Prva poljska bolnica na ostrvu Vido

Prva poljska bolnica na ostrvu Vido
Osnovana	februar 1916.
Zemlja	Kraljevina Grčka
Upravnik	dr Vladimir Stanojević
Sedište	Vido (Grčka)

Prva poljska bolnica na ostrvu Vido bila je improvizovana privremena sanitetska ustanova za lečenje vitalno ugroženih bolesnika srpske vojske i izbeglih civila. Bolnicu su osnovali Francuzi i u njoj su smestili, uglavnom, najmlađi vitalno ugrožene vojnike koji su bili maksimalno iscrpljeni nakon što su prepešačili težak močvarni teren između Drača i Valone. Bolnica je osnovana početkom 1916. godine, neposredno po okončanju albanske golgote, i jednim delom predata je u nadležnost srpskom vojnom sanitetu na čelu sa dr dr Vladimirom Stanojevićem, upravnikom Moravske vojne bolnice u Nišu, da od preživelih pripadnika sanitetske službe, i uz pomoć francuskih lekara obezbedi potreban kadar i rad novoosnovane bolnice u novonastalim uslovima.

Ostrvo Vido i osnivanja bolnice

Saveznička flota u Velikom ratu, sastavljena od 45 brodova italijanske, 25 francuske i 11 britanske mornarice, do 20. februara 1916. iz Drača na Krf je prevezla 136.000 srpskih vojnika i civila, među kojima su bili i preživeli pripadnici sanitetske službe srpske vojske.

„ ...„I tako se, najzad, srpski vojnik prevezao do Krfa, do Bizerte, a bolestan i ranjen u Francusku, u Marselj. Oni koji su otišli morem u Afriku i Francusku behu obezbeđeni ... Ali oni koji su došli na Krf i Vido imali su da podnesu još teška iskušenja“. ”

Iscrpljeni borci su postrojeni na malenom ostrvu Lazaret, posle čega su saveznički sanitetski oficiri izvršili trijažu. Vitalno ugroženi vojnici upućeni su na Vido — „ostrvo zmija”" kako su ga zvali Krfljani. Pod vedrim nebom i šatorima koje su za njihpodigli francuski mornari, na neprekidnoj februarskoj kiši, u užasnim mukama, u na brzinu improvizovanim skloništima ležale su hiljade ljudi. Sa njima je posle velikih naprezanja i brojnih žrtava stigao i ostatak vojnog saniteta konačno na svoje krajnje odredište, ostrvo Vido, sa osnovnim zadatkom da se reorganizuje i zaustavi pomor srpskih vojnika.

O stanju na ostrvo Vido, koje je vladalo po dolasku srpske vojske, najbonje govori doktor Vladimir Stanojević u svojim zapisima:

„ „Tu, u tom jadu, prikupljen kao u žiži odigravao se u minijaturi ceo tragizam naše zemlje. Tu su u predsmrtnom buncanju i stenjanju drhtali i treperili svi najnežniji bolni fibri čovečije duše. Tu su uz buncanja i stenjanja o selu i kući nestajali, jedan za drugim, svi koje je strašna sudbina bacila u ovaj pakao." ”

Bolesnici su ležali po zemlji na svežoj slami. Glad koja je kosila vojnike Albanijom, vladala je i na Vidu. Trebovanje za hleb, za tain, bilo je najveća dragocenost iako ga vojnici nisu mogli ni smeli jesti, jer su im organi za varenje zbog višemesečne gladi bili oštećeni. Lečili su ih davanjem vode u kojoj je kuvan pirinač, jer i lekova nije bilo u potrebnim količinama.

Na ostrvu su se sve više širile glasine da je zaražene i da na njemu vlada masovno stradanje kao rezultat infekcije. Doktor Stanojević je uporno opovrgao te sumnje i kao uzrok smrti navodio je „ratni proliv” (najverovatnije izazvan smanjenom otpornošću izmučenog organizma dugim marševanjem, nervnim rastrojstvom i konzumiranjem nekvalitetne pijaće voda i hrane), što je sve imalo za posledicu nagli gubitak telesnih tečnosti iz organizma, i smrt. Da je dr Stanojević bio u pravu dokaz je bio: odsustvo temperature kod većine bolesnika, nalaz na obdukcijama i podatak da niko od sanitetskog osoblja nije oboleo.

