Клиничка психологија

С Википедије, слободне енциклопедије

Клиничка психологија је једна од дисциплина примењене психологије чији је циљ примена разноврсних психолошких сазнања у разумевању и терапији психичких поремећаја. Служи се методама процене личности, а посебно клиничким методом. У почетку се клиничка психологија претежно бавила психодијагностиком, док се данас све више бави терапијом. У новије доба излази из уских оквира клинике и пружа помоћ особама са „животним проблемима” у школи, саветовалиштима, центрима за лични развој итд.

Клиничка психологија је интеграција науке, теорије и клиничког знања у сврху разумевања, спречавања и ублажавања психолошки заснованих поремећаја или дисфункције и промоције субјективног благостања и личног развоја.[1][2] У средишту његове праксе су психолошка процена, клиничка формулација и психотерапија, мада се клинички психолози такође баве истраживањем, подучавањем, консултацијама, форензичким сведочењем и развојем и администрацијом програма.[3] У многим земљама клиничка психологија је регулисана професија менталног здравља.

Генерално се сматра да је поље започето 1896. године отварањем прве психолошке клинике на Универзитету у Пенсилванији од стране Лигтнера Витмера. У првој половини 20. века клиничка психологија била је усредсређена на психолошку процену, са мало пажње посвећене лечењу. То се променило након четрдесетих година када је Други светски рат резултирао потребом за великим повећањем броја обучених клиничара. Од тада су се у САД развила три главна образовна модела - клиничко-научни модел (у великој мери фокусиран на истраживање),[4] научно-практичарски модел (који интегрише научно истраживање и праксу) и практичарско-научни модел (са фокусом на клиничкој теорији и пракси). У Великој Британији и Републици Ирској, докторат клиничке психологије је између ова два последња модела, док је у већини континенталне Европе обука на мастер нивоима и претежно је психотерапеутска. Клинички психолози су стручњаци за пружање психотерапије и углавном се обучавају у оквиру четири основне теоретске оријентације - психодинамичке, хуманистичке, когнитивно-бихевиоралне терапије (ЦБТ) и системске или породичне терапије.

Историја[уреди | уреди извор]

Многи третмана психолошког стреса 18. века заснивали су се на псеудо-научним идејама, попут френологије.

Најранији забележени приступи процени и лечењу менталних тегоба били су комбинација верске, магијске и/или медицинске перспективе.[5] Почетком 19. века, један приступ проучавању менталних стања и понашања био је коришћење френологије, проучавања личности испитивањем облика лобање. Остали популарни третмани у то време укључују проучавање облика лица (физиономија) и Месмеров третман менталних стања помоћу магнета (месмеризам). Популарност су имали и спиритуализам и „ментално исцељење“ Финеаса Квимбија.[6]

