od ova 22 pacijenta izabralo metode samoubistva koje su uključivale velike šanse za spasavanje. Henrikson i saradnici nacode da je polovina stresora vezana za probleme sa roditeljima, a jednu trećina na probleme sa vršnjacima.[7]
Jedna hipoteza o poremećaju prilagođavanja je da može predstavljati klinički sindrom ispod praga.[8]
Neki nacionalni zdravstveni organi smatraju da je sindrom profesionalnog sagorevanja poremećaj prilagođavanja.[9]
Reference[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
- ^ „Suicidal behavior in adjustment disorder patients”. arsiv.dusunenadamdergisi.org. doi:10.5350/dajpn2012250107. Pristupljeno 2024-01-05.
- ^ Portzky, Gwendolyn; Audenaert, Kurt; van Heeringen, Kees (2005). „Adjustment disorder and the course of the suicidal process in adolescents”. Journal of Affective Disorders (na jeziku: engleski). 87 (2-3): 265—270. doi:10.1016/j.jad.2005.04.009.
- ^ „DSM-5 Diagnostic Codes”. Psych Central (na jeziku: engleski). 2016-05-17. Pristupljeno 2024-01-05.
- ^ Bronisch, Thomas; Hecht, Heidemarie (1989). „Validity of adjustment disorder, comparison with major depression”. Journal of Affective Disorders (na jeziku: engleski). 17 (3): 229—236. doi:10.1016/0165-0327(89)90004-9.
- ^ „Suicidal behaviors in adult psychiatric outpatients, I: Description and prevalence”. American Journal of Psychiatry (na jeziku: engleski). 150 (1): 108—112. 1993. ISSN 0002-953X. doi:10.1176/ajp.150.1.108.
- ^ Bolu, Abdullah; Doruk, Ali; Ak, Mehmet; Özdemir, Barbaros; Özgen, Fuat (2012-03-15). „Uyum bozukluğu olgularında intihar davranışı / Suicidal behavior in adjustment disorder patients”. Dusunen Adam: The Journal of Psychiatry and Neurological Sciences: 58—62. doi:10.5350/DAJPN2012250107.
- ^ Pelkonen, Mirjami; Marttunen, Mauri; Henriksson, Markus; Lönnqvist, Jouko (2005). „Suicidality in adjustment disorder: Clinical characteristics of adolescent outpatients”. European Child & Adolescent Psychiatry (na jeziku: engleski). 14 (3): 174—180. ISSN 1018-8827. doi:10.1007/s00787-005-0457-8.
- ^ Bisson, Jonathan I.; Sakhuja, Divya (2006). „Adjustment disorders”. Psychiatry (na jeziku: engleski). 5 (7): 240—242. doi:10.1053/j.mppsy.2006.04.004.
- ^ van der Klink, Jac JL; van Dijk, Frank JH (2003). „Dutch practice guidelines for managing adjustment disorders in occupational and primary health care”. Scandinavian Journal of Work, Environment & Health (na jeziku: engleski). 29 (6): 478—487. ISSN 0355-3140. doi:10.5271/sjweh.756.