Na ostrvu Vido ostaci Moravske stalne vojne bolnice ojačani su rasformiranim bolnicama, pirotskom i čačanskom rezervnom vojnom bolnicom, i započeli veliki napor za spasavanje i oporavak mnogobrojnih srpskih vojnika i civila koji su neprekidno dovoženi brodovima, na ovo kako su ga kasnije nazvali „ostrvo smrti“.

Uslovi u kojima je radila bolnica

Bolnica na ostrvu Vido bila je smeštena u 15 velikih šatora, a bolesnici u 2.000 malih razapetih na sloju prostrtog sena

U nedostatku kvalitetne medicinske i intendantske opreme srpski sanitet je ispoljio maksimalnu snalažljivost i sposobnost improvizacije. Bolnica na Vidu je prvobitno bila smeštena u 4 velika improvizovana šatora koja su držala vesla. A njima do kojih je vodio samo jedan prolaz uslovi su bili van svih očekivanih. Na dan 29. januara 1916. godine: u bolnici se zateklo 2.235 pacijenata, a tokom dana primljeno je novih 656.

Po zimskoj kiši koja je probijala šatorska krila, u njih su na senu izmešanom glinom, smeštani umirući ali i tek umrli. U vlažnim šatorima slabo opremljenim i prenatrpanim lečenje bolesnika bilo je teško. Gomile vašiju koje su kao kaplje padale na ljude odozgo, sa šatorskog platna, to stanje su još više pogorđale. Pored šatora je bila kapela, bez krova, nepokrivena, prenapunjena mrtvima po kojima je danonoćno pljuštala kiša.

U takvim uslovima srpski sanite se brzo snašao. Bolnica sa 1.600 postelja osnovana je uz pomoću jednog kredita i preostalih mogućnosti magacina i Glavne intendature. Iprovizovana je poljska bolnica, uspostavljeni su kuhinja, berbernica i kupatilo, a ranjenici su raspoređeni u 2.000 malih šatora razapetih na debelom sloju prostrtog sena.

Centralna bolnica smeštena je u 15 velikih britanskih šatora, posebno namenjenih za rad poljske bolnice. Francuzi koji su bili zadivljeni dovitljivošću srpskog personala u borbi sa nesrećom, pomogli su srpskoj vojsci i podigli savremenu poljsku bolnicu, tako da je ubrzo prvobitni smeštaj u potpunosti je napušten.

Dnevna smrtnost u bolnici bila je mnogostruko veća nego za vreme epidemije pegavog tifusa ili tokom velikih ratnih operacija u prvoj ratnoj godini: bolnica na Vidu na hrani je imala po 6.000 ljudi. Bolesnici su uglavnom umirali od posledica višemesečne gladi i teške iscrpljenosti”, a prema rečima beogradskog lekara Ljubomira Stojanovića najviše ih je patilo od zapaljenja creva, malarije i plućnog katara.

Krajem februara, trud i požrtvovanje koje je kod pripadnika srpske vojske bio iznad granica ljudskih moći doneo je rezultat, pomor na Vidu je zaustavljen.

Po stabilizaciji prilika na ostrvu Vidu, bolnica je predata francuskoj vojsci, a lekari su raspoređeni na nove dužnosti i uglavnom upućeni na tek uspostavljeni Solunski front.

Prva poljska bolnica na ostrvu Vido, između ostalog trebalo je da obezbedi smeštaj i ishranu za oko 6.000 ljudi

Struktura sanitetskog kadra

Spisak lekara i medicinara koji su radili na ostrvu Vido,

Lekari

Lekari: Dr Ljubomir Stojanović, rez. san. major, fiziolog · Dr Vojislav Milovanović, rez. san. major, internista · Dr Ljubiša Vulović, rez. san. major, otorinolaringolog · Dr Vladimir Stanojević, san. kapetan I klase · Dr Milutin Radivojević, rez. san. kapetan I klase · Dr Vladimir Urošević, bakteriolog · Dr Johan Rauh, zarobljenik