Иако је научна заједница на крају одбацила све ове методе за лечење менталних болести, академски психолози се заправо нису бавили озбиљним облицима менталних болести. Проучавање менталних болести већ се радило на пољу психијатрије и неурологије, која су била у развоју у оквиру болничке иницијативе.[5] Тек крајем 19. века, негде у време када је Зигмунд Фројд први пут развио своје „лечење разговором“ у Бечу, започела је прва научна примена клиничке психологије.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „About Clinical Psychology”. American Psychological Association. American Psychological Association, Division 12. 1996. Архивирано из оригинала на датум 2015-04-01. Приступљено 5. 7. 2019. 
  2. ^ Plante, Thomas. (2005). Contemporary Clinical Psychology. New York: Wiley. ISBN 0-471-47276-X
  3. ^ Brain, Christine. (2002). Advanced psychology: applications, issues and perspectives. Cheltenham: Nelson Thornes. ISBN 0-17-490058-9
  4. ^ McFall, Richard M. (2006). „Doctoral Training in Clinical Psychology”. Annual Review of Clinical Psychology. 2 (1): 21—49. ISSN 1548-5943. PMID 17716063. doi:10.1146/annurev.clinpsy.2.022305.095245. 
  5. ^ а б Benjamin, Ludy (2007). A Brief History of Modern Psychology. Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-3206-0. 
  6. ^ Benjamin, Ludy (2005). „A history of clinical psychology as a profession in America (and a glimpse at its future)”. Annual Review of Clinical Psychology. 1 (1): 1—30. PMID 17716080. doi:10.1146/annurev.clinpsy.1.102803.143758. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  • Annas, J. E. (1992). Hellenistic philosophy of mind. Berkeley, California: University of California Press.
  • Ash, M. G. (1995). Gestalt psychology in German culture, 1890–1967. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  • Bakalis, N. (2005). Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics: Analysis and Fragments. Victoria, BC: Trafford Publishing.
  • Baker, D. B. (2011). The Oxford Handbook of the History of Psychology: Global Perspectives. New York: Oxford University Press.
  • Bardon, F. (2001). Initiation Into Hermetics. Salt Lake City, Utah: Merkur Publishing Co.
  • Bartlett, F. C. (1937). „Cambridge, England: 1887–1937”. American Journal of Psychology. 50 (1/4): 97—110. JSTOR 1416623. doi:10.2307/1416623. 
  • Bringmann, W. G. & Tweney, R. D. (Eds.) (1980). Wundt studies. Toronto: Hogrefe.
  • Cadwallader, T. C. (1974). „Charles S. Peirce (1839–1914). The first American experimental psychologist”. Journal of the History of the Behavioral Sciences. 10 (3): 291—298. PMID 11609224. doi:10.1002/1520-6696(197407)10:3<291::aid-jhbs2300100304>3.0.co;2-n. 
  • Carlson, Heth et Al (2010). Psychology, the science of behaviour. 7th ed. Toronto, Ontarion, Canada: Pearson Canada.
  • Cockren, A. (2007). Alchemy Rediscovered and Restored. New York, New York: Forgotten Books.
  • Coon, Deborah J. (1994). 'Not a Creature of Reason': The Alleged Impact of Watsonian Behaviorism on Advertising in the 1920s. In J.T. Todd & E.K. Morris (Eds.), Modern Perspectives on John B. Watson and Classical Behaviorism. New York: Greenwood.
  • Cooper, J. C. (1990). Chinese Alchemy: the Daoist Quest for Immortality. New York, New York: Sterling Publishing Co. Inc..
  • Danziger, K. (1997). Naming the mind: How psychology found its language. London: Sage.
  • Durrant, M. (Ed.) (1993). Aristotle's De Anima in focus. London: Routledge.
  • Edgell, Beatrice; Symes, W. Legge (1906). „The Wheatstone-Hipp Chronoscope. Its Adjustments, Accuracy, and Control”. British Journal of Psychology. 2: 58—88. doi:10.1111/j.2044-8295.1906.tb00173.xСлободан приступ. 
  • Edwardes, M. (1977). The Dark Side of History. New York, New York: Stein and Day.
  • Evans, R. B., Staudt Sexton, V., & Cadwallader, T. C. (Eds.) (1992). The American Psychological Association: A historical perspective. Washington, D.C.: American Psychological Association.
  • Everson, S. (Ed.)(1991). Companions to Ancient thought 2: Psychology. New York: Cambridge University Press.
  • Fechner, G. T. (1860). Elemente der psychophysik. Engelmann(?).
  • Furumoto, L., & Scarborough, E. (1987). Untold Lives: The First Generation of American Women Psychologists. New York: Columbia University Press.
  • Green, C. D. (2000). Introduction to: "Perception: An introduction to the Gestalt-Theorie" by Kurt Koffka (1922). Classics in the History of Psychology (http://psychclassics.yorku.ca/Koffka/Perception/intro.htm).
  • Green, C. D. & Groff, P. R. (2003). Early psychological thought: Ancient accounts of mind and soul. Westport, Connecticut: Praeger.
  • Hauck, D. W. (2008). The Complete Idiot's Guide to Alchemy. New York, New York: Alpha.
  • Heidbredder, E. (1933). Seven psychologies. New York: Appleton-Century-Crofts.