Medicinari

Doktorandi: Nikola Blagojević · Aleksandar Đorđević · Borivoje Gradojević · Dobrosav Stanarević · Miodrag Feliks · Milutin Nešković · Miloš Đorić · Stevan Milovanović · Radoslav Miletić · Mihajlo Stanić · Veselin Ćujić · Jezdimir Jovanović · Lujo Horvatin · Viktor Sosić · Dušan Filipović · Dragoslav Kresović · Dušan Nikolić · Aleksandar Petrović Apotekarski pomoćnici: Branislav Ćirković · Dušan Mojković · Momir Stanković · Nikola Jovanović · Borivoje Pavlović

Plava grobnica

Srpski vojnici prenose preminulog druga do Plave grobnice

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Plava grobnica.

Sastavni deo bolnice na neki način bio je i prostor za shranjivanje vojnika. Preminuli srpski ratnici i civili u početku su sahranjivani u plitkim kamenim grobnicama u blizini ostrvske obale. Tako je nastalo prvo groblje na Vidu sa 1.200 srpskih vojnika i civila.

Kako je na skučenom prostoru ostrva Vido i njegovoj kamenitoj zemlji bilo teško sahraniti sve veći broj nagomilanih leševa, čije gomile su dostizale i visinu čoveka, pribeglo se sahranjivanju u moru. Beživotna tela iz barki francuskog sanitetskog broda „Sveti Franja Asiški” spuštana su u dubinama Jonskog mora. Tako je nastala „plava grobnica”, verovatno najpotresniji deo celokupne srpske istorije.

Evo kako je u svojim sećanjima opisao stanje na „ostrvu smrti”, dr Vladimir Stanojević, koji je po naređenju Vrhovne komande počeo početkom februara 1916. godine reorganizaciju sanitetske službe na Vidu,

„Pri iskrcavanju na obalu, prvi pogled malo podalje od pristaništa, već nagoveštava strancu užas i jezu od pomora koji vlada na ostrvu. Na obali se videla gomila ljudskih leševa, naslaganih kao metarska drva u dobrom nizu jedno na drugo, nekoliko katova. Gomila je bila u visini viša od čovečijeg rasta, a u dužinu se pružala desetinu metara i više. Tu se slažu i donose sa ostrva smrti preko celog dana, a sutra će doći naročita francuska ukopna lađa, da ih odnese na krajnji jug ostrva.“

Kako je izostalo vođenje precizna evidencija o broju žrtava na ostrvu Vido, danas nije moguće tačno utvrditi koliko je pripadnika srpske vojske i izbeglih civila, okončalo svoj put na dnu Jonskog mora. Na osnovu nekih zapisanih podataka i svedočenja, pretpostavlja se da je, samo od 23. januara do 23. marta 1916, umrlo 4.847 vojnika, dok je sveukpno do zatvaranja bolnice preko 5.400 vojnika i civila sahranjeno na način nezabeležen u svetskoj istoriji ratovanja, spuštanjem beživotnih tela u more.

Među velikom većinom srpskih vojnika koji nikada ranije nisu videla more, bilo je i 5.000 onih koji su njegegovim modrim dubinama, oko ostrva Vida i Krfa, predali svoje posmrtne ostatke da u njima večno počivaju.

Galerija

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Vidi još

• Srpski sanitet u albanskoj golgoti
• Vido

Literatura

• Pavlović M., Antić Č., Vojna bolnica u Nišu, Monografija, Direkcija za izdavačku i bibliotečko-informatičku delatnost, Beograd,2010.
• Sreten Milenković, Milorad Dimić. 125 godina Vojne bolnice u Nišu, Monografija, Niš:Vojna bolnica;Zrenjanin Jugoremedija; Bečej:Proleter, 2004(Bečej Proleter).116 str. ISBN 978-86-84819-01-9.
• Milošević R. Sto deset godina Vojne biolnice u Nišu (1878—1988). Monografija, Vojna bolnica; 1988.

Spoljašnje veze

• Vido, put u „plavu grobnicu - RTS projekat „Srbi na Krfu"
• "Vreme", 19. feb. 1939, str. 13. digitalna.nb.rs (članak o Čedomiru Popoviću, čija je fotografija simbol patnji)