  • Henle, M (1978). „One man against the Nazis: Wolfgang Köhler” (PDF). American Psychologist. 33 (10): 939—944. doi:10.1037/0003-066x.33.10.939. hdl:11858/00-001M-0000-002B-9E5F-5Слободан приступ. 
  • Henle, M (1984). „Robert M. Ogden and gestalt psychology in America”. Journal of the History of the Behavioral Sciences. 20 (1): 9—19. PMID 11608590. doi:10.1002/1520-6696(198401)20:1<9::aid-jhbs2300200103>3.0.co;2-u. 
  • Heth, Carlson et Al. Psychology, the science of behaviour, seventh edition, 2009
  • Hollister, C. W. & Bennett, J. (1990). Medieval Europe: A Short History. New York, New York: McGraw-Hill College.
  • Jarzombek, M. (2000). The Psychologizing of Modernity Cambridge: Cambridge University Press.
  • Jung, C. G. (1980). Psychology and Alchemy. New York, New York: Routledge.
  • Koffka, K (1922). „Perception: and introduction to the Gestalt-theorie”. Psychological Bulletin. 19 (10): 531—585. doi:10.1037/h0072422. 
  • Koffka, K. (1924). The growth of the mind (R. M. Ogden, Trans.). London: Routledge & Kegan Paul. (Original work published 1921)
  • Koffka, K. (1935). Principles of Gestalt psychology. New York: Harcourt, Brace, & World.
  • Köhler, W. (1925). Mentality of apes (E. Winter, Trans.). London: Routledge & Kegan Paul. (Original work published 1917)
  • Köhler, W. (1940). Dynamics in psychology. New York: Liveright.
  • Kroker, K (2003). „The progress of instrospection in America, 1896–1938”. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences. 34: 77—108. doi:10.1016/s1369-8486(02)00072-9. 
  • Krstic, K. (1964). Marko Marulic—The Author of the Term "Psychology." Acta Instituti Psychologici Universitatis Zagrabiensis, no. 36, pp. 7–13. Reprinted at http://psychclassics.yorku.ca/Krstic/marulic.htm
  • Kusch, M (1995). „Recluse, interlocutor, interrogator: Natural and social order in turn-of-the-century psychological research schools”. Isis. 86 (3): 419—439. doi:10.1086/357238. 
  • Mandler, G. (2007) A history of modern experimental psychology: From James and Wundt to cognitive science. Cambridge, MA: MIT Press
  • Nicolas, S. (2002). Histoire de la psychologie française: Naissance d'une nouvelle science. Paris: In Press.
  • Nussbaum, M. C. & Rorty, A. O. (Eds.) (1992). Essay on Aristotle's De Anima. Oxford: Clarendon Press.
  • Paranjpe, A. C. (1998). Self and identity in modern psychology and Indian thought. New York: Springer.
  • Plas, R. (1997). French psychology. In W. G. Bringmann, H. E. Lück, R. Miller, & C. E. Early (Eds.), A pictorial history of psychology (pp. 548–552). Chicago: Quintessence.
  • Rieber, R. W. & Robinson, D. K. (Eds.) (2001). Wilhelm Wundt in history: The making of a scientific psychology. New York: Kluwer & Plenum.
  • Robinson, T. M. (1995). Plato's psychology (2nd ed.). Toronto: University of Toronto Press.
  • Schwartz, J. M. & Begley, S. (2002). The Mind and The Brain: Neuroplasticity and the Power of Mental Force. New York, New York: Harper Perennial.
  • Shapin, S (1975). „Phrenological knowledge and the social structure of early nineteenth-century Edinburgh”. Annals of Science. 32 (3): 219—243. PMID 11609859. doi:10.1080/00033797500200261. 
  • Simon, Herbert A. (1981) Otto Selz and information-processing psychology. In N. H. Frijda A. D. de Groot (Eds.), Otto Selz: His Contribution to Psychology, Mouton, The Hague.
  • Sokal, M. M. (2001). Practical phrenology as psychological counseling in the 19th-century United States. In C. D. Green, M. Shore, & T. Teo (Eds.), The transformation of psychology: Influences of 19th-century philosophy, technology, and natural science (pp. 21–44). Washington, D.C.: American Psychological Association.
  • Ter Hark, Michel. (2004). Popper, Selz, and the rise of evolutionary epistemology. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
  • Three Initiates, (1940). The Kybalion. Chicago, Illinois: Yogi Publication Society.
  • van der Eijk, P. (2005). Medicine and Philosophy in Classical Antiquity: Doctors and Philosophers on Nature, Soul, Health and Disease. New York, New York: Cambridge University Press.
  • van Wyhe, J. (2004). Phrenology and the origins of scientific naturalism. Aldershot, Hants, UK.
  • Vidal, F. (2011). The Sciences of the Soul: The Early Modern Origins of Psychology Chicago, University of Chicago Press.
  • Watson, J. B. (1913). „Psychology as the behaviorist views it.”. Psychological Review. 20 (2): 158—177. doi:10.1037/h0074428. hdl:21.11116/0000-0001-9182-7Слободан приступ. 
  • Wertheimer, M (1912). „Experimentelle Studien über das Sehen Bewegung”. Zeitschrift für Psychologie. 61: 247—250. 
  • Wertheimer, M. (1938). Gestalt theory. In W. D. Ellis (Ed. & Trans.), A source book of gestalt psychology (pp. 1–11). London: Routledge & Kegan Paul. (Original work published 1925)
  • Wertheimer, W. (1945). Productive thinking. London: Tavistock.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]